Broj
1008, 17.jun 2005
TORONTO
RIBLJA ČORBA -
VELIKI ROK KONCERT
U Torontu je
po prvi put 12.juna 2005. održan rok koncert na kome su nastupale
nekoliko rok grupa. Povod za sve bilo je gostovanje grupe “Riblja čorba”,
legende naše rok scene, koja i dalje sa istim žarom nastupa po celom
svetu.
Sve
je počelo pre nekoliko meseci kada je organizator ove velike
manifestacije Mario Miatović, u okviru turneje Riblje čorbe po Americi i
Kanadi, rešio da u Torontu napravi koncert koji će se pamtiti.
Angažavao
je rok grupe koje su trenutno aktuelne i na platou “Srpskog centra” u
Misisagi organizovao celodnevni rok koncert.
Svima vama
koji niste došli, iz bilo kog razloga, moram reći da ste propustili
jednu zaista neviđeno dobru svirku na kojoj je oko 1500 ljudi uživalo u
retrospektivi pesama koje su obeležile rok scenu u poslednjih 10, a
možda i više godina.
Rok grupe
sa ovih prostora - Crveni Bombarder, Kritična masa, Majstori, BYPASS i
Balkanski plagijat odličnom svirkom napravili su neviđenu atmosferu i
pružili nam doživljaj koji će svakako svima ostati u sećanju. Odlični
muzičari, dve šarmantne dame i publika koja je zajedno sa njima skoro
sve vreme pevala i igrala su nešto sa čime se možemo ponositi, svi mi
ovde u Torontu, i sa pravom reći da imamo rok scenu i u dijaspori na
kojoj nam mnogi mogu pozavideti.
Balkanski plagijat |
Majstori |
Crveni bombarder |
Kritična masa |
Bajpas |
Kao šlag
svemu, oko pola deset, na binu su istrčali momci Riblje Čorbe koji su
još jednom dokazali da su vrhunski muzičari. Uz već svima poznate pesme
i Borinim recitacijama i doskočicama, skoro tri sata su zabavljali
oduševljenu publiku. Zaboravili smo i na nenormalnu vrućinu i vlagu koja
je bila tog dana i na sve one svakodnevne monotone i naporne stvari.
Odlično
ozvučenje, dobra organizacija, jedna pozitivna energija koja je bila
prisutna kao i učešće ovako velikog broja muzičara je nešto što ovu
manifestaciju čini jedinstvenom na ovim prostorima.
Posebno
želim istaći jedan humanitarni gest organizatora g. Maria Miatovića koji
je u saradnji sa Srpskom Narodnom Odbranom u Kanadi, čiji je predsednik
Bora Dragašević, od dela prodatih ulaznica izdvojio deo novca koji će
biti uručen za pomoć deci sa Kosova. Tako da svi vi koji ste bili tog
dana na koncertu kupovinom karte bili ste i donatori fonda za decu
Kosova.
U
razgovoru koji smo imali sa Borom Đorđevićem saznajemo da je oduševljen
prijemom publike u Torontu i da mu je, kao i svim članovima benda, bio
poseban doživljaj što je njihovim koncertom započeta jedna nova etapa
rok scene u Kanadi.
Po
rečima g. Mijatovića ovo je samo početak jednog velikog muzičkog
projekta o kome će vas “Novine Toronto” blagovremeno obavestiti.
Ivana
Đorđević
RADOVANU GAJIĆU URUČENA NAGRADA RASTKO
PETROVIĆ
Požalio jesam
i poželeo sam se roda svoga
Radovan Gajić primio je lično u Beogradu prestižnu nagradu “Rastko
Petrović” za roman Tihovanje reči. Prilikom uručenja g. Gajić je izjavio:
“Danas,
kada primam nagradu "Rastko Petrović", za roman "Tihovanje reči", dolazi
mi u spomen moj prvi susret sa srpskom literaturom.
Kao i silno mnoštvo dece Srba, mene je to zadesilo uz stihove slavnog
čika Jove, Jovanovića Zmaja. Ali, moram da priznam i ja sam, u tom
dečačkom dobu, kada još nismo bili dečaci, čitao i stripove. Čuvena
edicija Dečijih novina iz Gornjeg Milanovca, "Nikad robom", pre svega.
U onim pak, kaubojskim stripovima, zaokupljala me je neobičnost zvana
"lice sa poternice". Nacrtaš nečiju sliku, staviš sumu na nju i napišeš
"živ ili mrtav". Tako, daš svakome pravo da toga i toga ubije bez suda,
jer si mu kao zakon, ti već presudio. Ni slutio nisam, da će se jednoga
dana na poternici naći lica literarnih veličina moga naroda, niti da će
doći i ovaj dan i da ću danas navoditi stih jednog od tih "lica sa
poternice", njegovog preosveštenstva, velikog državnika, čim kažem stih
znaćete o kome je reč: "Da je iđe brata u svijet, da požali, k'a da bi
pomoga"; - da, vladika Njegoš, Petar Petrović.
U Njegoševo vreme nigde nikoga u svetu nije bilo ni da pogleda na muku
roda Srba. I valjda, povedeni time, mi potomci potomaka Njegoševih, u
nikada većem broju zaputismo se i raziđosmo se po "svjetu". Stvorismo "rasejanje",
iseljeništvo, srpsku emigraciju ili, kako ja sa dubokom nadom volim da
kažem: razaslanje Srba. Odosmo, da otud pogledamo, da otud braću
požalimo, pa i da pomognemo. Kako i koliko ko može, snađen ili tačnije
smućen u onome, tamo gde je, gde smo sebe urobili.
Tako ja i vidim ovu svoju knjigu danas, kao jedan žal, a je li od
pomoći braći i bratstvima, o tome će vreme svoje izreći. Jer i sva
literatura veliki je žal za pomoć braći. Sva velika epska narodna
poezija Srba, žal je za palim herojima i danima slavnih bitki, da one
koje nas čekaju, ne budu nama na sramotu. Pa i sva literatura velikog
Brane Nušića, koliko god iz nas smeha crpla, žal je nad rodom, koji je
rešio da sebe poništi, poprimajući skaredne osobine unesrećenih,
umalograđanjenih žitelja varoši, poludelih za manirlukom takozvane
evropske civilizacije, da ne kažem mamurlukom opštečovečanskog u
civilizaciji. Žal je to naš, da oni što idu za nama nađu nadu za
razboritu putanju u budućim danima svojim.
Kod izuzetno tihe i fine osobe, kakav je bio, uzburkanih i penušavih
stihova, neobične istraživačke pojave u kulturi Srba, jer Rastko
Petrović, čije ime ova nagrada nosi, prerasta literaturne okvire,
postoje stihovi:
"Zbrisaću ove mutne reči
između sebe i boga
pouzdaću se samo u svoje ruke,
celivaću goru ili hajduke,
komični potok što žubori."
I ova srdžba, ovaj gnev, za koji sam pesnik reče: "to krv iz mene
govori ! "žal je, žal je to" pustolova u kavezu". U tom smislu literarni
podvig jeste pustolovina, koja nikakve i ničije kaveze ne može da trpi.
I koliko god bila veličanstvena, večito živa, piramida istinskog
literarnog preduzetništva, toliko je veće groblje literature, koja je
poštovala kavez i njegov, makar i globalistički konfor. A bez obzira na
veličinu toga groblja niko ta dela i ne spominje niti im reči obnavlja.
Jedan od bitnih momenata koji određuje naciju, narod jeste tradicija.
Svojim bogatstvom dobro opremljene straže nad budućim danima, tradicija
jednih može biti na dobrobit svih, sveg čovečanstva, ako se prepliće sa
bogatstvom drugih nacija, sredina. Poništavanje nacija, njihovih
literatura i kultura, opojnim zanosima ideoloških konstrukcija, zarad
koristoljublja upravnih odbora industrijskog kompleksa Planete, kroz
kakve je sunovrate čovečanstvo već posrtalo u krvi, nije na dobrobit
čovečanstva. Tamo i tako izgubiće se čovek. Čovečanstvo bez čoveka, samo
je obezdušenom, pomućenom umu, na korist.
Ako je tamo nekome, uspelo da od običnih gangsterskih bandi, načini
svem svetu mitsku ikonu, onda, sigurno, nije teško napregnuti se da se
jedna tradicija, kakvo je literarno iskustvo Srba, stavi u svetski
sadržaj, pa makar ta literana tradicija bila i samo "hajdučka družina".
Povelikom je, čini mi se, danas narasla ta "hajdučka družina" literature
Srba. I moglo bi se reći da su oni, koji su poternicu crtali baš Vladiku
za harambašu metnuli.
Pa i Andrić, ako se ne odrekne ćirilice i svojih eseja o ćirilici, viđen
je za hajdučiju. A mi, molitveni i obični, u svom htenju Svevišnjem,
svikli smo da u svojim zbegovanjima i jaruganjima i ovde i po svetu,
poštujemo svoje sveštenstvo i tajimo svoje hajduke i da ih, u kućama
svojim, dočekujemo kao vazda dobrodošle. I što su nam bile veće čete
hajdučke, to nam je i snaga rasla. Ako smo mi jedni druge i zaboravili,
Onaj koji nikoga ne zaboravlja, nije zaboravio ni nas i obnoviće našu
silu, za vremena, koje je on zaključao.
Požalio jesam i poželeo sam se roda svoga. Nisam se nadao ovakvom pozivu
i dočeku i to me čini ispunjenim. Ali, ožaliti ne mogu. I ne mogu da
prestanem da pišem. A kako je u Knjizi zapisano: nijedno slovo nije
pisano po volji ruke koja je pisala, već po volji onoga koji je ruku
vodio; to je moja molitva Njemu, da mi oduzme tu moć da pišem, onoga
časa kada mi oduzme i snagu da dišem. Dotle, da pomognem, makar i samo
žalom svojim.
Hvala žiriju Matici iseljenika Srbije, hvala žiriju Udruženja
književnika Srbije, na ovoj nagradi i na ovakvoj dobrodošlici.
I, hvala svima koji su moj žal poslušali, pročitali ili koji će tek
čitati.”
Njegovo
preosveštenstvo vladika Georgije,epsikop kanadski, akademik
prof.dr.Nikola Milošević predsednik žirija, Dragomir Brajković, pesnik,
član žirija, Radovan Kalabić predsednik Matice iseljenika Srbije i
Radovan Gajić slavodobitnik
Čestitke Radovanu Gajiću za ovako značajno priznanje. Knjigu svakako
treba da pročitate jer je svojom temom i sadržajem interesantna i navodi
na duboka razmišljanja i preispitivanja.
Ivana
Đorđević
TORONTO
Mnoga lica Toronta
Parlament Ontarija bio je prepun zvanica koje su došle da uveličaju
drugo izdanje knjige Mnoga lica Toronta (Toronto Many Faces).
Knjigu je pripremio, za multikulturalni Toronto poznati predstavnik
građana ovog grada u Parlamentu, Toni Rupret.
Izlaganje
je, kao i knjiga, bilo usmereno ka raznolikosti građana Kanade. Rupret
je naznačio utacaj etničkih zajednica u životu grada Toronta, Ontarija i
Kanade koja se ističe po posebnosti u celom svetu. Za razliku od Amerike
koja, kako je rekao, sve nacije strpa u lonac i dobro ga promeša da bi
stvorila samo i jedino Amerikance, Kanada svakoj jedinki daje pravo da
se izrazi kroz svoju zajednicu, veru i naciju.
Svakako da to snosi i određenu odgovornost svih nas jer će naša deca
sutra voditi ovu zemlju, rekao je Rupret.
Ovu
priliku Rupret je iskoristio da nagradi pojedince koji su, svako iz
svoje zajednice, pomogli da se multietničnost izrazi, održi i dalje
razvija. Nagrađen je Gojko Kuzmanović kao neumoran stvaralac i
dugogodišnji sponzor i predstavnik srpske zajednice u Torontu. Na
ceremonije su prisustvovali predstavnici Srbije i Crne Gore iz
generalnog konzulata u Torontu na čelu sa konzulom Goranom Savićem.
M.S.
