Broj
1026, 28.oktobar 2005
BOBAN ILIĆ
SKULPTURE KOJE ZRAČE
“Jako volim
dinamičnu, pomalo agresivnu ali snažnu figuru. Moj simbolizam je
optimizam, energija i sreća slobodnog čoveka. Sve one imaju ekspresiju
jakog pokreta i težnju da lete. Izabrao sam teme koje su vezane za naš
temperament.”
Boban
Ilić (42), jedan od najpoznatijih srpskih vajara, Nišlija iz Čikaga koji
je završio Umetničku školu u rodnom gradu i Akademiju u Beogradu
predstavio se publici u Torontu svojom izložbom slika i skulptura u
okviru Dana kulture Srbije.
Videlis smo nešto zaista fascinantno, što Bobana Ilića sa punim pravom
stavlja u red najpoznatijih vajara Amerike. Snažne figure, ispunjene
jednom neizmernom ali ujedno i tajanstvenom energijom koja vas obuzima
onako polako budeći neverovatan osećaj topline, bez obzira na čelik od
koga su napravljene. Dinamični pokreti, izražena muskulatura tela u
energičnim pozama... a kao da lebde... spojene jednim blagim dodirom,
jednom skoro nevidljivom varnicom za postolje, stvaraju utisak da
gravitacije nema, kao da balansiraju van ovog našeg prostora i vremena.
"Umetnik treba da reaguje na sve što oseća" rekao je Boban... na putu ka
uspehu kaže da mu je najteže bilo u periodu u kada mu je telo bilo u
Americi a glava i osećanja na kontinentu sa koga je došao. "U jednom
trenutku morao sam da zaboravim sve što znam. Morao sam da se odreknem
svega što sam naučio na Akademiji i što sam doživljavao kao vrednost.
Postalo je neophodno da formiram novi sistem vrednosti i da svoj
mentalni sklop vaspitavam u odnosu na okruženje u kojem sam se našao.
Taj trenutak otkidanja pupčane vrpce sa akademizmom i svime što sam
naučio i čvrsto utemeljio kao vrednost, otvorivši sebe da me Amerika
menja i da mogu da reagujem u odnosu na tu novu sredinu, jeste prvi dan
mog uspeha! Sve dok sam bio telom tamo a glavom u Beogradu ili Nišu,
zapravo sam lebdeo iznad Okeana, nad ničijom zemljom”.
Zašto kašike? Da li to potiče možda od prepoznatljive priče o gladnim
umetnicima.
(...smeje
se) Može se tako reći. Kašike i glad. Sudbina je nekontrolisan oblik
senke koja ne odlučuje o svemu, ali ja zaista nemam racionalno
objašnjenje za toliki zbir koincidencija. U trenutku kada sam počeo da
koristim kašike, to je bilo zato što nisam imao para za bronzu! A onda
se taj oblik pojavio kao moj element, s kojim sam odlučio da manipulišem.
Krivio sam te kašike, uvijao ih i obrtao, vario i topio. To je i fizički
vrlo težak posao, ali u njemu ima mnoštvo varnica. Mnogo puta pitao sam
se zašto sam izabrao baš taj tako težak način izražavanja. Čelik je tvrd
materijal, treba ga savladati, to nije glina! Ali, čini se da je tvrdoća
materijala izvukla iz mene i dosta tvrd lični odnos prema svemu, sa vrlo
dinamičnim formama. Na kraju, mada kašika daje prepoznatljivost svemu,
suština onoga što radim je snaga života, izrazito jak pokret, neobičan
balans i figura 21. veka.
Ako gledaš onu skulpturu koja je udaljena, nećeš znati od čega je a opet
ćete privlačiti. Forma i poslednji onaj dodir na njoj, snaga koja dolazi
iznutra i energija strukture je ta vibracija, električni impuls kojim ja
baratam...u stopljenom čeliku i u varnicama se stvaraju ove skulpture.
Moja
poruka je strana za dušu i varnica života, ako kažemo da je kašika
filozofski deo jedne priče. One su mi se dopale kao izbor, jer je bronza
bila jako skupa, jer je polulopta i lepo se uplela u to mišićno tkivo.
To je za mene kao figurativnog vajara bilo važno. Jedini problem mi je
što kašika ne dozvoljava preveliku dimenziju ali zato s druge strane
čelik sam po sebi mi dozvoljava da napravim taj balans koji postižem -
bronza bi pukla.
Balans Vaših figura je nešto što je takođe privlači pažnju posetioca
izložbe.
Balans je u stvari moja strategija da nalazim najneobičnije i skoro
nemoguće momente kada gravitacije više skoro nema. Iako su one prilično
teške, imaju skoro 30-40 kila, one imaju lakoću u sebi - optimizam koji
je verovatno moja reakcija na okolinu (jer način života nisam promenio).
Te slike iz 90-tih godina su taj neki moj prelaz iz tog dela u ovaj deo
priče u kojoj sam - reakcija na život.
Kako je došlo do toga da zaključite ugovor koji Vas vezuje 10 godina. Da
li je na neki način ovim skučena vaša sloboda izražavanja?
Svakako nije, jer ne bih to sve uradio da sam imao bilo kakav osećaj da
ću biti sputan. Najbitnija mi je bila moja sloboda i to da ne moram da
menjam svoj stil - bilo bi strašno da moram da pređem na eksere i lopate.
Našli
su me u Njujorku, izlagao sam na najvećoj svetskoj izložbi "Art ekspo".
Dve godine smo pregovarali jer me plašila dužina ugovora koji su nudili.
Sve ostalo je za mene velika benificija. Desetine hiljada umetnika su
pokušavale da sa njima ostvare kontakt, a ja sam tek osmi s kojim su, u
poslednjih deset godina, hteli da sklope ugovor. Postao sam prvi umetnik
s kojim su, posle tri godine, napravili aranžman! Shvatio sam da oni
time nisu stavili šapu na mene, kako mi šapuće hajdučka srpska krv, nego
da ovog trenutka najmanje stotinu ljudi radi za mene. Oni čekaju da
napravim skulpturu pa da počnu da fotografišu i da pokrenu marketinšku
mašineriju.
Moj materijal je neobičan. Moju skulpturu ne možeš da pomešaš...da je
tražiš među 10 hiljada skulptura, naći ćeš je iako je i bez imena. I ono
što je neobično, svim galerijama u svetu je mnogo bitnija unikatnost
nego neka tehnička sposobnost umetnika naučena u školi ili talenat.
Zašto Čikago? Kažu da je to malo konzervativan grad.
Slažem se. Figura koju pravim je malo agresivna za Čikago. Međutim u
Čikagu je moja porodica moj atelje. Pored svega što sam ostvario -
smatram da je moj najveći uspeh - moja porodica. Čikago ima dovoljno
bogatih ljudi i veliko tržište tako da ima mesta za sve koji imaju
šta da kažu. Ono što mi se najviše sviđa u Americi je to što se afirmiše
individualni duh čoveka - individualna ideja. Mi smo živeli u zemlji
kolektivizma gde ja nisam mogao da nađem sebe. Nisam mogao da čekam u
redu da mi država da nešto.
Ivana
Đorđević
U REZIDENCIJI REBEKE
MEKDONALD
Koktel sa umetnicima
U okviru Dana
kulture Srbije, večeras će se održati svečani koncert Sanje Ilić i
Balkanike sa gostima iz Srbije: Jadranka Jovanović (meco sopran), Oliver
Njego (bariton), Snežana Berić (estradna umetnica)kao i učesnicima iz
Toronta.
Tim povodom gospođa Rebeka MekDonald priredila je koktel u svojoj
prelepoj rezidenciji za sve učesnike koncerta.
U
veoma prijatnoj atmosferi i razgovoru, koji je usledio za predstavnike
media gospođa MekDonald se zahvalila svim gostima izrazivši svoje
uzbuđenje zbog predstojećeg koncerta za koji misli da će biti
veličanstven i ono što je veoma bitno, na kome će biti veliki broj
Kanađana. “Smatram da je ceo ovaj projekat veliki pomak za sve Srbe u
Kanadi. Iako sam dugi niz godina u Kanadi, tek sam se pre par godina
angažovala i uključila u razne srpske manifestacije, jer sam videla da
sve to kreće da se radi na jednom profesionalnom nivou. Moja najveća
ambicija je bila da pokažemo Severno američkom svetu da imamo mnogo,
mnogo više nego politiku sa CNN-a koju oni gledaju i kroz koju nas
posmatraju već godinama. Da bi uspeli da sepokažemo u pravom svetlu
moramo sve ovo održavati na konstantnoj bazi”, rekla je gospođa Rebeka
MekDonald.
Nakon toga generalni konzul Zoran Pavlović rekao je da se nada da će
posle ovog uspešno organizovanog projekta, u kome su mesto našli
umetnici iz raznih sfera kulturnog života, ovakva vrsta manifestacija
postati tradicionalna i da će se organizovati svake godine. On se nada
da će se naći pravi koncept koji je idealan za ovu sredinu, za srpsku
zajednicu u Torontu. “Svi smo bili na jednom mestu, svi smo se
prepoznali i krajnji cilj je da u Toronto dolaze najkvalitetnije
manifestacije”, rekao je Zoran Pavlović.
Na kraju izdvajamo, iz razgovora koji smo vodili sa gospodinom
Oliverom Njego za “Novine Toronto”:jedan citat koji je on naveo. To je
sa nadgrobnog spomenika askonđela Milije Nešovanović iz Ivanjice:
“Ja odoh sa ovog belog i lepog sveta u kome videh da sve zlobno šeta.
Žao mi je bilo ovog lepog sveta i kada sam umirao ja sam se trzao. Ali i
vi ćete zamnom dotrčati brzo, te za svoje grehe brzo se kajte, jer kad
mene stignete kasno je znajte”.
Ivana Đorđević
SANDRINA
VAGNER
NARODNA RIZNICA
Pred sam
polazak za Čikago razgovaramo sa Sandrinom Vagner (Direktor centra za
kreativno domaćinstvo) koja je u okviru Dana kulture Srbije izložila
proizvode narodne radinosti i starih zanata.
Pred
dolazak za Toronto predstavili ste svečano kolekciju Začarana Nit na
izložbi u najvećoj beogradskoj opštini Vračar, na kojoj Centar i ima
radnju - Etno shop i radionicu u kojoj se rade modeli i vrši obuka.
Da, tačno. Izložbu su organizovali SO Vračar i Etnografski Muzej u Bgd
pod nazivom "Konac delo krasi," pred impozantnom posetom od preko 500
posetilaca, u suton šesnaeste septembarske večeri, kada se otvaralo
evropsko prvenstvo u košarci i Bitef!
Knjiga utisaka je bila skoro cela ispisana hvalama, komplimentima,
ushićenim rečima o lepoti i značaju rada Centra na srpskom jeziku. ali i
na engleskom i francuskom jer su na izložbi bile supruge članova
diplomatskog kora, predstavnici međunarodnih firmi i organizacija kao i
Direktor evropske agencije za rekonstrukciju i razvoj, koji je projekat
Centra za kreativno domaćinstvo još u početnoj fazi pre par godina
okarakterisao kao najbolji program zapošljavanja u zemljama tranzicije.
Zahvaljujući ovoj izložbi skrenuli smo pažnju Skupštine grada Beograda i
sekretarijata za kulturu koji nam je i omogućio sredstva za putne
troškove i transport robe za gostovanje na danima srpske kulture u
Torontu kao i izložbu na Saboru u Čikagu i izložbu u Bank of Amerika po
pozivu asocijacije poslovnih žena Čikaga.
Ovom prilikom prezentirate novu liniju pod nazivom "Začarana Nit".
Pored gostovanja u Torontu i Čikagu u cilju širenja nacionalne
nematerijalne baštine i promovisanja sedmovekovne tradicije kroz
autentičnu rukotvorinu i stare zanate, Centar je predstavio i novu robnu
marku "Začarana Nit" koju predvodi PIROT, linija šalova od eko vune sa
uvezenim motivima najlepšeg ćilima na svetu, pirotskog ćilima. Kolekcija
se sastoji od još nekoliko linija vunenih šalova sa vezenim motivima
skinutim sa nacionalnog kostima - nošnje iz svih krajeva naše zemlje.
Poseban kvalitet ovih šalova pored izvanrednog dizajna same izrade i do
savršenstva izvezenih motiva upotpunjuje eko-vuna koja se u svim
procesima proizvodnje ručno obrađuje i pere, tako da sadrži viski
procenat lanolina i prirodne masnoće, koja vunu čini jako mekom i
lekovitom. Poznato je da su u davna vremena, stari narodi lečili i
oblagali bolna mesta, parčićima ovčije kože sa krznom.
Vunu smenjuje končana kolekcija i šalovi od posebno upredenog pamuka sa
goblen vezom i zlatnim koncem, večernja kolekcija VIZANTA, šalovi sa
motivima skinutih sa odora vizantijskog dvora, koji izgledaju tako da bi
mogli i danas da se ponesu na nekom od dvorova!
Uz
Program nostalgija koji je nastao kako bi se se ponovo oživele prelepe
stvari koje su vredne devojačke ruke vekovima pripremale za svoj miraz:
jastučići za bračne krevete, kecelje od starog platna izvezene kao
cvetno polje, kuvarice, peškiri, monogramisani aroma jastučići i još
monogo toga, što prosto razgali dušu i obraduje oko čak i bez
objašnjenja. Izložba je bila prepuna autentičnih muzejskih komada nošnje
i tkanina tako da je samo pogled bio dovoljan da bi se videlo "staro" -
"na novom"
Pored ovog programa koristim dane u Torontu da se dogovorim sa
učesnicama iz Toronta kasnije i Čikaga, koje će se predstaviti na
Konferenciji u Beogradu koja se održava u aprilu. Iako je ideja o
razmeni došla posle bratimljenja Beograda i Čikaga želim da uključim
moje prijateljice iz ovog grada poznate stručnjake, koje svoj akademski
i naučni profil koriste da utiču i doprinose očuvanju nematerijalne
baštine tj. tradicionalnog i kulturološkog nasleđa, sa dodatnim ciljem
zapošljavanja žena.
Domaćin ove Konferencije će biti predsednica SO Vračar gospođa Milena
Milošević, a organizator Sekretarijat za kulturu grada Beograda, pod
pokroviteljstvom Skupštine opštine grada Beograda.
Svakako je za pohvalu angažovanje i pomoć Skupštine grada Beograda i
sekretarijata za kulturu koji su pomogli, da se kroz prezentaciju ovih
narodnih rukotvorina, čuje za našu kulturnu baštinu i to kako među našim
ljudima tako i među Kanađanima i Amerikancima.
Ivana
Đorđević
