|
Posle pete posete Moskvi od marta ove godine stekao sam svestran uvid u
veliku igru između Rusije i Zapada koja je u toku. Ona se trenutno
odvija u Ukrajini pre svega, ali poprišta su takođe ekonomska (cene
nafte, sankcije) i psihološko-propagandna.
Izazovi sa kojima se Rusija suočava - sa Zapada u celini, a od strane
SAD posebno - i sa kojima će nastaviti da se suočava još mnogo godina,
brojni su i opasni. Neki su komentatori zbivanja tokom proteklih osam
meseci nazvali "novim hladnim ratom", ali im je konstatacija pogrešna.
Hladni rat nikada nije ni prestao, kao što se videlo na primeru dve
runde proširenja NATO pakta posle kolapsa SSSR-a i dve ukrajinske krize
u periodu od deset godina.
Ti izazovi nisu plod ruske politike. Oni su prisutni i postojaće bez
obzira na politiku Kremlja. Oni odražavaju duboki animozitet zapadne
političke i medijske elite prema Rusiji kao takvoj. Taj se animozitet u
sadašnjoj formi pojavljuje u vreme Krimskog rata; sada ima potpuno zrelu
formu.
 Zapadna
(a pre svega anglo-američka) rusofobija počiva na dva kamena-temeljca,
geopolitički i kulturološki. U geopolitičkom smislu ukrajinska kriza je
logična posledica težnje Zapada da ograniči Rusiji pristup Crnom moru,
da joj uskrati zaštitnu tampon-zonu prema Centralnoj Evropi, da joj
bitno smanji odbrambenu stratešku dubinu, kao i da ugrozi ranjivi
jugozapadni bok Rusije na potezu Rostov-Volgograd-zapadni Kazahstan.
O značaju Ukrajine u tom smislu Zbignjev Bžežinski se uostalom izjasnio
otvoreno i bez zazora. Ukratko, najnoviji zapadni Drang nać Osten - ovog
puta pod američkim vođstvom - predstavlja kontinuitet težnji Napoleona,
Kajzera i Hitlera.
Dodatni je cilj SAD da Evropu vrate u američku bezbednosnu orbitu kroz
jačanje NATO saveza, što se naravno pravda tobožnjom ruskom pretnjom,
kao i da zatruju nemačko-ruske odnose, koji su sa američkog stanovišta
bili previše bliski proteklih godina.
"Normalni" američki odnosi sa Moskvom iziskivali bi prihvatanje
činjenice da Rusija ima izvesne legitimne interese u svom "bližnjem
zarubežnjem". Međutim, Vašington se ne ponaša normalno. Razlika između "leve"
i "desne" varijante, između liberalnih intervencionista i
neokonzervanivnih globalnih hegemonista samo je u taktičkim detaljima,
ali ne i u vrednosnim postavkama i strateškim ciljevima politike.
Antipatija prema Rusiji od strane zapadne političke, akademske i
medijske elite konflikt čini neizbežnim. Krajnji cilj te elite nije
promena ovog ili onog aspekta ruske politike, već promena režima u
Moskvi kao nužni preduslov temeljite i nepovratne transformacije ruskog
identiteta u duhu zapadne postmoderne.
Ideologija američke "izuzetnosti" i globalne dominacije urodila je
američkom varijantom Brežnjevljeve doktrine ograničenog suvereniteta iz
1968, koja je bila izmišljena da bi se opravdala intervencija u
Čehoslovačkoj. Nova, američka varijanta nema geografski ograničenu zonu
primene, za razliku od sovjetskog uzora koji se odnosio samo na zemlje
socijalističkog lagera. Obamina Amerika sebi prisvaja pravo da
interveniše bilo gde, bilo kada, ma gde u svetu.
U Ukrajini ta je američka doktrina suočila Rusiju sa najvećim izazovom u
protekle dve i po decenije. Moskva tom izazovu do sada nije pružila
adekvatan odgovor. Ruske obaveštajne i bezbednosne službe ozbiljno su
podbacile u anticipiranju i sprečavanju majdanskog scenarija. Ovo
iznenađuje s obzirom da je majdanska generalna proba već bila obavljena
sa "narandžastom revolucijom" pre deset godina, u jesen 2004.
Sada grešku treba ispraviti. Rusija treba da odbaci iluzije o "partnerstvu"
sa Zapadom i da razmotri mogućnost niza konkretnih proaktivnih poteza
kojima će ozbiljno pogoditi komercijalne interese zemalja koje su joj
nametnule sankcije.
Ovo je najefikasniji mogući način da se podstakne politički pritisak na
vlade dotičnih zemalja od strane poslovne zajednice i radničkih
sindikata istih u cilju promene antiruske politike njihovih vlada.
Konkretno, nema razloga da Rusija nastavi da uvozi desetine hiljada
nemačkih, britanskih, francuskih itd. automobila svakog meseca, kao da
se ništa nije dogodilo. Treba da uvede ekstra carinu na uvoz vozila za
sve vreme trajanja sankcija navedenih zemalja protiv Rusije.
Kada radnici Mercedesa, Folksvagena, itd, otpušteni zbog kolapsa ruskog
tržišta, počnu da demonstriraju zahtevajući promenu politike koja im je
upropastila živote, kada akcionari i direktori navedenih firmi počnu da
lobiraju u istom cilju, efekat na Merkelovu, Olanda, Kamerona i ostale
biće daleko snažniji od izjava ruskih funkcionera na Ist Riveru. Na isti
način, kada Britiš Ervejzu, Er Fransu, Lufthanzi i američkim
prevoznicima bude uskraćen prelet preko ruskog neba, a azijske kompanije
preuzmu njihove linije, isti će pritisak uslediti od radnika i
poslodavaca na vlade dotičnih zemalja da promene kurs.
Dr. Srđa Trifković
Na planu globalne strategije, Rusija treba da preduzme inicijativu da se
sadašnji energetski savez Moskve i Pekinga razvije u odbrambeni savez.
Moskva takođe treba da razmotri mogućnost zaključenja bilateralnih
odbrambenih sporazuma sa drugim zemljama (npr. Iranom) koje su u
opasnosti da se nađu na udaru zapadne agresije.
U neposrednoj budućnosti treba da isporuči najsavremenije protivvazdušne
raketne sisteme SS-400 vladi Sirije, s obzirom da ima mesta sumnji da je
američka "strategija" protiv islamista samoproglašenog kalifata u Iraku
i Siriji zapravo prikrivena strategija iznuđivanja promene režima u
Damasku po saudijskoj recepturi.
Na ekonomskom planu Rusija treba da razvije strategiju de-dolarizacije
globalnog finansijskog sistema. Obračun bilateralnih rusko-kineskih
transakcija u rubljama i juanima je samo prvi korak.
Moskva treba da preuzme inicijativu da se isti principi primene u
međusobnoj trgovini zemalja BRIKSa. Ona treba da pokrene trend prodajom
svih obveznica američkog trezora koje poseduje, kao i formalnim
saopštenjem da ih više nikada neće kupovati.
Treba da objavi nameru da od 2020. sve transakcije nafte i gasa obavlja
u korpi valuta koje neće uključivati dolar. Putin treba da iskoristi
zapadne sankcije i kao povod da napokon ograniči odliv kapitala iz
zemlje i da nametne drakonske poreze na iznos novca. U celini, Rusija
treba da iskoristi zapadne sankcije kao priliku da razije dugoročnu
strategiju poreskim olakšicama podstaknute supstitucije uvoza, da
pokrene sveobuhvatni investicioni program koji bi umanjio njenu
zavisnost od Zapada u svim sektorima nacionalne ekonomije.
Rusija nikada neće zadobiti zapadno prihvatanje njenih legitimnih
interesa u tzv. bliskom inostranstvu. Moskva stoga treba da sledi
državne i nacionalne interese sa gvozdenom odlučnošću, uz spoznaju da
nove sankcije i dodatna demonizacija slede bez obzira na to šta Rusija
učinila ili ne učinila.
U protivnom sledi pogoršanje ruske strateške pozicije i opadanje
kredibiliteta predsednika Putina.
|
