|
FEST je nešto više od filmskog festivala, FEST je praznik umetnost, FEST je
najveća modna pista sveta, FEST, je svođenje jednogodišnjeg rada i
uspešnosti svakog od njegovih posetilaca, bilo pojedinačno ili društva u
celini, FEST je putovanje i susret s ostatkom sveta, FEST je artikulisana
potreba da se ostane normalan uprkos svemu, FEST je želja za boljim životom
koji odavno stanuje na drugim meastima vasione, FEST je potraga za
sopstvenim identitetom, i najzad, FEST je sam život nas ovdašnjih.
- Kako, bre, to DHL je u štrajku!?
- Šta, izgubili ste kartu za Boba Rafelsona?
- Pa, da li vi znate da je on legenda filma i da otvara ovogodišnji FEST...?
- Pa šta mi da radimo sa vašim izvinjenjem, kako čoveka da dovedemo iz
Aspena u Beograd, da leti na vašim izvinjenjima?
- Na mogu da verujem, to je sve? Neverovatno, hvala!
- Mišo, ovi nisu normalni, zovem Miloša Kaćanskog iz "Lufthanze", on je
čisti genije, on može sve da sredi", saopštava kao spasonosnu ideju čovek
ispijenog, bledog i neispavanog lica. Kasnije je tako i bilo, a ovo od
malopre nisu reči dijaloga nekog uzbudljivog domaćeg filma, nego je to "običnih"
par minuta u direkciji FESTA.
Slučajnost je, da se to dešava u kancelariji direktora "Direkcije FEST-a"
Miloša Paramentića i njegovog saborca, umetničkog direktora Miroljuba
Vučkovića (na slici) (i onaj dijalog od malopre nosi Miroljubov autorski pečat), u
poslednjim danima pred početak 35. međunarodnog filmskog festivala, koji
počinje 23. februara, a završava se 4. marta.
 Posle će se svi ponositi i svojatati njegov uspeh, a ograđivati od
eventualnog neuspeha, što je u skladu sa ovdašnjim običajima, bez obzira da
li je u pitanju kultura ili šta god drugo.
Dobro,
ova priča iz offa samo je nagoveštaj poslovične grozničavosti i nervoze
kojom i ovogodišnji festival nastavlja tradiciju da sve u organizaciji "visi
u vazduhu", uz obilje nepredvidljivih tehničkih i svakih drugih problema, i
da se nakon toga, kad su organizatori na izdisaju, a publika pohrli u
dvorane beogradskog Centra "Sava" ili Doma sindikat, sve nakako uklopi u
divni kulturno-filmski mozaik, kojim će Beograd bar na desetak dana biti
stecište najboljih filmova iz prošlogodišnje i ovogodišnje svetske
produkcije, a kome će kao šlag na torti biti pridodato i nekoliko domaćih
filmova. Jedan od njih će i otvoriti ovogodišnji festival.
Naravno, radi se o filmu "Klopka" Srdana Golubovića, (na
slici: konferencija za štampu
ekipe filma "Kloplka" pred početak FEST-a) rađenog u koprodukciji
sa Nemcima i Mađarima, koji će zapravo biti jedan od tri presedana u
istoriji FEST-a, da ovakav međunarodni festival otvara domaći film, prvi put
sa prefiksom "srpski", potpomognut stranim novcem i is-kustvom. A da se
pritom, sa sigurnošću može ustvrditi da sam film, svojim kvalitetom,
zaslužuje da stane rame uz rame sa svojom inostranom "sabraćom" koja će se
na ovom festivalu, kao i svake godine predstaviti u svoj svojoj umetničkoj i
zanatskoj lepoti.
Istina, mi ćemo Srdanovim filmom biti uhvaćeni u "klopku" jer je, kako bi
sam autor starmalo izjavio (a zar nisu svi ovdašnji mladi ljudi nalik njemu)
to je, dakle film "o postmiloševićevskoj Srbiji, u kojoj više nema rata, ali
ima moralne i egzistencijalne pustoši, o Srbiji u tranziciji, u kojoj
ljudski život još uvek ne vredi mnogo, o normalnom životu, koji je za mnoge
nedostižan".
 Eto, mi na te teme "padamo" jer smo ih živeli i još uvek ih živimo. One su
nam još spas od nas samih jer na najeksplicitniji način pokazuju da od naše
sopstvene sudbine ima još gorih i tragičnijih i da mi ipak nismo izvukli
najdeblji kraj kada se u nedavnim "olovnim" i opasnim vremenima, s "najvišeg
mesta" delila sreća i krojila nesreća.
Uz sam film, na sceni Centra "Sava" biće i njegov najeminentniji gost
režiser Bob Rafelson (ako mu to dozvole nemarni prodavci i raznosači
avionskih karata), čovek koji je kao i mi razumeo pravi život i prikazujući
ga na velikom platnu, u svojim filmovima poput antologijskog "Pet lakih
komada" ili u remek delu "Poštar uvek zvoni dva puta", otkrivši pritom,
gotovo usput, talente nad talentima zarobljene u liku (a kasnije i delu)
Džeka Nikolsona, Džesike Lang, Arnolda Švarcenegera, prokrčio sebi put ka
besmrtnosti i ka filmskom olimpu, na kome sede svi oni režiseri, glumci,
scenaristi i ostali sineastički zanesenjaci koji su tumarali beogradskim
filmskim salama, pronoseći svojim filmovima slavu FESTA, festivala nad
festivalima, kako smo mi ovdašnji, bez i malo lažne skromnosti, često skloni
to da kažemo, ali i da u svom sudu i ne pogrešimo, bar ne do neukusa.
 Dakle, ovogodišnji FEST, nastavlja s tradicionalnim pronalaženjem sebe i
novih puteva (često ostajući i "van sebe") ne shvatajući da je upravo TO
njegova najlepša i najautentičnija koncepcija, koju nema ni jedan svetski
filmski festival.
Naravno, da sve ne bude samo stvar atmosfere i procena koje idu u skladu sa
dešavanjima na samom (i oko njega) festivalu, pobrinuli su se selektori i
distributeri uključeni u ovo "privođenje na uvid" gledaocima pedesetak
filmova ovenčanih međunarodnim nagradama i potencijalnim Oskarima, koji će
svojim raznovrsnim programima i prvi put uspostavljenim takmičarskim duhom u
vidu konkurencije nazvane "Europe out of Europe", gde bi novouspostavljeni
način sagledavanja filmskih ostvarenja trebalo da kod inostranih poslanika
filma izazove dododatni stimulans da se pojave na FESTU.
Nama je ionako svejedno, jer mi na ovaj festival odlazimo iz potrebe,
prestiža i navike. Mi na ovaj festival odlazimo dokazujući sebi i dugima da
smo još živi i neuništivi. Mi na ovaj festival odlazimo jer smo u njega
zaljubljeni već trideset i pet godina. Mi na FEST odlazimo jer je on naša
ljubav, bez obzira na sve traume i trzavice kroz koje smo zajedno prolazili,
vraćena na najlepši mogući način.
I nakon svega, ima li bilo kakvog apsurda u svemu tome. Ima li dakle apsurda
na FESTU. Ima! Postoji samo jedan apsurd na FESTU, a on je sačinjen u
pitanju koje može da postavi neupućeni dobronamernik (ili zlonamernik, savim
je svejedno), dakle, to je pitanje: "Šta gledati na ovogodišnjem FESTU, koje
filmove?"
Odgovor je jednostavan, jedinstven i ima osnovano uporište u
tridesetpetogodišnjoj tradiciji. Odgovor je, dakle: "SVE! Jer, na FESTU jesi
ili nisi, na postoji ništa između toga. I, da se vratimo na sam početak
priče FEST JE ŽIVOT SAM, da li onaj na filmskom platnu ili van njega, nikad
ni nije bilo važno. Neće biti ni ove godine!
Ah da, upravo su javili da je na beogradski aerodrom stigla prazna kutija
bez kopija jednog od udarnih filmova FESTA, ali sa svim urednim papirima.
Agonija se nastavlja. To je siguran dokaz da će ovogodišnji FEST biti jedan
od najboljih!
Dragoš BUJAS
|
Američka
akademija za filmsku umetnost i nauku dodeliće u nedelju uveče, 79. put,
Oskare, u Kodak teatru u Holivudu, a Frans pres je tim povodom objavio
zanimljivosti u brojkama vezane za tu ceremoniju:
