Broj 1068, 1. septembar 2006.
Napadi na aerodrome u Tuzli i Tirani |
Kako je ratno vazduhoplovstvo Jugoslavije
iznenadilo NATO snage na Tuzlanskom i Tiranskom aerodromu i nanelo im ozbiljne
gubitke.
|
O napadima naše avijacije 1999 godine u vreme
NATO agresije na aerodrome u Tuzli i Tirani NATO nije izustio ni jednu reč.
Krije se to, jer kako bi takva sila priznala da su joj neki srpski piloti
očitali lekciju iz taktike i veštine letenja nanevši joj pri tom i značajne
gubitke.
 Posebno
poražavajuće po NATO zvuči činjenica da su srpski avioni izvodili takve
borbene letove dok su im iznad glava bili silni Avaksi i jata tehnički znatno
superiornijih NATO aviona.
Agresija na Jugoslaviju je počela 24. marta 1999 i planirano je da se za 7-10
dana Jugoslovenska Vojska uništi do te mere, da Jugoslavija bude prinuđena na
potpisivanje bezuslovne kapitulacije, pa da se NATO snage trijumfalno ušetaju
u Beograd. U sklopu tog plana predviđeno je da se Tuzlanski aerodrom uglavnom
koristio za sletanja teže oštećenih avioni, koji ne mogu da se domognu svojih
matičnih baza.
Na tom aerodromu su bili stacionirani i helikopteri spasilačkih ekipa koje bi
uletale na našu teritoriju i spašavale pilote eventualno oborenih aviona.
Pošto se planovi NATO stratega nikako nisu ostvarivali trebalo je povećati
intenzitet bombardovanja.
Tada se menja strategija i na Tuzlanski aerodrom 08. aprila doleće 8 borbenih
aviona koji su trebali da učestvuju u napadu na specijalne ciljeve u SRJ.
Naši obaveštajci su za to saznali i u komadi ratnog vazduhoplovstva je počelo
planiranje napada na aerodrom u Tuzli jer se tamo skoncentrisao veliki broj
letelica. Na aerodromu se nalazilo 12 borbenih aviona koje je naša PVO
oštetila, 8 lovaca bombardera koji su doleteli pre nekoliko dana i 4
spasilačka helikoptera uz još nekoliko pomoćnih i letelica transportne
avijacije.
 Na aerodromu Ponikve okupljena je kombinovana eskadrila od 6 Orlova 2 MIG-a 21
i jednog Galeba G4. Zadatak je bio da se u niskom letu dođe do Tuzlanskog
aerodroma i uništiti što više NATO aviona. U nedelju 18. aprila u 13:30 naši
avioni su iznenada na stajanci napali NATO avione jer je u to vreme "zbog
kvara" (sabotaža naših operativaca) bio isključen radar na aerodromu Tuzla.
Iznenađenje je bilo potpuno jer ih ni Avaksi nisu registrovali na vreme pa su
naši avioni primećeni tek na 10 Km od Tuzlanskog aerodroma a tada je bilo
kasno da NATO avioni uzlete. Četiri NATO aviona u parovima su bila spremna za
uzletanje ali su naši pre njihovog poletanja već napali.
Bila je to izuzetno rizična akcija i iako je iz naše baze javljeno da su naši
avioni primećeni niko od pilota nije želeo da akciju prekine. Po izjavi majora
Gavrilovića koji je leteo na jednom od Orlova, on je ispustio bombe na grupu
oštećenih NATO aviona koji su se nala-zili na pisti skroz desno, i okrenuo
letelicu da bi ponovo napao helikoptere. Za njim su krenula još 3 Orla i
ispustila teret svako na već odabrane ciljeve, dok su 2 Orla ostala da
preciznije gađaju avione koji su se spremali da polete i 8 lovaca koji su pre
neki dan stigli u Tuzlu. Dva MIG-a i Galeb su raketama i mitraljezima
dovršavali posao.
Cela akcija je zbog više naleta trajala oko 15 minuta i tada je u povratku ka
Ponikvama raketom sa zemlje oboren jedan naš Orao u kome je poginuo
potpukovnik Mihajlo V. iz Kragujevca. Ostalih osam aviona se vratilo do
aerodroma Ponikve s tim što je Major Željko M. iz Novog Sada zbog oštećenja
(ispaljenom raketom sa zemlje) uspeo da svoj MIG prizemlji na 10 km od piste
aerodroma Ponikve.
Potvrđeni bilans našeg bombardovanja Tuzlanskog aerodroma je 17 uništenih
aviona, i 3 spasilačka helikoptera. Dok neki drugi nezvanični izvori koji su
imali mogućnost da vide posledice ovog napada navode da je uništen 21 avion i
3 helikoptera, te da su u lančanim eksplozijama uništena i 2 transportna
aviona, kao i značajan deo tehnike. Poseban bes NATO-a izazvala pogibija 11
oficira, pilota i poslužioca vazduhoplova. Ali ono što je još značajnije je,
da sve do kraja NATO agresije aerodrom u Tuzli više nije korišćen za borbene
letove na Jugoslaviju.
|
Zoranov juriš na neprijatelja
Pre sedam godina u noći izmeću 25/26.03.1999. Kapetan Prve Klase Zoran
Radosavljević je položio svoj život na oltar otadžbine.
Kapetan Prve Klase Zoran
Radosavljević
Te noći, na pisti Batajničkog aerodroma zagrmeli su moćni motori na
njegovom MiGu-29ki, i za samo nekoliko trenutaka krenuo je da
oslobodi Srpska nebesa od dušmana.
Iako je bio sam i u tehnički lošijem avionu, on je hrabro, bez
ustupka, jurišao na zlikovačke horde koje su svoje bombe prosipale
nad Srbijom. Bio je u svemu slabiji samo u jednom nije, bio je veći
čovek i veći junak od svih koji su mu se suprostavili, on ih je
naučio nečemu što se ne uči ni u jednoj školi-naučio ih je kako se
gine za otadžbinu, naučio ih je šta je moral, čast, obraz i
karakter.
Naučio ih je viteštvu i da nikad ne odstupa od borbe, i da će se
radije mrtav na zemlju vratiti nego "podvijenog repa"
Tako je i bilo, satanski eskadroni su ga svojim raketama oborili.
Svojim gestom pokazao je nadljudsku hrabrost, na kojoj bi mu
pozavidele i Japanske Kamikaze.
On je njima pokazao da je Srpski oficir i vojnik hrabar ma gde god
se našao, i na zemlji i na nebu i na vodi, i pod vodom, pa čak i u
svemiru.
Svojom hrabrošću, postao je Obilić Srpskoga neba, i Vojvoda Srpskih
nebesa.
Svojom borbom je jasno udario kamen temeljac za nove srpske pilote,
ucrtao je granicu, kojom je jesno napravio razliku izmeću sebe i
onih koji su ga kukavički oborili.
On je bio voljan i spreman da plati cenu za ulazak u Nebesku Srbiju,
prvo se telom vazneo u Nebesa, a posle i duhom.
Dobar deo svog života je proveo na Srpskim nebesima, sada je u
Nebesokj Srbiji i sedi rame uz rame sa ostalim srpskim herojima i
vojvodama.
Njegov podvig ostaće vo vjeki vjekov' da sija Na Srpskom nebu poput
najsjajnije zvezde, i da nadahnjuje buduća pokoljenja, da je
ovozemaljski život samo tren u odnosu na Večnu Slavu u Carstvu
Nebeskome.
Zoran Radosavljević je posthumno odlikovan i unaprećen u Majora.
Glavna ulica u Batajnici danas ponosno nosi ime Majora Zorana
Radosavljevića.
Majore, nek ti je Vječna Slava i od Srpskoga Roda Hvala!!!
Zauvek tvoja Batajnica!!!
|
|
Osveta NATO-a
Već istog dana NATO je napravio neviđenu kampanju bombardovanja aerodroma
Ponikve kada je u jednom danu na taj aerodrom sručeno preko 80 projektila. Ceo
aerodrom se tresao od detonacija, ali "Top Gan momci" i pored tako masovnog
bombardovanja nisu ozbiljnije oštetili vitalne instalacije aerodroma, pa je on
bio u funkciji sve do kraja NATO agresije. Bombardovanje aerodroma Ponikve se
periodično ponavljalo jer NATO nikako nije moga da locira gde mi to krijemo
naše avione, koji malo malo pa uzlete i remete im planove….
Kao osvetu za Tuzlu tri dana uzastopno NATO avijacija je gađala Užice i
njegova okolinu pa i sam centar Užica, kada je sa tri projektila pogođena
glavna pošta u centru grada. Mnogima je bilo čudno tako žestoko bombardovanje
Užica i njegove okoline a posebno je bilo čudno razaranje pošte jer je to
jedina posta koja je pogođena, pored one u Prištini, od početka agresije. Bio
je to bes i osveta "Milosrdnog Anđela" za teške gubitke na Tuzlanskom
aerodromu.
Napad na aerodrom kraj Tirane
Posebna "drskost" i hrabrost naših pilota je napad na Aerodrom u Tirani. Na
tom aerodromu je bila stacionirana eskadrila od 12 Apača raketnih helikoptera
koji su trebali da budu vazdušna podrška za "Atlantsku brigadu" koja se
spremala da preko prevoja Košare i Gorožup zajedno uz sadejstvo sa NATO
snagama izvrši proboj i vojnički zauzme Metohiju a kasnije i Kosovo.
"Atlantsku
brigadu" je sačinjavalo oko 6.000 Šiptara dobrovoljaca iz inostranstva sa
Američkim instruktorima. Oni su sa ostalim terorističkim grupama OVK koje su
se povukle u Albaniju trebali da izvrše taj kopneni napad, pošto vazdušna
kampanja NATO -a nije dala nikakve rezultate. Tako su ukupne snage koje su
napadale na granice Kosmeta činile oko 20.000 boraca zajedno sa stranim
pretežno američkim instruktorima i specijalcima.
Da bi olakšali našim borcima odbranu na granicama Kosmeta naši piloti su u
više navrat izvodili borbena dejstva na tom prostoru. Prvi od tih napada
dogodio se 13 aprila kada je 4 naših aviona napalo pripremni kamp Atlantske
brigade koji se nalazio blizu mesta Kamenica na severu Albanije. Tom prilikom
je oboren jedan Apač a Atlantskoj brigadi su naneti ozbiljni gubici. Napad
naše avijacije na snage koje su napadale granice Kosova i Metohije ponovljen
je 05. maja kada su 3 Orla i 2 Galeba u kratkim vremenskim razmacima i više
navrata napadali već pomenutu Atlantsku brigadu.
Svakako jedan od najspektakularnih napada naša avijacija izvela je 26 aprila
kada je napadnuta NATO baza američkih "Apača" na aerodromu kraj Tirane. Ta
operacija je bila posebno riskantna jer je od aerodroma Ponikve do Tirane
trebalo leteti skoro sat vremena (54 minuta) a biti neotkriven od strane
radara, NATO avijacije i avaksa.
Napad je planiran tako da po 2 Galeba G-4S sinhronizovano polete sa aerodroma
Ponikve i Golubovci kod Podgorice i neopaženo se privuku NATO bazi duboko u
teritoriju Albanije. Akcija je izvedena tako što su u niskom letu kroz
planinske klance prvo doletela 2 G-4S sa aerodroma Golubovci a 20 minuta
kasnije stigla su još 2 Galeba G-4S sa aerodroma Ponikve. Rezultati ovog
napada su bili više nego impresivni jer je uništeno 5 Apača, a sva 4 Galeba su
uspela da se neoštećana vrate u svoje baze (koje najčešće nisu bili aerodromi
sa kojih su uzleteli). Puni efekat ovog napada se ogledao i u tome što NATO
više do kraj agresije na Jugoslaviju nije koristio Apače.
Izvoditi
letove i borbena dejstva u pograničnom pojasu sa Albanijom bilo je gotovo
nezamislivo zbog toga što je NATO avijacija danonoćno bombardovala taj sektor
i što je na nebu uvek bilo tehnički superiornijih NATO aviona uz obavezno
navođenje od strane Avaksa. Ali i pored svega toga naši piloti su izuzetnom
hrabrošću i letačkim umećem kao osice zadavali udarce i NATO-u i Atlantskoj
brigadi koja je faktički predstavljala NATO kopnene snage. Ta kopnena ofanziva
je uz ogromne gubitke pretrpela težak poraz i nikada nije uspela da se probije
na KiM. Naši hrabri branioci granice na Košarama i celom pograničnom sektoru
sa Albanijom imali su veliku pomoć naših pilota koji su se veoma hrabro
suprotstavljali višestruko nadmoćnijem neprijatelju.
U poplavi svakojakog podaništva i udvoričkog ponašanja, kako od strane naših
političara tako i od strane dirigovanih medija, ovaj tekst posvećujem našim
hrabrim vazduhoplovcima koji su žrtvujući svoje živote (Zoranov juriš na
neprijatelja) branili ovu zemlju i ovaj narod.
Da ove podaničke gnjide ne bi zatamnile i ovaj deo naše svetle bliske
istorije, želim da podsetim na hrabrost i dostojanstvo koje ovaj narod ima. |
| |
Zvonimir Trajković
politički analitičar
www.trajkovic.co.yu |
|
|
Zbogom vojsko |
Kult ratnika, vojnika, vojne uniforme i oružja
u Crnoj Gori, doživeo je možda dosad najteži ili presudni udarac odlukom o
ukidanju obaveze služenja vojnog roka...
|
Crnogorski predsjednik Filip Vujanović je tu
odluku saopštio juče na Cetinju. "Vojska u Crnoj Gori neće se više služiti,
već će vojska biti profesionalna i u njoj će se građani zapošljavati", rekao
je Vujanović.
 Istog dana crnogorski ministar inostranih poslova Miodrag Vlahović zatražio
je, zvaničnim pismom, prijem Crne Gore u program NATO-a Partnerstvo za mir.
Koliko god očekivane, odluke nijesu propraćene punim razumijevanjem crnogorske
javnosti, iako je ona dobrim dijelom bila pripremljena za ovakve poteze.
Crnogorska vlast je još prije nekoliko godina počela "demilitarizaciju"
crnogorskog društva. U nekoliko navrata, javno, u nikšićkoj Željezari i na
drugim mjestima spaljene su gomile pušaka, pištolja i drugog ličnog
naoružanja.
To je, takođe, pokušaj da se Crnogorci "razdvoje" od "svijetlog oružja", koje
su ne tako davno držali na najvidnijim mjestima u kućama, kao jedan od svojih
ličnih ponosa.
Od puščanih cijevi, ali turskih koje su zaplenili, Crnogorci su na Cetinju
ogradili Vlašku crkvu. Savremeni Crnogorci su od pušaka i pištolja, u
Podgorici, ispred sjedišta gradske policije, napravili klupe za odmor.
Prava stajaća vojska u Crnoj Gori praktično je ustanovljena tek krajem 19.
vijeka. Ona je postojala uz narodnu vojsku, na koju se uvijek bez rezerve
računalo. Za okupjanje vojske, pred odsudne bitke, Crnogorce nije trebalo dva
puta zvati.
Profesionalna vojska u Crnoj Gori, međutim, u nekom smislu, začeta je još u
vrijeme vladike Petra I Petrovića Njegoša, u prvoj polovini 19. vijeka, kada
je osnovana Gvardija, neka vrsta vojničke garde vladara.
Članovi Gvardije, kao i perjanici, zametak policije, profesionalizovani su,
pak, u doba vladavine Petra II Petrovića Njegoša. Oni su tada svoje poslove
obavljali profesionalno.
Organizovanju vojske u Crnoj Gori naročito se posvetio knjaz Danilo,
nasljednik Njegošev, koji je 1853. godine organizovao takozvanu krstonosnu
vojsku. Prema podacima, ona je brojala do 10.000 vojnika. Garda knjaza Danila
brojala je oko hiljadu ljudi.
Prava vojska, stajaćeg tipa, ustanovljena je u vrijeme knjaza Nikole
Petrovića. Ta vojska je nestala 1916. godine, kada je pod veoma čudnim
okolnostima, poslije sjajne pobjede na Mojkovcu, kapitulirala. Na njenom čelu
tada je bio pukovnik srpske vojske Petar Pešić.
Crnogorska i srpska vojska su 16. juna 1876. godine u Veneciji skopile
sporazum o međusobnoj saradnji. Taj datum je bio uzet kao Dan Vojske bivše
Savezne Republike Jugoslavije.
Obnova crnogorske vojske pokušana je u Italiji, poslije ukidanja samostalne
države Crne Gore 1918. godine. U gradu Gaeta, u južnoj Italiji, gdje je
emigrirao veći broj Crnogoraca, postojale su i jedinice crnogorske vojske.
Prvi školovani crnogorski oficir bio je Đorđije Petrović, koga je Petar I
Petrović, prije nego što se odlučio za Njegoša kao nasljednika, bio odredio za
novog vladara Crne Gore.
Đorđije Petrović se školovao u Rusiji. U vrijeme knjaza Danila emigrirao je iz
Crne Gore i u inostranstvu i umro.
Crnogorska vojska je imala i svoju međunarodnu mirovnu misiju. Godine 1897.
godine, na molbu velikih sila, knjaz Nikola Petrović je uputio 80 vojnika,
oficira i podoficira u mirovnu misiju na Kritu. |
| |
Ilija Despotović,
Podgorica |
|
|
Kompjuter koji umesto novinara sam piše vesti |
Prvo je bila pisaća mašina, pa onda
teleprinter. Sada je jedna američka novinska agencija našla način da zameni
ljude u redakciji i namerava da koristi računare za pisanje nekih od svojih
novinskih izveštaja.
|
"Tomson Fajnenšl", grupacija za poslovno
informisanje, koristi kompjutere za stvaranje nekih napisa od marta ove godine
i toliko je zadovoljna rezultatima da planira da taj način rada proširi.
 Komjuteri posao obavljaju tako brzo da vest o zaradi, na primer, može da bude
emitovana u roku od 0,3 sekunde od trenutka kada je neka kompanija objavila
novu vrednost svojih akcija, navodi londonski "Fajnešl Tajms" .
Koristeći ranije podatke u Tomsonovoj elektronskoj arhivi, komjuter širi priču
o tome da li je kompanija prošla bolje ili gore od očekivanja.
"Ovde nije reč o tome da se smanje troškovi rada novinara, već o slanju
informacije našim klijentima takvom brzinom da na osnovu nje oni mnogu da
donesu gotovo trenutnu odluku o prodaji ili kupovini", kaže Metju Barkli,
zadužen za strategiju "Tomson Fajnešla".
"To znači da možemo da rasteretimo reportere tako da imaju više vremena da
misle, odnosno rade ono što kompjuteri ipak nisu u stanju", navodi Barkli.
Barkli ističe da tekstovi koje je sastavio kompjuter nikada nemaju ni jednu
grešku. Ali su, dodaje on, veoma standardizovani. "Zato bismo mogli da
pokušamo da unesemo nekoliko prideva više u program", kaže ovaj stručnjak.
"Tomson" je počeo da pravi kompjuterske programe za razne vrste novinskih
napisa, po ceni od 150.000 do 200.000 dolara po projektu, da bi sustigao
rivale kao što su agencije Rojters i Blumberg.
"Tomson" je takođe zaposlio stotine specijalizovanih novinara da rade na
poboljšavanjnu novih operacija.
Agencija Rojters inače priznaje da "automatski sastavlja neke vesti", dok
Blumberg kaže da to ne radi.
Trka za brzinom je odraz rasta automatske trgovine na berzma. Mnogi
osiguravajući fondovi traže da budu direktno hranjeni podacima koji se mogu
korištiti za trgovanje.
"Tomson" svoje automatske novinske izveštaje prikiplja uglavnom na tržištu
SAD. |
| |
| |
|
|
Krajišnik zatražio od Haškog tribunala da ga
oslobodi |
Bivši predsednik Skupštine Republike Srpske
Momčilo Krajišnik zatražio je sinoć od Haškog tribunala da ga oslobodi,
tvrdeći da je tokom suđenja dokazano da nije kriv...
|
"Smatram da ste čuli i videli dovoljno dokaza
da odbacite sve navode optužnice protiv mene i donesete oslobađajuću presudu.
Nadam se da će tako i biti, jer bi svaka drugačija odluka bila nepravična...",
rekao je Krajišnik u obraćanju sudijama na kraju procesa.
 "Iako sam nesrećan zbog svih zločina nad svim narodima tokom nesrećnog rata u
BiH ja sam i spokojan, jer i pred Bogom i pred vama mogu da kažem da nisam
kriv", dodao je on.
Rekavši da su u BiH počinjeni "strašni zločini", on je ponovio da u kritično
vreme nije znao za zlodela nad Muslimanima i Hrvatima 1992, niti šta se
događalo u logorima poput Omarske i Keraterma.
Istovremeno, negirao je da je kao šef parlamenta imao moć i ovlašćenja da
naredi sprovođenje istrage ili da kazni počinioce, kao ni da rukovodi vojskom
ili policijom.
"Prvi put sam ovde čuo šta se dešavalo u Keratermu i Omarskoj. To je šokantno,
strašno", tvrdio je Krajišnik. Osvrćući se na optužbu da je odgovoran za
etničko čišćenje nesrba, potvrdio je da je bilo "pomeranja stanovništva", ali
na sve tri zaraćene strane.
Krajišnik je opovrgavao i da je cilj vođstva bosanskih Srba bila nasilna
podela BiH. "Ja se nikada nisam zalagao za podelu BiH. Bio sam za ostanak
Bosne u Jugoslaviji, a kada to nije bilo moguće, prihvatili smo i samostalnu
BiH, ali smo želeli da se reorganizuje", predočio je on.
Odbacujući tvrdnju optužbe da je Skupština RS u maju 1992. usvojila šest
ratnih ciljeva - od kojih je najvažniji bio odvajanje od druga dva naroda -
Krajišnik je rekao da su ti ciljevi bili politički i usvojeni kao platforma za
pregovore.
Krajišnik se na kraju sudijama zahvalio na "druženju" tokom protekle dve i po
godine, koliko je suđenje trajalo.
Predsedavajući sudija Alfons Ori potom je zaključio proces, uz najavu da će
presuda biti izrečena uskoro. Prema ranijem planu, izricanje presude
Krajišniku bilo je predviđeno do 29. septembra.
Tužioci su prekjuče zatražili da Krajišnik bude proglašen krivim za genocid
nad nesrbima i osuđen na doživotni zatvor, a odbrana je sudijama juče
predložila da ga oslobode. |
| |
| |
|
|
Buš menja državnički protokol prema svom
stilu |
Kanadskog premijera je oslovljavao po nadimku,
masirao je leđa nemačkoj kancelarki Angeli Merkel, a za japanskog premijera
Đunićira Koizumija je glumio vodiča ...
|
Odskakanje od strogog političkog i
diplomatskog protokola ne može privući više pažnje nego kada to čini
predsednik Sjedinjenih Američkih Država. A Džordž Buš se u poslednje vreme
često ponašao upravo tako.
 Kanadskog premijera je oslovljavao po nadimku, masirao je leđa nemačkoj
kancelarki Angeli Merkel, a za japanskog premijera Đunićira Koizumija je
glumio vodiča kroz Grejslend, kuću Elvisa Prislija u Memfisu.
Bušov najveći gaf uhvaćen je na snimku, kada je na samitu Grupe osam
najrazvijenijih zemalja sveta prošlog meseca ćaskao sa britanskim premijerom
Tonijem Blerom i, misleći da je mikrofon isključen, upotrebio reči koje nikako
ne priliče jednom državniku.
Iako bi prostački rečnik i masaža leđa nekoj koleginici izazvali zgražavanje i
u kancelarijama mnogih firmi, eksperti za bon-ton skloni su da Bušu gledaju
kroz prste.
"Deo razloga je što je on iz Teksasa, a oni tamo nisu baš skloni
formalnostima", kaže za AP Letisija Boldridž, koja je bila sekretar za
društvene prilike predsednika Džona Kenedija.
Svaki predsednik ima svoj pristup protokolu, kaže ona i potseća da su i drugi
američki predsednici - Džimi Karter i Lindon Džonson - povremeno bili
neformalni.
Iako Buš deluje veoma opušteno na sastancima sa drugim svetskim liderima,
tradicija i dalje diktira rigidniji protokol, dodaje Letisija Boldridž, jer
neformalna komunikacija može biti znak da dvojica zvaničnika imaju poseban
odnos.
Pol Frejžer, bivši ambasador Kanade u Pragu, danas konsultant u Vašingtonu,
smatra da intimiziranje u javnosti može da zbuni ljude.
Prema njegovim rečima, na osnovu toga što se Buš letos kanadskom premijeru
Stivenu Harperu obratio sa "Stiv", Kanađani bi mogli steći pogrešan utisak o
tome koliki uticaj američki predsednik ima na njihovog šefa vlade.
"To se događa kada se meša ono što je lično i ono što je javno, čak i ako
imate odličan odnos, kakav postoji između Kanade i SAD", kaže Frejžer. "Tu
nastaje konfuzija".
Šef protokola u danskom Ministarstvu spoljnih poslova, Kristofer Bo Bramsen,
kaže da Danci prihvataju opušteno ponašanje svojih zvaničnika, na primer kada
se međusobno oslovljavaju po imenu, što je znak prijateljstva.
Takva neformalnost, međutim, na audijenciji kod danskog kraljevskog para ne bi
bila prihvatljiva, dodaje Bramsen.
Amerikanci su od osnivanja svoje države prihvatili neformalnost, što je bila
reakcija na utegnuti aristokratski protokol stare Evrope, kaže P.M. Forni,
profesor na Univerzitetu Džons Hopkins i autor knjige "Izaberite uljudnost:
dvadeset pet pravila pristojnog ponašanja".
Buš je pripadnik takozvane generacije bejbi-bumera, koja je punoletstvo
dostigla u vreme kada je poštovanje autoriteta u SAD vrtoglavo opalo. To bi
moglo objasniti njegovo po-našanje, smatra Forni.
Letisija Boldridž se s tim slaže i navodi da Buš ne radi ništa novo, već samo
reflektuje opšteniji način komunikacija koji vlada u savremenom svetu. Njegova
neformalnost vrši pritisak na druge političare da i oni skinu sakoe i podvrnu
rukave, kaže Boldridžova.
"Neki od njih, oni veoma konzervativni i zvanični, sada misle da se moraju
opuštenije oblačiti ne bi li i oni delovali demokratski nastrojeni, kao on, da
ne bi ispali uobraženi i kruti", objašnjava ona.
Forni, međutim, smatra da građanima smeta kada svetski lideri, koji, ma kako
se trudili, nikada neće biti viđeni kao običnan svet, komuniciraju na
neformalni način.
"Oni pokušavaju da pokažu da razumeju ljude, da su obični, ali upravo je to
njihovo obično ponašanje ono što je neobično", smatra profesor. |
| |
| |
|
|
Danski gradić kao evropski Las Vegas |
U želji da izbegnu mukotrpno prikupljanje
gomile dokumenata neophodnih za sklapanje braka u Nemačkoj hiljade parova
odlazi na sever, u danski gradić Tonder, kako bi rekli sudbonosno "da"...
|
Pored krštenice, čija kopija mora da bude
"mlađa" od šest meseci, zatim dozvole boravka i papira overenih u policiji, za
venčanje u Nemačkoj su potrebna dokumenta roditelja mladenaca, kao i njihovih
roditelja, porodično stablo, overen dokaz da budući supružnici nisu već
venčani i neki dokaz o stepenu obrazovanja... I čak pola godine za obradu
zahteva.
 U Danskoj su stvari mnogo jednostavnije. Ako su stranci, parovima su potrebni
pasoš, krštenica, 500 danskih kruna (65 evra) - i traži se od njih da u
Danskoj provedu tri dana.
Zato se svake godine oko 1.300 nemačkih parova venča u Tonderu, živopisnom
danskom gradiću, samo tri kilometra severno od nemačke granice, piše Rojters.
"Sve je suviše komplikovano u Nemačkoj... Smešno je koliko dokumenata traže.
Pravi horor", objašnjava Selman Simsek, građevinski radnik iz Kelna koji se
ovih dana ženi u Tonderu.
Nemačke vlasti su obećavale da će pojednostaviti proceduru i smanjiti
birokratiju koja, kako se smatra, guši i ekonomiju u zemlji. Međutim, malo
toga je urađeno.
Mnogi Nemci zato odlučuju da zaobiđu sistem - bar kada je u pitanju venačnje.
"Zahteva je svaki dan sve više i do sada se ne sećam da smo ovoliko bili
zaposleni preko leta", kaže Natalija Lauske, osnivač kompanije "Vest Areal",
koja pomaže parovima da izbegnu frustrijajuću nemačku birokratiju.
Tonder je za nju, kako ističe, "evropski Las Vegas".
 "Više od 25.000 parova venčano je u Tonderu od 1965, a taj broj iz godine u
godinu stalno raste... Većinom su Nemci", kaže Alis Mund Madsen, službenica
koja radi na registraciji parova i koja, kao većina njenih sugrađana,
perfektno govori nemački.
Nemačka studentkinja Irena Rogov iz Ebersvalda, nedaleko od Berlina, šest
meseci je vodila bitku protiv nemačkih birokrata da bi na kraju odlučila da se
za izabranika uda u Danskoj.
"Bilo je stvarno previše. Užasno su me namučili. A mi smo samo hteli da se
vencamo. Da li je to zločin? Danska je predivna", kaže ona.
Tonder je naročito popularan među Nemcima koji žele da se venčaju sa strancem.
Nemačke vlasti naime od stranaca koji žele da sklope brak sa nemačkim
državljaninom, pored uobičajene "gomile papira", traže i dodatna dokumenta.
Nunjes Pereira, pekar rodom iz Angole koji je proveo skoro ceo život u
Nemačkoj, želeo je da se oženi u Bremenu. Međutim, kada mu je službenica
pružila spisak potrebnih dokumenata, shvatio je da bi mu bile potrebne godine,
mnogo strpljena i novca. Zato se odlučio za evropski Las Vegas. |
| |
| |
|
|
Mladi plivač sam otpevao himnu |
| |
 Juniorski
plivač Srbije i Crne Gore Ivan Lenđer pevao je bez muzike "Hej, Sloveni" posle
osvajanja zlatne medalje na Svetskom prvenstvu u Brazilu, jer organizatori
takmičenja nisu imali snimak himne.
Publika je pevanje 16-godišnjeg Lenđera, kojem su se pridružili i ostali
članovi reprezentacije, slušala u potpunoj tišini, nakon čega se prolomio
gromoglasan aplauz, preneli su danas članovi reprezentacije na prijemu u
Zrenjaninu.
Član plivačkog kluba Zrenjanin osvojio je zlato u disciplini 100 metara
delfin, a danas je prijem delegaciji priredio gradonačelnik Goran Knežević.
"Kada sam završio trku ugledao sam trenera Dejana Pejinovića koji mi je
pokazivao uzdignut prst, a kada sam pogledao semafor i pročitao svoje ime
nisam mogao da poverujem", ispričao je Lenđer.
Takmičenja u juniorskim konkurencijama jako su česta i brojna, a Lenđer je do
sada osvojio oko 360 medalja i ima više od 120 oborenih državnih rekorda. |
| |
| |
|
| |
|
 |
