|
Pobeda Donalda Trampa na predsedničkim izborima prošlog novembra otvara
mogućnost, ali ne još i izvesnost, da se iz temelja koriguju strateške
postavke američke spoljne politike.
Posle završetka hladnog rata SAD su imale priliku da bitno smanje
globalne vojne angažmane, da resurse vojno-industrijskog kompleksa
preusmere ka obnovi zapuštene infrastrukture, a da sa Rusijom izgrade
odnose zasnovane na partnerstvu dveju sila koje više nisu imale
geopolitičkih ili ideoloških osnova da budu trajni suparnici.
Sukobi i napetosti su bili isključivo plod proaktivnih poteza SAD, poput
širenja NATO, rata protiv Srba 1999, podsticanja državnog udara u Kijevu
februara 2014. i otvorenog podsticanja promene režima u samoj Rusiji,
izrazito dok je na položaju američkog ambasadora u Moskvi bio Majkl
Mekfol, poznat po izjavi da želi „deputinizaciju“ Rusije.
Američka strateška doktrina koja je nastala posle raspada SSSR-a
počivala je na principu monopolarne globalne dominacije.
Ona se odrazila u samoproglašenom pravu vođenja ratova bez saglasnosti
Saveta bezbednosti UN, radi očuvanja globalnog poretka u kome su SAD
igrale ulogu neprikosnovenog hegemona.
Plodovi su bili porazni i za svet i za Ameriku.
Posebno je teške posledice imala podrška pobunjenicima u Siriji: jačanje
džihadističkih pokreta poput Islamske države.
Ti pokreti sada predstavljaju trajnu pretnju celom svetu, a pre svega
zapadnoj Evropi koja je sve češće na meti terorističkih napada, od Nice
i Pariza do Berlina i Brisela.
Tri nedelje je prošlo od kako je Donald Tramp položio zakletvu ispred
Kapitola u Vašingtonu kao 45. predsednik Sjedinjenih Američkih Država.
Dok su iza njega stajala četvorica njegovih prethodnika – Džimi Karter,
Bil Klinton, Džordž V. Buš i Barak Obama – Tramp je rekao da će 20.
januar 2017. godine biti upamćen kao dan kada je “vlast vraćena narodu”.
On je izneo sumornu sliku Amerike, govoreći o kriminalu, zatvorenim
fabrikama i lošem liderstvu. Mimo ustaljenih normi za takvu priliku, on
je rekao da je „establišment štitio sam sebe, a ne američke građane.
Njihove pobede nisu bile vaše pobede, njihov trijumf nije bio vaš
trijumf. Oni su praznovali, a naš običan svet nije imao šta da slavi.
Mala grupa ljudi u Vašingtonu je ubirala plodove vlasti, dok je narod
snosio trošak. To sve prestaje sada, ovoga časa“.
Ovo je bila neumoljiva kritika ne samo na račun „establišmenta“ u celini
već i njegovih neposrednih prethodnika u Beloj kući lično.
U naizgled jasnom raskidu sa spoljnopolitičkom strategijom svojih
prethodnika, Tramp je naglasio da SAD više neće drugim zemljama nametati
svoj sistem vrednosti i norme: „Tražićemo prijateljstvo sa drugim
zemljama, držeći na umu da je i njihovo pravo da svoje interese drže
iznad svega ostalog.
Nećemo nametati drugima svoj način života, mi želimo da on bude primer
za druge“.
Ponovio je svoje predizborno obećanje da će SAD „ujediniti civilizovani
svet protiv radikalnog islamskog terorizma“.
Za razliku od Obame i Hilari Klinton – koji su koristili RS termin
„nasilni ekstremizam“ – on ni ovom prilikom nije oklevao da upotrebi
pridev „islamski“.
Tramp se inauguracionim govorom i izjavama tokom kampanje deklarisao kao
spoljnopolitički realista u tradiciji Tukidida, Makijavelija, Hobsa,
Morgentaua, Kisindžera, Volca i Meršajmera. Malo je verovatno da je
Tramp ma koga od njih čitao, ali Stiv Benon jeste.
Isticanjem državnih interesa kao osnove funkcionisanja međunarodnog
sistema, Tramp je sebe svrstao u tu tradiciju, koja je dijametralno
suprodstavljena diskursu o „zajedničkim vrednostima“ i „međunarodnoj
zajednici“, o „širenju demokratije“ i „obavezi zaštite ljudskih prava“.
Upravo se na tim i takvim ideološkim floskulama, utemeljenim na mitu o
američkoj izuzetnosti i nezamenjivosti, zasnivala spoljna politika SAD
od pada Berlinskog zida do 20. januara 2017.
Odbacujući to nasleđe, Tramp udara u samo srce operativaca američke
„duboke države“ koji su decenijama, pod vladama obe stranke, sprovodili
politiku globalne hegemonije.
Oni se neće predati bez borbe. Teškoće sa otporom „duboke države“ već su
počele i pre inauguracije sa tvrdnjama obaveštajnih agencija (koje
nikakvim dokazima nisu bile potkrepljene) da je Rusija hakovanjem
Demokratskog nacionalnog komiteta i šefa predizbornog štaba Klintonove
Džona Podeste, težila da pomogne Trampovom izboru.
Čelnici agencija CIA, FBI, NSA, uz svesrdnu medijsku podršku, težili su
da nanesu udarac kredibilitetu novog predsednika i pre nego što je
inaugurisan, štaviše da ga delegitimizuju.
Usledile su i optužbe da ga Putin drži u šaci, ucenjenog, zbog navodno
kompromitujućih snimaka iz moskovske hotelske sobe 2013.
Tim povodom je Njut Gingrič, bivši predsedavajući Predstavničkog doma i
jedan od Trampovih najpoverljivijih ljudi, upozorio da je vrhuška
obavštajnih službi, koju čine lica imenovana političkim odlukama a ne
neutralni profesionalci, počinila izdaju obaveštajne zajednice i da je
nužno temeljeno preustrojstvo „cele obaveštajne strukture“ SAD.
Bilo je i pre inauguracije jasno da ga čeka duga borba da državni aparat
pročisti i iz njega ukloni nosioce poraženih ideoloških stavova i na
njima zasnovanih strategija, da o politizovanom sudstvu ne govorimo.
Po dolasku u Belu kuću 20. januara, Tramp je ispoljio rešenost da
predizborna obećanja sprovede u delo. Uprkos medijima koji svaki njegov
potez dočekuju na nož i uprkos očekivanim otporima znatnog dela
vašingtonskog političkog establišmenta, on je tokom prve dve sedmice
svog mandata doneo niz odluka koje nagoveštavaju raskid sa
višedecenijskim dvopartijskim konsenzusom.
Zasnovana na principu spoljnopolitičkog realizma („Amerika na prvom
mestu“), nova vizija odražava napuštanje doktrine globalne dominacije
kompletnog spektra i njenog ideološkog utemeljenja, tvrdnji o američkoj
„izuzetnosti“ i univerzalnim vrednostima.
Jedan od prvih Trampovih poteza bio je da predsedničkim dekretom naredi
nastavak izgradnje fizičke barijere duž granice sa Meksikom, kojom bi se
napokon zaustavio nekontrolisani priliv ilegalnih imigranata (proceljuje
se da ih ima 15-20 miliona).
Već godinama postoji zakonska regulativa za izgradnju zida – ali nije
bilo političke volje da se pristupi realizaciji projekta, tako da je
sada manje od jedne četvrtine južne granice SAD zaštićeno.
Sa jedne strane, poslovni interesi bliski republikanskom establišmentu
imali su jasan interes da neometanim prilivom jeftine radne snage
Latinoamerikanaca drže nadnice američkih radnika na niskom nivou.
Sa druge strane, demokrate su težile legalizaciji miliona ilegalaca iz
ideoloških razloga („raznolikost“, multikulturalizam, inkluzija itd.), a
i iz političkih interesa: naturalizovani imigranti, pogotovu oni iz
Latinske Amerike, ubedljivom većinom glasaju za kandidate Demokratske
stranke.
Odmah je krenula bujica kritika establišmentskih medija. Tramp je,
međutim, rešen da zaustavi dalju promenu etničke i kulturne slike SAD,
da zaštiti radna mesta („zapošljavajte samo Amerikance“, rekao je i u
inauguracionoj besedi), ali i da spreči opasnost od ulaska potencijalnih
terorista preko neobezbeđene južne granice.
Bez kontrole spoljnih granica jedne zemlje ne može biti ni govora o
ozbiljnoj antiterorističkoj strategiji. Po ovom pitanju on uživa podršku
većine Amerikanaca (anketama uprkos).
Potom je usledio Trampov predsednički dekret o privremenoj zabrani
ulaska u SAD državljana sedam zemalja koje su na listi visokog
terorističkog rizika. S obzirom da je reč o većinski muslimanskim
zemljama (Iran, Irak, Sirija, Libija, Jemen, Sudan, Somalija), istog
časa su usledile medijske optužbe i protesti, na osnovu tvrdnji da on
sprovodi diskriminaciju na osnovu verske pripadnosti.
Mediji, međutim, prenebregavaju činjenicu da je ovu listu pre više od
godinu dana zvanično promovisala prethodna, Obamina administracija na
osnovu procene rizika obaveštajnih službi.
Zabrana se odnosi na zemlje sa svega 10% muslimanske populacije sveta.
Najmnogoljudnije islamske zemlje (Indonezija, Pakistan, Bangladeš,
Egipat, Turska) njime nisu zahvaćene, kao ni glavni izvor zla, Saudijska
Arabija.
Nagovešteno je, međutim, da pobornici šerijata i diskriminacije protiv
žena i nevernika neće biti dobro došli ma odakle da su, kao i da će
ubuduće aplikanti za američke vize biti rigorozno proveravani.
Poseban gnev liberalnog establišmenta izazvala je stavka da će
„pripadnici ugroženih verskih manjina“ – što se odnosi pre svega na
bliskoistočne hrišćane – ubuduće uživati prioritet pri davanju
izbegličkog statusa u SAD. Otpor tog establišmenta je trenutno usmeren
na politički motivisane federalne sudije.
Trampov jednosatni telefonski razgovor sa Putinom 28. januara
potencijalno je označio početak nove ere „transakcionog pragmatizma“.
Nije bilo reči o postepenom ukidanju sankcija, što bi bilo preuranjeno
prilikom prvog kontakta.
Već sama činjenica da je dijalog pokrenut i da je protekao u
prijateljskom tonu predstavlja pomak sa krajnje niske tačke u odnosima
dveju sila u završnici Obaminog mandata. Postignut je dogovor o skorom
sastanku na vrhu.
Akcenat dijaloga bio je na zajedničkoj akciji protiv džihad-terorizma u
celini, a pre svega na saradnji u akcijama protiv Islamske države. Fokus
na jasno definisanim zajedničkim interesima i konkretnim potezima pruža
solidnu osnovu za dugoročno poboljšanje odnosa.
Trampova težnja da poboljša odnose sa Moskvom nailazi na tvrđi otpor u
američkoj prestonici od ma kog drugog aspekta njegove politike. Među
republikancima, na antiruskom frontu po običaju prednjače senatori Džon
Mekejn i Lindži Graham (za koje Tramp kaže da „vazda žele da započnu
Treći svetski rat“).
Oni su najavili da će, zajedno sa demokratama, na Kapitol Hilu blokirati
Trampovu ranije najavljenu nameru da Putinu ponudi ukidanje sankcija
protiv Rusije u zamenu za ustupke na drugim poljima.
Njemu predstoji žestoko nadmetanje sa vašingtonskim establišmentom,
uklj. neokonzervativne i neoliberalne „trustove mozgova“ (Brukings,
Heritidž, AEI, Rand itd.), tvrdo krilo Kongresa i lobiste
vojno-industrijskog kompleksa koji već godinama slede rusofobni diskurs.
Mnogo je karijera u američkoj prestonici izgrađeno i mnogo milijardi
dolara zarađeno na tezi da je Rusija agresivna, predmoderna autoritarna
sila i apriorna pretnja američkim „vrednostima“ i interesima.
Rusofobi se neće lako predati. Pre 4 dana Tramp je izjavio u intervjuu
za TV Foks da poštuje Vladimira Putina, a na upadicu voditelja Bila
O'Rajlija da je ruski lider „ubica”, odgovorio je da i SAD imaju ubice i
da na tom planu nisu baš nevine. Usledila je histerična reakcija
establišmenta.
Lider republikanske većine u Senatu, Mič MekKonel, odmah je rekao da je
Putin “siledžija” i da se na može staviti znak jednakosti između
ponašanja Rusije i SAD: „Amerika je izuzetna, Amerika je drugačija, mi
se ni na koji način ne ponašamo kao Rusi. Ovde postoji jasna razlika
koju svi Amerikanci razumeju”.
Svako uspostavljanje moralne ekvivalencije između Rusije i SAD je
skandalozno, rekao je neuspeli republikanski predsednički kandidat Marko
Rubio i – aludirajući na slučaj Litvinjenko – retorički zapitao kada je
neki politički aktivista demokrata otrovan od strane republikanaca.
I u samom Trampovom timu po ruskom pitanju ne postoji monolitnost.
Tilerson, Flin i Benon su za strateško partnerstvo, dok sekretar za
odbranu Džim Metis i pogotovu ambasadorka u UN Niki Hejli koriste staru
retoriku.
Još je neizvesno da li su tako divergentni tonovi plod neusklađenosti
novog tima u prvim sedmicama ili predumišljaja. U slučaju Hejlijeve,
moguća je i sabotaža birokrata u Stejt Departmentu koji su joj pisali
govor ѕa SBUN.
Tramp je izdao nalog šefu Pentagona Matisu i Savetu za nacionalnu
bezbednost da u roku od 30 dana pripreme strateški plan „beskompromisnog
obračuna“ sa Islamskom državom. On je ovu odluku potpisao neposredno
posle razgovora sa ruskim predsednikom, što nagoveštava mogućnost da će
saradnja sa Rusijom biti ugrađena u temelje tog plana.
Neki izvori javljaju da je na pomolu dogovor SAD i Rusije o
teritorijalnoj deobi odgovornosti u Siriji, uz učešće Turske u zapadnom
delu pogranične zone i američko prisustvo duž osetljive granice sa
Izraelom na Golanskoj visoravni.
Moskva bi navodno pristala da se iz oblasti pod vladinom kontrolom
postepeno povuku pripadnici libanskog Hezbolaha i Iranske republikanske
garde. Amerikanci će zauzvrat odustati od zahteva za promenom režima i
prestaće da naoružavaju „opoziciju“.
Time bi se stvorili preduslovi za okončanje petogodišnjeg krvoprolića i
za iznalaženje političkog rešenja, koje nije bilo moguće sve dok je
prethodna administracija ponavljala da „Bašar mora da ode“ i naoružavala
„umerene“ pobunjenike.
Tramp je istovremeno sproveo neočekivanu reformu strukture Saveta za
nacionalnu bezbednost.
U užem, trajnom komitetu od sada se nalazi Stiv Benon, Trampov glavni
strateg za politička pitanja, a iz njega su isključeni direktor
Centralne obaveštajne agencije i načelnik Zajedničkog generalštaba
oružanih snaga; oni će ubuduće biti pozivani samo ukoliko je na dnevnom
redu tema koja se direktno tiče njihovih resora.
Ovo ukazuje da Tramp želi da kolektivni duh svog glavnog savetodavnog
tela u što većoj meri uskladi sa svojim strateškim opredeljenjima, a da
se manje od svojih prethodnika oslanja na mišljenja vodećih ličnosti
obaveštajnih i vojnih struktura.
Tramp je počeo da ispunjava i obećanje o „isušivanju močvare“
vašingtonske korupcije dekretom kojim se državnim funkcionerima
zabranjuje lobiranje u roku od pet godina po odlasku iz vladine službe.
(Pod Obamom rok je bio samo dve godine.)
Za ključne ličnosti u aparatu nacionalne bezbednosti, pak, zabrana rada
za strane klijente i određene domaće interesne grupe je doživotna.
Kako je Tramp izjavio potpisujući ukaz, u njegovom timu nema mesta onima
koji prihvataju odgovorne položaje u vladi računajući da će svoje veze i
uticaj kasnije debelo naplatiti kroz lobiranje.
Ova mera spoljnom posmatraču možda deluje simbolično.
Za operativce američke „duboke države“, međutim, ona će predstavljati
prepreku neometanom povezivanju nosilaca moći u državnom aparatu i
interesnih grupa koje deluju van domašaja javnosti.
Simbioza donosilaca političkih i zakonodavnih odluka sa jedne strane i
zagovornika vojno-poslovnih interesa sa druge već decenijama predstavlja
jedan od stubova institucionalne korupcije u političkom sistemu SAD.
PROBLEM ODNOSA SA KINOM
Rastuća ekonomska snaga države po pravilu biva propraćena jačanjem
njenog geopolitičkog položaja, kao što ukazuju primeri Velike Britanije
posle Napoleonovog poraza, Bizmarkove ujedinjene Nemačke, ili SAD u
završnici hladnog rata.
Kineska privreda sada je dostigla američku; stoga ne iznenađuje da
Peking teži i odgovarajućim promenama regionalne ravnoteže snaga.
Kineska strategija, međutim, prvenstveno je usmerena na jačanje
bezbednosti lanaca snabdevanja sirovinama i energentima, a ne ka
klasičnoj imperijalnoj ekspanziji.
Program izgradnje veštačkih ostrva u Južnokineskom moru i njihove
militarizacije na prvi pogled deluje ekspanzionistički. Sa stanovišta
fokusa na lance snabdevanja, međutim, ostrvski projekat može se
posmatrati kao strateški defanzivan potez preventivne zaštite ključnog
plovnog puta u „azijskom Sredozemlju“.
Tokom saslušanja pred američkim Senatom 11. januara, međutim, državni
sekretar Reks Tilerson izjavio je da će SAD Kini „uskratiti pristup“
novoizgrađenim ostrvima u Južnokineskom moru.
Ta je izjava imala alarmantni prizvuk, pa su neki komentatori mislili da
se Tilerson pogrešno izrazio. Deset dana kasnije, međutim, portparol
Bele kuće Šon Spajser je potvrdio Tilersonov stav. „Ukoliko su ta ostrva
zapravo u međunarodnim vodama a ne u kineskim, mi ćemo da osiguramo
odbranu međunarodne teritorije od kontrole ma koje zemlje“.
Naravno, Spajser je znao da je Međunarodni tribunal za pomorsko pravo
već doneo odluku da je reč o međunarodnim vodama, kao i da je Kina
odbila da tom sudu prizna jurizdikciju ili da učestvuje u samom procesu.
Onda je 3. februara Džim Matis u Tokiju rekao da će SAD braniti japanski
posed nad spornim Senkaku ostrvima u Istočnokineskom moru.
Kinezi su uzdržano reagovali na Tilersonove reči pred Senatom, ističući
da zemlje van regiona ne treba da se mešaju u pitanje koje je ionako „na
putu smirivanja“.
Međutim, Spajserova izjava je ukazala na mogućnost da je reč o utvrđenoj
politici nove administracije i Peking je zaoštrio ton: suverenitet nad
Spratli (Nanša) ostrvima nije podložan pregovorima, a sva sporna pitanja
biće rešavana u bilateralnim pregovorima isključivo sa zemljama regiona
– čime je Kina naizgled isključila mogućnost dijaloga sa SAD o statusu
spornih zona.
Zainteresovane zemlje regiona – Vijetnam, Filipini, Malezija, Tajvan i
Brunai – u većoj ili manjoj meri se suprodstavljaju kineskim ambicijama.
Pritom filipinski predsednik Duterte prednjači u nalaženju zajedničkog
jezika sa Kinezima, dok im se Vijetnam odlučno protivi.
Nema sumnje, međutim, da nijedna od tih zemalja ne bi bila spremna da
sledi SAD na putu eskalacije koji bi mogao da preraste u vojni sukob.
Retorika „uskraćivanja pristupa“ ostrvima može da se vrati poput
bumeranga američkoj strani ukoliko se zacrtaju „crvene linije“ koje ne
mogu da budu branjene.
Pomorska blokada već militarizovanih ostrva – sa aerodromima, raketnim
baterijama i radarskim instalacijama – predstavljala bi ratni čin sa
nesagledivim posledicama i ne bi bio racionalan u kontekstu proračuna
bezbednosnih interesa SAD.
Trampov spoljnopolitički realizam, koji se ogleda u njegovom pristupu
islamskom terorizmu i odnosima sa Rusijom, treba da bude primenjen i na
trezvenu procenu cene i benefita eventualnog sukobljavanja sa Kinezima.
Njegovo nezadovoljstvo kineskom valutnom politikom i uistinu enormnim
spoljnotrgovinskim suficitom koji Kina uživa u razmeni sa SAD, niti je
ideološki utemeljeno niti je egzistencijalno značajno.
O pitanjima kursa juana ili o carinskim stopama moguće je i potrebno
pregovarati sa stanovišta interesa koji jesu divergentni, ali nisu a
priori i trajno nekompatibilni.
„Umetnost dila“ u ovom slučaju iziskuje Trampovo prihvatanje korekcije
geopolitičkog balnsa u Južnokineskom moru u zamenu za ustupke Pekinga na
planu trgovinske i finansijske politike. Takav dogovor je razuman i
moguć.
Trampov tim bi pogrešio u eventualnom očekivanju da će ponoviti
varijantu Kisindžerovog trougaonog gambita iz 1972.
Tada je SSSR bio znatno jači od Kine, pa je sa stanovišta jednog
poštovaoca Meternihove diplomatije bilo logično da će SAD favorizovati
slabiju stranu, bez obzira na ideološke razlike.
S obzirom da je danas Rusija objektivno slabija od Kine, moguća je
analogna pretpostavka da u istom trouglu Vašington sada treba da
uspostavi jače veze sa Moskvom radi stvaranja protivteže Pekingu.
Takvom iskušenju, međutim, Rusija neće da podlegne.
Ona je tokom decenijskog nadmetanja sa vašingtonskim hegemonistima iz
obe stranke uspostavila strateško partnerstvo sa Pekingom, zasnovano na
kompatibilnim političkim i ekonomskim interesima dve sile.
Teško da bi Putin rizikovao kinesko partnerstvo zarad potencijalno
varljivih američkih ponuda, koje mogu biti dovedene u pitanje već posle
sledećih predsedničkih izbora.
Uspostavljanje obostrano korisnog partnerstva Amerike i Rusije potrebno
je i moguće. N
ema inherentno nerešivih pitanja u odnosima dve sile, ukoliko se iz
jednačine ukloni ranija težnja Vašingtona za globalnom hegemonijom i za
promenom ne samo ruskog režima nego i ruskog identiteta po meri zapadne
postmoderne elite.
Zajednički interes Putina i Trampa u suzbijanju islamskog ekstremizma
predstavlja solidnu osnovu za početak procesa prevazilaženja Obaminog
nasleđa.
Konture sirijske završnice već se naziru.
Rešenje ukrajinskog problema moguće je na bazi vojne neutralnosti Kijeva
i široke, međunarodno garantovane autonomije Donbasa u okviru
decentralizovane Ukrajine.
Odnosi SAD sa Kinom, pak, bremeniti su opasnostima. One mogu biti
izbegnute ukoliko se Tramp bude držao principa iz inauguralne besede:
„Tražićemo prijateljstvo sa drugim zemljama, držeći na umu da je i
njihovo pravo da svoje interese drže iznad svega ostalog“.
Kinezi su tvrdi pregovarači, ali su pragmatični i spremni na nagodbu.
Trampovo pismo Si Džinpingu, u kome mu zahvaljuje na čestitkama povodom
izbora, bilo je strogo formalno; trebalo bi ga propratiti telefonskim
razgovorom.
Prve sedmice Trampovog predsedničkog mandata deluju ohrabrujuće.
Njegovi protivnici u mejnstrim medijima, u dvopartijskom političkom
establišmentu i u vođstvu demokrata još se nisu povratili od šoka koji
ih je zadesio 8. novembra prošle godine.
Tempo njegovih prvih poteza zatekao ih je nespremne da osmisle brze
kontramere, pa su napadi na novog predsednika često imali prizvuk
histerije.
Sa sigurnošću se može predvideti da će novi otpori uslediti, pa i
direktna, sistematska sabotaža unutar državnog aparata.
Prošle nedelje preko hiljadu činovnika Stejt Departmenta potpisalo je
„disidentski memorandum“ protiv dekreta o ograničavanju imigracije i
„podizanja zida prema svetu“.
Portparol Bele kuće Šon Spajser je ovo komentarisao izjavom da birokrate
treba da podnesu ostavke ako se ne slažu sa predsednikom.
Stav establišmenta u oproštajnom govoru kolegama sažeo je Obamin
podsekretar za kontrolu naoružanja Tom Kantrimen, rekavši im da treba da
ostanu na svojim položajima da bi „branili američki Ustav“!
Vašington Post od 31. januara sa zadovoljstvom konstatuje da „raste
talas protivljenja među službenicima federalnog državnog aparata koji su
zaduženi da sprovode agendu novog predsednika“.
Oni se „stalno konsultuju sa nedavno smenjenim politički imenovanim
funkcionerima iz Obaminog doba šta mogu da učine da bi se
suprodstavljali Trampovim inicijativama, a neki su preko socijalnih
mreža počeli da anonimno puštaju vesti o promenama koje nameravaju da
sprovedu funkcioneri koje je imenovao Tramp...
Stotine njih pohađanju radionice o pravima i kako da ispolje građansku
neposlušnost...
Jedan anonimni službenik je najavio da će nezadovoljni birokrati otezati
sa radom, da će curiti informacije medijima i jačati otpor odlukama sa
kojima se ne slažu“.
Upitan da li su takvi otpori legitimni, smenjeni Obamin pomoćnik
državnog sekretara za demokratiju i ljudska prava Tom Malinovski čak je
rekao da jesu „ukoliko celokupna birokratija oseća da njihov vrhovni
komandant predstavlja pretnju nacionalnoj bezbednosti SAD“!
Mogućnost sabotaže izvršne vlasti od strane trajnog činovničkog aparata
predstavlja već sada ozbiljnu pretnju Trampovom programu.
Problem ilustruje činjenica da federalna birokratija predstavlja
monolitni bastion liberalnog establišmenta: tokom predizborne kampanje,
čak 95% donacija zaposlenih u 14 federalnih agencija pripalo je Hilari
Klinton.
Obamina visoka funkcionerka u Ministarstvu odbrane Roza Bruks u periodu
2011-2014. čak je nagovestila vojni udar protiv Trampove administracije
ako to bude jedini način da se on smeni: „Trampove prve nedelje kao
predsednika pokazuju da je on zaista onoliko lud koliko su svi
strahovali.
Jedna mogućnost za koju bih donedavno rekla da je nezamisliva u SAD
jeste vojni puč, ili barem odbijanje vojnih prvaka da izvršavaju neke
naredbe“. („Svi“, pretpostavljamo, izuzev glasača koji su ga
izabrali...)
Lider manjinskih demokrata u Predstavničkom domu američkog Kongresa
Nensi Pelosi je otišla tako daleko da je pomenula impičment.
Dodatni oblik opstrukcije jeste i proceduralno odugovlačenje demokrata
sa potvrdom imenovanja članova Trampovog kabineta: do sada je Senat
potvrdio tek 9 njih od 15, što je bez presedana.
Time se veštački izaziva kašnjenje u konstituisanju kabineta i shodno
tome u normalnom funkcionisanju aparata izvršne vlasti.
Operativci američke duboke države suprodstavljeni su Trampu a priori.
Njegovo odbacivanje ekonomskog globalizma i prihvatanje realizma u
spoljnoj politici je u suprotnosti sa njihovim interesima izraženim u
moći i novcu.
U sudaru sa nosiocima starog vašingtonskog duopola, koji je već u toku,
snaga volje i politička veština 45. predsednika SAD biće izložena testu
istorijskog značaja.
Bez melodrame možemo zaključiti da od ishoda zavisi budućnost evropske
civilizacije, od San Franciska do Vladivostoka.
Video:
https://youtu.be/kpQMiNOdRMg
|
