Broj
1018, 2.septembar 2005
Prvo
- jedno veliko priznanje: mnogo je vremena prošlo od kada sam bio tako
iskreno srećan dok sam gledao jednu pozorišnu predstavu i isto tako
žalostan što je ona morala da se završi.
Što
se tiče verovatno najintrigantnijeg naslova u istoriji srpske drame i
pozorišta, opet priznanje: ako ćemo pravo - mi smo, sve do ove predstave
po novom dramskom delu g. Uglješe Šajtinca, o engleskom gradu
Hadersfildu znali otprilike isto koliko i čestiti žitelji Hadersfilda o
nama - znači, srpski rečeno, ama baš ništa.
Da
ne bude zabune: posle ove predstave mi i dalje nemamo blagog pojma o
Hadersfilđanima, ali smo zato o temi ove tragikomedije, tj. nama,
saznali mal' te ne sve što ima da se zna. I ne mogu da pojmim zbog čega
mi se, za ime sveta, sve to toliko mnogo dopalo, ako uzmemo u obzir da
je "Hadersfild" drama o meni i o vama: o onima koji su manje-više uspeli
da prežive proteklu decenije i po, o onima koji misle da su to uspeli i
o onima koji su utočište pokušali da nađu na nekom drugom mestu - npr. u
Hadersfildu, u Zapadnom Jorkširu.
Mestu,
pretpostavljamo, koje je odgovarajući pandan Zrenjaninu, odnosno
Bečkereku, odnosno Petrovgradu, mestu u kojem prisustvujemo
dvadesetčetvoročasovnom susretu starih prijatelja, smeštenih u devedeset
minuta koji prolete, čini se, za pola sata. A to je, kao što znamo,
jedna od najređih stvari u pozorištu.
Kako
se to čudo postiže? Iako uvek važan, dobar tekst nije uvek i dovoljan,
mada ga ovde, Bogu hvala, i te kako ima.
Svakako je za to zaslužna režija - ali trebalo je da postoji neko sa kim
će režiser raditi. A da se u jednoj predstavi nađe šestoro glumaca,
spremnih i kadrih da daju sve od sebe - a kad je o ovim glumcima reč to,
očigledno, nije malo - možemo samo da se nadamo da ćemo još koji put u
životu imati priliku da prisustvujemo tako srećnoj konstelaciji
kreativnih snaga i energija.
Ta
dva pojma iz oblasti fizike mogu da nam posluže da bismo opisali hemiju
viđenu na sceni.
"Hadersfild"
nudi živu, žestoku igru "jedan-na-jedan" odnosno samopožrtvovani timski
rad, kako u odbrani, tako i u napadu.
Kao
što ne znam kako bi "Hadersfild" izgledao sa drugim glumcima, tako ne
znam ni kako bi izgledao vođen drugom rediteljskom rukom.
Bojim se da bi se kod našeg reditelja u režiji osetili tragovi ludila/luzerstva/
samosažaljenja tipičnog za nekog ko je, kao i likovi na sceni, baš u
ovoj zemlji izgubio nenadoknadiv deo svog života.
Ovako je došlo do srećnog spoja talenta rediteljke g-đice Aleks Čizholm
sa njenom sjajnom sposobnošću posmatranja naše stranom oku čudne
svakodnevice i blagonaklonog i objektivnog analiziranja našeg veselog,
čak udarničkog samouništavanja.
Počeli smo sa damama, i stoga da nastavimo o njima. G-đica Marija
Kalabić ponovo uspeva da svojom scenografijom oživi, na vanredno odmeren
način, prostor koji predstavlja i konkretni stan, lišen jasno
prepoznatljivih stvari kojih više nema, ali i sve stanove u kojima će
uvak gazdovati vaši roditelji a ne vi.
Kostimi g-đe Jelisavete Tatić - Čuturilo postižu dvostruki efekat: oni
precizno određuju tip, ali ga k tome i prevazilaze te i te kako pomažu
definisanje lika.
A
šta rade glumci?
Rade
sve što je potrebno da poverujemo kako je Šajtinčeva priča ne samo
njihova, nego i naša. Njih šestoro je izvanredno protumačilo Šajtinčev
jedinstveni rukopis i na sceni oživelo i misli i strasti. Šajtinčev
rukopis odlikuje se vrcavim dijalogom, crnim humorom, potresnim
emocijama, papreno začinjenim jezikom i ogromnom erudicijom.
On,
takođe, pripada retkim našim piscima koji su izučavali Aristotelovu "Poetiku"
a k tome svirali banatski rok u grupi "Paor of lav" (ne Ponjer, nego
Paor!) i savladali obe zahtevne materije.
Težinu ovog drugog ne znam, ali mi je poznato koliko je teško ostvariti
zahtev da likovi budi slični nama, da stradaju ni sasvim krivi ni sasvim
nedužni, da se pređe iz sreće u nesreću i obrnuto, da se postigne strah
i sažaljenje, kao i pročišenje tih i takvih afekata. Iskreno, mnogo više
toga se može videti u "Hadersfildu" nego u ogromnoj većini drugih dela
sa kojima se susrećemo. Konačno, glumci - oni koji su ostvarili i onaj
Aristotelov zahtev o "delanju u vidljivoj stvarnosti".
Njihovom umeću valjalo bi pristupiti na dva plana - na individualnom i
na grupnom.
Prvi
plan može da se posreći mnogim glumcima u većini komada. Drugi se dešava
retko, i utoliko je dragoceniji. Možemo ovde da govorimo u pojedinačnim
kreacijama, ali sve one zajedno daju više od prostog zbira. To znači da
su one i te kako proizvod interakcije sa ostalim partnerima na sceni.
Tek svi zajedno oni omogućavaju da vidimo i - još više - da doživimo
svoje sudbine i sudbine naših bližnjih.
U
njima prepoznajemo one koje ne možemo kazniti, ali za koje nema ni
oproštaja.
Rekli
smo da je u ovom slučaju o glumcima teško govoriti pojedinačno: bez
obzira na to, utoliko se pre mora makar pokušati. Jer upravo su oni
pokušali i uspeli da nas upoznaju sa Rašom (g. Goran Šušljik koji nas
pleni i zanosi vatrom svog obračuna, a dok ga upoznajemo počinjemo da se
stidimo što smo sebe prepoznali u njemu), Ivanom (g. Nebojša Glogovac
koji nas dira u srce i bez patetike nas dovodi do osećanja griže savesti
što smo se usudili da mu se smejemo), Duletom (g. Vojin Ćetković koji
nam otkriva u šta smo se preobratili ako nismo postali Raša ili Ivan),
Igorom (g. Damjan Kecojević koji nas uverava u postojanje dobronamernih
ljudi iz naše mladosti koji se i jesu i nisu promenili, što im, vala,
nikada nećemo oprostiti), Milicom (g-đica Tijana Mladenović koja nas
zanosno plaši bezbrižnom otvorenošću svojih poriva) i Ocem (g. Josif
Tatić koji nam pokazuje šta sve možemo da postanemo, ali ne kad odemo u
penziju već koliko sledeće nedelje).
Prvi
komad Uglješe Šajtinca "Rekviziter" izveden je 2000. godine u
Hadersfildu, potom je "Hadersfild" igran kao prvi komad nekog srpskog
pisca na sceni jednog britanskog profesionalnog pozorišta u
Zapadnojorkširskom pozorištu u Lidsu 2004. godine.
Ta
predstava je od kritičara uglednog Obzervera dobila čak četiri od pet
mogućih zvezdica. Ovoj predstavi mi bismo dali pet - ali samo zato što
više nemamo.
Boško Milin
ART SALON 2005
...vam predstavlja
Deana Nastić
Slikarka Deana Nastić diplomirala je i magistrirala na Fakultetu
likovnih umetnosti u Beogradu. Od 1993. godine je član Udruženja
akvarelista Toronta. Tranutno predaje na Art Gallery of Ontario.
 |
Deana
Nastić
|
 |
| |
|
Osnovna tema slika ove umetnice, ljudska figura, najčešće je autoportret.
Deana slika sebe koristeći do ekstrema simbolične i izražajne mogućnosti
boje i igre svetlosti i senke. Figura nije prikazana na detaljan ili
realističan način, već je oslobođena utvrđenih slikarskih standarda i
potrebe za spoljnom prepoznatljivošću. To posmatraču ostavlja "prostor"
za samoispitivanje vlastitog lika retko postignut čisto slikarskim
metodama. Birajući specifične uglove posmatranja svog lica Deana uspeva
da zabeleži tanane nijanse psihološkog stanja.
O
njenom radu kritičar Bia Papadopoulou je napisala: " Upijajući koloritne
sposobnosti Matisa, kao i psihološku dimenziju Modiljanija, Deana se
uranja u umetničku potragu za nestvarnim tonalitetima boje, prigušenim
konturama figura, dramatičnim efektima svetla i senke kroz sebi
svojstven pogled na spoljni svet". Njena ulja su vrlo bliska akvarelu:
preovlađuje slobodan potez četkom, a dela su zračna, prefinjena i
eterična.
Deana je izlagala na samostalnim i kolektivnim izložbama u Jugoslaviji,
Grčkoj, Francuskoj, Americi i Kanadi. Njeni radovi se nalaze u javnim i
privatnim zbirkama u Kanadi, Americi i Evropi.
Dubravka Matić Mandić
Dubravka je diplomirala i magistrirala na vajarskom odseku Likovne
akademije u Sarajevu.
Pored tradicionalnih skulptura radi i slike-skulpture-instalacije
kombinujući vosak, pigment i metal. Ono što Dubravkinim radovima daje
pored umetničke i jednu dublju duhovnu dimenziju je činjenica, da
koristi vosak sagorelih sveća koji sakuplja po našim crkvama.
 |
Dubravka
Matić Mandić
|
 |
| |
|
O
značaju porekla ovog materijala u njenim radovima Dubravka kaže:
"Vosak
koji koristim potiče od sveća, koje su zapaljene za dušu živih, da im
rezvedri put kroz ovaj svet, i mrtvih, da im osvetli put kroz svet koji
ih očekuje."
Obzirom da uspomene na osobu za koju je sveća upaljena ne traju duže od
života zapaljene sveće, zadatak mojih umetničkih radova je da sačuvaju
tu uspomenu u umetničkom obliku." Vosak, metal i pigment u Dubravkinom
radu stvaraju sliku koja označava novi oblik, posebno telo, kroz koje
duše umrlih žive svoj novi život, gledajući nas nemo kroz hladni metalni
prozor kao da nas posmatraju iz svog nebeskog boravišta. Vosak je
dovoljno prozračan da omogući znatiželjnom oku posmatrača da nasluti,
ali dovoljno neprovidan da sakrije tajnu.
Dubravka je izlagala na brojnim samostalnim i grupnim izložbama u
Jugoslaviji, Kanadi, Austriji i Mađarskoj. Dobitnica je više nagrada za
skulpturu. Dubarvkini radovi nalaze se u galerijama, muzejima i brojnim
privatnim kolekcijama u Evropi, Americi i Kanadi.
Pripremio Milan Šćekić
