Broj 1018, 2.septembar  2005

CRKVA SV. ARHANGELA MIHAILA

OSVEĆENJE I PODIZANJE KRSTOVA

U utorak 30. avgusta u podne postavljena su krsna znamenja na kupole kompletno obnovljene crkve Sv. Arhangela Mihaila u Torontu. Svojom lepotom pozlaćeni krstovi zaista su ukrasili predivnu crkvu i dali poseban pečat ovom novom pravoslavnom zdanju u centru Toronta. Darodavac dva pozlaćena krsta, teška oko 70 kilograma svaki, bio je torontski biznismen Ljubiša Milić, koji ih je lično izradio od najskupljih i najpostojanijih materijala. Inače, g. Milić poznat je po darovanju crkvi u Otadžbini.

Toga lepog avgustovskog dana najpre je mesni paroh o. Srđa Kosanović osvetio krstove, uz prisustvo članstva i parohijana, kao i svih radnika pri završnim radovima na novoj sali koja se gradi uz crkvu. Kako je crkva već skoro potpuno završena, predviđeno je da radovi u sali budu završeni do kraja ovog meseca.

Ne samo da je ovo zajedničko zdanje svojom lepotom ukrasilo taj kraj Toronta, već će svojim unutrašnjim sjajem pozivati na nova okupljanja, verska i nacionalna. Zaista, bez imalo preterivanja, svako ko je ušao u novu crkvu ostao je "bez daha" jer njena unutrašnja lepota, isijavanje pravoslavnih vrednosti koje su krasile srpsku arhitekturu tokom vekova, skladnost i uređenost prostora su retko viđena kategorija kod naših crkvi skorije podignutih.

Dan je bio predivan i kao naručen za ovaj ni malo lak posao postavljanja krstova na kubeta crkve. Uz mali vetrić koji je ćarlijao pri zemlji, gore, na vrhovima crkvenih kupola, nije baš tako bilo. Svaki dašak vetra se osećao, a svaki pokret na tim visinama dodatno je zanjihao korpu sa dvojicom srpskih radnika koji su ga postavljali. Ipak, Jovan Vezmar i Boro Ivetić, srećno su podigli ruke na visinama pri prvom postavljenom krstu i bili nagrađeni velikim aplauzom od svih prizemljenih posmatrača. Tako je ovaj "vanzemaljski posao", ostavljen da bude skoro poslednji na kompletno obnovljenoj crkvi, završen sa izvanrednim uspehom.

Crkvena opština Sv. Arhangela ove godine svoju hramovnu slavu krajem novembra dočekaće u svom novom ruhu, najvećem poklonu koji može da pruži svom članstvu, parohijanima i svim pravoslavnim dušama koji očekuju Milost Hristovu i spremni su da dođu na nedeljnu Liturgiju. Nadamo se da će to uticati i na porast dolaska novih generacija u ovo crkveno zdanje.

Bilo je lepo videti, takođe, da su ovaj znameniti događaj, predivnim slikama propratili i sledeća informativna glasila "Toronto Star", "Metro", "Novine Toronto", "Vesti",  i naš "Kanadski Srbobran", kao i Radio program "Ravna Gora", koji je ekskluzivno i objavio vest o postavljanju krstova.

D. Ćirić

foto: Ivana Đorđevic

---

 

 

Prvo - jedno veliko priznanje: mnogo je vremena prošlo od kada sam bio tako iskreno srećan dok sam gledao jednu pozorišnu predstavu i isto tako žalostan što je ona morala da se završi.

Što se tiče verovatno najintrigantnijeg naslova u istoriji srpske drame i pozorišta, opet priznanje: ako ćemo pravo - mi smo, sve do ove predstave po novom dramskom delu g. Uglješe Šajtinca, o engleskom gradu Hadersfildu znali otprilike isto koliko i čestiti žitelji Hadersfilda o nama - znači, srpski rečeno, ama baš ništa.

Da ne bude zabune: posle ove predstave mi i dalje nemamo blagog pojma o Hadersfilđanima, ali smo zato o temi ove tragikomedije, tj. nama, saznali mal' te ne sve što ima da se zna. I ne mogu da pojmim zbog čega mi se, za ime sveta, sve to toliko mnogo dopalo, ako uzmemo u obzir da je "Hadersfild" drama o meni i o vama: o onima koji su manje-više uspeli da prežive proteklu decenije i po, o onima koji misle da su to uspeli i o onima koji su utočište pokušali da nađu na nekom drugom mestu - npr. u Hadersfildu, u Zapadnom Jorkširu.

Mestu, pretpostavljamo, koje je odgovarajući pandan Zrenjaninu, odnosno Bečkereku, odnosno Petrovgradu, mestu u kojem prisustvujemo dvadesetčetvoročasovnom susretu starih prijatelja, smeštenih u devedeset minuta koji prolete, čini se, za pola sata. A to je, kao što znamo, jedna od najređih stvari u pozorištu.

Kako se to čudo postiže? Iako uvek važan, dobar tekst nije uvek i dovoljan, mada ga ovde, Bogu hvala, i te kako ima.

Svakako je za to zaslužna režija - ali trebalo je da postoji neko sa kim će režiser raditi. A da se u jednoj predstavi nađe šestoro glumaca, spremnih i kadrih da daju sve od sebe - a kad je o ovim glumcima reč to, očigledno, nije malo - možemo samo da se nadamo da ćemo još koji put u životu imati priliku da prisustvujemo tako srećnoj konstelaciji kreativnih snaga i energija.

Ta dva pojma iz oblasti fizike mogu da nam posluže da bismo opisali hemiju viđenu na sceni.

"Hadersfild" nudi živu, žestoku igru "jedan-na-jedan" odnosno samopožrtvovani timski rad, kako u odbrani, tako i u napadu.

Kao što ne znam kako bi "Hadersfild" izgledao sa drugim glumcima, tako ne znam ni kako bi izgledao vođen drugom rediteljskom rukom.

Bojim se da bi se kod našeg reditelja u režiji osetili tragovi ludila/luzerstva/ samosažaljenja tipičnog za nekog ko je, kao i likovi na sceni, baš u ovoj zemlji izgubio nenadoknadiv deo svog života.

Ovako je došlo do srećnog spoja talenta rediteljke g-đice Aleks Čizholm sa njenom sjajnom sposobnošću posmatranja naše stranom oku čudne svakodnevice i blagonaklonog i objektivnog analiziranja našeg veselog, čak udarničkog samouništavanja.

Počeli smo sa damama, i stoga da nastavimo o njima. G-đica Marija Kalabić ponovo uspeva da svojom scenografijom oživi, na vanredno odmeren način, prostor koji predstavlja i konkretni stan, lišen jasno prepoznatljivih stvari kojih više nema, ali i sve stanove u kojima će uvak gazdovati vaši roditelji a ne vi.

Kostimi g-đe Jelisavete Tatić - Čuturilo postižu dvostruki efekat: oni precizno određuju tip, ali ga k tome i prevazilaze te i te kako pomažu definisanje lika.

A šta rade glumci?

Rade sve što je potrebno da poverujemo kako je Šajtinčeva priča ne samo njihova, nego i naša. Njih šestoro je izvanredno protumačilo Šajtinčev jedinstveni rukopis i na sceni oživelo i misli i strasti. Šajtinčev rukopis odlikuje se vrcavim dijalogom, crnim humorom, potresnim emocijama, papreno začinjenim jezikom i ogromnom erudicijom.

On, takođe, pripada retkim našim piscima koji su izučavali Aristotelovu "Poetiku" a k tome svirali banatski rok u grupi "Paor of lav" (ne Ponjer, nego Paor!) i savladali obe zahtevne materije.

Težinu ovog drugog ne znam, ali mi je poznato koliko je teško ostvariti zahtev da likovi budi slični nama, da stradaju ni sasvim krivi ni sasvim nedužni, da se pređe iz sreće u nesreću i obrnuto, da se postigne strah i sažaljenje, kao i pročišenje tih i takvih afekata. Iskreno, mnogo više toga se može videti u "Hadersfildu" nego u ogromnoj većini drugih dela sa kojima se susrećemo. Konačno, glumci - oni koji su ostvarili i onaj Aristotelov zahtev o "delanju u vidljivoj stvarnosti".

Njihovom umeću valjalo bi pristupiti na dva plana - na individualnom i na grupnom.

Prvi plan može da se posreći mnogim glumcima u većini komada. Drugi se dešava retko, i utoliko je dragoceniji. Možemo ovde da govorimo u pojedinačnim kreacijama, ali sve one zajedno daju više od prostog zbira. To znači da su one i te kako proizvod interakcije sa ostalim partnerima na sceni. Tek svi zajedno oni omogućavaju da vidimo i - još više - da doživimo svoje sudbine i sudbine naših bližnjih.

U njima prepoznajemo one koje ne možemo kazniti, ali za koje nema ni oproštaja.

Rekli smo da je u ovom slučaju o glumcima teško govoriti pojedinačno: bez obzira na to, utoliko se pre mora makar pokušati. Jer upravo su oni pokušali i uspeli da nas upoznaju sa Rašom (g. Goran Šušljik koji nas pleni i zanosi vatrom svog obračuna, a dok ga upoznajemo počinjemo da se stidimo što smo sebe prepoznali u njemu), Ivanom (g. Nebojša Glogovac koji nas dira u srce i bez patetike nas dovodi do osećanja griže savesti što smo se usudili da mu se smejemo), Duletom (g. Vojin Ćetković koji nam otkriva u šta smo se preobratili ako nismo postali Raša ili Ivan), Igorom (g. Damjan Kecojević koji nas uverava u postojanje dobronamernih ljudi iz naše mladosti koji se i jesu i nisu promenili, što im, vala, nikada nećemo oprostiti), Milicom (g-đica Tijana Mladenović koja nas zanosno plaši bezbrižnom otvorenošću svojih poriva) i Ocem (g. Josif Tatić koji nam pokazuje šta sve možemo da postanemo, ali ne kad odemo u penziju već koliko sledeće nedelje).

Prvi komad Uglješe Šajtinca "Rekviziter" izveden je 2000. godine u Hadersfildu, potom je "Hadersfild" igran kao prvi komad nekog srpskog pisca na sceni jednog britanskog profesionalnog pozorišta u Zapadnojorkširskom pozorištu u Lidsu 2004. godine.

Ta predstava je od kritičara uglednog Obzervera dobila čak četiri od pet mogućih zvezdica. Ovoj predstavi mi bismo dali pet - ali samo zato što više nemamo.

Boško Milin

---

 

ART SALON 2005

...vam predstavlja

 

Deana Nastić

Slikarka Deana Nastić diplomirala je i magistrirala na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Od 1993. godine je član Udruženja akvarelista Toronta. Tranutno predaje na Art Gallery of Ontario.

	Deana Nastić

Osnovna tema slika ove umetnice, ljudska figura, najčešće je autoportret.  Deana slika sebe koristeći do ekstrema simbolične i izražajne mogućnosti boje i igre svetlosti i senke. Figura nije prikazana na detaljan ili realističan način, već je oslobođena utvrđenih slikarskih standarda i potrebe za spoljnom prepoznatljivošću. To posmatraču ostavlja "prostor" za samoispitivanje vlastitog lika retko postignut čisto slikarskim metodama. Birajući specifične uglove posmatranja svog lica Deana uspeva da zabeleži tanane nijanse psihološkog stanja.

O njenom radu kritičar Bia Papadopoulou je napisala: " Upijajući koloritne sposobnosti Matisa, kao i psihološku dimenziju Modiljanija, Deana se uranja u umetničku potragu za nestvarnim tonalitetima boje, prigušenim konturama figura, dramatičnim efektima svetla i senke kroz sebi svojstven pogled na spoljni svet". Njena ulja su vrlo bliska akvarelu: preovlađuje slobodan potez četkom, a dela su zračna, prefinjena i eterična.

Deana je izlagala na samostalnim i kolektivnim izložbama u Jugoslaviji, Grčkoj, Francuskoj, Americi i Kanadi. Njeni radovi se nalaze u javnim i privatnim zbirkama u Kanadi, Americi i Evropi.

 

Dubravka Matić Mandić

Dubravka je diplomirala i magistrirala na vajarskom odseku Likovne akademije u Sarajevu.

Pored tradicionalnih skulptura radi i slike-skulpture-instalacije kombinujući vosak, pigment i metal. Ono što Dubravkinim radovima daje pored umetničke i jednu dublju duhovnu dimenziju je činjenica, da koristi vosak sagorelih sveća koji sakuplja po našim crkvama.

	Dubravka Matić Mandić

O značaju porekla ovog materijala u njenim radovima Dubravka kaže:

"Vosak koji koristim potiče od sveća, koje su zapaljene za dušu živih, da im rezvedri put kroz ovaj svet, i mrtvih, da im osvetli put kroz svet koji ih očekuje."

Obzirom da uspomene na osobu za koju je sveća upaljena ne traju duže od života zapaljene sveće, zadatak mojih umetničkih radova je da sačuvaju tu uspomenu u umetničkom obliku." Vosak, metal i pigment u Dubravkinom radu stvaraju sliku koja označava novi oblik, posebno telo, kroz koje duše umrlih žive svoj novi život, gledajući nas nemo kroz hladni metalni prozor kao da nas posmatraju iz svog nebeskog boravišta. Vosak je dovoljno prozračan da omogući znatiželjnom oku posmatrača da nasluti, ali dovoljno neprovidan da sakrije tajnu.

Dubravka je izlagala na brojnim samostalnim i grupnim izložbama u Jugoslaviji, Kanadi, Austriji i Mađarskoj. Dobitnica je više nagrada za skulpturu. Dubarvkini radovi nalaze se u galerijama, muzejima i brojnim privatnim kolekcijama u Evropi, Americi i Kanadi.

Pripremio Milan Šćekić

Copyright © 1996-2016 "NOVINE Toronto"