N  A  S  L  O  V  N  E    V  E  S  T  I

Broj 1021, 23.septembar  2005


 AMERIKA PRED NOVOM KASTROFOM

Rita jača od Katrine

Uragan Rita je, po snazi, prešao u petu kategoriju i trebalo bi da pogodi Teksas u subotu. Teksaške vlasti su već počele evakuaciju više od milion ljudi uglavnom iz priobalnih oblasti i delova Hjustona.

Diše od tri nedelje posle uragana Katrine, novi uragan Rita preti da pogodi američke države Teksas i Luizijanu.
Rita bi trebalo dobije na snazi i da u toku dana pređe u četvrtu kategoriju Safir-Simsonove skale. Postoji pet kategorija skale.
Uragan Rita se kretao brzinom od 185 kilometara na sat i nalazio se 235 kilometara zapadno od Ki Vesta (na jugu Floride) i 210 kilometara severno od Havane.
Uragan je, po snazi, prešao u petu kategoriju i trebalo bi da pogodi Teksas u subotu. Teksaške vlasti su već počele evakuaciju više od milion ljudi uglavnom iz priobalnih oblasti i delova Hjustona, saopštio je američki Nacionalnim centar za praćenje uragana..
"Nadamo se i molimo da uragan Rita neće biti razorna oluja, ali moramo biti spremni na najgore", rekao je predsednik SAD Džordž Buš koji je oštro kritikovan zbog sporih akcija tokom i posle razornog uragana Katrina koji je krajem avgusta pogodio jugoistočne obale SAD
Rita je u utorak pogodila ostrva kod Floride, ali je načinila malu štetu. U sredu ujutru je prerasla u oluju četvrte kategorije i krenula ka Teksasu.
Sa kategorijom pet, Rita je snažnija od Katrine koja je 29. avgusta uništila delove Luizijane, Misisipija i Alabame i u kojoj je poginulo najmanje 1.037 osoba.
Rita će najverovatnije pogoditi obalu Teksasa jugozapadno od Galvestona gde je 1900. godine najmanje 8.000 ljudi poginulo u najsmrtonosnijem uraganu u SAD
Galveston je već počeo sa evakuacijom stanovnika, a gradonačelnik Hjustona Bil Vajt je naložio evakuaciju gradskih oblasti koje bi mogle da nastradaju u eventualnim većim poplavama.
Sekterat za unutrašnju bezbednost Majkl Čertof, poučen problemima koji su nastali posle Katrine, poručio je da su zalihe prikupljene i da se proveravaju komunikacioni sistemi.
Pentagon se sprema da pošalje pet ekipa za komunikaciju i 20 helikoptera, neke od njih za transport spasilačkih ekipa. Guverner Teksasa Rik Peri je aktivirao oko 5.000 vojnika nacionalne garde.
U Luizijani je već proglašeno vanredno stanje, a iz Nju Orleansa, koji je poplavljen u naletu Katrine, već je počela evakuacija.
Gotovo 400.000 ljudi pobeglo je iz Luizijane, Misisipija i Alabame pred Katrinom, i najveći broj se smestio u Teksasu.
Posle upozorenja na novi, peti uragan ove sezone, mnogi se osećaju kao da ih uragan svuda progoni. Oko 1.100 raseljenih, koji su utočište našli u Teksasu, prebačeno je u Arkanzas.

LITAR BENZINA PREKO DVA DOLARA

Kako cena benzina menja naše živote

Ako Rita podivlja cena benzina će biti preko dva dolara po litru a skuplje gorivo polako, ali sigurno, počinje da utiče na menjanje naših navika.

Najnovije, prošlonedeljno istraživanje agencije EKOS, urađeno za Toronto Star, pokazuje da umemo da štedimo kad treba, ali i ističe razliku između muškaraca i žena kada je korišćenje automobila u pitanju.
Anketirani su naveli da u poslednje vreme manje koriste automobil i da iznalaze alternative prevoza sopstvenim automobilom. Svaki deseti pripadnik jačeg pola je kao vid štednje uveo zajedničku vožnju sa kolegama, dok se kod žena to dešava duplo češće. Pripadnice lepšeg pola su takođe u skoro dvostruko većem broju otkrile pešačenje kao novu, zdravu i korisnu aktivnost. Za razliku od njih, muškarci su izabrali da se manje voze, to jest da verovatno proberu šta spada u prioritete i da to ispoštuju, a da se odriču ostalih aktivnosti.
Ovde bi verovatno sociolozi mogli da kažu koju reč na temu uticaja cene benzina na društveni život prosečnog građanina. Hteli mi to da priznamo ili ne, ovo poskupljenje odražava se i u tom segmentu naših života.
Interesantno je da, u cilju štednje, imućniji češće biraju da zajedno sa kolegama odlaze jednim kolima na posao, dok siromašniji pešače, putuju javnim prevozom, ili, jednostavno, izaberu da ostanu kod kuće (naravno, radi se o dodatnim aktivnostima, posle posla). Mladi se najčešće oslanjaju na javni prevoz.
Većina anketiranih smatra da vlada ima mogućnosti da ublaži ovaj skok cena goriva i skoro polovina bi želela da Otava to i reguliše smanjivanjem poreza.
 

NESLAVAN ZAVRŠETAK PLAVIH NA EŠ

Da, mi smo bivši šampioni

Od neslavnog poraza od Francuske u baražu za četvrtfinale Evropskog šampionata u košarci na svim sportskim i onim drugim televizijama vrte se izjave kouča Željka Obradovića. Kaže, konačno je rešio da izađe pred narod i prizna.

Ali, kasno Marko na Kosovo stiže… Svi junaci odano nestali, nije ih bilo od prvog poraza od Španije, pa ni u slabim pobedama protiv Letonije i nejakog Izraela.
Ko je kriv za ovo što se desilo? Ko je najkrivlji, a ko najmanje kriv, sada nije ni važno, jer smo obrukani kao nacija kojoj je košarka u srcu. Sve mlađe selekcije, ali listom sve su se sa međunarodnih takmičenja ovog leta vraćale sa medaljama, a ona najsvetlija, koja im je uzor, porazila nas je ne rezultatima.
Izgubiti pošteno od boljeg nije strašno. Ali izgubiti zato što si loš čovek, slaba ličnost i arogantna budala, to je više od poraza.
Počelo je rekla bih još u Atini, na Olimpijadi, kada je posle debakla upravo Obradović sujetno odbio da podnese izveštaj, kaže, da se ne bi drugi naslađivali. Izveštaj je trebalo u ruke da dobije Stručni savet Košarkaškog saveza, sastavljen sve od samih legendi i veličina, ljudi koji u svojim zbirkama trofeja imaju mnogo zlatnih i ostalih medalja sa najvećih takmičenja sa reprezentacijom. Između ostalih, i olimpijskih.
Prikupljanje igrača za ovo Evropsko prvenstvo počelo je pomalo tajnovito, da bismo sada saznali da ih je selektor Obradović molio i kumio da dođu, da ne uzimaju slobodne dane za privatne obaveze, da treniraju… Već prvi pogrešan korak, pa zato i ne čudi što ga svi listom zovu Željko. Žali se on na nepoštovanje njega kao trenera, a kako bi ga i poštovali?
Na pripreme je bilo kašnjenja, iako to recimo nije bilo dozvoljeno Stojakoviću pa nije ni došao. Morao je Jarić da završi posao oko kluba, i Rebrača je, doduše kraće, tražio novu sredinu. Svi ostali su imali jedan aršin, oni neki drugi. Već sledeći razlog da se pojavi u timu ono na šta tek sada upozorava Obradović. Igrači nisu govorili između sebe, svađali su se, nisu dodavali lopte jedan drugom jer se ne podnose. Na kraju su i izgubili.
Pita Obradović, šta je trebalo da uradi? Svojevremeno je Pešić sa Svetskog šampionata u Indijanopolisu odstranio Rebraču jer je jeo bananu kada nije vreme! Zbog toga ili nečeg drugog, zlato je uzeto na tom takmičenju. Obradović, sada hrabar da izađe i kaže da su igrači krivi, nije stisnuo petlju i na vreme odstranio bolesno tkivo. Kaže, razapeli bi ga novinari. Ovako sada neka razapinju igrače. Nije naveo ni jednog po imenu, sem što je naglasio da mu je najlakše bilo da odbaci dvojicu. Jedini su oni prozvani, a ostali neka se prepoznaju.
Da je pameti i poslovnosti u našoj reprezentciji, odavno bi neki leteli napolje, i to uz takvu pompu da više ne smeju ni da se pojave po onim diskotekama po kojima su u jeku priprema trošili noći. Uz to, i klubovi bi, u ime Saveza, dobili tako negativne kritike, a ako ste ime, kao što smo do skora bili, značila bi vaša reč svakom normalnom treneru, pa bi se zapitao kakvog igrača ima i kakav tretman treba da mu pruži. Na stub srama je trebalo izgrednike, što su i zaslužili, a ne ovako da sada svi crvenimo setno gledajući finalni turnir u Beogradskoj Areni, na kome nema plavih.
Obradović i dalje igra po nekim svojim notama, izgleda kao da pere sebe sada prebacujući sve na igrače. Ako je znao da su takvi, što ih je pozvao? Što nije izašao i javno rekao da nema hleba od zvezda i zvezdica, da moramo, zarad poštenja i čistog obraza da se oslonimo na one lošije, ali bolje ljude. Što je Paspalj, kao (ne)sposobni tim menadžer trčao po belom svetu i skupljao ovu gomilu takozvanih igrača, kojima je jedino izmaklo iz glave da je košarka kolektivna igra.
Nakon debakla, svi su generali, tačno je. Pa tako su i treneri starije generacije rekli da nam ne odgovara način igre sa čvrstom odbranom u kojoj se treba mnogo raditi…Kažu, nismo mi radan narod, treba igrati na caku, fazon, to nam leži. Kažu, treba da budemo kolektiv. Svi oni su takođe za vreme priprema obilazili taj nacionalni tim i pričali hvalospeve. Niko se nije usudio da kaže da se greši, da ima problema. Mada, više je verovatno da niko od njih ne razgovara iskreno sa Obradovićem, pa je onda besmisleno što mu sada zameraju.
Ako bismo zagrebali još malo, ko zna šta bismo sve izvukli na videlo. Opomenu Obradović da pojedini igrači imaju svoje novinare i stalno prisutne menadžere, što je svakako tačno. Pa tako je po jednim novinama Jarić najbolji. Zaboravljaju samo da niti jednom nije preuzeo odgovornost kada je ekipi išlo loše. Lako je biti najbolji kada se pobeđuje, a kada treba na muci da se poznaju junaci, onda je podmetan kapiten Bodiroga.
Uostalom, što se čudimo sukobu Jarić - Rakočević, kada su ga još njihovi očevi započeli pre mnogo godina. Počelo je na terenu, a onda se evo prenelo na decu. Od malih nogu, kao vršnjaci i suparnici u nižim kategorijama, Marko Jarić i Igor Rakočević su samo nastavili i pooštrili ono što su započeli tata Srećko i tata Goran. A kao da to Obradović ne zna…
Milena Ružić

 

PALESTINSKA SKLADIŠTA PUNA NOVOG ORUŽJA

Oružje s Balkana se švercuje u Gazu

Oružje s Balkana i iz Slovačke "brodovima preko luka u Crnoj Gori i Hrvatskoj prevozi u Jemen i Sudan". Odatle se "veliki viškovi oružja, municije, raketa i eksploziva zaostalih iz ratova u Bosni, Srbiji i na Kosovu", krijumčare na Sinaj i Gazu.

Evropska unija spremna je da pruži pomoć u tehnici i osoblju za obezbeđenje otvorene i sigurne granice Gaze, pod uslovom da to prihvate Izrael i Palestinci, ali nema komentar na tvrdnje izraelskih izvora da se oružje s Balkana i Slovačke uveliko švercuje na područje Gaze.
To je izjavila Kristina Galjak, portparol visokog predstavnika za spoljnu i bezbednosnu politiku EU, koja je podvukla da moguće angažovanje EU ne znači da će Evropa u Gazu poslati i vojne snage.
Kristina Galjak je rekla da nadležni u Briselu ne mogu komentarisati navode da su palestinske terorističke organizacije Hamas i Džihad islami, posle povlačenja izraelskih snaga bezbednosti, u Gazu doturile i nastavljaju da švercuju oružje iz Srbije, Crne Gore, Hrvatske, Kosova i Slovačke.
To tvrdi izraelska agencija za bezbednosno-obaveštajna pitanja "Debka", koja se u svom internet izdanju poziva na izraelske vojne i obaveštajne izv-ore, kao i na "dobro obaveštene evropske bezbednosne izvore".
"Debka" navodi da se oružje s Balkana i iz Slovačke "brodovima preko luka u Crnoj Gori i Hrvatskoj prevozi u Jemen i Sudan". Odatle se "veliki viškovi oružja, municije, raketa i eksploziva zaostalih iz ratova u Bosni, Srbiji i na Kosovu", krijumčare na Sinaj i Gazu, "bez ikakve provere egipatskih ili palestinskih organa bezbednosti".
Takođe se navodi da "iranski i agenti libanskog Hezbolaha, isto kao i kupci za račun Al Kaide, koriste svoje veze s bandama trgovaca oružjem u Srbiji, Slovačkoj, Crnoj Gori, Hrvatskoj i na Kosovu, da se palestinska skladišta napune novim oružjem".
Po pravilu vrlo dobro obaveštena izraelska agencija dodaje da vojni i obaveštajni stručnjaci kažu da je u nedavnim operacijama krijumčarenja, mahom za Hamas, u Gazu prebačeno tri hiljade automatskih pušaka, tako da ova teroristička grupacija sada ima ukupno deset hiljada "kalašnjikova".
Ovi izvori tvrde i da je u Gazu prošvercovano više stotina "AT-23 Sagger" protivtenkovskih projektila, protivvazdušne rakete SAM-14 "Strela", "nepoznate količine mina raznih tipova" i "više od 250 tona eksploziva".
Hamas i Džihad islami raspolažu i "poboljšanim tipovima Kasam raketa". To su zemlja-zemlja projektili koje ilegalno proizvode ove dve terorističke organizacije, a koje imaju domet od 13 do 18 kilometara, što znači da mogu da dosegnu do izraelskih naselja.
Takođe, prema tvrdnjama izraelskih izvora, "između 500 i 700 vrhunski obučenih naoružanih pripadnika je preko Sinaja došlo u Gazu da pojača redove Hamasa i Džihad islamija. Veruje se da su to palestinski teroristi iz Libana, kao i operativci Al kaide i oni koji beže od egipatskih snaga bezbednosti posle bombaških napada u Tabi i Šarm el Šeiku".
Izraelske obaveštajne službe, kako ističe "Debka", "sumnjaju da su špijuni Iranske revolucionarne garde tajno prebačeno, uporedo sa švercom oružja, sa zadatkom da stvore iransku terorističku strukturu poput one koju je Teheran uspostavio u Iraku".
Prema najnovijim izveštajima, Izrael je "načelno saglasan da Evropska unija dobije ulogu u nadzoru nemirne granice pojasa Gaze s Egiptom", što je vidan napredak u odnosu na ranije stavove izraelskih vlasti da su zemlje EU "propalestinski nastrojene".
Jedan izraelski zvaničnik je izjavio da bi glavni cilj angažovanja EU morao biti da se "uspostavi bezbednost i spreče teroristi i šverc oružja u Gazu, kao sastavni deo uloge Evropske unije u globalnom ratu protiv terorizma".
Evropski diplomatski izvori rekli da Evropska unija i njene strukture nemaju svoje bezbednosno-obaveštajne izvore i strukture, već da uspostavljeni antiteroristički mehanizam EU zasad počiva na informacijama koje dobija od vlada zemalja EU.
Zato se, po njihovom mišljenju, pozivanje izraelske agencije na "dobro obaveštene evropske bezbednosne izvore" može odnositi jedino na službe pojedinih vlada EU.
 

SLUČAJ BAR

Ko ubija sudije

Slučaj ubistva Milorije Đukić-Pejović u Baru je samo jedan od deset pokušaja osvete našim sudijama.
 

Beogradski advokat Batrić Đuković, star 67 uhapšen je u ponedeljak, petnaestak minuta posle zločina koji je počinio u barskom sudu.
Početkom nedelje Đuković je ušao između dva suđenja u sudnicu sudije Milorije Đukić-Pejović u koju je ispalio tri metka. Nakon toga uputio se i u sudnicu sudije Željka Šupljeglava, u čemu je pokušao da ga spreči advokat Đorđije Janković. Tokom rvanja, Đuković je opalio još jedan metak koji je pogodio advokata Jankovića. Bartić Đuković je pokušao da puca na sudiju Željka Šupljeglava ali mu se metak zaglavio u cevi, nakon čega ga je Đuković nekoliko puta udario drškom od revolvera.
Sudija Pejović je pogođena u glavu i preminula je u bolnici, dok advokat Janković ima prostelnu ranu na nozi. U vreme dok je Đuković u utorak saslušavan pred istražnim sudijom, sudija Milorija Đukić-Pejović sahranjena je na barskom groblju u prisustvu velikog broja rodbine, prijatelja, kolega i sugrađana.
Ubica je penzionisani diplomirani saobraćajni inženjer, dugogodišnji predavač na beogradskom Saobraćajnom fakultetu, sa stalnim mestom boravka u Beogradu. U barskom sudu je vodio imovinski spor sa majkom, koju je hteo da iseli iz porodične kuće. Spor sa majkom trajao je više godina, a vodili su ga sudija Milorija Đukić-Pejović i sudija Željko Šupljeglav. Đuković je, očigledno, bio nezadovoljan načinom na koji je predmet vođen, i to je verovatno razlog zbog kojeg je krenuo u krvavi pohod.
Majka Batrića Đukovića se bliži stotoj godini i sama živi u porodičnoj kući u starobarskom naselju Podgrad. O njoj brinu dve kćerke, Đukovićeve sestre, jer se starica teško kreće. Kao što je nezapamćen ovakav zločin u crnogorskom pravosuđu, tako je u Crnoj Gori nezabeležena mržnja sina prema majci. Đuković je mnogim Baranima poznat kao konfliktna ličnost i čest parničar u sudskim hodnicima.

Smrt u sudnici

Sudija Milorija Đukić-Pejović bila je omiljena kod kolega, koje su je cenile kao velikog profesionalca i vrsnog poznavaoca struke. Bila je majka jednoipogodšnjeg dečaka. U barskom sudu je radila više od trinaest godina, a kada je u ponedeljak čuo za tragediju, jedan Baranin došao je da joj oda počast jer je kao sudija uspešno rešila njegov komplikovani imovinski spor.
Tragedija je, međutim, otvorila i niz drugih pitanja. Javnost u Crnoj Gori je zaprepašćena činjenicom da su sudije, tužioci i drugi radnici u pravosuđu potpuno nezaštićeni, da se u sudske zgrade može ulaziti sa oružjem. Viši sud u Podgorici, ima detektor za otkrivanje metalnih predmeta kod stranaka. Na ulazu u sve sudove postoje portirnice, ali se nigde ne sprovodi detaljna kontrola ljudi koji ulaze.
Nije ovo prvi slučaj da u našim sudovima stradaju delioci pravde od onih koji sami odlučuju da presuđuju drugima. Pre osam godina u Pančevu je Aleksandar Tomić, star 52 godine, suđen zbog nasilja u Palati pravde bacio bombu na sudiju Kseniju Ivković. Ova spretna žena uhvatila je "kašikaru" i bacila je u ugao sudnice. Ranjeno je desetak osoba. Iste 1997. godine suđeni policajac Nikola Beriša je u Peći ispalio rafal iz automata usred Opštinskog suda i ubio advokata Casima Toljaja i svedoka imra Sadika. Beriša je okrivljen bio za zloupotrebu u policijskoj službi. Njegov rođeni brat Imer Beriša ubijen je godinu dana ranije 1996. u istoj sudnici u peći, usled krvne osvete porodice jednog Albanca, kog je Imer usmrtio u saobraćajnoj nesreći.
Najdrastičniji slučaj likvidacije delilaca pravde dogodio se krajem 1984. godine u Leskovcu, kada je Vučko Manojlović, bivši vozač IGM 'Cele kula'- Niš, star 39 godina u Leskovcu, u nameri da se bezobzirno osveti Krstić Dragomiru, zameniku okružnog javnog tužioca, Gavrilović Bratislavu, istražnom sudiji i Janković Mladenu, sudiji Okružnog suda, zbog toga što su oštećeni postupali kao zastupnik optužbe, istražni sudija i predsednik veća Okružnog suda u Leskovcu.
Vučko je bio u pravosnažnom presudom oglašen krivim i osuđen 1979. godine na kaznu zatvora u trajanju od pet godina zbog krivičnog dela silovanja i krivičnog dela protivprirodnog bluda u pomaganju, kaznu je izdržao1983. Tu kaznu je smetrao nepravednom i odlučio je da se osveti njenim kreatorima.
Manojlović je prvo oteo Krstića, a potom ga u svom vozilu marke 'zastava 750' na svirep način lišio života, tako što mu je naneo više povreda preloma rebara, nalaktice, ramenjače, više ubodnih rana na levoj strani grudnog koša. Potom je Vučko zapaljivi materijal u vozilu potpalio, izvukao se kroz prozor vozila, uskočio u službeno vozilo milicije i odbijajući pozive službenih lica da se preda, pokušao je da vozilom pobegne, kada je sa više hitaca iz vatrenog oružja službenih lica OSUP Leskovac bio pogođen i onesposobljen za pružanje daljeg otpora.
U ulici učitelja Josifa, ispred zgrade br. 35 pokušao je da iz bezobzirne osvete liši života Gavrilović Bratislava tako što bi mu mačem odsekao glavu, u čemu je bio sprečen oružanom intervencijom policije.
Prethodnog dana Vučko Manojlović sa pripremao da liši života Janković Mladena. A onda je 29. 12 1984. oko četiri časa ispred zgrade SUP-a u Leskovcu, pošto je prethodno u svoje vozilo stavio veću količinu benzina, bojeve municije i veći broj eksplozivnih naprava, u momentu kada je na ovom mestu bio okupljen veći broj službenih lica, upalio plamenom svoje vozilo i požarom i eksplozivom izazvao opasnost za živote većeg broja ljudi i imovine većeg obima. Kada je požar uzeo maha napustio svoje vozilo, uskočio u službeno vozilo milicije i u nameri da pobegne iz opasnosti koju je izazvao, ali je efikasnom intervencijom službenih lica OSUP Leskovac požar ugašen i sprečena eksplozija eksplozivnih naprava i sredstava i veći požar paljenjem benzina u vozilu.
Vučko Manojlović je osuđen na smrtnu kaznu, koja nikad nije izvršena jer je zamenjena sa 40 godina robije, koju i danas izdržava u Zabeli.

Tajna u Dunavu

Zašto je ubijen Nebojša Simeunović, istražni sudija Okružnog suda u Beogradu, star 63 godine, nikada nije otkriveno. Simeunović je nestao početkom novembra 2002. godine. Poslednji put je viđen, 6. novembra u društvu dva muškarca u jednom restoranu u ulici Kneza Mihajlova. Po Beogradu se pričalo da se sudija ubio,da je skočio u reku, jer je živeo kao usamljenik i jer je bio depresivan. Njegova porodica to nikada nije prihvatila, a 24. decembra, Goran Svilanović, predsedik GSS i tada šef jugoslovenske diplomatije rekao je:
- Sudija Simeunović je najverovatnije ubijen. Sumnja da je smrt bila nasilna!
Šta je navodilo na takav zaključak?
Simeunović je bio neplivač i imao je patološki strah od vode. Kad je telo izvađeno iz Dunava obdukcija je utvrdilda da je sudija jednjaku, želucu i tankom crevu imao veliku količinu peska. Naslage peska su se u telu, tvrdili su eksperti, nalazile u slojevima, kao da su ubacivane kašikom, što upućuje na zaključak da je u momentu kad je upao u vodu, sudija bio živ i da se grčevito borio za život.
Advokat Ljubomir Trifunović, punomoćnik porodice i kum nastradalog Nebojše Simeunovića je javno govorio o smrti ovog sudije.
- Saslušano je tridesetak lica koja su posredno ili neposredno bila u vezi sa njegovim nestankom i pronalaženjem leša u Dunavu. Više sam sklon verziji da se pre radi o likvidaciji, nego o perfidnoj prinudi na samolikvidaciju, jer postoje izrazita neslaganja između iskaza svedoka. Leš Nebojše Simeunovića nije bio dugo u vodi da bi došlo do truljenja, što znači da je prvo bio kidnapovan, držan neko vreme, a onda u vodu bačen.
Nebojša Simeunović nije bio običan sudija, već čovek iz istrage koji je imao nekoliko delikatnih slučajeva. Radio je na rasvetljavanju ubistva zamenika ministra policije, general-pukovnika Radovana Stojičića Badže, likvidiranog 11. aprila 1997. godine, kao i saveznog ministra odbrane Pavla Bulatovića, ubijenog 7. februara 2000. godine u Beogradu . Oba ova ubistva nisu rasvetljena, možda i zahvaljujući likvidaciji ovog istražnog sudije.
Radio je i na slućaju dr Nenada Đorđevića, osnivača JUL-a i bivšeg direktora Zdravstvenog osiguranja, koji je optuživan za zloupotrebe. Vodio je istragu o padu ukrajinskog avion "iljušin", sa ruskom posadom i njegovom tajanstvenom teretu 1999. godine. A početkom oktobra 2000. godine, sudija Simeunović je odbio da pokrene istragu protiv dvojice čelnika DOS-a - Nebojše Čovića i Borisa Tadića - kao i devetorice radnika "Kolubare", zbog štrajka u ovom rudniku. Sudija Simeunović bio je dežuran 3. oktobra 2000. godine i kod njega su stigli zahtevi od policije i vojske da izda naloge da budu uhapšene vođe štrajka rudara u "Kolubari" i Nebojša Čović. Simeunović je, kako objašnjava njegova sestra, odbio da to učini na osnovu zakonske procedure, ali i svoje savesti.

Stalne pretnje

Jelena Simeunović, sestra sudije Simeunovića koji je nestao između 6. i 7. novembra 2000. godine, a njegovo telo pronađeno je u Dunavu 3. decembra iste godine i danas tvrdi da su "ubice njenog brata na svojim mestima u Javnoj i Državnoj bezbednosti".
- Nebojša je te noći došao kod mene i ispričao kakav je strašan pritisak vršen na njega. Oko 22.30 sati u moj stan pozvao ga je i policijski general Dragan Ilić i nevaspitano i drsko tražio od njega da izda naloge za hapšenje. Kada je on ponovo odbio da izda naloge, Ilić je odgovorio da to od njega traži "nadređeni sa kopa". Da je Nebojša to učinio, u "Kolubari" bi bilo krvi do kolena - tvrdi Jelena Simeunović.
Posle te noći, sudija Simeunović, prema rečima njegove sestre, dobijao je i po desetak telefonskih pretnji dnevno. Jednom prilikom, kako je ispričao prijateljima, rekli su mu "da neće dočekati penziju". Sudija Simeunović nestao je između 6. i 7. novembra, a njegovo telo pronađeno je 26 dana kasnije.
Broj pretnji u Beogradu poslednjih godina neprestano raste. Lane ih je u GSUP-u Beograda registrovano 542 prijave za pretnje, što je bilo za 13 odsto više nego 2003. godine. A za prvih osam meseci 2005. u Beogradu je već registrovano 342 prijave za pretnje. Mnogo pretnji smrću dobijaju i svedoci na sudskim procesima, koji se vode u Specijalnom sudu. Petorica optuženih za trgovinu ženama i navođenje na prostituciju, od kojih se neki nalaze u begstvu, telefonom su zapretili jednog žrtvi i svedoku:
- Ako budeš svedočila, ubiću tebe i sve u tvojoj familiji!
Jasna Milenković, supruga zaštićenog svedoka Dejana Milenkovića tvrdi da se i njenoj porodici preti, zato jer Bagzi treba u Specijalnom sudu da svedoči protiv članova zemunskog klana.
Na i-mejl adresu Komiteta pravnika za ljudska prava (Jukom) je lane stigla nepotpisana preteća poruka u kojoj se navodi da će članovi Jukoma, koje vlasnik internet adrese naziva pogrdnim imenima, "biti zbrisani nacionalnom metlom" i da će "vešala od Albanije do Slavije biti okićena nesojima poput vas".
Najviše pretni dobila je sudija Maja Kovačević-Tomić, kojoj je pre 10 godina jedan osuđenik rekao u lice: "Sudija, ubiću te!"
Ova pretnja se ponovila ove godine, kada je Maja Kovačević-Tomić sudila u slučaju Jotka i po rečima njenog telohranitelja bila na meti kriminalaca, koji su zoljom hteli da je raznesu.
Zbog visokog rizika još nekolicina sudija Specijalnog suda u Beogradu imaju obezbeđenje i lične pratioce, koji treba da ih štite od ljudi koji žele samovoljno da dele pravdu i ubijaju delioce pravde.
Dušan Lopušina
 

PROJEKAT VREDAN PREKO 100 MILIJARDI DOLARA

Čovek ponovo na Mesecu

Američka agencija za svemirska istraživanja (NASA) je objavila da planira da ponovo pošalje astronaute na Mesec, u okviru projekta vrednog preko 100 milijardi dolara. Američki kosmonauti bi na Mesec trebalo ponovo da kroče u narednih petnaest godina.

Prošlo je više od tri decenije otkad je čovek poslednji put bio na Mesecu. Između 1968. i 1972. godine NASA je poslala nekoliko misija na Mesec, a po njegovoj površini hodalo je ukupno 12 astronauta.
Prema rečima predstavnik NASA-e Majkla Drifina, novim planom je predviđeno da letilica nalik na šatl, sa kapsulom poput Apolove, na Mesec preveze četiri astronauta, koji će na Zemljinom prirodnom satelitu moći da provedu sedam dana.
"Na Mesec ćemo se vratiti najkasnije 2020. godine, s ciljem da proširimo ljudsko prisustvo u solarnom sistemu i van njega. Taj istraživacki projekat podrazumeva i razvijanje jednog obimnog, ali i isplativog programa robotske tehnologije, koji treba da pomogne razvoju metoda istraživanja", kaže Majk Grifin.
Grifin, kako prenosi BBC, naglašava da će u sledećoj ekspediciji do Meseca biti korišćeni novi tipovi svemirskih letilica i novi modeli raketa kojima će one biti lansirane u svemir.
On takode ističe da će nova letelica biti deset puta bezbednija od prizemljene flote Spejs-šatlova. "To je konstrukcija letilice koja ispunjava sve uslove za ljudski let u svemir", kaže Grifin i dodaje da je reč o značajnom "koraku dalje" u odnosu na nekadašnji Apolo.
Prema njegovim rečima, radi se o velikim unapredenjima. Broj astronauta koji će moći da se iskrca na Mesecevu površinu biće povećan sa dva na četiri - što znači i dvostruko veći broj sati provedenih na Mesecu.
Taj broj će čak biti i četvorostruko veći, kada se uzme u obzir da odmah po povratku sa sedmodnevne misije - ka Mesecu može da bude upućena nova posada, kaže Grifin. Kao značjano on ističe i to da predloženi projekat pokriva budžet NASA-e.
Upitan o tajmingu pokretanja programa - u vreme kada je država izložena ogromnom trošku za oporavak područja opustošenog uraganom Katrina, Grifin odgovara da su svemirske misije dugoročna investicija u budućnost Sjedinjenih Američkih Država.
Ulazak u novu fazu svemirskih istraživanja američki predsednik Džordž Buš nagovestio je još početkom 2004. godine.
Preostaje da američki Kongres i nadalje odobri aktuelni budžet, što može biti pod znakom pitanja - pogotovo nakon nedavnih katastrofa spejs-šatlova.
 

SLIKAO MAJSTOR ILI ŠEGRT

Pronađena nepoznata Leonardova slika

Ako je jedan italijanski istoričar umetnosti u pravu, svet će uskoro imati priliku da vidi još jedno remek-delo Leonarda da Vinčija.

Karlo Pedreti veruje da je tu sliku Marije Magdalene Leonardo naslikao zajedno sa jednim svojim učenikom.
Slika dimenzija 58 sa 45 centimetara verovatno je naslikana 1515, četiri godine pre smrti renesansnog genija.
Platno na kojem je Marija Magdalena naslikana nagih grudi, u crvenom ogrtaču i kako drži prozirni veo preko stomaka, u oktobru će biti izloženo u Ankoni.
Slika je pripisana Đampetrinu (Giampetrino), Leonardovom učeniku čija se dela nalaze u vodećim svetskim muzejima, kao što su Ermitaž u Sankt Peterburgu i londonska Nacionalna galerija.
Pedreti, direktor Centra Armand Hamer (Hammer) za proučavanja Leonarda, pri Kalifornija univerzitetu u Los Anđelesu, smatra da je Marija Magdalena više od Đampetrinovog rada.
"Zbog izuzetno visokog kvaliteta slike, sklon sam da verujem da je to mnogo više od slike učenika čiji je rad nadgledao majstor", rekao je Pedreti Rojtersu u telefonskom intervjuu iz svog doma u Toskani.
"Ne mogu da budem sasvim siguran, ali to je moj stav i spreman sam da sprovedem sve laboratorijske i ostale provere", izjavio je 77-godišnji profesor.
Pedreti, koji je koautor izložbe na kojoj će biti prikazana Đampetrinova dela, navodi da Marija Magdalena "ima odlike njegovog stila, ali je daleko iznad njegovih kvaliteta".
Pedreti, koji je skoro ceo život posvetio proučavanju Leonardovih dela, je oprezan, ali se nada da će se pokazati da je njegovo nagađanje tačno.
On želi da slika ide na analizu infracrvenim reflektogramom, što je tehnika koja omogućava da se vide različiti slojevi na slici, počev od podloge do poslednjeg sloja.
Pedreti objašnjava da bi bilo "izuzetno važno" otkriti osnovnu skicu jer su Leonardove skice veoma karakteristične i lako se identifikuju.
"Pre svega, treba da bude ispitana u laboratoriji. Želim analizu reflektogramom i druga ispitivanja. Jedna od izuzetnih stvari je to da je naslikana na netaknutoj drvenoj podlozi, baš kao Mona liza", dodao je on.
Poznato je da je Leonardo dozvoljavao svojim učenicima da završe neka njegova dela. Jednu od dve "Bogorodice na stenama" on je naslikao zajedno sa Ambrođom De Predisom (Ambrogio).
Ako se ispostavi da je Marija Magdalena bar delimično Leonardov rad, biće to jedno od retkih dela na kojima je on naslikao delimično nagu ženu: druga je "Leda i labud".

 

 

Copyright © 1996-2016 "NOVINE Toronto"

Zadnja promena izvrsena: 19 Apr 2012