Ne čuje se razgovor između Mišel Žan i Harpera
Upućeni skreću pažnju da se premijer Stiven Harper i generalna guvernerka Mišel Žan nisu ostvarili nikakav kontakt u poslednjih šest meseci. Poslednji put to je bilo u martu, neposredno pošto je Harper položio zakletvu. Izvori iz Otave pominju da je pored tog formalnog susreta, bilo i par neformalnih i da su se čuli telefonom. Skot Rejd, direktor za komunikacije iz vremena premijera Pola Martina, napominje da jedan formalan susret u devet meseci nikako ne može zadovoljiti istorijske standarde, ali ni ustavne. Po ustavnoj konvenciji, naime, premijer je glavni savetnik generalnog guvernera, što znači da bi ove dve ličnosti trebalo redovno da sarađuju. Razlog više za stalno dogovaranje trebalo bi da bude to što vladajuća stranka ima manjinu u Parlamentu, te uvek postoji mogućnost da vladini programi ne dobiju zeleno svetlo. Saradnici prethodnih premijera Kretjena i Martina, naglašavaju da su obojica redovno kontaktirali sa guvernerkom Edrijen Klarkson, bilo na formalnim ili neformalnim sastancima, bilo nebrojeno puta telefonskim putem. Edvard Mekvini, bivši poslanik i autor knjige Generalni guverner i premijeri, smatra da postoji razlika u sklopu ličnosti između Harpera i Žan, ali ističe da nema naznaka da se oni ne slažu. On veruje da jednostavno nije bilo preke potrebe za razgovorima i bližom saradnjom. Možda se deo objašnjenja može naći u knjizi Pitanja srca, koju je napisala bivša generalna guvernerka Edrijen Klarkson. Ona kaže: "Između kancelarije premijera i kancelarije generalnog guvernera često postoji rivalitet o kome se ne priča previše. Premijeru je ... teško da prihvati da je generalni guverner šef kanadske države." Portparol gospođe Žan, Rendi Milik odbija da precizira u koliko navrata je ostvaren kontakt zimeđu guvernerke i premijera. On insistira da se tu ne radi o stvarima koje treba objavljivati, zato što spadaju u veoma poverljive. Milik tvrdi da nema pravila što se tiče učestalosti susreta između dve vodeće kanadske ličnosti i da to pokazuju i primeri iz prethodnih generacija.

Kevin Maden bez emocija primio doživotnu robiju
Jeziv zločin koji su počinila dvojica tinejdžera u istočnom delu Toronta, najzad je, posle tri godine i dva suđenja, dobio svoj epilog. Kevin Maden, 19, koji je divljački ubio svog brata Džonatona, 12, osuđen je na doživotnu robiju, bez prava na uslovnu slobodu u prvih deset godina. Pored toga u kaznu mu je uključeno i deset godina zatvora zbog pokušaja ubistva očuha Ralstona Čampanja. Ukoliko ikada bude oslobođen, Kevin će biti pod stalnim nadzorom. Timoti Feriman, 18, koji je sebe proglasio za vampira i koji je dao Kevinu nož kojim je ubistvo počinjeno, osuđen je na dve godine, manje jedan dan i na tri godine uslovno. Treći učesnik koji je prisustvovao zločinu oslobođen je optužbe. Ni Maden ni feriman nisu pokazali nikakve emocije prilikom izricanja presude. Sudija Dejvid Mekoums se odlučio da obojicu osudi na kazne koje se određuju odraslima, napominjući da je strašno ono što se dogodilo malom Džonatanu. On je imao bar sedamdeset ubodnih rana na glavi i vratu, a karotidna arterija i grlo su mu bili prerezani. Mekoums je procenio da je Ferimen, iako nije učestvovao direktno u ubistvu, svojim rečima i postupcima podstrekivao Kevina na zločin, ali da je u pritvoru učinjen značajan pomak u njegovom obrazovanju i rehabilitaciji. Brata Kevina je, pak, okarakterisao kao psihopatu koji se ne kaje za počinjeno delo i koji za sve krivi majku koja ga, po njegovim rečima, nikad nije volela. On je čak izjavio da mu nikada niko nije pokazao ljubav i da ne zna šta su to emocije. Ubistvo je počinjeno 25. januara 2003. godine. Advokati osuđenih su najavili ulaganje žalbi na presudu.

Prevara pod firmom humanosti
Kanadsko društvo za borbu protiv raka upozorava građane u Britanskoj Kolumbiji i Jukonu da se čuvaju organizacije koja se lažno predstavlja pod njihovom firmom. Grupa koja sebe naziva Svetsko društvo za borbu protiv raka slalo je pisma građanima sa memorandumom Kanadskog društva, na kojem se nalazi zelenkada. U pismu adresiranom na ime, stoji da je dotična osoba dobila nagradu od 55 hiljada dolara, te da je potrebno da dostavi podatke o svom bankovnom računu kako bi joj nagrada bila uručena. Pored ovoga, stoji i da treba platiti određenu svotu za troškove prebacivanja nagrade, kao i da o dobitku ne treba pričati. Barbara Kaminski, izvršni direktor Kanadskog društva, naglašava da ovakve prevare umnogome ruše ugled i sliku koja u javnosti postoji o ovoj organizaciji koja ima nadasve humanitarne pobude. Ona ističe da svako treba pažljivo da pročita pismo o tobožnjoj nagradi koju je dobio, kako bi izbegao moguće prevare i zloupotrebe. Zvaničnici Kanadskog društva za borbu protiv raka ispituju razmere ove prevare i o tome su obavestili policiju. Iz Udruženja za sprečavanje kriminala u Britanskoj Kolumbiji preporučuju da građani u poreskoj službi provere legitimnost organizacije pre nego što na neki račun uplate doborovoljni prilog.

Deset miliona za deset dana
Pre nekoliko dana je u Vašingtonu najavljeno da fondacija Dž Prize daje nagradu od deset miliona američkih dolara za oblast medicine, najveću pojedinačnu nagradu medicinu koja je ikada postojala. Oni, tačnije geolog i filantrop iz Vankuvera Stjuart Blason, koji daje novac za nagradu, isplatiće ovaj iznos naučniku koji prvi bude mogao da za deset dana, brzo i jeftino, pročita genetske mape stotinu ljudi. Blason kaže da je pristao da učestvuje u tome zato što je svestan kakav značaj ovakav napredak može imati za čovečanstvo i za spašavanje ili poboljšanje kvaliteta ko zna koliko života. U ovom trenutku, čitanje genomskih mapa je i skupo i sporo, jer se zna da je projekat pravljenja mape samo jednog čoveka trajao 13 godina. Naučnici veruju da budućnost medicine leži u očitavanju informacija iz genetskog materijala. Oni smatraju da nije daleko dan kada će jednostavan test moći da ukaže na moguće predispozicije za neku bolest, ali i na najefikasniju terapiju koja se može upotrebiti u svakom pojedinačnom slučaju, odnosno, kako stoji u saopštenju Fondacije, da će očitavanje genetskog koda omogućiti lekarima da vide našu genetsku prošlost i da im pomogne da na osnovu nje odrede našu genetsku budućnost.

Tragedija u Lavalu
Rušenje dela nadvožnjaka u Lavalu prošle subote odnelo je pet života i nametnulo mnogo pitanja. Nadvožnjak je sagrađen 1970. godine i stručnjaci kažu da, pošto je do sada služio dobro, onda nema osnova da se sumnja u konstrukciju i način gradnje. Prošle godine je nadvožnjak prošao inspekcijsku kontrolu, što bi trebalo da bude garancija da je sve bilo u redu. Ipak, došlo je do rušenja, i sve su glasnije optužbe da je to posledica zanemarivanja održavanja ne samo ovog nadvožnjaka, nego infrastrukture u provinciji i zemlji uopšte, što je neminovno dovelo do toga da su mnogi objekti u prilično jadnom stanju. Gradonačelnik Lavala Žil Valankor kaže da vijadukt nikada do sada nije pokazivao nikakve znake starosti ili lošeg stanja, niti je bio na listi onih koje je trebalo popraviti ili srušiti. Zabeleženo je da su neposredno pre nesreće otpadali komadi betona sa nadvožnjaka i da su nadležni bili obaveštavani u dva navrata. Saobraćajni inspektor je obišao lice mesta otprilike pola sata pre obrušavanja, i izvršio vizuelnu i zvučnu kontrolu, ali nije otkrio ništa zbog čega bi naložio zatvaranje nadvožnjaka. Premijer Kvebeka Žan Šarest je građanima provincije obećao da će, bez obzira što veruje da je sve u redu na brojnim mostovima u provinciji, svi morati da prođu detaljnu kontrolu. On je takođe rekao da će provincija učiniti sve da ustanovi šta se zapravo dogodilo sa nadvožnjakom zato što je bezbednost ljudi na prvom mestu. Istragu o uzrocima nesreće u Lavalu predvodiće Pjer Mark Džonson, nekadašnji provincijski premijer. Vodeći kvebečeki političari apelovali su da ova komisija dobije šira ovlašćenja i da bude zadužena za proveru bezbednosti svih nadvožnjaka, mostova i tunela u provinciji. Ovo je drugi put u poslednjih šest godina da se ruši nadvožnjak u Lavalu. Prvi put, 2000. godine, tokom rekonstrukcije se osam greda od po 70 tona obrušilo na autoput. Jedna osoba je poginula, a dve su ranjene. Istražna komisija je tada ustanovila da građevinska kompanija nije izvršila propisno obezbeđenje betonskih greda. Nesreća u Lavalu podstakla je nadležne i u drugim provincijama da provere stanje nadvožnjaka. Zvaničnici u Torontu naglašavaju da je oko 500 gradskih mostova u redu, i da isto važi i za mostove za koje je nadležna provincija. Kako se naglašava, betonska konstrukcija ni u jednom slučaju nije napravljena po uzoru na ovaj iz Lavala, što bi trebalo da bude razlog više da se ne sumnja u bezbednost. No, sa tim se ne slaže stručnjak za urbano planiranje Saed Mirza, sa univerziteta Mekgil. On pominje da bi bilo potrebno 125 milijardi dolara da se razni infrastrukturni objekti u zemlji dovedu u dobro stanje. Kanadski savet profesionalnih inženjera zalaže se za nacionalnu infrastrukturnu strategiju i stalan izvor sredstava za finansiranje. Veliku pažnju u ovom slučaju je privukla i sudbina osmogodišnjeg dečaka čija su oba roditelja poginula pod ruševinama nadvožnjaka. Prvo je bilo saopšteno da će, zbog takvih važećih propisa, on moći da dobije tek nešto preko dve stotine hiljada na ime nadoknade za izgubljene roditelje, ali je potom izračunato da će naknada biti oko 435 hiljada dolara.

Opasna 'igra'
Trinaestogodišnja devojčica iz Jorka smeštena je u bolnicu zbog opekotina drugog stepena na grudima, koje je zadobila kada su je u okrutnoj igri dva dečaka poprskala tečnošću za upaljače i zapalila njenu majicu. Dvojica tinejdžera su se igrala sa plinom za upaljače, palili su svoju odeću i slikali se digitalnim fotoaparatom. Kada je devojčica, koja je bila sa njima, odbila da učestvuje u toj 'zabavi', oni su je oborili, na silu joj poprskali i zapalili majicu. Imena dečaka, koji imaju po 15 godina, nisu saopštena zato što su maloletni. Oni se terete za težak napad, ugrožavanje života i za korišćenje oružja.

Izvinjenje Avril Lavinj
Kanadska pevačica Avril Lavinj izvinila se na svom veb-sajtu, zato što je pljunula jednog fotografa u gužvi koja se napravila ispred jednog holivudskog noćnog kluba prošle nedelje, kada je slavila svoj 22. rođendan. U izjavi stoji da joj je žao zbog takvog ponašanja prema paparacima, ali da je bila isprovocirana njihovim prenaglašenim interesovanjem. Ona tvrdi da nije imala nameru da uvredi svoje obožavaoce, koje istinski ceni i kojima će uvek izlaziti u susret. Na televizijskom snimku se videlo kako Lavinj pljuje u fotografa dok ulazi u automobil sa svojim suprugom, rok muzičarem Derikom Viblijem.

Ne trebaju nam ledolomci
Komitet Senata za odbranu smatra da bi Kanada trebalo da potpiše američki program protivraketne odbrane, da udvostruči iznos pomoći stranim zemljama i da ponovo poveća sredstva za odbranu. Komitet u svom izveštaju naglašava, takođe, da bi vlada trebalo da odustane od svog plana za kupovinu velikih ledolomaca za mornaricu i da napusti vojne baze koje više ne opravdavaju svoje postojanje, poput Hepi Veli-Guz Bej u Labradoru. Senatori kažu da Ministarstvo odbrane treba da dobije poseban tretman, te da bi ministar trebalo da dobije ovlašćenje da može da potroši do 500 miliona dolara, bez da čeka da odobrenje vlade kroz dugotrajan proces. Oni predlažu da JTF-2, jedinica za specijalne operacije, treba da bude pod jasnijom kontrolom Parlamenta, a da obalska straža treba da dobije oružje i policijske snage za zaštitu obale.

Vernici i novodošli čvrsto zajedno
Statistički podaci govore da, bez obzira što je Kanada multikulturna, multireligijska i multietnička zajednica, nije previše učestalo sklapanje brakova između pripadnika različitih veroispovesti. U poslednjih dvadeset godina prošlog veka, tačnije između 1981. i 2001. godine, broj brakova je tek neznatno porastao, od 15 na 19 odsto od svih sklopljenih brakova. Siki, kao i pripadnici muslimanske i hinduističke vere su najmanje spremni da sklope brak sa nekim ko nije njihove vere. Robert Kembel, stručnjak za religijski pluralizam sa Univerziteta u Torontu, objašnjava da religija nikako nije uzrok ove pojave. On tvrdi da se ovde pre svega radi o kulturnim razlikama koje se izjednačavaju sa religijskim. Kembel kaže da se vernici i novi imigranti obično drže zajedno i ostvaruju svoj kulturni identitet kroz stvaranje enklave, u okviru koje se i međusobno venčavaju. Kembel objašnjava da, u najvećem broju slučajeva, vera nije onako jaka kao što je ranije bila i da nije više dominantna u određivanju ponašanja pojedinca. Najčešće se mešaju pripadnici katoličke i protestantske veroispovesti, i takav je skoro svaki deseti brak. Deca iz mešovitih brakova u prilici su da iskuse brojne prednosti koje takva zajednica može da pruži, počev od izloženosti različitim jezicima koje spontano nauče, pa do slavljenja dvostruko više praznika nego što imaju njihovi vršnjaci iz porodica u kojoj su oba roditelja iz iste veroispovesti ili kulture.

Kredit plus uradi sam daju lepši dom
Prošla godina je definitivno bila godina u kojoj su svi bili okupirani preuređivanjem svojih kuća. Istini za volju, ne baš svi, ali je procenat bio tako visok da se skoro može tako reći. Po podacima Rojal banke, tada je tri četvrtine vlasnika kuća planiralo renoviranje ili preuređenje svojih domova, da bi ove godine interesovanje bilo nešto manje - 70 odsto. Bankari kažu da je manje od polovine imalo dovoljno sredstava za građevinske radove, što nije ni čudo kada se zna da obično radovi koštaju više nego što smo u prvi mah proračunali. Iz anketa se vidi da se budžet premašuje čak za 88 odsto. Ali, i pored svih negativnih strana preuređivanja, četiri petine ljudi kaže da će radije srediti stan koji ima po svom ukusu, nego se preseliti u neki drugi. Ketrin Adams, jedan od potpredsednika Banke, kaže da građani i dalje smatraju za dobru investiciju ulaganje u dom. U anketi Ipsos Rejda, sprovedenoj u avgustu, saznaje se da je skoro polovina ljudi spremna da sama radi preuređenje svog doma. Prosečna izdvojena svota za radove je blizu devet hiljada dolara, a najčešće se uređuju kupatila, kuhinje i sutereni.

Kad sanjaš ček, dobiješ pare
Meri Volens, 85, poverovala je u san i povećala svoj dobitak na lotou. Ona je kupila tiket sa nasumično izabranim brojevima za loto 6/49 izvlačenje 30. septembra, da bi nekoliko dana potom u snu videla tiket i veliki ček pored njega. To je nateralo da ponovo ode do iste radnje i uplati još jedan tiket sa istim brojevima. Zahvaljujući snu, ona je dobila 16 miliona, odnosno dve trećine ukupnog fonda za premiju. Vlasnik trećeg dobitnog tiketa sa istim brojevima je Ramon Sanc iz Ebotsforda, Britanska Kolumbija, koji dobija ostatak premije u iznosu od osam miliona. Baka Meri, koja je po zanimanju bila čistačica, planira da kupi sebi novu kuću i da okuša sreću u Las Vegasu. Od najbliže rodbine, ona ima sina i unuka.

Srpski recept prima se i u Kanadi
Najlepše je u roditeljskom gnezdu. Mnogi među nama koji smo došli iz starog kraja proveli su dugi niz godina pod roditeljskim krovom. Naravno, zavideli smo onima koji su nekako uspeli da se osamostale i verovali smo da je ovakav običaj tipično srpski. U novinama smo čitali o tamo nekim momcima i devojkama, koji već u tinejdžerskim godinama žive u iznajmljenim stanovima i kućama, sa 'cimerima', i stideli se da priznamo da to nama ne polazi za rukom ni u našim tridesetim ili četrdesetim. No, najnoviji podaci kanadske Statističke službe kažu nam da ipak nismo toliko drugačiji. Mladi Kanađani iz takozvane generacije H, posebno oni rođeni između 1972. i 1976. godine, vraćaju se u roditeljsko gnezdo tri puta češće nego njihovi roditelji. Ta tendencija beleži porast u pet generacija u nizu, a počela je sa onima rođenima između 1947. i 1951. godine. Kod njih je zabeleženo da se u prvih pet godina posle odlaska od kuće, roditeljima vratilo oko 12 odsto muškaraca i svaka deseta žena, a za generaciju H postotak je, kao što rekosmo, tri puta veći - 32 odsto kod muškaraca i 28 odsto kod žena. Statističari su se pozabavili i uzrocima. Oni veruju da se tu svakako mora ubrojati sve raširenije priznavanje zajedničkog života koje nije brak te se, samim tim, lakše prekine, pa se onda svako vrati mami i tati. Kao drugo, ima više obrazovanih koji moraju da vraćaju studentske kredite, pa nemaju dovoljno za samostalni život. Pored toga, mnogi žele da imaju viši životni standard nego što ga objektivno mogu sebi priuštiti ako žive sami, pa pristaju na zajednicu sa roditeljima i u poznijim godinama, zarad većeg 'luksuza'. Naravno, sa ove liste nikako ne bi trebalo izostaviti ni činjenicu da je sve manje sramota priznati da živite sa roditeljima. Možda smo baš mi, ljudi iz neke druge kulture, doprineli da neki od pomenutih razloga postanu prihvatljiviji.

| PRVA STRANA - HOME | REDAKCIJA | ARHIVA | PRETPLATA | KONTAKT |

Copyright © 1996-2010 "NOVINE Toronto"