|
Oglasavanje Marketing Najpovoljnije cene, najveca posecenost
|
Broj 1089, 2. februar 2007.
| Bagdad, grad straha |
| |
Bagdad je danas grad u kojem se gotovo svakodnevno gine i koji je paralisan
strahom. Podeljen je na suprotstavljene šiitske i sunitske četvrti, a američke
snage od osvajanja iračke prestonice, pre četiri godine, jedva da kontrolišu
grad.
 U
delovima Bagdada svake noći se čuju minobacači, dok preko dana vozači strahuju
za život na improvizovanim kontrolnim punktovima koje drže naoružane grupe
muškaraca u civilu.
To je mučan život koji ne mogu da pojme ni američki predsednik Džordž Buš ni
britanski premijer Toni Bler, piše britanski "Indipendent" u reportaži iz
Bagdada.
Izgledi za uspeh plana američkog predsednika da istera pobunjenike iz njihovih
uporišta nisu nimalo dobri. Bušova navodno nova strategija za Irak manje je
strategija, a više zbir taktika koje neće moći da dramatično promene situaciju
na terenu.
Mnogi Iračani koji su gledali nedavno Bušovo obraćanje američkoj naciji samo
su slegli ramenima na njegov plan za slanje dodatnih snaga u Bagdad.
"Dodatnih 16.000 američkih vojnika neće biti dovoljni za uspostalvjanje reda u
Bagdadu", kaže Ismail, sunit koji je pobegao iz svoje kuće na zapadu iračke
prestonice, u strahu da će ga uhapsiti i mučiti komandosi jedne ozloglašene
šiitske policije.
Strance
u podeljenom gradu gledaju sa sumnjom i, ako ne mogu da objasne šta rade na
ulici, stranci mogu biti ubijeni ili oteti. Većina bagdadskih restorana je
odavno zatvorena, a u preostale je sada opasno ići.
Iračani teško da mogu da izbegnu pristupanje nekoj od sukobljenih strana. U
mnogim četvrtima, manjinsko stanovništvo je proterano, poput sunita u četvrti
Al-Hurija, na zapadu Bagdada.
Iz sunitske četvrti Al-Amarija, takođe na zapadu Bagdada, šiiti su proterani,
a pobunjenici iz nekadašnje partije Baas pogubljenog iračkog predsednika
Sadama Huseina preuzeli su kontrolu.
Na jednom zidu crvenom bojom je ispisano "Sadam Husein će živeti zauvek, on je
simbol arapske nacije".
 Strah je u Bagdadu toliko jak da se gradom šire glasine da predstoje još
krvavije borbe šiitskih i sunitskih pobunjenika.
Pre više od dve nedelje, mnogi suniti su verovali da će šiitska Mehdi armija
početi "konačnu bitku za Bagdad" u nameri da ih ubije ili protera. U
očekivanju napada, sunitiski pobunjenici su gomilali oružje i municiju kako bi
odbranili svoje četvrti. Do sukoba ipak nije došlo.
Buš insistira da iračke vlasti uz podršku američkih snaga "zaustave nasilje
verskih frakcija u prestonici", ali nije jasno kako bi oni to mogli da učine.
Američko pojačanje moglo bi da za neko vreme suzbije delovanje "odreda smrti",
ali to neće biti dovoljno za dugoročno rešenje.
Američki komandanti i Mehdi armija izgleda da izbegavaju potpuni sukob u
Bagdadu. Ni američke snage ni iračke vlasti nemaju dovoljno sredstva da
eliminišu tu šiitsku paravojnu formaciju. Iračani se, takođe, pitaju šta će
biti sa ostatkom Iraka, ako se američke snage koncentrišu na uspostavljanje
bezbednosti u Bagdadu.
Često se potcenjuje nivo nasilja u unutrašnjosti, pošto se o tome manje
izveštava nego o nasilju u iračkoj prestonici. |
| |
| |
|
|
| Uskoro klimatska katastrofa |
| |
Rast temperatura značiće nove milione gladnih u svetu do 2080. godine i
dovešće do kritičnih nestašica vode u Kini i Australiji, kao i u delovima
Evrope i SAD, navodi se u novom izveštaju o klimi.
Do kraja veka, klimatske promene će dovesti do pomanjkanja vode za potrebe 1,1
do 3,2 milijarde ljudi, ako se temperature povećaju za dva do tri stepena
Celzijusa, piše u nacrtu izveštaja Međunarodnog panela za klimatske promene (IPČ).
 Izveštaj,
koji treba da bude objavljen u aprilu a koji je detaljno "prcureo" u današnjem
australijskom dnevniku "Ejdž" , kaže da će se još 200 do 600 miliona ljudi
širom sveta suo-čiti sa glađu u narednih 70 godina, dok će priobalne poplave
pogoditi dodatnih sedam miliona domova.
"Poruka je da će svaki deo sveta biti ugrožen", rekao je Rojtersu doktor
Grejam Pearm, jedan od autora izveštaja.
Afrika i siromašne zemlje, kao što je Bangladeš, biće najteže pogođene, jer su
najmanje sposobne da se ponesu sa velikim priobalnim štetama i sušom, kaže
Pearm.
IPČ su 1988. godine osnovali Svetska meteorološka organizacija i Program EU za
životnu sredinu da određuje smernice političarima u svetu povodom uticaja
promena klime.
Panel treba da podnese izveštaj danas u Parizu sa prognozom rasta temperature
u svetu od dva do 4,5 stepena Celzijusa iznad preindustrijskog nivoa do 2100.
godine, sa "najboljom procenom" od tri stepena globalnog otopljenja.
Izveštaj posvećuje celo poglavlje Australiji - koja je pogođena najtežim ikad
zabeleženim sušama - sa opomenom da će Veliki koralni greben Australije biti "funkcionalno
uništen" zbog sušenja korala.
Sneg će nestati sa australijskih jugoistočnih planina, dok će dotok vode u
rečni bazen Mari-Darlig, glavni poljoprivrdeni region zemlje, opasti za 10 do
25 proceneta do 2050.
U Evropi, glečeri će nestati sa centralnih Alpa, dok će neke ostrvske države u
Tihom okeanu teško stradati od podizanja nivoa mora i češćih tropskih oluja.
Na pozitivnoj strani, kaže Pearm, jeste to da mnogo toga međunardna zajednica
može da učini da izbegne klimatske promene ako bude brzo delovala.
"Predviđanja u izveštaju zasnovana su na pretpostavci da smo spori u
reagovanju i da će se stvari nastaviti manje više kao i u prošlosti."
Neki naučnici kažu da Australija - najsuvlji naseljeni kontinent - pati od "ubrzane
klimatske promene" u odnosu na druge zemlje. |
| |
| |
|
|
| Biju muževi al' biju i žene |
| |
Širom sveta, od Španije i Velike Britanije, do Egipta i SAD, rađa se nova
vrsta nasilja u porodici: muževi koji trpe batine od svojih supruga - iz
straha da ne budu ismejani. Kao problem svi oni navode isti razlog: kako da
odu u policiju i kažu da ih je gospođa premlatila?
"Nasilje u porodici o kojem se ne govori: 44 odsto žrtava su muškarci",
objavio je nedavno konzervativni španski nedeljnik "Epoka" dostupne policijske
podatke, otvorivši tako debatu o temi o kojoj se gotovo nikad ne govori u
medijima u toj zemlji.
 Muškarci
predstavljaju 22 odsto žrtava koje su ubili članovi porodice i 44 odsto svih
žrtava nasilja među venčanim i nevenčanim partnerima u Španiji.
Iako se u medijima o tome ne govori, nasilje žena nad muževima, partnerima ili
ljubavnicima fenomen je koji se širi svugde u svetu, od Evrope do Afrike,
Azije i Amerike, piše italijanski nedeljnik "Panorama".
U Britaniji postoje hosteli za zlostavljane muškarce, kojih u toj zemlji ima
najmanje 150.000 godišnje. Prvi takav hostel otvorio je Majk Keni, 33-godišnji
biznismen, koji je pobegao od supruge koja ga je tukla i čak napala nožem.
U Britaniji su tokom 2003. godine, 48 muškaraca ubile žene.
U Nemačkoj je u istraživanju Ministarstva za porodice, sprovedenom 2004.
godine, otkriveno da je 25 odsto muškaraca bilo žrtva fizičkog nasilja u kući,
dok je između 10 i 15 odsto njih pretrpelo i psihičko maltretiranje.
"Slučajevi u kojima su muževi ili partneri žrtve svojih žena ili ljubavnica,
mnogo su brojniji nego što se veruje", kaže Ivon Daler, kanadski psiholog i
autorka knjige "Nasilje nad muškarcima".
Istraživanje nacionalnog instituta Kvebeka iz 1999. pokazalo je da je u toj
provinciji bilo 62.000 slučajeva zlostavljanja žena i 39.500 onih u kojima su
žrtve bili muškarci. To demantuje "politički ispravnu" priču da su pripadnici
jačeg pola uvek nasilnici, a slabijeg - isključivo žrtve.
U SAD, tokom 2004, teško fizičko nasilje među partnerima počinilo je oko 35
odsto muškaraca i oko 30 odsto žena.
U Egiptu i mnogim drugim islamskim zemljama, žrtva porodičnog nasilja je svaki
četvrti od deset muškaraca. Na Tajlandu, prema zvaničnim podacima, pet odsto
žena (nasuprot šest odsto muškaraca), kada su u pijanom stanju, tuku muževe.
Zlostavljana žena dobija status i može da se osloni na podršku mnogih grupa i
udruženja koja im pomažu da se oslobode nasilja u porodici, dok se
muževima-žrtvama ne veruje, a oni često i gube status muškarca, ako o tome
govore, tvrdi švajcarska naučnica Sofi Torent.
"Muškarci ne prijavljuju zlostavljanje, jer ne postoje mesta, ako ne računamo
policiju, gde to mogu da učine, a ne postoje ni javne institucije, poput onih
za zaštitu žena", kaže španski psiholog i seksolog Eloj Rodriges.
"Oko 92 odsto muškaraca ne prijavljuje maltretiranje jer misli da bi tako bila
dovedena u pitanje njihova muškost. To je kulturni tabu koji je teško
iskoreniti", smatra Rodriges.
Neki analitičari veruju da je za tabue o ženskoj agresivnosti prema muškarcima
kriv radikalni feminizam, jer je, navodno, podigao zid između dva pola,
odredivši da su nasilju skloni isključivo muškarci.
U Italiji je zvanično zabeležen samo jedan odsto slučajeva nasilja nad
muškarcima. "Panorama" navodi da je to zato što će jedan Italijan teško javno
priznati da je bio žrtva nasilja žene.
Međutim, jedna organizacija za pomoć žrtvama nasilja sprovela je istraživanje
u kojem je učestvovalo 2.500 italijanskih parova u krizi i došla do
zabrinjavajućih rezultata: 30 odsto muževa priznalo je da je pretrpelo nasilje
poput ujeda, šamara ili vučenja za uši. |
| |
| |
|
|
| Gde je nastao hamburger |
| |
Iako se oko hamburgera sukobljavaju nutricionisti, sociolozi, kulturnjaci i
mnogi drugi, on ostaje jedan od simbola američkog načina života koji je
odigrao značajnu ulogu i u amerikanizaciji sveta.
Otuda nije čudo što se tri američke savezne države sada bore da dokažu da su "rodno
mesto" jednog od najpoznatijih prehrambenih proizvoda.
 Tri
američka grada, Sejmur u saveznoj državi Viskonsin, Atina u Teksasu i Nju
Haven u Konektikatu, tvrde da je upravo u njima nastao hamburger.
Spor je, kako navodi AP, prošle godine pokušala da reši tzv. Burger komisija.
Međutim, članovi komisije nisu mogli da se slože, pa su se sada u sukob
uključili gradonačelnici tri grada i poslanici u parlamentima Viskonsina i
Teksasa.
Prvi korak je napravila Beti Braun, republikanski poslanik u parlamentu
Teksasa. Ona je predložila da teksaški parlament usvoji rezoluciju kojom se
gradić Atina proglašava mestom gde je nastao hamburger.
Beti Braun tvrdi da je hamburger izmislio Flečer Dejvis koji je krajem 80-tih
godina 19. veka otvorio restoran u teksaškoj Atini.
Navodno se hamburger vrlo brzo pojavio na meniju Dejvisovog restorana a šira
javnost doznala je za hamburger 1904, kada ga je Dejvis predstavio na Svetskoj
izložbi u St. Luisu.
Kada je doznao za inicijativu Beti Braun, u akciju je krenuo i Tom Nelson,
demokratski poslanik u parlamentu Viskonsina. On takode predlaže rezoluciju,
kojom traži da se gradić Sejmur, na istoku Viskonsina, proglasi "rodnim mestom"
hamburgera.
Nelson tvrdi da je prvi hamburger napravio Ćarls Nagrin i to još 1885. godine
za vreme sajma koji se održavao u Sejmuru. U prilog toj tezi on navodi kako se
u Sejmuru svake godine održava "Burger festival", te da je u tom gradu
napravljen i najveći hamburger na svetu, koji je bio težak čak 3,6 tona.
U međuvremenu je i gradonačelnik Nju Havena Džon De Stefano saopštio da je
hamburger nastao u njegovom gradu i to 1900. godine, u restoranu "Luis' Lanć",
koji i danas postoji. Isto tvrdi i vlasnik tog restorana Ken Lašen, koji kaže
da je prvi hamburger napravio njegov deda, Luis Lašen. On je prvi navodno
počeo da prodaje hamburger između dve kriške hleba.
Sve tri strane, međutim, prenebregavaju činjenicu da su hamburger ustvari prvi
jeli još Tatari, koji se najviše pamte po osvajačkim pohodima u Evropi u 13.
veku.
Veruje se da su tatarski konjanici rado jeli neku vrstu hamburgera koji se
pripremo tako što se komad mesa iseče na komadiće, zatim se oni pomešaju sa
solju, biberom, seckanim lukom i bez kuvanja ili pečenja - ukusan obrok bio je
gotov.
Jelo se ubrzo proširilo čitavom današnjom Rusijom, a u baltičkim lukama prvi
put su ga okusili i mornari. Oni su recept poneli kućama, pa je jelo postalo
vrlo popularno u Hamburgu.
Hamburške domaćice su, pak, smatrale da nije dobro jesti sirovo meso pa su
tatarski specijalitet pekle na roštilju. Tako je nastalo jelo koje je dobilo
ime - hamburger.
Nemački doseljenici preneli su recept u Sjedinjene Države. Hamburgere su na
početku jeli samo Nemci ali su ga s vremenom prihvatili i drugi.
Hamburger je tako u prvoj polovini 20. veka sticao sve veću popularnost i od
egzotičnog jela stepskih Tatara pretvorio se u jelo koje je temelj moderne
američke kulture svakodnevnog življenja. |
| |
| |
|
|
| 250 miliona za Bekama |
| |
Zimski prelazni rok u najjačim ligama Evrope završio se u sredu noć, a najveću
pažnju javnosti sigurno je privukao transfer Dejvida Bekama iz madridskog
Reala u Los Anđeles Galaksi koji će Englezu doneti 250 miliona dolara.
Sredinu je u zimskom prelaznom roku promenio i Brazilac Ronaldo, trostruki
dobitnik nagrade za svetskog fudbalera godine, koji je, takođe iz Reala,
prešao u Milan.
 Odlasci
Bekama i Ronalda iz Reala označili su i kraj politike madridskog kluba da u
ekipu dovodi najbolje fudbalere sveta, zbog koje je ekipa dobila nadimak "galaktikosi".
"Galaktikosi" su Realu doneli ogromnu zaradu, ali ne i trofeje zbog kojih su i
dovedeni u Madrid.
Real za Bekama, koji će u Galaksi otići tek na kraju sezone, neće dobiti ni
centa, dok je Milan za Ronalda platio 7,5 miliona evra, više nego duplo manje
od onoga što je za Brazilca nudio u letnjem prelaznom roku.
"Kraljevski klub" je u centru pažnje bio i zato što je potrošio najviše novca
kako bi podmladio tim. Oko 45 miliona evra izdvojeno je za dovođenje tri
južnoamerička fudbalera - Argentinaca Fernanda Gaga i Gonsala Igaina i
Brazilca Marsela.
Od ostalih transfera u španskoj Primeri ističu se dolazak Rusa Aleksandera
Kerzakova u Sevilju, kao i brazilskog štopera Fabijana Elera u madridski
Atletiko.
Ronaldov dolazak u Milan zasenio je ostale transfere u italijanskoj Seriji A.
Milan je, ipak, ekipu značajno pojačao i desnim bekom italijanske
reprezentacije Masimom Odom, koji je stigao iz Lacija.
Stručni štab vodećeg tima Serije A Intera odlučio je da i u nastavku sezone
igra sa istim sastavom, dok je drugoplasirana Roma dovela švedskog "vezistu"
Kristijana Vilhelmsona i dosadašnjeg napadača Valensije Frančeska Tavana.
Parma će u prolećnom delu sezone pokušati da sačuva prvoligaški status čemu bi
značajno trebalo da doprinese i 19-godišnji napadač Đuzepe Rosi, koji je došao
na pozajmicu iz Mančester junajteda.
Mladi reprezentativac Italije je na svom debiju nagovestio da bi mogao da bude
veliko pojačanje, pošto je postigao jedini gol na utakmici Parme sa Torinom.
Napad je pojačala i Sijena koje je iz Midlsbroa dovela Masima Makaronea.
Engleska Premijer liga važi za jednu od najbogatijih na svetu, a najskuplji
transfer u zimskom prelaznom roku bio je dolazak Ešlija Janga u Aston Vilu,
koja je za 21-godišnjeg krilnog fudbalera Votfordu platila 9,65 miliona funti.
Cenom se izdvojio i šest miliona funti vredan transfer Metjua Aptona iz
Birmingem Sitija u Vest Hem, ali je najzvučnije ime koje je došlo u Premijer
ligu, ipak, Henrik Larson, koji je iz švedskog Helsinborga došao na pozajmicu
u Mančester junajted.
Liverpul je doveo odbrambenog fudbalera Deportiva Alvara Arbeolu i "vezistu"
Malage Fransiska Manuela Durana.
"Crveni" su, takođe, izrazili želju da u svojim redovima vide i fudbalera
sredine terena Vest Hema, Argentinca Havijera Maskerana, koji je od FIFA dobio
dozvolu da zaigra i za treći klub ove sezone, ali se odluka uprave Premijer
lige još čeka.
Verder iz Bremena je bio najaktivniji u Bundesligi i za otprilike četiri
miliona evra kupio švedskog napadača Markusa Rozenberga, koji je prethodno
nastupao za Ajaks.
Tim iz Bremena je za 500.000 evra doveo i odbrambenog fudbalera Tventea Petera
Nimejera, a Majncu za 2,5 miliona evra prodao egipatskog napadača Mohameda
Zidana.
Aktuelni šampion Bajern iz Minhena uspeo je samo da ugovori dolazak Jana
Šlaudrafa iz Alemanije iz Ahena, ali tek na kraju sezone.
Dosadašnji golman Šalkea Frank Rost prešao je u Hamburg, Volfsburg je izdvojio
2,75 miliona evra za dovođenje Brazilca Marselinja iz Trabzonspora, dok je
Štutgart Viljarealu pozajmio danskog napadača Jona Dala Tomasona.
Najzanimljiviji transfer u Francuskoj bio je dolazak češkog napadača Milana
Baroša u Olimpik iz Liona, koji je Aston vili za uzvrat ustupio Norvežanina
Džona Kerjua.
Nekadašnji golman francuske reprezentacije Fabijen Bartez vratio se iz penzije
kako bio pomogao Nantu da izbegne ispadanje iz Prve lige. Golman srpske
reprezentacije Vladimir Stojković zbog toga je otišao na šestomesečnu
pozajmicu u holandski Viteze.
Olimpik iz Liona je zbog povrede francuskog reprezentativca Alu Dijare, koji
se na teren neće vratiti do sredine marta, zaposlio i dosadašnjeg fudbalera
sredine terena Kruzeira Fabija Doš Santoša.
Lionski tim je za Brazilca, koji je potpisao ugovor na tri i po godine platio
4,2 miliona evra.
Kreator igre River Plate Marselo Galjardo potpisao je ugovor na dve i po
godine sa Pari Sen Žermenom, dok je Olimpik iz Marselja pojačao svoju
poslednju liniju dovođenjem Žilijena Rodrigesa iz Glazgov Rendžersa. |
| |
| |
|
|
| Koliko stvarno vrede književne nagrade |
| |
Nezvanične računice pokazuju da se u Srbiji godišnje dodeli između 300 i 400
književnih priznanja. Međutim, svega nekoliko ima novčanu vrednost veću od
hiljadu evra, a nijedno od njih ne dodeljuje se pod okriljem države.
Tačan broj domaćih književnih nagrada teško je utvrditi, s obzirom na to da se
svake godine ustanovi po neko novo priznanje, a neko staro gasi.
 "Književnih
nagrada ima dosta, ali svega tri - NIN-ova, Vitalova i Andrićeva - imaju
značajan javni, medijski i marketinški uticaj", ocenjuje književnik, književni
kritičar i izdavač Gojko Božović.
Prema njegovim rečima, većina domaćih književnih priznanja ne ispunjava dva
osnovna uslova: ne čine poznatijim knjigu i pisca koji je nagrađen i ne
omogućavaju laureatu da makar godinu dana ne brine o svom materijalnom statusu.
S njegovom ocenom slaže se i književnica Ljubica Arsić, dobitnica Andrićeve
nagrade, Pekićeve stipendije i još nekoliko priznanja. Ona ističe da "niko
neće bolje pisati zato što je dobio Nobelovu ili NIN-ovu nagradu, ali će bar
neko vreme moći da se posveti isključivo pisanju, ne razmišljajući o
problemima svakodnevice".
Nagrada NIN-ovog žirija kritike za roman godine od ove godine vredi 7.000 evra,
dobitnik "Zlatnog suncokreta" koju dodeljuje Fabrika za preradu ulja "Vital"
iz Vrabasa bogatiji je za 6.000 evra, dok se laureatu "Andrićeve nagrade"
dodeljuje 100.000 dinara.
Među novčano vrednim priznanjima su i nagrada "Žensko pero" koje dodeljuje
časopis "Bazar" i pesnička nagrada "Vasko Popa" čiji je sponzor vršački "Hemofarm",
a oba vrede po 5.000 evra.
Podsticajna je i stipendija Fondacije "Borislav Pekić" koja se dodeljuje
mladim piscima za delo u nastajanju, jedina te vrste u Srbiji. Njen novčani
iznos menja se u zavisnosti od sredstava koje fondacija prikupi tokom godine,
a poslednjih nekoliko godina bio je oko 1.000 evra.
Spisak istaknutih srpskih pisaca čija imena krase književne nagrade raznih
udruženja, zadužbina i fondacija veoma je dugačak - Milan Rakić, Isidora
Sekulić, Petar Kočić, Radoje Domanović, Branislav Nušić, Jovan Jovanović Zmaj,
Stevan Sremac, Desanka Maksimović, Meša Selimović, Branko Ćopić samo su neki
od njih.
Većina tih nagrada, međutim, nema nekog većeg odjeka u javnosti, imena
njihovih dobitnika zaborave se ubrzo nakon dodele priznanja, a laureatima je
zadovoljena jedino - sujeta.
Sekretarijat za kulturu Beograda dodeljuje godišnje nagrade za razne oblasti
umetnosti i nauke, među kojima je i nagrada za književnost, a Gojko Božović se
nada da će to priznanje u narednih pet godina dostići neophodan renome.
On ističe da je poslednjih nekoliko godina bilo više incijativa da se
uspostavi nacionalna nagrada za književnost, ali u nadležnim državnim
ustanovama nije bilo razumevanja za realizaciju te ideje.
"Država nije oformila nijednu fondaciju, nema nacionalne nagrade, a ne postoji
ni svest jakih privatnih preduzeća koja bi mogla da se uključe u njeno
finansiranje", kaže Božović.
Književna kritičarka i dosadašnji državni sekretar Ministarstva kulture Srbije
Ljiljana Šop, međutim, tvrdi da još nema uslova za osnivanje državne nagrade
za književnost, ne samo finansijskih, nego i moralnih i ideoloških.
"S obzirom na naše navike, na rasulo u književnoj kritici i sve veću
komercijalizaciju domaćih izdavačkih kuća, to bi bio jedan obiman i
komplikovan posao koji bi u početku doveo do toga da opet nagrađujemo nečiji
opus, a ne nova dela", smatra Ljiljana Šop.
Ona dodaje da je otpor prema osnivanju nacionalne državne nagrade za
književnost "razuman, jer još nismo zaboravili dugogodišnji period u kojem su
nagrade kao što su 'sedmojulska' ili 'oktobarska' izazivale, u krugu
ozbiljnjih stvaralaca, stanovitu nelagodu".
Ljubica Arsić ističe da je cilj nacionalne književne nagrade i da uspostavi
vrednosne kriterijume "koji možda neće obezbediti piscu i njegovom delu sto
hiljada čitalaca, ali će ukazati na ono što je značajno za nacionalnu kulturu".
Arsićeva smatra da "jedna ozbiljna nacionalna nagrada za književnost ne bi
imala svrhu bez novčane vrednosti od 20.000 do 30.000 evra".
"Mislim da nagrada nikada nije mnogo ako nisu samo ispunjavanje forme, u
smislu čuvanja tradicije i stvaranja mnoštva žirija koji rade nekakav posao, i
gde se sve na kraju svede na nagradu s bednim, ponižavajućim materijalnim
iznosom", zaključuje Ljiljana Šop. |
| |
| Valentina Bulatović |
|
| |
|
|
