|
Oglasavanje Marketing Najpovoljnije cene, najveca posecenost
|
Broj 1093, 2. mart 2007.
| Srbija oslobođena optužbe |
| |
Međunarodni sud pravde presudio je u ponedeljak, da Srbija nije počinila ni
podsticala genocid u Srebrenici 1995. niti je u tome bila saučesnik, ali je
prekršila svoje obaveze time što što nije učinila ništa da sprečila taj zločin
niti da kazni počinioce.
Najviši sud UN je, međutim, utvrdio da "finansijska odšteta ne bi bila
primereni oblik reparacije" za te prekšene obaveze, ali da BiH ima pravo na "zadovoljenje".
Srbija, prema presudi, treba da pruži "simboličnu kompenzaciju" BiH zbog toga
što nije ispunila svoje obaveze.
 Odluka da Srbija nije odgovorna za genocid u Srebrenici, niti za saučesništvo
u masakru, sud je doneo za 13 glasova za, a dva protiv.
Da je Srbija prekršila obavezu da spreči genocid u Srebrenici, glasalo je 12
sudija, a protiv četvoro. Četrnaest sudija zaključilo je da je Srbija
prekršila konvenciju o genocidu zato što nije izručila Haškom tribunalu Ratka
Mladića, a jedan sudija je bio protiv.
Istim odnosom glasova, donesena je i odluka da Srbija smesta izruči Haškom
tribunalu Ratka Mladića, optuženog za genocid.
"Nije dokazano da je armija SRJ učstvovala u genocidu, niti da su politički
organi SRJ planirali, pripremali ili sproveli genocid" u Srebrenici, rekla je
predsednica suda Rosalin Higins, (na slici, u sredini) saopštavajući presudu najvišeg suda UN po
tužbi za genocid koju je BiH podnela protiv SRJ.
 Higinsova
je rekla da se "genocid u Srebrenici ne može pripisati SRJ, niti da
su ga počinili njeni organi". SRJ se stoga ne može smatrati po toj osnovi
odgovornom za počinjenje genocida u Srebrenici, rekla je ona.
Pozivajući se na izveštaj generalnog sekretara UN o Srebrenici, Higinsova je
kazala i da počinioci genocida nisu bili pod efikasnom kontrolom vlasti SRJ.
Sud je zaključio da se u julu 1995. ni politički organi Republike Srpske, niti
Vojska RS "nisu mogli smatrati tek instrumentima SRJ, bez ikakve autonomije".
Higinsova je navela i zaključak suda da se komandant VRS Ratko Mladić i drugi
oficiri VRS umešani u genocid "nisu automatski mogli smatrati" pripadnicima
Vojske Jugoslavije, niti predstavnicima organa SRJ.
Prethodno je predsednica suda iznela stav suda da su snage Vojske Republike
Srpske u julu 1995. počinile genocid nad muslimanskim stanovništvom u
Srebrenici, ali da genocida nije bilo u drugim krajevima BiH.
Najviši sud UN "utvrdio da su zločini sprovedeni u Srebrenici počinjeni sa
specifičnom namerom da se uništi zaštićena grupa, bosanski Muslimani, i da su
pripadnici VRS od 13. jula 1995. počinili genocid".
"Osim događaja u Srebrenici u julu 1995, sud nije utvrdio da je postojala
genocidna namera" tokom rata u BiH, naznačila je Higinsova.
Međunarodni sud pravde je, razmatrajući zahtev BiH za odštetu zbog
nekažnjavanja počinilaca genocida, pozvao vlasti u Beogradu da smesta
uspostavi punu saradnju sa Haškim tribunalom i izruči optužene, naročito Ratka
Mladića.
Sud je, istovremeno, utvrdio da vlasti u Beogradu nisu saučestvovale u
genocidu u Srebrenici, zato što nije dokazano da su znale za nameru političkog
i vojnog vrha Republike Srpske da u Srebrenici počine genocid, iako su u
znatnoj meri pomagale bosanske Srbe.
"Srbija i Crna Gora nije dokazala da je preduzela bilo šta da spreči masakre u
Srebrenici... Sud je zato utvrdio da SCG nije ispunila međunarodnu obavezu da
spreči genocid i da je za to odgovorna...Sud je zaključio i da su vlasti
Srbije propustile da sarađuju potpuno sa Haškim tribunalom i da tako nisu
ispunile svoj međunarodnu obavezu", rekla je predsednica suda Rozalin Higins .
Prema presudi, nije dokazano da su vlasti SRJ bile obaveštene o "genocidnoj
nameri" bosanskih Srba, ali su na osnovu informacija koje su imale mogle
zaključiti da postoji rizik od masakra, naročito kada je VRS opkolila
Srebrenicu.
Osvrćući se na streljanje zarobljenih Muslimana koji su počinili Škorpioni,
sud je zaključio da nema dokaza da je ta paravojna jedinica bila organ SRJ,
niti da je zločin počinila po naređenju zvaničnog Beograda.
Međunarodni sud pravde je na početku čitanja presude odbacio zahtev Srbije da
se proglasi nenadležnim i saopštio da Crna Gora nije subjekt u sporu, ali da
deli odgovornost sa Srbijom.
SCG je osporavala nadležnost Međunarodnog suda pravde, navodeći da u trenutku
kada je tužba podneta nije bila članica UN.
Beograd je ukazivao da se, uz isto obrazloženje - da zemlja nije bila nije
članica UN - Sud proglasio nenadležnim za tužbu koju je SCG 2004. podnela
protiv zemalja NATO-a zbog bombardovanja 1999. |
| |
| |
|
|
| Beograd traži demilitarizaciju a Priština
vojsku Kosova |
| |
Pregovarački tim Beograda tražio je, na današnjim pregovorima o statusu Kosova
u Beču, demilitarizaciju pokrajine, dok se prištinska delegacija zalagala za
formiranje vojske.
U Beču su juče završeni pregovori o aneksima predloga specijalnog izaslanika
UN Martija Ahtisarija koji se odnose na međunarodno civilno i vojno prisustvo,
kao i nove snage bezbednosti na Kosovu i najviše sporenja je bilo oko novih
bezbednosnih snaga na Kosovu.
 "Za Beograd je neprihvatljiv aneks Ahtisarijevog predloga koji omogućava
Kosovu da formira svoje bezbednosne snage", rekao je koordinator beogradskog
tima Slobodan Samardžić (na slici, desno).
"Mi smo u tome videli nukleus buduće kosovske vojske, albanske vojske na
Kosovu i Metohiji. Odbili smo ceo taj deo i on je u neskladu sa našim
predlogom od prvog dana, u kome mi zahtevamo da Kosovo bude demilitarizovano",
rekao je on posle razgovora.
Samardžić je rekao da je za Beograd prihvatljivo prisustvo međunarodnih vojnih
snaga na određeno vreme, nakon čega bi Kosovo bilo demilitarizovano.
Koordinator beogradskog tima Leon Kojen (na slici gore, levo) dodao je da je, što se tiče pitanja
vojnih snaga na Kosovu, očigledna želja prištinskih lidera da što pre počnu
stvaranje "buduće vojske Kosova i Metohije".
Kojen je rekao da bi formiranje kosovske vojske bilo "težak udarac regionalnoj
stabilnosti" i da bi nestabilnost mogla da se proširi na delove Makedonije,
Crne Gore, oko Preševa i Bujanovca.
Član prištinskog pregovaračkog tima Ardijan Đini izjavio je da su "na ovom
nivou razvoja, kosovske bezbednosne snage osnova za formiranje kosovskog
odbrambenog sistema, odnosno vojske".
"Verujemo da je ovo glavi korak u stvaranju kosovskog odbrambenog i
bezbednosnog sistema koji bi bio kompatibilan NATO zemljama", rekao je Đini i
dodao da kosovska delegacija i narod Kosova smatraju da je međunarodno vojno
prisustvo "ozbiljan doprinos bezbednosti u regionu, ali i osećaju sigurnosti
na Kosovu i susednim zemljama".
"Mi verujemo da nakon nezavisnosti, narod Kosova može da se pridruži Evropskoj
uniji, da skrati put do kada će ući u EU, da poveća kapacitete kosovskih
institucija kako bi one bolje primenile tačke iz ovog sporazuma", rekao je
Đini.
Samardžić je napomenio da se, kada je reč o Beogradu, osim bezbednosnih snaga
jedan od amandmana odnosio i na sve delove onih aneksa koji urušavaju
teritorijalni integritet Srbije.
"U celini gledano, kada je reč o bezbednosti, ima mnogo stvari koje direktno
zadiru u teritorijalni integritet i suverenitet zemlje, tako da ćemo mi
svakako tražiti, kao i do sada, da se takve odredbe izbrišu", rekao je Kojen
pred početak razgovora.
Ahtisarijevim planom predviđeno je da međunarodno vojno prisustvo (IMP) u
početku nadgleda i ima izvršno ovlašćenje nad novim Snagama bezbednosti Kosova.
IMP će zajedno sa Međunarodnim civilnim predstavnikom pružiti podršku
kosovskim institucijama sve dok one ne budu sposobne da preuzmu odgovornost za
bezbednost Kosova.
Nove Snage bezbednosti Kosova će biti multietničke i imaće najviše 2.500
aktivnih pripadnika i 800 rezervista bez teškog naoružanja. Te snage će u
početku biti prvenstveno odgovorne za hitne intervencije, odlaganje
eksplozivnih sredstava i civilnu zaštitu, navodi se u predlogu Ahtisarija.
Prva runda pregovora u Beču završava se sutra razmatranjem aneksa
Ahtisarijevog predloga koji se odnosi na primenu predloga i prelazni period od
stupanja na snagu plana.
Druga runda pregovora biće održana 10. marta kada će Ahtisarijev plan biti
ponovo razmotren. Ahtisari će potom konačnu verziju svog plana poslati na
razmatranje Savetu bezbednosti UN koji će doneti odluku o Kosovu. |
| |
| |
|
|
| Srpska kostimografkinja u timu oskarovke |
| |
Kostimografkinja iz Beograda Bojana Nikitović (na slici dole) bila je prva asistentkinja
Italijanki Mileni Kanonero, dobitnici ovogodišnjeg "Oskara" za najbolje
kostime u filmu "Marija Antoaneta".
"Oskar' je jedan i ide Mileni, ali kao prvi asistent imala sam tu čast da idem
na dodelu u Los Anđeles i na neki način budem deo toga. Zaista je zadovoljstvo
biti deo cele te priče i fantastičan je osećaj", rekla je Nikitovićeva
agenciji Beta.
 Članovi ekipe Kanonerove u kojoj je bila i Nikitovićeva, proslavili su "Oskara"
na prijemu "Guvernors Ball", na kome se na poslednjem spratu "Kodak teatra"
tradicionalno okupljaju zvanice posle održane ceremonije.
"To je ogroman prostor gde je glavni parti posle dodele, onako kako to
Amerikanci znaju da naprave, a nakon toga se obično odlaze na više drugih
partija. Mi smo svratili i na 'Vanity Fair" parti. Jako smo se radovali i onda
smo se razišli", kaže Nikitovićeva.
Posle dugogodišnje karijere pozorišne kostimografkinje u Beogradu i rada na
srpskoj televiziji, Nikitovićeva se pre nekoliko godina pridružila kao
asistentkinja Kanonerovoj, koja je dobila svog trećeg "Oskara" u karijeri za
film "Marija Antoaneta" režiserke Sofije Kopole.
Nikitovićeva kaže da ne očekuje da će posle "Oskara" za Kanonerovu i ona
početi da dobija ponude da samostalno radi kostimografski posao u Holivudu,
ali se nada da će nastaviti do sada uspešnu saradnju sa oskarovkom.
"Očigledno da je naša saradnja dobra. Uživamo i ona i ja, i imamo rezultate.
Verovanto će ova nagrada doneti još neku interesantnu ponudu Mileni, a da ću
joj ja biti pomoćnik. Radi se o vrhunskom, ako ne i broj jedan kostimografu u
svetu", kaže Nikitovićeva.
Iako ima ambicije da počne samostalno da radi kostime u američkim filmovima,
Nikitovićeva je svesna da u Holivudu nije dovoljno samo biti talentovan, već
su potrebni i dobri kontakti sa svetskim kućama koje se bave kostimom.
"Morate da imate kontakte i asistente po celom svetu, koji su spremni da vam
pomognu i u Los Anđelesu, Parizu ili Rimu. Meni se polako neke kockice slažu i
stičem iskustvo na svetskom planu, pa ako bude i kad bude vreme, biće dobro",
ističe Nikitovićeva.
Posle neprekidnog trogodišnjeg angažmana u inostranstvu, Nikitovićeva kaže da
je došlo vreme da se nekoliko meseci odvoji od posla i posveti porodici u
Beogradu. Iako planira da se odmori, ne isključuje mogućnost da opet nešto
uradi u pozorištu, jer bi volela da radi sa režiserom Egonom Savinom.
Nikitovićeva kaže da uprkos brojnim obavezama u inostranstvu ne namerava da se
iz Beograda preseli trajno u Los Anđeles, jer smatra da treba raditi u svetu,
a živeti "tamo gde su vam prijatelji i porodica".
"Stalno sam u Beogradu i nameravam da to ostane tako. Na jednom partiju sam
upoznala Vorena Bitija, koji me je tokom večeri tri puta pitao: 'Kada se vi
selite u Los Anđeles?' A ja mu kažem nikada se neću preseliti u Los Anđeles,
ali se nadam da ću raditi ovde", zaključuje Nikitovićeva. |
| |
| |
|
|
| Hidžab na dnevnom redu Fife |
| |
Jedanaestogodišnja Asmahan Mansur dala je zadatak najvišim fudbalskim
zvaničnicima iz FIFA da ovog vikenda u Mančesteru, Engleska, raspravljaju o
hidžabu.
Za predizbornu kampanju koja je upravo u toku u Kvebeku, ovo pitanje ima
takođe izuzetan značaj.
Sve je počelo prošlonedeljnom turniru u Lavalu, kada je Asmahan mogla da
izabere da na fudbalskoj utakmici bude bez svog hidžaba, muslimanske marame
koju nosi na glavi, ili da izađe iz tima.
Ona je izabrala ovo drugo. Kvebečka fudbalska federacija napominje da je
sudija koji je uslovio Asmahan bio muslimanske veroispovesti i da se
pridržavao važećih propisa o bezbednosti koje je donelo nadležno sportsko telo.
|
Feredža nije uniforma za fudbal
Svetska fudbalska unija (FIFA) razmatraće incident koji se dogodio na turniru
u Kanadi na kome jedanaestogodišnjoj muslimanki nije dozvoljeno da igra, pošto
je na glavi nosila maramu.
Fudbalski savez Kvebeka je saopštio da je Asmahan Mansur ponuđen izbor - ili
da skine maramu, koju nose islamski vernici, ili da ne igra. Interesantno je i
da je sudija utakmica, koji je i doneo spornu odluku, takođe musliman.
Pravila FIFA iz bezbednosnih razloga ne dozvoljavaju nošenje ikakve opreme na
glavi.
Portparol FIFA Nikolas Mengo rekao je da će se o incidentu raspravljati u
subotu u Mančesteru na sastanku Međunarodnog fudbalskog odbora, koji je
zadužen za menjanje pravila igre.
"Na kraju je, ipak, na sudijama da odluče da li oprema koju igrač nosi na
glavi može da bude opasna po njega, ili po druge igrače", rekao je Mengo i
dodao da islamske feredže nisu izričito pomenute u pravilima FIFA.
|
|
Istog trenutka su započele rasprave između dva oprečna tabora. U grupi onih
koji odobravaju sudijinu odluku je i premijer Žan Šarest, koji je svojevremeno
i sam bio igrač. Naglašava se da bi maramu, čak i ako su njeni krajevi
pokriveni majicom, mogao u žaru borbe da povuče protivnički igrač i da ugrozi
čak i život devojčice.
Druga grupa, pak, smatra da je ovo još jedno u nizu spornih dešavanja koja
dokazuju da među žiteljima Kvebeka ne vlada pozitivno raspoloženje prema
predstavnicima etničkih, kulturnih i religijskih manjinskih grupa.
Muslimanski savet Montreala ističe da u Ontariju za igrače ne važi zabrana
nošenja religijskih delova odeća za vreme utakmice, te stoga zahtevaju da i
kvebečka federacija poštuje verska prava svojih igrača.
Sandra Kembel, član Kanadske fudbalske asocijacije, kaže da u pravilima FIFA
nema nikavih posebnih odredbi koje zabranjuju da se nešto nosi na glavi.
Portparol kvebečke fudbalske federacije Mišel Diga kaže da od nacionalne
federacije očekuju uputstva u vezi sa tumačenjem pravila, što će im biti
putokaz u daljem radu. |
| |
| |
|
|
| Roboti parkiraju automobile |
| |
Njujorčani će uskoro moći robotima da prepuste da parkiraju njihovog mezimca u
jednu javnu garažu, naravno ako imaju poverenja u to "čudo tehnologije".
U SAD vlada veliko interesovanje za garaže u kojima roboti, umesto vlasnika,
parkiraju vozila, iako je primena te tehnologije u američkim gradovima u
odnosu na druge razvijene delove sveta u velikom zakašnjenju.
 Korišćenje
robota pri parkiranju pokazalo se kao savršeno van Amerike, dok je zasad
jedina takva javna garaža u SAD ispala problematična - desilo se da roboti
ispuste vozilo ili da ga, usled tehničkih problema, zarobe.
Uprkos tome, nadležni u garaži u njujorškom Čajna taunu računaju da će, kad
prorade, uz robote moći da uparkiraju 67 automobila u podrume jedne
višespratnice, koja bi inače mogla da primi samo 24 vozila.
Operacija parkiranja izgleda ovako: Kada se vozilo pravilno postavi na
određenu platformu, vozač ga napušta. Potom platforma, koja je kompjuterski
navođena i slična liftu koji može da ide i bočno, krene u dubinu garaže i
transportuje vozilo do praznog parking mesta.
Kada se vozač vrati po svoja kola "sistem" krene po njih. Pošto uparkira više
automobila na malom prostoru, robot mora da ispomera njih nekoliko kako bi
došao do onog automobila koji treba da isparkira.
Sve te kalkulacije su proračunate softverom garaže. Vozila se uvek slažu
prednjim delom prema izlazu, tako da nema potrebe za vožnju u rikverc.
Dve platforme u Čajna taun garaži biće opremeljene laserima i radarskim
senzorima da mogu da "osete" kada su automobili preveliki i prate pokrete
unutar njih kako bi se ustanovilo da li su ih putnici napustili.
U takvim garažama ne postoji ljudski nadzor, ali će zato službenik uvek biti
tu da naplati parkiranje i objasni sistem začuđenim korisnicima.
U SAD zasad postoji samo jedna takva garaža. Ona ima 314 mesta i nalazi se
preko puta reke Hadson u Hobokenu, u Nju Džersiju.
U toj garaži robot je 2004. godine ispustio kadilak sa šestog sprata i godinu
dana kasnije džip sa četvrtog. Kvar koji je tom prilikom nastao popravljen je
tek nakon 26 sati a sve to vreme ostali automobili su bili zarobljeni.
Ipak, za 11 godina koliko kompanija "Stolzer parkhaus" gradi i isporučuje
robotske garaže širom sveta, samo je jedno vozilo oštećeno jer vozač nije
povukao ručnu kočnicu do kraja.
Danas je mogućnost i takvih grešaka eliminisana uvođenjem dodatnih senzora.
Kompanija je upravo isporučila Dubaiju opremu za garažu od 900 parking mesta i
potpisala ugovor za drugu čiji je kapacitet 1.200 vozila. |
| |
| |
|
|
| Mladi Amerikanci zaljubljeni u sebe |
| |
Današnji američki studenti su daleko više egocentrični i narcisoidni nego
studenti prethodnih generacija, pokazala je obimna američka psihološka studija,
čiji su autori upozorili da bi je to štetno za američko društvo.
 "Moramo
da prekinemo sa beskrajnim ponavljanjem deci "Ti si poseban". Deca su već
sasvim dovoljno usmerena na sebe", rekla je glavna autorka studije, profesorka
Univerziteta San Dijego Džin Tvendž.
Studija je, kako navodi AP, od 1982. do 2006. godine obuhvatila 16.475
studenata u SAD koji su popunjavali upitnik "Inventar narcisoidne ličnosti".
Ispitanici su se izjašnjavali sa "da" ili "ne" o tome koliko se određene
tvrdnje odnose na njih. Među tvrdnjama su bile i one poput "Ako bih ja vladao
svetom, svet bi bio bolje mesto", "Mislim da sam poseban" i "Živim svoj život
onako kako želim", "Volim da budem u centru pažnje"...
Rezultati pokazuju da narcisoidnost stalno raste od 1982. godine, kad je
istraživanje počelo, i da je prošle godine prosečni skor na inventaru
narcisoidnosti bio za čak 30 odsto veći nego na početku istraživanja.
Narcisoidnost, naveo je koautor studije Kit Kempbel sa Univerziteta Džordžija,
može biti korisna pri upoznavanju novih ljudi ili "na audicijama za 'Američkog
idola' ". Međutim, narcisoidnost može da ima veoma negativne posledice po
društvo, uključujući i prekid veza sa drugima.
U studiji se navodi da će narcisoidne ličnosti verovatno imati kraće veze,
biće sklone preljubi, nedostatku emocionalne topline, a veća je i verovatnoća
da će biti sklone da preterano kontrolišu stvari oko sebe i da budu nasilne.
Džin Tvendž, koja je i autor knjige "Generacija Ja: zašto su današnji mladi
Amerikanci samouvereniji i nesrećniji nego ikada", kaže da narcisoidnim
ličnostima nedostaje empatija, da su nezainteresovane za opšte dobro, da
reaguju agresivnije na kritiku i da radije promovišu sebe nego da pomažu
drugima.
Istraživači takvu današnju sliku američke omladine objašnjavaju pokretom iz
osamdesetih godina prošlog veka, čiji je cilj bio izgradnja samopouzdanja što
je, kako smatraju, preraslo u ekstrem.
Sami studenti, iako priznaju da rezultati iz studije odražavaju donekle sliku
njihove generacije, ne prihvataju negativne generalizacije o sebi i svojim
vršnjacima.
Student Univerziteta u Vašingtonu Hanadi Kader kaže da je prošlog leta
volontirala, odnosno pomagala izbeglicama da se smeste. Ali, ona je isto tako
zapanjena u kojoj meri su neke njene kolege usmerene na status i karijeru.
"Nas ohrabruju da budemo individualci, da idemo i uzmemo šta nam treba, i da
niko ne bi trebalo da nam predstavlja prepreku", kaže.
Keri Dalan sa Univerziteta u Vermontu smatra da njene kolege nisu previše
egocentrične.
"Ljudi se brinu za svoj život, ali u smislu gde će stići i kako će naći mesto
za sebe u svetu. Ljudi žele da izgledaju najbolje moguće, da se dobro provode,
ali to ne mora da znači da nisu zabrinuti i za ostatak sveta", kaže ona.
Dalan smatra da pojedini odgovori sa inventara narcisoidnosti nisu toliko
zabrinjavajući. "Bilo bi daleko depresivnije da su ljudi odgovorali "Ne, ja
nisam poseban'", zaključuje ona. |
| |
| |
|
|
| Džejms Kameron o grobu Hrista i njegovog sina |
| |
Dokumentarni film čiji je producent reditelj "Titanika" Džejms Kameron, navodi
da je Isus Hrist sahranjen u Izraelu, pored Marije Magdalene sa kojom je
navodno imao sina.
U dokumentarcu "Izgubljeni Hristov grob", u režiji Izraelca Simše Jakobovicija,
grobnica, otkrivena 1980. godine, nalazi se u jerusalimskoj četvrti Talpiot.
 Kako
se u tom ostvarenju tvrdi, savremenim analizama moguće je dokazati da se u toj
grobnici nalazilo Hristovo telo, ali i telo njegove partnerke i njihovog sina.
"Kao autora dokumentarnog filma, ne treba da me bude strah u potrazi za
istinom", rekao je Džejms Kameron novinarima u njujorškoj biblioteci Pablik
lajbreri .
Kameron je naveo da postoje "opipljivi i jedinstveni" dokazi o fizičkom
postojanju Hrista.
Film bi mogao da ponovo pokrene polemiku sličnu onoj koju je izazvao roman "Da
Vinčijev kod" Dena Brauna, u kome se takođe insistira na Hristovom "zemaljskom"
karakteru.
"Znam da će neki reći da pokušavamo da poljuljamo hrišćanstvo. To uopšte nije
tako. Ovo istraživanje zapravo pozdravlja istinsko postojanje tih osoba",
kazao je Kameron.
Prema njegovim rečima, na gorobovima su, između ostalih, uklesana hebrejska
imena Isus sin Josifov, Juda sin Isusov i Marija. Film će biti prikazan 4.
marta na kablovskom kanalu Diskaveri.
Ugledni izraelski arheolog Amos Kloner naveo je da dokumentarac ne donosi
nikakve naučne dokaze o postojanju Hrista.
"Imena vidljiva na šest grobnica sa kostima su veoma interesantna zato što
podsećaju na glavne ličnosti Novog zaveta", rekao je Kloner Frans presu. "Ali
ko kaže da je 'Marija' zaista Magdalena a 'Juda' Isusov sin? To se ne može
dokazati."
Kloner je dodao da na više stotina grobnica koje su pronađene oko srca starog
Jerusalima, a datiraju iz prvog veka nove ere, ime Isus se pominje 71 put.
Izraelski zvaničnici za antikvitete su odbili da komentarišu sadržinu
dokumentarnog filma. Jedan portparol je 1996. godine rekao da je mogućnost da
je grobnica iz Talpiota zaista Isusova, "gotovo ravna nuli".
Pravoslavna i Rimokatolička crkva smatraju da se Isusova grobnica nalazi u
crkvi Hristovog groba u Jerusalimu, dok protestanti veruju da se grob nalazi
severnije, izvan zidina starog grada. |
| |
| |
|
|
| Šturanović ispred Đukanovića |
| |
Crna Gora bi u spoljnoj politici trebalo da se osloni na Srbiju, smatra
najviše ispitanika od hiljadu učesnika ankete u devet crnogorskih opština koju
je sproveo podgorički Centar za demokratiju (CEDEM) u februaru ove godine.
Prema rezultatima te ankete, koje je na konferenciji za novinare preneo
istraživač CEDEM-a Miloš Bešić, 36,4 odsto je odgovorilo da bi Crna Gora u
spoljnoj politici trebalo da se osloni na Srbiju, nešto više od 27 odsto je
navelo da bi oslonac trebalo tražiti u Evropskoj uniji, 16,6 odsto u Rusiji, a
11,6 odsto u SAD.
 Anketa
je takođe pokazala da građani Crne Gore najviše poverenja imaju u premijera
Željka Šturanovića, desno, na slici, koji je na rang listi političara
dobio prosečnu ocenu 2,99, lider Pokreta za promjene (PZP) Nebojša Medojević
je na drugom mestu, Milo Đukanović na trećem, a predsednik Crne Gore Filip
Vujanović na četvrtom mestu.
Dok je Šturanović na prvom mestu na listi poverenja, njegovom vladom je u
februaru, prema anketi CEDEM-a, veoma zadovoljno samo 5,1 odsto, a veoma
nezadovoljno 17, 6 odsto.
Anketa je pokazala da je prvi put posle dužeg perioda, kod ispitanika povećano
poverenje u Skupštinu Crne Gore, koja se našla na drugom mestu rang liste, sa
prosecnom ocenom 2,96 odsto, iza Srpske pravoslavne crkve. Na trećem mestu je
predsednik Crne Gore, a na četvrom republička vlada.
Pristalice vladajućih stranaka najveće poverenje imaju u predsednika Republike,
zatim u skupštinu, a na treće mesto su stavili policiju.
Lider PZP Nebojša Medojević je na prvom mestu rang liste političara kod
ispitanika iz redova opozicije, dok je drugi prema poverenju predsednik SNS
Andrija Mandić, a na trećem mestu je crnogorski premijer Željko Šturanović.
Kod ispitanika vladajućih stranaka, na prvom mestu je predsednik DPS Milo
Đukanović, na drugom Filip Vujanović, a na trećem Šturanović.
Crnogorska vladajuća Demokratska partija socijalista (DPS) bi sada na izborima
dobila 24 odsto glasova, njen partner Socijaldemokratska partija (SDP) nešto
preko tri odsto, a na trećem mestu je opozicioni Pokret za promjene (PZP) sa
15, 8 odsto izbornog tela.
Ostale političke stranke u Crnoj Gori, ako bi sada bili izbori, ne bi prešle
izborni census, rekao je Bešić, dodavši da i anketa pokazuje da opada
politički rejting SNP, a da je rad PZP u Skupštini Crne Gore ocenjen najbolje.
Za clasntvo Crne Gore u Evropskoj uniji , u anketi CEDEM-a, izjasnilo se 74
odsto ispitanika, dok je pozitivan odgovor za članstvo u NATO dalo 36, 6 odsto.
Više od 45 odsto građana Crne Gore podržava punu saradnju sa Haskim tribunalom,
pokazalo je februarsko istraživanje CEDEM-a. |
| |
| |
|
|
| Jezici izumiru |
| |
Na svetu postoji gotovo 7.000 jezika ali stručnjaci kažu da je skoro polovina
njih ugrožena, odnosno da se njima služe male grupe mahom starijih ljudi.
Nastavi li se taj trend, jednog dana će se u svetu govoriti samo engleski,
francuski, španski, ruski i kineski.
 Veliki
svetski i nacionalni jezici potiskuju jezike starosedelaca, a procenjuje se da
je više jezika izumrlo u 20. veku nego ikada ranije u istoriji.
Prema jednom izveštaju Uneska (UNESCO), jezici nestaju već hiljadama godina,
ali se to u prošlosti odvijalo veoma sporo, dok su u novije vreme ove promene
nagle i gotovo dramatične.
Mala društva se asimiliraju u veće nacionalne i globalne kulture, a socijalni,
demografski i politički faktori, zatim migracije, bolesti i prirodne
katastrofe, doprinose brzom nestanku velikog broja jezika.
Ne treba zanemariti ni potrebu ljudi da se uz pomoć velikih jezika lakše
sporazumevaju, kao ni razvoj medija i globalnog komuniciranja putem interneta.
Zašto je nestanak nekog jezika gubitak za celo čovečanstvo? Prema studiji
Uneska, izumiranje jezika znači i izumiranje literature i uopšte kulture koja
je na njemu nastala i koja se nikakvim prevodima ne može sačuvati u svojoj
izvornosti.
U posljednjih 100 godina nestali su brojni jezici u Evropi, Severnoj i Južnoj
Americi i Australiji. U Evropi je ugroženo 50-ak jezika, poput keltskog u
Velikoj Britaniji, saamskog ili laponskog u Skandinaviji i na severu Rusije i
drugih.
U Aziji su pred nestankom manjinski jezici u mnogim delovima Kine. U Africi
izumire oko 500 do 600 od ukupno 1.400 postojećih jezika.
Da je jezik ipak moguće spasti pokazuje primer Japana, gde je krajem 80-ih
godina svega osam starijih ljudi govorilo jezik ainu, koji je zatim uz pomoć
vlade, odgovarajućim programima spasen, obnovljen i vraćen u život, tako da se
danas ponovno koristi u toj zemlji.
Obnova ugroženog jezika nikada, međutim, nije laka. Na Havajima, američkoj
državi koja je do 1893. bila nezavisna monarhija, domaća kultura je i dalje
snažna ali je jezik ozbiljno ugrožen.
Vilijam Vilson sa Havajskog univerziteta kaže: "Kada smo 1986. godine počeli
specijalni program obnove jezika, na čitavim Havajima bilo je manje od 50 dece
koja su znala tečno da govore havajski. Danas ih ima 2.000. Havajski se sada
uči u školi i što je još važnije, postoje porodice koje govore havajski kod
kuće".
Izumiranje jezika ima i mnoge praktične posledice. Ima na primer niz lekovitih
biljaka, poznatih tradicionalnim kulturama, o kojima znanje postoji tek na
nekim ugroženim jezicima. Njihovim nestankom nestaće i to znanje.
Na sastanku Američke asocijacije za razvoj nauke, Dejvid Harison sa koledža
Svartmor u Pensilvaniji rekao je da bi spasavanje ugroženih jezika moglo da
pomogne naučnicima u sticanju mnogih znanja koje bi u protivnom bilo
izgubljeno.
"Brojna znanja o meteorologiji, matematici, klimatskim ciklusima, biljnom i
životinjskom ponašanju, pripitomljavanju biljaka i životinja, kontroli
genetskih zaliha... sva ta znanja su nezaštićena i rapidno se osipaju",
upozorio je Harison. |
| |
| |
|
| |
|
|
