Broj
1020, 16.septembar 2005
PAKAO NA FILMSKOM FESTIVALU U TORONTU
Pakao (L'Enfer) najnoviji film režisera Danisa Tanovića imao je svetsku
premijeru na Međunarodnom filmskom festivalu u Torontu. Tanović, koji je
za svoje delo "Ničija zemlja" dobio Oskara za najbolji strani film i
nagradu za najbolji scenario u Kanu, živi i radi u Parizu.
Pakao
je jedan iz trilogije filmova, pored Raja i Cistilista koje je pre svoje
smrti razrađivao čuveni poljski režiser Kristof Keslovski (Krzysztof
Kieslowski). Na tom projektu je zajedno sa Keslovskim radio njegov
stalni saradnik scenarista Kristof Pešević (Krzysztof Piesiewicz). Film
je slobodno baziran na drugom delu Danteovog Pakla ali i na klasičnom
grčkom mitu o Medei. Medea, po mitologiji sveštenica Zlatnog runa,
koristi svoju magičnu snagu da se osveti čoveku koga je ludo volela i
koji ju je izneverio. Ona ubija njihovo dvoje dece da bi mu nanela što
veći bol i sveti se svima koje je volela.
Snimati film po scenariju velikana svetskog filma velika je čast ali i
obaveza. Radeći sa nekim od najvećih francuskih zvezda Tanović je
napravio izvanredan film. Priča, koja se događa u Parizu, govori o
porodici koja je rastrzana događajima iz prošlosti kojih ne može da se
oslobodi. To što se desilo i što progoni tri odrasle sestre i njihovu
majku polako se razotkriva kroz film koji se gleda kao emocionalni
triler. Sofi, Emanuel Bear (Emmanuelle Beart), Selin, Karin Viar, (Karin
Viard) i Ana, Mari Gilen, (Marie Gillian) kroz niz, skoro metafizičkih,
događaja saznaju istinu o sudbini oca koji je zaglavio u zatvoru i čiji
je izlazak inicirao porodičnu tragediju. U ulozi oca pojavljuje se
izvanredni Miki Manojlović koga francuzi smatraju "domaćim glumcem".
Majku, koja ne zeli da prizna, niti spozna istinu i koja ne žali što je
žrtvovala svoju decu čutanjem, igra francuska filmska zvezda Karol Buke
(Carole Bouquet). Majstorski vodeći vrhunski ansambl glumaca Tanović
priča priću o želji i potrebi ali nemogućnosti da se voli. Okolnosti
koje su često izvan nas stvaraju pakao u nama. Atmosferom, istančanošću,
načinom snimanja i izvanrednom muzikom (kompozitori Duško Segvić i Danis
Tanović) Pakao je fini omaž velikom majstoru Kešlovskom. U jednom
trenutku, bukvalno skidajući šešir pred velikim režiserom, Tanović u
filmu kreira scenu u kojoj jedna starica pokušava da ubaci flašu od vina
u kontejner za reciklažu. Varijante te scene se pojavljuju u dva filma
Kešlovskog: Plavo (Blue) i Crveno (Rouge).
Svojim talentom Tanović je još jednom potvrdio da mu je mesto u vrhu
svetskog filma.
Milan
Šćekić
11. septembar
konačno na filmskom platnu
Holivudski studiji su se godinama utrkivali u obradi raznih nesreća - od
avionskih udesa i zemljotresa, do džinovskih talasa i kiše meteora. Sve
je, međutim, prestalo na današnji dan 2001. godine, kad se u Americi
dogodila stvarna katastrofa.
Dogadađaji
od 11. septembra imali su veliki uticaj na holivudski pristup ovom žanru.
Studiji su se trudili da iz filmova izbace sve što bi ljude na bilo koji
način moglo da podseti na napade, ili čak na samo nebo. Snimci Kula
bliznakinja su, na primer, bili digitalno brisani.
Čini
se, međutim, da je samonametnuta zabrana filmskiih katastrofa sada
prošla. Niz filmova sa temom 11. septembra je u završnoj fazi produkcije
i uskoro će se naći na filmskim platnima širom sveta.
Režiser Pol Gringras radi, koliko je poznato, gotovo vernu verziju
događaja tokom 'Leta 93', odnosno aviona koji je pao u Pensilvaniji.
Oliver Stoun takođe sprema film o dvojici spasilaca, policajaca lučkih
vlasti, koji su preživeli napade na Kule bliznakinje. Autori ističu da
ovo nije priča o 11. septembru, niti nešto poput Titanika ili Paklenog
tornja već, kako kaže glavni producent filma Majkl Samberg, priča o dve
osobe koje su preživele napad i njihovom viđenju tog dogadaja.
"Kolumbija"
je u završnoj fazi pregovora o kupovini prava na ekranizaciju knjige
dvoje novinara Njujork Tajmsa, pod nazivom "102 minuta", u kojoj se
precizno iznose detalji događaja između udara prvog aviona na zgradu
Svetskog trgovinskog centra i pada druge kule.
Jedan od ovih novinara, Džim Dvajer, veruje da se Holivud još "usteže"
da događaje tog kobnog dana pretoči u film.
"Mislim
da je 11. septembar još svež u pamćenju, još je živa rana, da bi se tako
brzo pretvorio u holivudski materijal... Mada je već prerastao u
zahvalan politicki materijal. Čak i u komercijalnom, holivudskom smilu,
bilo bi suviše opasno sentimentalizovati i pojeftiniti ove dogadaje" ,
kaže on za BBC.
Li
Ielpi, član Udruženja porodica žrtava 11. septembra, čiji je sin,
njujorški vatrogasac, izgubio život sa još 18 kolega iz iste jedinice, u
zgradi Svetskog trgovinskog centra, gaji duboku strepnju u vezi sa
predstojećim filmovima.
"Nalazim
da je pomalo neukusno pretvoriti ovo u sredstvo za zaradu novca. Da nije
tako, napravili bi dokumentarni film, a ne dramu sa raznim scenama,
uključujući i one seksualne. Zarađivati na smrti izazvanoj terorizmom je
neukusno", navodi Lelpi.
Neki,
međutim, kažu da sama činjenica da Holivud snima filmove o 11. septembru,
predstavlja pomak za Ameriku, da je to deo procesa zalečenja.
Džim
Dvajer, koautor "102 minuta", takođe veruje da filmovi na temu 11.
septembra mogu da imaju pozitivan efekat. "Veran prikaz onog što se
stvarno dogodilo neće samo rastužiti ljude, već će im, možda, uliti novu
nadu", kaže Dvajer.
ART SALON 2005
...vam predstavlja
Mito Komatina
Slikar Mito Komatina je diplomirao grafiku na Fakultetu likovnih
umetnosti u Beogradu 1988. Magistrirao je 1990. godine. Svoje radove
izlagao je na brojnim samostalnim izložbama u Beogradu, Baru, Pančevu,
Nišu, Londonu…
Publika u Kanadi imala je prilike da se upozna sa radom ovog vrsnog
umetnika na samostalnoj izložbi održanoj 1999. u Torontu.
 |
Mito Komatina |
 |
| |
|
Komatina je izvanredan crtač, grafičar i mix media umetnik. Česta tema
njegoih radova su gradovi i predeli u kojima je ideja, duša i unutrašnja
energija istorijskih slojeva važnija od njihove stvarne fizičke lepote.
Grad Beograd večiti je motiv koji na crtežima Komatine poprima svojstva
metafizičkog grada u kome su prisutni svi oni istorijski slojevi,
evropski i orijentalni, koji su se slagali vekovima dajući mu neku
nevidljivu energiju koju ima malo gradova u svetu. Kombinujući tehniku
grafike, crteža, tempere i akvarela Komatina crta i slika portret
grada-Feniksa koji je nadziveo sve migracije, promene, ratove i rušenja
čija nepokolebljiva snaga zrači sa svake slike.
Milan Tucović
Slikar i vajar, srednje generacije Milan Tucović diplomirao je vajarstvo
na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu 1991 godine.
On spada u umetnike koji " još uvek slikaju". Njegovo slikastvo drži se
malo po strani, od aktuelnih trendova našeg vremena.
"Od početka svog bavljenja umetnošću želeo sam da se iščupam iz "rđave
beskonačnosti" ponavljanja stilova i trendova. Svoj jezik sam zasnovao
na jasnom jeziku prethodnika, ne iz puste želje da imitiram nostalgičnu
patinu prošlih vremena, i time "plenim prostotu", nego da jasnim jezikom
izgradim novu formu. Formu koja će svedočiti o jednom životu i njegovom
traganju i trajanju, o njegovoj veri i nadi", kaže Tucović.
 |
Milan
Tucović
|
 |
| |
|
Sigurnost i jasnoća njegovog jezika, pored ostalog, proističe iz
vernosti figuraciji i ljudskom liku.
Vide se u tom jeziku koreni vajarstva, prvog umetnikovog poziva, ali i
tragova jugoslovenskog nadrealizma i njegovog produžetka kroz struju "fantastičnog
slikarstva" čiji je teoretičar i praktičar bio slikar i pisac Leonid
Šejka.
Postupkom magičnog realizma, ukrštanjem i dovođenjem elemenata opažajnog,
realnog sveta u nadrealni poredak Tucović stvara metafizičke svetove u
kojima je sve stalo i vreme i pokret.
Lišen svakog pokreta taj Tucovićev univerzum, u kome su figure "preuzete"
iz minulih vremena, spokojne u svojim uniformama, zaustavljene kao na
fotografijama u svojoj pozi, predstavlja ulovljeni trenutak večnog
kretanja.
Preciznim jezikom, u klasičnoj tehnici ulja na dasci ili platnu,
slojevito, višetonski u prigušenom svetlu starog zlata Tucović stvara
prizore tišine i spokoja.
Pripremio Milan Šćekić
