|
Oglasavanje Marketing
|
Broj 1091, 16. februar 2007.
| Dva pobednika na dodeli nagrade Džini |
| |
Ovogodišnja, 27. po redu kanadska filmska nagrada Džini (Genie), koju od 1980.
godine dodeljuje Akademija za kanadski film i televiziju, kao da ima dva
pobednika. Najveći broj nagrada, ukupno devet, pokupio je, naime jedan film,
dok je za najbolji proglašen drugi.
 U pitanju su filmovi koji su smatrani za favorite - ekranizacija priče o
čuvenom igraču montrealskih Kanadijena Morisu Ričardu, The Rocket, i komedija
o dvojici policajaca Bon Cop, Bad Cop. Glavna nagrada festivala je pripala
komediji Bon Cop, Bad Cop, o dvojici policajaca iz Kvebeka i Ontarija koji
zajedničkim snagama pokušavaju da reše ubistvo, filmu koji je već ušao u
istoriju sa najvećim ostvarenim prihodom u kanadskoj kinematografiji. Priča o
policajcima je nagrađena sa Golden Peel kao film sa najviše posetilaca i to u
godini u kojoj je domaća filmska publika, začudo, bila veoma zainteresovana za
ostvarenja domaćih autora.
Ovaj film je dobio nagradu još samo za montažu zvuka, što je skromno kada se
zna da je imao nominacije u deset kategorija.
Producent filma Bon Cop, Bad Cop, Patrik Roj veruje u budućnost kanadskog
filma koji je, po njegovim rečima, dugo bio u senci holivudske kinematografije.
On veruje da ključ uspeha leži u stvaranju filmova koji održavaju i slave
kanadsku kulturu, a ne kopiraju američke modele. Roj već najavljuje snimanje
nastavka komedije o policajcima.
Ostale glavne nagrade otišle su ekipi rivalskog filma The Rocket, koji je imao
trinaest nominacija. Šarl Biname je dobio nagradu za najboljeg reditelja, Roj
Dipua za najboljeg glumca, Džuli Le Breton za najbolju glumicu, Stiven Mekheti
za najboljeg epizodistu, a osim ovih nagrada, ovo ostvarenje nagrađeno je i za
umetnički doprinos, kinematografiju, kostimografiju, montažu i zvuk.
Interesantno je da je nosilac glavne uloge Dipua prijateljevao sa igračem čiji
lik je preneo na filmsko platno, te je on nagradu primio vidno uzbuđen,
podsećajući se druženja sa hokejaškom legendom Ričardom, koji je postao simbol
nacionalnog ponosa.
Nagradu za sporednu žensku ulogu dobila je Keri-En Mos, kao jedina nagrađena
glumica iz ekipe nekog drugog filma. Njoj je priznanje dodeljeno za ulogu u
gorko-slatkoj komediji u britansko-kanadskoj koprodukciji Snow Cake, čija se
radnja odvija na severu Ontarija. U svojoj video poruci, Mos je rekla da je
presrećna što je Kanađanka i što se bavi baš glumom.
Za najbolji scenario nagrađen je Filip Falardje za Congorama, a za adaptaciju
A Sunday in Kigali nagrade su dobili Robert Favro i Džil Kortemanš.
U kategoriji dokumentarnih filmova pobednik je Manufactured Landscapes,
rediteljke Dženifer Bejčval, ostvarenje koje, usred sve žešće zabrinutosti za
životnu sredinu, skreće pažnju na ono što čovek čini prirodi. Film je baziran
na radovima fotografa Edvarda Bartinskog.
U kategoriji kratkih animiranih filmova pobednik je The Danish Poet Torila
Kouva, a za najbolju originalnu pesmu Dženifer Krajsberg za Have Hope iz
Unnatural & Accidental.
Nagrade Džini dodeljuju se na osnovu glasova oko četiri hiljade profesionalaca
iz sveta filma. |
| |
| |
|
| |
| Sa ljubavlju iz Ljubavi |
| |
Gradić Lav (Love) u Saskačuanu nije popularan samo za Dan zaljubljenih. Tokom
čitave godine ljubavne poruke se šalju preko njihove pošte, koliko zbog
simbolike u imenu samog mesta, toliko i zbog njihovog jedinstvenog poštanskog
žiga.
 Njihov poštanski žig na sebi ima plišanog medu sa srcem u rukama i ispisanim
imenom mesta i provincije. Ljudi bukvalno iz čitavog sveta šalju ovde svoje
ljubavne poruke, koje se odavde, preusmeravaju na svoje konačno odredište, ali
ne pre nego što dobiju ovaj neobičan pečat. Službenici tvrde da se preko njih
šalju ne samo izjave ljubavi, već i prosidbe i pozivnice za venčanja.
Na ideju da svom poštanskom žigu daju pečat imena koje ovo mesto nosi došli su
nekadašnja poštanska službenica iz ovog mesta Polina Mekkinon i njen muž. Oni
su uložili silno vreme, energiju i strpljenje da se ova ideja realizuje. Pet
godina je trajalo ubeđivanje Pošte da prihvate njihov nesvakidašnji predlog,
pošto nijedno drugo mesto u Kanadi nema žig koji se razlikuje od standardnog.
Osnovna namera ovog bračnog para bila je da učine da njihovo mesto postane
poznato i popularno.
Očigledno je da su uspeli. |
| |
| |
|
| |
| Internet siledžije u akciji |
| |
Proteklu nedelju obeležilo je maltretiranja putem interneta. Prvo se saznalo
da je jedanaest učenika srednje katoličke škole Robert F. Hol u Kaledonu,
kivnih na direktora, stavilo na internet stranicu Facebook izrazito uvredljive
i nepristojne komentare o njemu.
 Čim je školska administracija saznala za ovo, odmah su ih suspendovali iz
škole, od tri do osam dana, zbog narušavanja školskog kodeksa ponašanja.
Napominje se da se radi o učenicima koji do sada nisu bili problematičnog
ponašanja. Naprotiv, jedan od njih bio je član školskog saveta, a drugi član
školske reprezentacije.
Zašto se direktor zamerio učenicima?
Zato što je uveo zabranu korišćenja elektronskih naprava u školi i najavio
uvođenje obaveznog nošenja uniformi.
Drugi slučaj je još okrutniji i bolniji, jer su osnovci iz državne škole Von
Vilard prezentovali putem interneta slike maltretiranja i ismevanja svog
hendikepiranog druga. Snimak je načinjen u školi, poslat na internet sa kućnog
računara, a roditelji su se još pre dve nedelje požalili rukovodstvu škole.
Dvostruki greh je tu počinjen - prvo, kada im je uopšte palo na pamet da
maltretiraju svog druga, a potom i da to naširoko pokazuju. Đaci su se
izvinili svom školskom drugu, ali ožiljak na duši je ostao.
Stručaci kažu da se radi o starom ponašanju, ali o novom forumu. To nije
opravdavanje ovakvog ponašanja, već samo objašnjavanje da deca krišom od
starijih, menjaju ili izmišljaju identitet, eksperimentišu, i sve to na
internetu.
Šta se može učiniti da se ovakve i slične slike ne ponove i da deca ne budu
žrtve, ali ni nasilnici?
Potrebno je, pre svega, početi od porodice i iskrenog odnosa na relaciji
roditelji - deca. Naoružani strpljenjem treba da razgovaramo sa decom otvoreno
o svemu što internet sadrži, nudi i traži, uz obavezno skretanje pažnje da,
kao i u svemu ostalom, imamo odgovornost za svoje postupke. Treba uzeti u
obzir dečju radoznalost, koju treba veoma obazrivo da kanališemo ka pozitivnim
i prihvatljivim sferama dečjeg interesovanja.
Uzajamni odnos poverenja podrazumeva da nam se deca obrate ukoliko im se bilo
šta neprijatno ili uznemirujuće pojavi ili ponudi. Ne treba nikako smetnuti sa
uma da deca često nisu u stanju da prepoznaju potencijalnu opasnost, niti su
pak svesna kada prelaze opasnu granicu, pa je potrebno držati ih na oku i
osluškivati.
Naravo, potrebno je da postoje i određena pravila i ograničenja pri korišćenju
kompjutera. Stručnjaci kažu da ima mnogo manje prekršaja i problema tamo gde
su ustanovljena pravila ponašanja.
I mobilni telefon može da bude na meti tehnoloških siledžija. I tu pomažu
slične mere prevencije, opreza i praćenja. Deca uvek treba da imaju neku osobu
od poverenja kojoj će se obratiti, a najbolje je ukoliko je to roditelj. |
| |
| |
|
| |
| Bez centa, molim! |
| |
Jedno nedavno istraživanje pokazalo je da svega nešto više od jedne trećine
Kanađana i dalje koristi cent pri plaćanju, dok ga ostali smatraju poprilično
beskorisnim.
To isto veruju i ekonomski eksperti iz grupe Dežarden (Desjardins Group) i
predlažu povlačenje centa iz opticaja. Oni su prošle godine anketirali građane
da bi utvrdili u kojoj meri se poklapa stav građana sa ekonomskim merilima.
 Utvrđeno je da se broj korisnika ovog najsitnijeg novčića veći kod osoba preko
66 godina starosti i kod žena.
Anketa je takođe pokazala da kako vrednost kovanica raste, isto tako raste i
učestalost njihove upotreba, sve do toga da dve trećine građana koristi
novčiće od jednog i dva dolara.
U studiji grupe Dežarden stoji da u opticaju ima oko 20 milijardi centi u
opticaju, odnosno blizu 600 po jednom građanu. Bez obzira na to, vlada je
između 2001. i 2005. svake godine izdavala približno 816 miliona centa. Ovo
pokazuje da ih ljudi ili sakupljaju ili bacaju, ali se uglavnom nemarno odnose
prema njima, što dokazuje da njihova dalja upotreba gubi svrhu. Ekonomisti
napominju da jedan cent danas vredi jedva pet odsto od svoje prvobitne
vrednosti, a da radnici zarađuju čak sto puta više nego pre sto godina kada je
ovaj novčić po prvi put uveden. Oni tome dodaju i da je cena njihove upotrebe
(proizvodnja, skladištenje, prevozi ostalo) godišnje oko 130 miliona, koji se
mogu smatrati za gubitak u globalizovanoj privredi kakva je kanadska. Ako se
na sve to još uračuna da svako od nas svakog dana gubi prosečno po dve sekunde
tražeći cente i brojeći ih, dok ostali u redu čekaju, onda je još jasniji
razlog za njihovo ukidanje.
Nikako ne treba zanemariti ni nepovoljan uticaj koji na životnu sredinu ima
prerada metala.
Stručnjaci iz Dežarden grupe predlažu zaokruživanje cena na pet i deset centi,
što u konačnom ishodu neće biti povećanje cena.
U Australiji i Novom Zelandu su već ukinuli najsitnije novčiće, a i u SAD-u
već rade na tome. |
| |
| |
|
| |
| Mobilnim do znanja |
| |
I odraslima je, podjednako kao i deci, potrebna motivacija za učenje, posebno
onima koji iz raznih razloga moraju da se vrate u školsku klupu. Nastava,
stoga, mora da bude savremena, interesantna, u skladu sa interesovanjima,
potrebama i mogućnostima onih koji uče.
 Kada se sve ovo pobrojano uzme u obzir, onda ispada da je pilot projekat u
Centru za novodošla lica Menonajt u Edmontonu prava stvar, nešto što u
potpunosti zadovoljava kriterijume čak i najvećih protivnika učenja. Radi se,
naime, o učenju engleskog jezika uz pomoć mobilnog telefona, takozvanom 'm-učenju',
ili mobilnom učenju. Osobe uključene u ovaj program prvo telefonom skinu jednu
gramatičku lekciju sa objašnjenjima, a potom, takođe na telefonu, odgovaraju
na niz pitanja, gde od više mogućnosti treba da pronađu pravu, ili da ustanove
šta je tačno a šta nije.
Učenje uz pomoć mobilnog telefona osmišljeno je na Univerzitetu Atabaska,
vodećem kanadskom učilištu za obrazovanje na daljinu. Oni imaju na stotine
kompjuterskih kurseva, a ovim programom nastoje da prošire svoj domet.
Učesnici pilot programa već su utvrdili prednosti ovakvog načina učenja jezika.
Naglašavaju da se može učiti uvek i svugde, kad god imate makar i malo
slobodnog vremena, kao recimo dok čekate prevoz, dok se vozite u javnom
saobraćaju, za vreme pauze, dok traju reklame, i slično. Mobilni telefon nije
problem, svako može da ga nabavi, ukoliko ga već nema.
Toni Tin, koordinator projekta, kaže da je ovaj program dobar i za osobe koje
mnogo putuju, poput vozača teških kamiona, kao i za sve koji žive u drugim
zemljama, ali ne mogu sebi da priušte kompjuter. On takođe naglašava da se
ovim projektom promoviše i znanje u rukovanju mobilnim telefonom, što je, opet,
sastavni deo informatičke pismenosti. On veruje da bi sledeći na redu mogli
biti poslovni programi ili oni koji se tiču nege dece.
Osim grupe u Edmontonu, i u Kalgariju je jedna mešovita grupa mlađih polaznika
uključena u ovaj pilot projekat.
Na kraju projekta biće sprovedeno testiranje. I polaznici, ali i tvorci ovog
programa, svesni su da ovaj deo jezika čini samo deo znanja neophodnog za
komunikaciju. Slušanje i pričanje novodošli imigranti mogu da vežbaju uživo,
sve dok ljudi sa Univerziteta Atabaska ili sa neke druge institucije ne
osmisle telefonski program i za to. |
| |
| |
|
| |
| Kanada u zlatnoj sredini među razvijenima |
| |
Po studiji UNICEF-a, agencije Ujedinjenih nacija za brigu o deci, Kanada je,
zajedno sa Grčkom, rangirana kao 12. među razvijenim zemljama. Ova
organizacija je, na osnovu dobijenih podataka, procenjivala uslove života dece
u dvadeset i jednoj zemlji i to u šest kategorija - materijalno stanje,
zdravlje i sigurnost, obrazovanje, porodični i vršnjački odnosi, ponašanje i
rizici i subjektivno osećanje.
 Evropske zemlje su uglavnom u prvoj polovini liste, a Holandija, Švedska i
Danska su u samom vrhu.
Velika Britanija zauzima poslednje mesto, a SAD su pretposlednje.
Kanada je najbolje plasirana po obrazovanju, gde se nalazi na drugom mestu,
ali se u kategoriji porodičnih i vršnjačkih odnosa, ponašanju i subjektivnom
osećaju nalazi gotovo u samom začelju. To je zbog činjenice da ovde ima
najviše dece uzrasta između 11 i 15 godina koja su probala kanabis, a i
problem sa preterano gojaznom decom sve je izraženiji.
Što se tiče materijalnog položaja dece, Kanada se nalazi na šestom mestu.
Međutim, Lorel Rotman, nacionalni koordinator grupe Kampanja 2000 je za CBC
izrazila sumnju u kriterijume po kojima je izvršeno rangiranje. Ona je
podsetila da veliki broj dece ovde živi u siromaštvu, u domaćinstvima bez i
jednog zaposlenog, ili pak u domaćinstvu u kojem ima zaposlenih, ali gde su
prihodi ispod granice siromaštva. Po njenim rečima, reprezentativni uzorak
svakako bi trebalo da obuhvati i decu starosedelaca i skorašnjih doseljenika,
kojima je engleski drugi jezik. |
| |
| |
|
| |
| Pet nedelja manje sa porodicom |
| |
Statističari su nas upozorili na ono što i sami primećujemo - da se sve manje
družimo sa članovima porodice.
U poređenju sa 1986., za 2005. godinu je Martin Tarkot, autor studije 'Vreme
provedeno sa porodicom tokom tipičnog radnog dana', svojom statističkom
preciznošću je došao do 45 minuta manje vremena koje delimo sa porodicom
svakog radnog dana. To zaista zabrinjava, ali možda još više kada se pretvori
u sate, ili u dane, i kada se dođe do brojke koja je jednaka broju radnih sati
za pet nedelja.
 Toliko isto vremena u proseku provedemo na poslu duže nego pre dvadeset godina.
Statističari, nadalje, kažu da ne znači da vreme koje provodimo zajedno, pod
istim krovom, bez obzira koliko kratko ono bilo, iskoristimo na na najbolji
mogući način - družeći se. Oni surovo podsećaju da sve ređe jedemo zajedno, a
čak i kada se to desi, obrok se završava na brzinu. Televiziju takođe više ne
gledamo zajedno, već svako negde u svom delu stana, na svom TV-aparatu. I sva
druga tehnologija koju imamo u stvari čini da smo tu, jedni pored drugih, ali
da ipak nismo zajedno. Pisanje poruka i odgovaranje na njih mladima je
zanimacija koja ne prestaje čak ni onda kada smo spremni da sa njima popričamo.
Baš tako, kada smo spremni, jer, treba samo da se setimo koliko puta smo
nervozu, umor ili 'samo par papira' doneli sa posla kući, koliko smo puta
odložili razgovor koji nije trebalo da čeka.
Malo svetlija statistika govori da mala deca u porodici povećavaju osećaj
zajedništva, ali opet, majka provodi više vremena sa decom nego otac.
Izračunato je da samohrani roditelj sa malim detetom posvećuje najviše vremena
svojoj porodici, čak sat vremena duže dnevno nego bračni par bez dece jedno
drugome. To je razumljivo, podjednako kao što je jasno da taj isti roditelj,
kada deca odrastu, najmanje vremena posvećuje druženju sa porodicom.
Stručnjaci kažu da, pored toga što treba zaraditi više, tu stoji i činjenica
da deca sve više poštuju svoj ritam i odlaze za svojim aktivnostima i društvom.
Ne treba lamentirati za onim što je bilo ranije, to vreme ne može da se vrati,
ali je važno zadržati iz njega ono što je nama samima bilo važno ili što smo
vremenom shvatili da treba zadržati i poneti kao vredno. I, naravno, ne čekati
da nas statističari podsete na to šta treba da radimo. |
| |
| |
|
| |
| Škola po meri |
| |
 Godišnje rangiranje ontarijskih osnovnih škola, koje je uradio Institut
Frejzer, obuhvatilo je 2.812 državnih, odvojenih, privatnih, francuskih i
engleskih institucija osnovnog obrazovanja.
Škole su rangirane na osnovu devet kriterijuma, počevši od čitanja, pisanja i
matematički.
U samom vrhu nalazi se trideset sedam škola, od kojih su 24 u regionu Toronto,
a 16 u samom gradu. Interesantno je da u vrhu nema puno škola iz Otave,
Vinzora ili drugih delova provincije.
Rezultati ovog istraživanja, koji su dostupni na veb-sajtu Instituta, mogu
poslužiti roditeljima da provere kako je rangirana škola u kojoj je njihovo
dete ili da izaberu ona koja će najviše odgovarati njihovim kriterijumima. |
| |
| |
|
| |
| Svi su stali u red za pasoš |
| |
Kako se približava martovski raspust, tako je sve izvesnije da mnogi Kanađani
neće biti u prilici da odu na željene destinacije u SAD-u.
Razlog je pasoš. Oni koji su podneli potrebna dokumenta, mogu da očekuju da će
na izdavanje putne isprave čekati i do 60 dana.
Početkom februara je, po rečima Fransin Šarbone, portparola nacionalne službe
za izdavanje putnih isprava, dnevno pristizalo u proseku 21 hiljada prijava.
To je broj koji uveliko prevazilazi mogućnosti obrađivanja, iako je služba
povećala broj službenika na obradi predmeta i produžila radno vreme.
Mada postoji mogućnost podnošenja prijave poštom, Šarbone preporučuje da se
dođe lično.
Građani koji moraju iz porodičnih ili poslovnih hitno da otputuju u SAD, mogu
tražiti da se njihova prijava obradi preko reda. Kako se napominje, međutim,
turističko putovanje koje se obezbedi na osnovu rezervacije u poslednjem
trenutku, ne smatra se dovoljnim razlogom za ubrzano izdavanje pasoša. |
| |
| |
|
| |
| Venčanje u Torontu kao premija |
| |
U vreme dok ovo čitate već će biti poznata imena dobitnika premije u nagradnoj
igri na radio-stanici Energy u San Francisku.
Oni su, naime, u saradnji sa turističkom organizacijom, ponudili put u Toronto
i zakonsko venčanje za par istog pola koji najubedljivije obrazloži razloge
zašto bi trebalo da baš oni budu izabrani. Slušaoci i posetioci internet sajta
ove radio stanice bili su u prilici da svojim glasovima izaberu dobitnike, što
i nije bilo baš jednostavno. Mnogi su se baš potrudili da svoju priču učine
interesantnom, pa je sem proznih, bilo i onih koje su ispričane u stihu.
Na radiju je gostovao Kajl Rej, torontski većnik, koji je promovisao ovu
nagradnu igru, u okviru Nedelje slobode za venčanje, pokreta za podjednaka
bračna prava za homoseksualce, lezbijke, biseksualace i transseksualce. Rej je,
između ostalog, izjavio da ova izvanredna ideja pomaže ljudima koji ne mogu da
ostvare svoja prava u SAD-u, ali im daje i priliku da obiđu znamenitosti grada
i okoline.
U Turističkoj organizaciji Toronta smatraju da je ovo odlična prilika da se
grad pročuje. |
| |
| |
|
| |
| Vakcina protiv side dok sam živ |
| |
Osnivač kompanije "Majkrosoft" (Microsoft) Bil Gejts (Bill Gates) veruje da će,
za vreme njegovog života, naučnici uspeti da stvore vakcinu protiv side.
U intervjuu kanadskoj televiziji Si-Bi-Si (CBC), Gejts je istakao da je
postignut značajan napredak u iskorenjivanju ili lečenju bolesti kao što su
malarija i poliomijelitis.
"Sida je najteža (bolest). Ali, bio bih veoma iznenađen ako ne bi bila
pronađena vakcina dok sam živ", dodao je američki milijarder.
Fondacija koju je Gejts osnovao sa suprugom Melindom, prošle godine je
poklonila 500 miliona dolara Svetskom fondu za borbu protiv side, tuberkuloze
i malarije.
Američki milijarder je takođe ocenio da za borbu protiv side, za pronalaženje
vakcine i pomaganje siromašnim zemljama koje se suočavaju sa tom bolešću, nisu
dovoljne privatne donacije.
"Vlade uvek treba da igraju ključnu ulogu", kazao je Gejts. |
| |
| |
|
| |
|
Oglasavanje Marketing
|
