8. april 2005.
April 1.,2., i 3. 2005, Toronto
Predstava “Blize”
Jugoslovenskog dramskog pozorista
Predstava
“Blize” koja je u Torontu gostovala 1. 2. i 3. aprila 2005 napunivsi
dvorane tokom svih pet prikazivanja odusevila je vecinu gledaoca koji su
imali priliku da nadju karte koje su bile rasprodate nekoliko dana pre
samog dogadjaja.
Branislav Lecic,
Vladica Milosavljevic, Nebojsa Glogovac i Radmila Tomovic odlicno su
odglumili sudbinu cetvoro ljudi koji su spletom okolnosti spajaju i time
celu pricu dovode do neverovatnih obrtaja.
Provokativna i
dinamicna prica na momente sokantna skoro dva ipo sata je “klizila” kroz
svakodnevnicu isprepletanu ljubavlju i strascu.
U razgovoru koji smo
vodili sa Branislavom Lecicem medju ostalom on nam je rekao:
“Odusevljen sam
prijemom publike u Torontu. Smatram da je predstava veoma intresantna
zato sto se igra po engleskom tekstu, desava se u Njujorku a izvode je
srpski glumci. Ona je vec 6 godina na repertoaru JDP i sve je veci hit i
svakim danom je sa sve vecim odusevljenjem gledaju nasi sugradjani.
Zato
mi je veoma drago sto smo i u Torontu tako lepo primljeni. Veoma je lepo
videti ljude koji se interesuju za pozoriste i jos lepse sto smo uspeli,
u jednom gradu izvan Srbije, da napunimo 5 predstava. To je zaista nesto
fantasticno.
Mislim da su ljudi
koji su zainteresovani za to da pokrenu nesto novo, kao sto je Zoram
Moro (System Entertainment) inace glavni organizator ovog dogadjaja,
covek koji je zasluzan da je sve proteklo na profesionalnom nivou, veoma
znacajni kako za vas tako i za nas tamo jer su jedna pokretacka snaga
koja moze da podstakne da se naprave jos mnogo drugih projekata.”
I.DJ.
April 08 -2005 Toronto
BRANKO MIOKOVIC
NEMA
ZIVOTA BEZ STRASTI
Razgovoru je, kao i obicno,
pristupio vedra lika, kakav deluje da je uvek - nasmejan i kada se ne
smeje. Na pitanje o mestu rodjenja dao je slikarski odgovor: "Sad cu da
ti pokazem gde sam rodjen. "Vratio se sa crno-belom fotografijom zdanja
koje deluje kao dvorac, a u stvari je zapustena, zarusena u travu
zarasla vila, gradjena u duhu kasne renesanse, u sred vojvodjanske
ravnice, nedaleko od Sombora. "Kersner salas, tako se to zove. To je gde
sam rodjen. "Da nije, cak i na crno-belom fotosu prelepo, u naznakama
lepote kojom se nekada krasilo, bilo bi mozda vredno i manje reci.
Otuda,
zaputio se na studije arhitekture, u Beograd. I ako je hteo da izucava
slikarstvo, i ako se pripremao i duhovno i uvezbavanjem ruke, za
neizvesni i nejasni poziv slikara, po nagovoru brata od tetke,
Aleksandra Cvijanovica, sa kojim se sreo u Svajcarskoj 1963. godine i
koji je bio najblizi saradnik direktora Bauhausa, velikog arhitekte
Valtera Gropijusa, Branko se ipak upisao na arhitekturu. I tu je
nadvladala zudnja za slobodnim iskazom.
Anegdotski se seca prvog casa slobodorucnog crtanja, kada je zadatak
bilo slikanje arheoloskog artefakta, glave skulpture Afrodite. Sin
veterinara u malom mestu, bez velikog iskustva u razlicitim vrstama
papira, dobio je od oca, za uz put, jedan formular koji je sluzio da se
na poljoprivrednom dobru, radi drzavne evidencije, popuni podacima kada
se oprasi krmaca. List je bio u dimenzijama veci od uobicajenih, a
pozadina je bila cista, bela, "rodjena" za crtez. Na toj pozadini,
islikao je trazeno takvom vestinom da je asistent, koji je vodio cas,
zastao nad radom, uzeo ga u ruke, zagledao a potom okrenuo i sa
zanimanjem poceo da cita o podacima koji se zahtevaju pri svakom
prasenju krmace, a da o tome pojma nije imao.
Kada je zavrsen cas i
sabrani radovi, prica Branko: "Za mene, koji sam ocekivao kritiku zbog
nepodobnog papira, dogodilo se iznenadjenje. Asistent je objavio: "Drage
kolege ovako treba da izgleda svaki vas rad", tom prilikom podigao je u
vis moj crtez. Tu mi je kao studentu, bilo jasno da je moj odnos prema
hartiji odredjen samo silinom strasti koja mi je u ruci, bez da je pod
kontrolom ma kakvog lenjira."
Diplomirao
je 1972. godine, kao pravi iz tih godina, poneo je sa Beogradskog
univerziteta i jos jednu, boemsku, diplomu igraca preferansa. Poput
mnogih ovde, dane u Kanadi broji vojnicki, i posle toliko godina: 16.
aprila, bice tacno 30 godina od kako je Kanada njegova druga domovina.
"Kao arhitekta, proveo sam 8 godina u Kuvajtu, ali nisam prestajao da
slikam. Izlagao sam sa udruzenjem likovnih umetnika Kuvajta, odakle jos
pamtim jednu anegdoticnu zgodu. Naime, pred otvaranje izlozbe, ucinilo
mi se da sam odredio isuvise visoke cene za svoje slike, pa sam zatrazio
da se ove smanje. Organizatori ne samo da su to odbili, nego su prodali
uspesno sve moje radove po cetiri puta vecoj ceni od trazene."
Iz Kuvajta se vratio
1986. godine, a vec naredne 1987. g. na uglu Dandas avenije i ulice
Kvebek, u Torontu, otvorio je prvu svoju galeriju, "Sveti Luka".
Galerija je nestala u porodicnom nemiru. Ali, samopouzdanje i upornost
su nastavili da traju. Novembra 1995. godine, otvorio je novu galeriju
Praxis na adresi 3065 Bloor St. W. Za ime je uzeo starogrcku rec, da
kako kaze: "oznacim mesto na kome ce se nesto desavati".
Novembra 2002. godine,
galerija se preselila na adresu 1614 Queen St. W. Do sada u galeriji pod
ovim nazivom, odrzano je preko 130 izlozbi, na kojima je izlagalo vise
stotina likovnih umetnika.
"Moj prvi slikarski
period obelezen je zakasnelim romantizmom, koji je na mene preneo moj
ucitelj, akademski slikar, cika Brana Joler. I bilo je tako do susreta
sa knjigom Rudolfa Arnhajma "Umetnost i vizualno opazanje. "To me je
presudno opredelilo da se upustim u razgradnju forme i potrazim
sopstvena likovna sredstva, da bih iskazao licni svet."
Sagalovo
slikarstvo, silinom slobode u sebi, primamljivo je delovalo za njegove
nakane, ali je Branko nastojao da sopstveni poetski prostor odredi
licnim izborom kolorita i nezavisnom formom. Elementi srpske
srednjevekovne koloristike i slobodne linije, koje tek naznacavaju formu,
vise u maniru rane romanike, daleko su dominantniji u ovim platnima kao
nezavisni i autohtono Brankovi, nevezano za Sagala, i ako ce podsecanje
ostati neporecivo i zbog zajednickog iskustva u pravoslavnoj vizuelnoj
tradiciji. / "Halejeva kometa", "Moj san."
O slicnosti
upotrebljavanih simbola, u svom delu sa simbolima kod Sagala, sam kaze:
"koliko je meni poznata Sagalova simbolika, znacenja su razlicita." Za
primer rado navodi Sagalovu kozu, koja je u Brankovim platnima postala
jarac. "Sagal je tezio da iskaze snagu odrzanja, kod mene, jarac
predstavlja plodnost."
Od oslobodjene
figuracije nije trebalo mnogo da se figuracija u opste, dozivi kao
suvisna. "Pre nekih 12 godina, osetio sam da sam skucen, da mi je u dusi
nekako tesno. Istovremeno, imao sam strahovit poriv da svoje slikarstvo
podignem, na visi stepen, intelektualni, da ga tako nazovem. Kao
rezultat toga, figuracija u slici je pocela da mi smeta".
Tako je Brankova
platna preplavila boja. Boja je postala sila koja govori svojim tonovima,
nijansama, igrom komplementarnih i suceljenih odnosa, valerima. Na
pitanje: "Boja ?", odgovara: "Pretezno tamna. Seta. Tuzne pesme sam
voleo oduvek. Voleo sam uvek zeleno more, vojvodjansko. Nisam voleo ono
plavo, vodeno. Violine, Cigane. Stare gradske, tuzne, koje ja zovem
madjarske. List. Franc List. Mnogo sam naslikao slusajuci Lista. Taso ,
Mazepa...pustim muziku i tako radim. Ali to me je mnogo umaralo".
U citavoj jednoj
seriji slika, platna su prekrivena crvenom i tek su po neki detalji
naznaceni geometrizovanim elementima apstrakcije, trouglom ili
pravougaonikom./"Tajna vecera", "Dvanaest", "Bog vas blagoslovio", "IS
HS" / Crvena nadvladava crnu i tamne tonove. Strast je ocita u svome
trijumfu. "Nema zivota bez strasti", kaze i odlazi po jedno od
poslednjih dela.
Negde 1997. uradio je sliku na dasci, zvala se "Rat".
Bila je uoblicena tako da nedvosmisleno podseca na ikonu, na kojoj se
tek razaznaje po neka naznaka figuracije. Tu je, kao i u ranijim delima
"prisutna lirska krivina koja kod mene potice od zenskog tela, ali je
ovde razorena".
Povrsinom dominira,
tek u naznakama, iz osnove izmesten krst, dok je sam prostor usplamtela
masa jare u kojoj sve sagoreva. Komentarise: "Neobuzdane strasti. Mene
je tema zainteresovala zbog svega sto se desava tamo, kod nas". Nije ni
slutio koliko je svojom slikom, pretpostavio uzas apsolutnog rata i
besmisleno razaranje i unistavanje, samo dve godine kasnije.
Kako je posmatrao
decu, koja odrastaju, cetvoro ih je, pokusavao je da na svoj nacin,
preko njihovih crta lica, zabelezi ljudske karaktere. U seriji slika "Svitanje",
pojavljuju se cetiri oblacica. Kasnije ce ovi biti zamenjeni sa cetiri
jablana. U ovaj simbol, slikar je projektovao svoja vidjenja dece.
Nastojao je da obelezi svojim slikarskim znakom privid prolaznosti, a
potom i novootkriveni smisao trajanja, kroz pokolenja roda.
"Za mene slikarsko
znanje je kao i svako drugo. Slika je ekspresija, jedno ogledalo stanja,
promena mog unutrasnjeg sveta. Odnos, slika - posmatrac, veoma je slozen.
Da posmatrac putem slike udje u moj um, u moja shvatanja, to je jako
tesko. Da pronikne u dubinu slike, morao bi mene licno da poznaje. Mozda
bi nekome ko je vican umetnickoj kritici, bilo lakse da do toga dodje,
ali nikada ne moze doci do kraja, do onoga sto sam ja tom slikom hteo.
Smatram da sam ja u potpunoj kontroli slike i ne mogu da prihvatim sto
neki kazu da im se, ovo ili ono platno slucajno desilo, dok su slikali.
Ako se slikaru nesto ne svidja mogao je to da popravi, da prepravi, da
izbrise, da ponovo uradi.
U svakoj slici mnogo
je toga sto je licno, njegova simbolika i to je ono drugo. Zato mislim
da bez poznavanja licnosti toga umetnika tumacenje nije potpuno. Za
posmatraca, po meni je najvaznije da sam zna da li mu se slika svidja
ili ne."
Razgovarali smo u umetnikovoj dnevnoj sobi, okruzeni zidovima prepunih
slika drugih slikara, prijatelja, znanaca pa i umetnika sa kojima se tek
jednom sreo. Svega par slika na zidovimas su Brankovi radovi. "Ja vise
volim da moje slike borave na tudjim zidovima."
Jedna od slika, koje
su bile prelomne u fazama njegovog rada, je platno impozantnih razmera,
na kojem tonove tamne osvetljava snazno crvena u sredistu platna, gde se
nalazi pravougaonik kroz ciji kolorit se stice dozivljaj neba. Ispod
pravougaonika naznacena su slova : IS HS.
O slici kaze: "To je
zatvorski zid. Sliku zovem: Jutro pre poslednjeg. Mnogo sam razmisljao o
ocu, koji je robijao politicki. Moj otac se izmedju 1946. i 1953. godine
selio 12 puta. Po kazni! I o drugim ljudima sam razmisljao, kako su
proveli besmislene dane, pre nego sto su ih na kraju streljali. Kako je
to besmisleno. To ogromno bacanje ljudske energije. I zasto ? I za sto,
za cega? "
Komentarisem da sve
na slici deluje kao pravi prozor u zidu, u stvari simbol u slovima, koja
oznacavaju Spasitelja. Dobijam odgovor: "Za mnoge stvari vera je jedini
izlaz." I nastavlja: "Poslednjih godina okupirala me je tema Zastave, i
to sam nastojao da iskazem svojim platnima. Zaokupljala me je ta nasa
tragedija. I sve sto se desava sa nama i tamo i ovde, po svetu u opste.
A ostavilo je na mene utisak i upoznavanje sa krstaskim pohodima.
Sve
se to nekako slozilo u meni. Uvideo sam da smo i dalje deo velikog
projekta Drang nac Osten i da oni koji su ga sebi zacrtali nece odustati
od njega. Tako smo opet postali zrtve, samo sada modernog, krstaskog
rata. Tako su se u meni rodile Zastave. Pokusao sam da predstavim
sve te nase zastave svih nasih pobeda i poraza, mislim vise poraza, te
da tako ispricam tu neku nasu pricu. Onako kako se to u meni iskazalo,
kako je to na mene ostavilo svoje utiske."
Komentarisem da
zastave nastavljaju neobicnu vizuelnu logiku slike " Jutro pre
poslednjeg", prizor zatvorskog zida. Kaze: "Ima tu istih simbola. Ima u
slovima. To je ista nada, i na zidu i na zastavama. Ali, to je i ono
zbog cega su nas zapale sve te muke, sva stradanja koja prete potpunim
unistenjem. "
I ako sa nostalgijom
istice da mu je najdrazi period u radu i zivotu u Kanadi bio u godinama
izmedju 1986. i 89." Kada sam otvorio galeriuju Sveti Luka. Tada sam
imao mali atelje u pozadini galerije i tu sam radio svoje slike. Jos sam
bio pod uticajem Sagala, ali sam imao svoju simboliku. Nasao sam bio,
cinilo se, neki svoj put. Tada sam strahovito osecao tlo pod sobom.
Vracao sam se u mislima onoj svojoj Backoj, svakodnevno. Dovoljno mi je
bilo da budem u zelenoj livadi, u zitu, pa da mi srce bude puno. Moja
Anka, ona je sa mora i nikada to nije mogla da razume. Meni voda, mala,
velika, nikada nije nista znacila, ali ono zeleno more, Backo, to mi je
uvek davalo radost i budilo snagu."
I pored dragog
sentimentalnog secanja, kao krunu svoga 40-godisnjeg rada u opste i
30-godisnjeg rada u Kanadi, u svojoj galeriji Pradzis, predstavice nam
ciklus Zastave, nastao tokom poslednjih godina. Izlozba ce biti otvorena
15. aprila ove godine.
Radovan Gajic.
BATA
MARCETIC
Akademija “Srpske narodne igre”
NOVINE: Na Kiwanis festivalu g.
Marceticu osvojili ste prvo mesto kao najbolji igraci folklora. Svi su
izjavili da je to bila "Perfekcija na videlu" a ziri je rekao:
- Great
presentation: you brought energy right off from stage, (into audience
- wmc)
- Good original costume/music,
- Excellent choreography and execution,
- Mirror illusion - perfect unison.
*99 platinum*
|
Anegdota:
Kako smo u Houstonu imali Koncert u petak, a vec sledeceg dana u San
Antoniju, trebalo je svu nosnju prepeglati i spremiti je za sledeci
nastup. Tako da su se u jednoj sobi naslo dosta igraca. Dve devojke
su vredno i uzurbano peglale kako svoje, tako i nosnje svojih
drugova. Naravno, mladost je mladost, pa je bilo veselo, bucno i
dosta smeha, te je u neko doba noci, zakucao covek iz obezbedjenja
motela da ih opomene. Nenaviknut na ono sto ga ocekuje, na svoje
veliko iznenadjenje ugledao je "pegleraj" - sirom otvorenih ociju i
ustiju nije uspeo nista da kaze, vec je prasnuo u smeh, a i svi
ostali za njim. Takav prizor, kaze, nije u svojoj "karijeri" video,
pa je nasim mladima dozvolio da nastave slobodno sa smehom, zabavom
i mladoscu. |
B.M.: “U takmicarskom delu
nastupali su igraci prvog i treceg ansambla, kao i duet Mikac/Knezevic.
Posle odgledanog nastupa izvrsnih takmicara, u kategoriji dece do 14.
godina pobedio je i osvojio prvo mesto treci Ansambl Akademije sa 99
bodova (platinasti plasman) igrajuci igre iz Jasenice u koreografiji
Slavice Mihailovic, i muzickom aranzmanu Mice Petrovica, dok je duet
zaradio 90 bodova (platinasti plasman) igrajuci Ciganske igre iz
Vojvodine u koreografiji Dobrivoja Putnika.
Kulminacija
takmicenja je bilo pred kraj veceri kada su se takmicili odrasli, vrlo
uvezbani ansambli, gde je izmedju ostalih ucesce uzeo i prvi ansambl
Akademije sa igrama iz Vranjskog Polja; koreografija Milorada Lonica i
muzickog aranzman Mice Petrovica.
Kod dodele prve
nagrade Akademiji, ziri je dao gore citirani komentar ocene, ponovo
platinastih 99 bodova, i zasluzeno PRVO MESTO takmicenja.
NOVINE: Nedavno ste imali jedno
uspesno putovanje u Hjuston i San Antonio?
B.M.: Da tacno. Turneja je
pocela 9. marta i trajala je do 14. marta 2005. Islo nas je 46 igraca i
muzicara-clanova Orkestra Igraci i clanovi orkestra su jedino imali
troskove avio karte, a ceo boravak kako u Hjustonu, tako i u San
Antoniju je bio obezbedjen od strane domacina turneje.
U
Hjustonu nam je domacin bio Otac Dejan Tiosavljevic, odnosno nasa crkva
(Srpska Pravoslavna Crkva Sv. Save). U Hjustonu zivi trenutno samo oko
150 nasih. Oni su na nas Koncert doveli svoje prijatelje Engleze,
Poljake, Grke i dr., tako da je na Koncertu bilo oko 400 ljudi.
Posetili smo Rodeo koji prima 120 000 ljudi, gde smo posmatrali borbu sa
bikovima, jahanje divljih konja, takmicenje dilizansi, posetivsi na
kraju koncert kantri muzike uz spektakularni vatromet i fantasticne
svetlosne efekte. Obisli smo i najpoznatiji i najskuplji deo centra
grada - Gallery.
Takodje smo obisli
NASU (Johnson Space Center) gde smo imali priliku da vidimo prve
istorijske letelice i rakete.
NOVINE: Imali ste i koncert koji je
odusevio mnoge prisutne goste.
B.M.:
Odrzali smo samostalni
celovecernji Koncert u trajanju od 2 sata u grckoj crkvi u organizaciji
nase crkve iz Hjustona. Koncert je bio izvanredno lepo primljen i posle
svake tacke bio je buran aplauz da bi se na kraju zavrsio bisom i
velikim ovacijama.
Na kraju Koncerta, Otac Dejan se zahvalio svima, pre svega igracima,
orkestru, a Akademiji je poklonio divnu ikonu Sv. Nikole radjene na
drvetu pozvavsi nas da ih uskoro ponovo posetimo.
NOVINE: Turneju ste nastavili u San
Antoniu.
B.M.:
U petak, 11. marta smo krenuli
za San Antonio, koji je udaljen 4 sata voznje od Hjustona.
Domacin u San Antoniju nam je bila G-dja Nelda Drury, Direktor San
Antonio College Folk Dance Festivala (inace moj dugogodisnji prijatelj,
a znamo se sa ranijih Internacionalnih seminara folklora po Americi na
kojima ja vec godinama predajem srpske igre).
NOVINE: Kako je publika reagovala
obzirom da u San Antoniu zivi svega 15-tak nasih ljudi?
B.M.:
Koncertu u San Antoniju je bio
propracen odusevljenjem i velikim aplauzima, da bi se na kraju ponovio
veliki uspeh kao i prethodne veceri u Hjustonu - dug i buran aplauz, uz
ustajanje svih prisutnih odavajuci nam na taj nacin veliku cast.
Igrali smo Vlaske igre, Igre iz Nisa, Jasenice, Leskovca, Like i
Dalmacije, Bujanovca, Studenice, Ciganske igre, Cobanske i Sopske igre,
Igre iz Gruze, Igre iz Vranja i Vranjskog Polja.
U programu smo imali muzicki splet Orkestra i nekoliko pesama u
izvodjenju grupe pevaca Akademije. Na ovom Koncertu je bilo oko 500
posetilaca, uglavnom polaznika Internacionalnog seminara folklora, posto
sam ja za sve vreme boravka u San Antoniju drzao seminar srpskih igara
na kome je bilo oko 160 ljubitelja folkolora.
NOVINE: Ovom prilikom ucestvovali
ste i na poznatom internacionalnom San Antonio College Folk Dance
Festivalu, gde ste predstavljali Kanadu sa srpskim igrama.
B.M.:
Pored nasih srpskih igara,
bile su zastupljene i madjarke, nemacke, armenske, brazilske, francuske,
spanske, ceske i meksikanske igre. Festival je bio predivan, svi
izvodjaci na visokom izvodjackom nivou, a mi smo imali cast da zavrsimo
Festival Igrama iz vranjskog polja koje su ponovo izazvale veliko
odusevljenje prisutnih.
Po zavrsetku Festivala prislo mi je nekoliko koreografa drugih ansambala,
koji su cestitali na nastupu i izrazili zelju i spremnost da nam u
skoroj buducnosti budu domacini.
NOVINE: Koji je bio cilj ovog
putovanja?
B.M.:
Nasa turneja je imala
dvostruki znacaj. Ka prvo igraci i orkestar Akademije su prakticno
pokazali lepotu nase igre i pesme, a sa druge strane ja sam na seminaru
predavao srpske igre i tako naucio Amerikance da "vezu" srpska kola.
Naglasio bih da je za
divno ivodjenje nasih pesama zasluzan nas muzicki direktor, sef orkestra
i vokalni pedagog, G-din Mica Petrovic.
Takodje bih spomenuo
i G-dju Oliviju Stokanovic, koja sa igracima radi na scenskom drzanju i
postavci tela i ciji se rezultati rada, iako u relativno kratkom periodu,
itekako ispoljavaju.
Verujem
da ce ova turneja ostati uvek u nasem secanju, ali ja se nikada ne
zadrzavam na pasivnoj uspomeni, pa eto vec planiram i druge turneje. Kao
sto sam rekao, nasi igrazi i muzicari su zaista divni, marljivo uce i
vezbaju, pa rezultati ne zaostaju i zato zasluzuju da im se organizuju
putovanja ovakve vrste, gde ce sa sto manje finansijskih troskova obici
svet a ujedno i promovisati nasu srpsku igru i pesmu i time nasu bogatu
kulturnu bastinu.
Ivana Djordjevic
Rad Akademije
“Srpske narodne igre” se odvija:
|
Simpaticno:
Otac Dejan ima dvoje dece - Milosa i Jelenu - decu koja su zaista
tako slatka, lepo vaspitana, jednostavno divna. Mala Jelena, kojoj
je sada 8-9 godina bila je ocarana nasim devojkama, pa je posle
koncerta pozurila u njihovu svlacionicu i zatrazila od svih njih
autograme, tako da su se sve nase devojke potpisale maloj Jeleni na
program koncerta. |
Za uzraste od 3
-14 godina (tri ansambla)
svake subote od 10 c.-13c. na Burnhamthorpe Community Centru, 1500
Gulleden Dr., Mississauga.
Ansambl (od 18 god)i II Ansambl (14 god+)
sredom uvece na Burnhathorpe Community Centru i nedeljom uvece u CK
Dance Studiu, 5120 Dixie Rd, Mississauga.
Rekreativna Grupa - svake srede od 20-22
na Burnhamthorpe Community Centru
Orkestar - svake srede od 19c.-21c.
na Burnhamthorpe Community Centru
Akademija je otvorena u svako doba za nove clanove - igrace, rekreativce
i muzicare.
