|
Oglasavanje Marketing
|
Broj 1093, 2. mart 2007.
| Poljske neveste obezbeđuju radne dozvole u
Britaniji |
| |
Poljakinje koje žive u Velikoj Britaniji postaju izuzetno poželjne neveste za
balkanske muškarce, pošto su masovno spremne da im preko fiktivnog braka
obezbede boravak i radnu dozvolu.
 Konzulati Poljske u Velikoj Britaniji potvrdili su poljskom dnevniku "Žiće
Varšavi" da se u poslednje vreme masovno množe zahtevi Poljakinja da im
konzulat izda potvrdu da mogu da stupe u brak sa strancem, većinom iz zemalja
van Evropske unije.
"To je stara tajna. To su ranije radili građani starih zemalja članica i zašto
to ne bi činili građani iz novih zemalja EU", rekao je generalni konzul
Poljske u Londonu Januš Vah.
Najčešće su za Poljakinje sa boravkom u Velikoj Britaniji zainteresovane
mladoženje iz Alžira, bivše Jugoslavije, Albanije i Turske, a za fiktivni brak
koji će im legalizovati boravak spremni su da plate u proseku oko 3.000 funti.
Fiktivne neveste nude se najčešće preko oglasa u britanskoj štampi ili na
internetu, a jedan takav oglas preneo je ovih dana poljski list "Gonjec polski".
"Pomozite, ako neko ne može da boravi u Engleskoj legalno. Tebi treba boravak,
meni treba novac. Možda možemo da pomognemo jedno drugom", dala je oglas na
jednom od poljskih portala mlada Poljakinja Justina.
Posrednici u biznisu sa fiktivnim brakovima prema saznanjima tog poljskog
lista uzimaju proviziju od približno 500 funti.
"Nemamo prava i mogućnosti da kontrolišemo takve brakove. Nema načina da
utvrdimo koja Poljakinja traži dokumente da se uda iz ljubavi, a koja zbog
novca", kazala je listu "Žiće Varšavi" poljski konzul u Londonu Hana Zaviša. |
| |
| |
|
| |
| Jubilej trabanta - prvog i poslednjegi
pamučnog auta |
| |
Retko koji automobil na svetu, bilo da je reč o aktuelnim ili starim modelima,
može da se pohvali da uz ono pravo, napisano na karoseriji, ima i ime od milja.
Ali, zato svaki odrasli Nemac zna ko je, ili bolje, šta je - Trabi. Decenijama
je tako nazivan "trabant", prvi i poslednji bezmalo pa pamučni automobil na
svetu.
 Ovih dana počela je proslava 50. godišnjice od početka proizvodnje Trabija,
prvog istočnonemačkog automobila. Sa nestankom socijalističke Istočne Nemačke,
nestao je i Trabi. Ili je barem uglavnom nestao sa ulica, jer je širom
ujedinjene zemlje i dalje registrovano 54.432 Trabija. Baš malo, moglo bi se
reći. Ali, to je i dalje više nego "jaguara" registrovanih u Nemačkoj.
Trabi je konstruisan u gradu Cvikau gde su se još pre Drugog svetskog rata
proizvodila vozila marke "audi". Međutim, posle rata u socijalističkoj
Istočnoj Nemačkoj mnogo čega nije bilo, pa ni pleha za automobilske karoserije.
Pokušaj da se ona napravi od veoma čvrstog kartona propao je već sa pomišlju
na prvu kišu. Onda je dovitljivi inženjer Volfgang Bartel ponudio rešenje pod
imenom "duroplast". Pamučni otpaci koji su dolazili iz SSSR-a mešani su sa
fenolskom smolom i presovani u delove za karoseriju.
Prvi "trabant" P 50 izašao je iz fabrike 7. novembra 1957. godine - imao je
500 kubika, 18 konjskih snaga, a najveća moguća brzina bila mu je 90 km na čas.
Negde u to vreme nastao je svakako i prvi Trabi-vic: "Koliko ljudi je potrebno
za proizvodnju jednog Trabija? Dvoje, jedan savija, a drugi lepi". Usledile su
još stotine viceva na istu temu, koji su već odavno objavljeni i kao knjiga.
Nemci, najviše oni sa istoka zemlje, i dalje im se od srca smeju. Na primer
onom u kojem vozač trabanta dolazi na benzinsku pumpu i pita: "Mogu li da za
moj Trabi dobijem par brisača, a prodavac odgovara: U redu, to mi se čini kao
pravična razmena". Ili ovom: "Šta se dobije kad se kod zadnjeg stakla Trabija
postave patike? Sportski Trabi"!
No, koliko god da je slovio za vic-automobil, Trabi je zaista ušao u istoriju.
U noći otvaranja Berlinskog zida kada su istočni Nemci posle decenija
izolacije smeli da pohrle u Zapadnu Nemačku, učinili su to u svojim bučnim i,
tjah, smrdljivim Trabijima čiji su dvotaktni motori trošili prilično nemoguću
mešavinu benzina i ulja.
U istorijske knjige tako je ušla slika istočnih Nemaca kako trubeći u
Trabijima ulaze u slobodu.
Posle ujedinjenja, vlasnici Trabija, na koji se uprkos svim manama u Istočnoj
Nemačkoj posle uplate čekalo godinama, počeli su da kupuju zapadne automobila,
najpre polovne, kasnije sve bolje i skuplje.
Ali, u svakom gradu, u svakoj istočnoberlinskoj četvrti naći ćete još ponekog
"frika" koji je svog starog Trabija pretvorio u kabriolet, ili ga ofarbao u
dugine boje i stavio znak mirovnog pokreta, ili ga prelakirao u crno i pozadi
stavio na-lepnicu "'porše' mi stoji kod kuće u garaži".
Ljubitelji Trabija okupljaju se u posebnim klubovima, organizuju relije i
safarije. Još do dana današnjeg građani im donose rezervne delove, i to nove,
neraspakovane.
Jer, u vreme istočnonemačkog socijalizma vladale su stalne nestašice, svega,
pa i delova za Trabija. Ko je mogao da ih nabavi, kupovao je ne pitajući da li
mu u tom trenutku treba kaiš, svećice ili poluosovine. Iz ovih starih zaliha
još se snabdevaju danasnsji vlasnici Trabija.
U Istočnoj Nemačkoj proizvedeno je tri miliona ovih vozila, poprilično ih je
bilo i na ulicama drugih gradova u zemljama Varšavskog ugovora. Posle
ujedinjenja firma iz Cvikaua pokušala je da proizvodnju nastavi, u malom obimu
barem, u Južnoafričkoj Republici, ali je tamošnji partner odustao pre no što
je proizvodnja uopšte i počela.
U aprilu se u gradu Cvikau otvara velika Trabi-izložba, za maj je planiran
"Super-Trabi-šou", za jun Trabi-reli sa Trabi-paradom. U novembru će potom
gradonačelnik ovog grada prirediti gala-svečanost za veliki broj zvanica.
Time su se istočni Nemci stvarno dostojno odužili automobilu s kojim su uspeli
da se provezu kroz decenije socijalizma.
Nije li to sve dovoljno? Ili ipak još jedan Trabi-vic za kraj: "Kako da
udvostručite vrednost Trabija? Natočite pun rezervoar"! "A kako da je
učetvorostručite? Staviti bananu na zadnje sedište" (jer je južno voće u
socijalističkoj NDR bilo prava retkost). |
| |
Snežana Bogavac,
Berlin |
|
| |
| Kongresmeni koji sanjaju da postanu rok
zvezde |
| |
Petorica američkih kongresmena, jedan demokrata i četiri republikanca, ruše
stereotip o tome kako treba da izgleda i da se ponaša jedan političar. Oni su
članovi muzičke grupe i sanjaju o tome da postanu rok zvezde.
 Političke nesuglasice im uopšte ne smetaju da zdušno vežbaju i sviraju na
koncertima. Tada se, kažu, opuste i zaborave na svoj strogi politički imidž, "skrojen"
za kongesnu govornicu.
Jednom nedeljno, kada završe dan pun debata i glasanja, petorica kongresmena
se okupe u malom iznajmljenom prostoru, gde vežbaju. Oni se zovu "Second
Amendments" (Drugi amandmani) a nazvani su tako pošto se njihov prvobitni bend
- "Amendments" - raspao sredinom 90-ih.
"Second Amendments" su bili i na turneji, svirali su na humanitarnim
manifestacijama kao što je bio "Farm Aid" u Minesoti prošle godine.
Demokratski kongresmen Kolin Piterson iz Minesote, inače pevač grupe, kaže za
Glas Amerike: "Mi smo petorica članova Kongresa, jedna grupa bez stranačkih
podela, koja voli da se povremeno zabavi".
Za "Second Amendments" prioritet je zabava - a ne politika, potvrđuju
republikanski kongresmeni Keni Halshof iz Misurija i Džon Porter iz Nevade. "Naš
slogan, ako ga uopšte imamo glasi: nema politike, samo rokenrol".
"Mi takođe sviramo jedni za druge. Što se politike tiče, pomažemo jedni
drugima čak i u kampanji".
Republikanac iz Mičigena, Tadeuš Mekoter u šali je ponudio objašnjenje zbog
čega su četvorica od pet članova benda - republikanci.
"Naša, republikanska većina u bendu verno odražava odnos talenta u dve stranke",
kaže Mekoter.
Članovi benda izvode uglavnom "klasike" rok i kantri muzike iz 1960-ih i
70-ih.
Njihove pesme nailaze na dobar prijem kod kuće, ali i u inostranstvu. Svirali
su za američke vojnike u Kuvajtu i Iraku, gde su se našli pod neprijateljskom
paljbom.
"Na nas je ispaljeno pet mina iz minobacača. Pet članova benda - pet mina...
pa, mi verujemo da je to bio neprijatelj", priča republikanski kongresmen Dej
Veldon sa Floride.
U političkoj areni, od njih se očekuje da govore o mnogobrojnim pitanjima,
velikim i malim. Ali, bar na kratko, ova petorica politicara pronašla su način
da se uz muziku opuste i zabave. |
| |
| |
|
| |
| Građani EU smatraju da su srećni |
| |
Devet od 10 građana Evropske unije ili 87 odsto smatra da su srećni, pokazuje
rezultati istraživanja koje je objavila Evropska komisija.
Prema rezultatima istraživanja koje je sprovedeno u decembru prošle godine, u
Evropskoj uniji najsrećniji su Danci (97 odsto) i Holanđani (95 odsto).
 Na pitanje "da li biste, sve u svemu, rekli da ste srećni" potvrdno je
odgovorilo 68 odsto Mađara, 60 odsto Rumuna i samo 39 odsto Bugara.
Čak 90 odsto Francuza izjavilo je da je srećno, a tako se izjasnilo i 82 odsto
Nemaca i 84 odsto Italijana, pokazuju rezultati ankete kojom je obuhvaćeno
26.755 građana starijih od 15 godina.
Prema istraživanju, 82 odsto građana Evrope je zadovoljno životnim standardom.
U tome prednjače građani severnih zemalja i Beneluksa (90 odsto).
Broj Francuza koji su zadovoljni životnim standardom je ispod proseka (76
odsto) i manji je od broja Čeha zadovoljnih standardom (82 odsto). Najmanje su
zadovoljni Bugari (31 odsto), koji su 1. januara sa Rumunima pristupili EU.
Evropljane najviše brinu nezaposlenost (36 odsto), troškovi života (35 odsto)
i penzioni sistem (30 odsto). U EU, međutim, postoje velike razlike u tome šta
brine stanovnike severne Evrope i ostalih delova Unije.
Samo tri odsto Danaca i pet odsto Holanđana je zabrinuto zbog nezaposlenosti
zbog koje, međutim, brine 58 odsto Grka, 53 odsto Poljaka i 52 Portugalaca.
Većina Evropljana, 85 odsto, izjavilo je da je uvereno da neće ostati bez
posla u narednim mesecima.
Samo 25 odsto Nemaca, 29 odsto Mađara i 32 odsto Francuza veruje u budućnost
svog penzionog sistema, dok se tako izjasnilo 74 odsto Danaca i 67 odsto
Finaca.
Ukupno 41 odsto građana EU ocenilo je da im je posao previše zahtevan i
stresan, dok 34 odsto smatra suprotno. |
| |
| |
|
| |
|
Oglasavanje Marketing
|
