Oglasavanje Marketing Najpovoljnije cene, najveca posecenost
|
Broj 1101, 4. maj 2007.
Nesreća na reliju “džet-seta” |
|
Istražni sudija u Strugi odredio je pritvor od 30 dana Nikolasu Morliju,
državljaninu Britanije, zbog izazivanja saobračajne nesreće u kojoj je jedno
lice poginulo a drugo je u životnoj opasnosti.
Morli je automobilom "porše karera" sa britanskim tablicama bio deo konvoja
stranih brzih vozila koji učestvuju u reli trci "Gambol reli 3000".
On je u sredu uveče na izlazu iz Struge na nekoliko kilometra od prelaza
Kafasan, na granici Albanije, udario u automobil marke "foksvagen golf" i
povredio dvoje ljudi.
Nakon udesa, sa suvozačem se prebacio u vozilo BMV sa ruskim tablicama koje je
takođe učestvovalo u reliju i pokušao da pobegne. Makedonska policija ga je
uhapsila na prelazu.
Prošle noći je jedan od povređenih, 67-godišnji Vladimir Čepujnovski iz Struge
preminuo, a njegova supruga se bori za život u skopskoj klinici.
Ministarstvo unutrašnjih poslova Makedonije sinoć je najpre saopštilo da je
nesreću izazvao vozač "poršea" sa ruskim registarskim tablicama koji je posle
udesa, sa drugim vozačem, pokušao da pobegne.
Morli je učesnik ovogodišnjeg relija "Gambol 3000" (Gumball 3000) milionera,
glumaca, muzičara i drugih iz svetskog "džet-seta".
Lokalni elektronski mediji su javili da je kolona luksuznih automobila
nekoliko sati na ničijoj teritoriji na granici Makedonije i Albanije čekala da
policija odluči da li da privede Morlija.
Među njima su i filmska diva Šeron Stoun, pevač popularnog britanskog benda "Džamirukvaj"
Džej Kej i pevačica Pink.
Reli "Gambol" nije bio prijavljen makedonskoj policiji.
Učesnici sedmodnevnog relija su preko Grčke, Makedonije i Albanije krenuli ka
Hrvatskoj, zatim ka Češkoj i Nemačkoj i Londonu gde setrke završava.
Na reliju "Gambol" učestvuje 120 automobila i 240 vozača, koji su za obilazak
17 zemalja i put od 3.000 milja (oko 4.800 kilometara) platili po 28.000 funti
(otprilike 40.000 evra). |
|
|
|
|
Rusija koristi Kosovo za odmeravanje snaga |
|
Berlinski stručnjak za Rusiju Aleksandar Rar ocenio je da Rusija kosovsko
pitanje koristi kao test u odmeravanju snaga sa Zapadom dok pokušava da se
vrati u prvi red svetske političke scene.
Rar je direktor Centra za Rusiju Nemačkog društva za spoljnu politiku u
Berlinu i jedan od najboljih nemačkih poznavalaca ruske političke scene.
U razgovoru sa dopisnikom Bete Snežanom Bogavac, Rar je, u vezi sa tekućom
raspravom o tome da li će Rusija zaista u Savetu bezbednosti Ujedinjenih
nacija (UN) staviti veto na "nadziranu nezavisnost Kosova", ukazao da Moskva
"do sada nikada nije rekla da će prihvatiti zapadnu poziciju o Kosovu onako
kako je određena u Ahtisarijevom planu, ali da, doduše nikada sasvim jasno
nije rekla ni da će staviti veto".
Skup na nivou političkih direktora bio je prošle sedmice zakazan u Berlinu,
ali odložen zbog sahrane bivšeg ruskog predsednika Jeljcina.
Na pitanje zašto je Rusija tek sada, kada su odavno završeni i pregovori o
Kosovu i predstavljen predlog statusa, zaoštrila stav rekavši da traži novog
posrednika i nastavak pregovora, Rar je podsetio da "u diplomatiji eskalacija
počinje uvek korak po korak" i da "Rusi ne žele da provociraju ili da odmah
zauzmu drugačiju poziciju koju onda ne mogu da brane".
Istovremeno je sagovornik Bete ocenio da je teško proceniti da li je Rusija
trenutno dovoljno jaka da bi bila u stanju da se zaista uspešno suprotstavi
zapadnom pritisku u vezi sa Kosovom.
"Sa jedne strane su oni koji tvrde da Rusija nema nijednog džokera u ruci zbog
čega ne može da igra sa velikim ulogom, dok je Zapad dovoljno jak da progura
svoju poziciju. No, drugi ukazuju da se stvar promenila, da nema više
unipolarnog sveta iz vremena neposredno posle kraja hladnog rata, da su
Amerikanci oslabili, Evropljani nisu razvili zajedničku spoljnu i bezbednosnu
politiku i da su se Rusi vratili u prvu ligu svetske politike. Jer, sa naftom
i gasom imaju u ruci bolje karte nego pre dve-tri, pogotovu pre deset godina",
naveo je Rar.
Rar smatra da je "možda upravo Kosovo sada test koji će pokazati koje od ove
dve procene su tačne".
"Sada postoje dve opcije " ili će Rusija da popusti uz obrazloženje da je
doduše rekla svoje mišljenje, ali da nema sredstva, uticaja i moći da
neželjeno rešenje (za Kosovo) kakvo želi Zapad spreči, ili će Zapad pasti na
nos i videti da bez Rusije ne može da reši ovaj problem", kaže Rar.
Zamenik nemačkog ministra inostranih poslova Gernot Erler nedavno je ocenio da
ni onima koji dobro poznaju rusku politiku nije lako da protumače šta Moskva
sada zapravo želi oko Kosova.
Sagovornik Bete smatra, međutim, da se i te kako može razumeti ruska politika
i da je "više nego jasno da Rusi pokušavaju da Kosovo iskoriste ".
"Rusi su videli da ne mogu da izađu na kraj sa EU koja govori sa glasom sve
kritičnijim prema Rusiji. Kada je reč o odnosima sa Moskvom, unutar EU sve
više počinju da se nameću Poljska i baltičke države i da se suprostavljaju
Nemačkoj i Francuskoj", ocena je Rara.
Prema mišljenju berlinskog stručnjaka Rusija "počinje zato sa drugom taktikom
i razgovara bilateralno sa zemljama koji imaju simpatija za Moskvu " sa
Nemačkom, Francuskom, Mađarskom, Belgijom (koja prelazi na rusku liniju oko
gasa), Bugarskom, ali ne sa Rumunijom, Poljskom ili Baltičkim zemljama".
"I naravno, ako Rusija na Evropu gleda na ovaj način, onda joj treba i
saveznik na Balkanu, a to je Srbija. Ovo je novost, ali za rusku energetsku
politiku i gas-strategiju je Srbija značajan partner i zato Moskva želi da je
podrži", naveo je Rar.
Između EU i Moskve već postoji nekoliko spornih pitanja " pored Kosova, tu su
još i raketni štit čije postavljanje planiraju SAD, problemi vezani za
energetsku politiku, otvaranje ruskog tržišta i svađa oko uvoza mesa iz
članice EU Poljske.
Na pitanje koliko je za Moskvu "vrednost" Kosova u odnosu na druga otvorena
pitanja sa Zapadom, Rar ukazuje da "politika nije pijaca" i da "sve treba
posmatrati šire, u svetlu nastojanja Rusije da se vrati na svetsku scenu".
"Donedavno Rusi nisu imali instrumente da Zapad odvrate od postsovjetskog
prostora. Posle narandžaste revolucije u Ukrajini Rusi su videli da Zapad
nastoji da isčupa Ukrajinu iz tesnog saveza sa Rusijom, vide da SAD Gruziju i
Azerbejdžan u južnom Zakavkazju žele takođe da izvuku iz politike
reintegracije sa Rusijom. Ton tako postaje grublji, Rusi sada počinju više da
razmišljaju geopolitički, imaju protivstrategiju koju pre nisu imali", ukazuje
Rar.
Tu sada, kako je naveo, "spada i to da Rusija zauzme stav o Kosovu od kojeg ne
odustaje i kaže da će se do kraja boriti za taj stav i za svoje interese".
Ovaj stručnjak ne isključuje mogućnost da Rusija ne može da održi svoju
poziciju oko Kosova i smatra da bi Moskva u tom slučaju "mogla da primeni
drugu strategiju i traži da se isti model primeni u Transnistriji i Abhaziji,
iz čega bi nastali daleko veći sukobi nego ovaj oko Kosova".
U Nemačkoj deo analitičara smatra kobnim to što se Beograd, koji je i u vreme
Staljina uspeo da se odupre pokušajima da se uvuče u sferu uticaja Moskve,
sada vezuje za Rusiju.
Zapitan o tome, Rar predviđa ipak da će "proevropske elite, koje žele ulazak
zemlje u EU, svakako izbiti u prvi red i u Srbiji" i da dugoročno "ne vidi
savez Srbija-Rusija, jer Rusija igra na tu kartu zbog sebe tražeći saveznike u
Evropi". |
|
|
|
|
Srećna slava Đurđevdan |
|
Srpska pravoslavna crkva (SPC) i njeni vernici 6. maja slave dan svetog
velikomučenika i pobedonosca Georgija - praznik poznat u narodu kao Đurđevdan.
Đurđevdan je po broju slavara u Srba na četvrtom mestu, dok je prenos mostiju
Svetog Đurđa, Đurđic, na osmom mestu po broju slavara.
Praznovanje Đurđevdana pada 6. maja, a Đurđica 16. novembra po gregorijanskom
kalendaru. Đurđevdan je ujedno krsna slava mnogih pravoslavnih Srba i Roma, a,
prema narodnoj pesmi, bio je krsna slava i Kraljevića Marka.
Kuće se kite vrbom i zelenilom. Pletu se venci od bilja i leskovog pruća koji
se bacaju na kućni krov ili zadenu za kapiju i stajska vrata.
Mnogi do ovog prolećnog praznika ne jedu ovćje mleko i jagnjeće meso, niti do
Đurđevdana spavaju u prirodi. Pored toga, mnogi ne muzu koze i ovce do tog
dana i na Đurđevdan prvi put pomuzu svu sitnu stoku i prave sir, čija se prva
grudva nosi svešteniku da je blagoslovi.
Ako je na Đurđevdan vedro, veruje se, biće rodna godina. Ako tada i sutradan
pada kiša, leto će biti sušno. Pada li kiša na treći dan, dakle na dan svetoga
Marka, leto će biti kišovito.
Sveti Velikomučenik Georgije
Ovaj slavni svetitelj rodio se u kući bogatih i časnih roditelja u Kapadokiji.
Kad mu je otac postradao kao hrišćanin, majka se preselila u Palestinu, gde je
dečak odrastao.
Već u dvadesetoj godini dospeo je do čina tribuna u službi cara Dioklecijana.
U to vreme car je započeo veliki progon hrišćana, a mladi Đorđe je stupio pred
cara i odvažno rekao da je i on hrišćanin. Time je započelo njegovo stradanje
za veru.
Tamnica, okovi, krvave rane po celom telu i sva druga strašna mučenja nisu
pokolebali mladića. On se neprestano, usrdno i iskreno molio Bogu i Bog ga je
isceljivao i spasavao smrti na veliko divljenje naroda. Kada je Đorđe molitvom
vaskrsao jednog mrtvaca, mnogi su primili veru Hristovu, a među njima i careva
žena Aleksandra, glavni zrec Atanasije, zemljoradnik Glikerije, potom Valerije,
Donat i Tirin.
Car je najzad odlučio da Đorđa i svoju ženu osudi na smrt sečenjem glave.
Carica je izdahnula na stratištu pre pogubljenja, a sveti Đorđe posečen je
303. godine.
Mnoga čuda dešavala su se od tada na njegovom grobu. Gospod ga je, zbog
njegove iskrene i nepokolebljive vere, učinio močnim da pomaže svima koji su u
nevolji i koji ga iskreno slave i prizivaju njegovo ime. |
|
|
|
|
Ćutaću ako ne dobijem dokumenta na srpskom |
|
Lider Srpske radikalne stranke Vojislav Šešelj, optužen za zločine u Hrvatskoj,
Vojvodini i BiH, izjavio je u sredu pred Haškim tribunalom da neće učestvovati
u suđenju ako mu svi dokumenti ne budu dostavljeni na papiru i na srpskom
jeziku.
Na raspravi o stanju u postupku, pretpretresni sudija Žan-Klod Antoneti rekao
je da ne zna kada će suđenje Šešelju početi zbog toga što još nisu rešeni
problemi oko dostavljanja dokumenata i finansiranja odbrane.
Nova tužiteljka Kristina Dal, koja je zamenila dosadašnju zastupnicu optužbe
Hildegard Erc-Reclaf, nagovestila je da bi za suđenje mogla biti spremna u
novembru ove godine.
Šešelj je naznačio da će, ako njegov zahtev ne bude ispunjen, "proces proteći
bez njegovog učešća".
"Ja ću mirno sedeti u sudnici i ćutati, a vi ćete saslušavati svedoke i na
kraju izreći presudu", rekao je Šešelj tokom rasprave o stanju u postupku.
On je kazao da neće odustati od zahteva i da je spreman da na početak suđenja
"čeka još četiri godine", dok ne budu prevedeni svi dokumenti. "Vi ste čekali
četiri godine, ništa niste radili, a ja ću čekati još četiri. Prevedite sve
dokumente na srpski jezik, obelodanite ih meni i proces može početi. Bez toga
ne vidim kako proces može početi".
Šešelj zahteva da mu se na srpskom jeziku i papiru dostave svi dokumenti
optužbe, oslobađajući materijal, izjave svih svedoka koji su ga pomenuli pred
Tribunalom i neke od presuda međunarodnog suda za Ruandu.
On je ponovio zahtev da mu Tribunal za njegovu odbranu "odredi budžet". Prema
pravilima suda, pravo na finansiranje imaju samo optuženi koji imenuju
branioce, a Šešelj insistira da se brani sam.
Sudija Antoneti, koji je ranije javno podržao Šeseljeve zahteve, zatražio je
od Šešelja da podneskom zatraži da mu svi dokumenti budu dostavljeni na papiru
i srpskom jeziku, rekavši: "Vi možete čitati između redova - znate kakav je
moj stav o tome".
Tužiteljka Dal je izrazila nadu da se može pronaći "srednje rešenje" za
obelodanjivanje dokumenata optuženom Šešelju, primećujući da on odbija ponudu
da bude obučen za rad na kompjuteru.
Zastupnica optužbe je, kao dokaz da Šešelj zna da radi na kompjuteru,
prikazala snimak iz intervjua u kojem Šešelj, pre predaje Tribunalu, kaže da
će u ćeliju poneti laptop da bi pisao knjigu.
Šešelj je uzvratio da zna da uradi osnovne stvari i "slepo kuca sa svih deset
prstiju" na kompjuteru, ali da odbranu želi da priprema isključivo
proučavajući dokumente na papiru. Odbijajući bilo kakvu obuku, Šešelj je
primetio da bi mu to "zagorčalo robijaški život".
Lider SRS-a je kazao i da se "ne nada ničemu", "osim da će pobediti" Tribunal
i "trijumfalno otići odavde".
Sledeću statusnu konferenciju sudija Antoneti je najavio za dve do tri nedelje.
Šešelj se Tribunalu dobrovoljno predao 24. februara 2003. |
|
|
|
|
Obuka američkih vojnika u replici iračkih
sela |
|
Konvoj tenkova za sobom diže oblak prašine iza koje se nazire pobunjenički
irački grad Faludža, ondosno njegova replika podignuta usred kalifornijske
pustinje.
Nedaleko od Doline smrti, tri sata vožnje od Los Anđelesa, nacionalni centar
za obuku američke vojske Fort Irvin se pruža na površini od 3.100 kvadratnih
kilometara. U njemu je od 2003. godine, zahvaljujući jedinstvenoj opremi, više
od 190.000 vojnika obučeno za ratne uslove u Iraku.
Napravljene su kopije devet iračkih i avganistanskih sela: policijske stanice,
zgrada opštine i džamije. Natpisi su na arapskom a ambulantna kola su označena
crvenim polumesecom, navodi AP.
Kako bi se upotpunio realistični pristup obuci, angažovano je 250 statista.
Svi su poreklom iz Iraka, odeveni u skladu sa tradicijom te zemlje i, po
zadatku, govore isključivo na arapskom.
Nadija i Sem, koji imaju ulogu supružnika, igraju karte ispred svoje kuće, u
fiktivnom selu Uasal.
"Radim ovaj posao kako bih spasao živote. Pružanjem realistične obuke
američkim vojnicima mogu se spasti životi u Iraku," kaže 50-godišnji Sem
Kalešo, haldejski hrišćanin koji od 1977. živi u Kaliforniji. On svakog meseca
radi ovaj posao u Fort Irvinu.
Statistima je plaćeno 20 dolara na sat, a rade 12 sati dnevno, 14 dana mesečno.
Izabrala ih je jedna privatna kompanija koja sarađuje s američkom vojskom.
Jedanaest je sati ujutro. Sem mora hitno da dođe u zgradu opštine i posveti se
svojoj ulozi zamenika gradonačelnika. Na programu je sastanak seoskih
zvaničnika i američkog vojnog kapetana koji predvodi šestoricu vojnika.
Tema pregovora je bezbednost na ulicama noću. Oko stola su gradonačelnik,
njegov zamenik, muftija, imam, šef iračke policije i prevodilac. Napet
razgovor odvija se na arapskom. Kapetan je strpljiv i spretan, uprkos
verbalnim provokacijama lokalnih "zvaničnika".
Nakon sastanka, grupa koju čine američki vojnici i irački policajci kreće u
patroliranje naizgled mirnim ulicama. Iznenada se čuje pucanj, usled čega se
meštani razbeže. Amerikanci se zaklanjaju iza zida.
Kapetan daje znak rukom i šalje dvojicu vojnika da pretraže kuću iz koje
veruje da je pucano. Čuju se još dva pucnja i dva američka vojnika padaju na
tlo. Napadač je bio sakriven u gepeku autombila. "Mrtvi" vojnici su isključeni
iz "borbi" u naredna 24 sata.
Puške, mitraljezi koji nemaju municiju, imaju sofisticirani laserski sistem:
na šlemovima i vojnim uniformama nalaze se uređaji koji se jakim zvukom
oglašavaju ukoliko je vojnik postao meta ili je pogođen. On se automatski
smatra ubijenim.
Štab u kampu svakog meseca izrađuje novi scenario. Svaka grupa vojnika provodi
14 dana u vojnoj bazi a terenska obuka traje osam dana.
"Stres je realan pa čak i snažan", kaže jedan 30-godišnji oficir koji se do
pre nekoliko meseci borio u Iraku. "Nema bolje obuke od ove.
Pejzaž, klima, ambijent i situacije na terenu su veoma slične onome što se
ovde može naći."
Situacije su toliko realne u vojnoj bazi Fort Irvin da su angažovani i timovi
psihologa i psihijatara koji pružaju pomoć u slučajevima posttraumatskog
stresa do kojeg ponekad dolazi posle vežbi u kampu. |
|
|
|
|
Daleko od raja |
|
Krajem 1970-ih godina, Kabul je bio očaravajući grad, sa baštama, zelenilom,
neobičnim bazarima, veličanstvenim džamijama i palatama i grobnicom cara
Babura, osnivača Mogulskog carstva iz 16. veka, koji je grad nazivao rajem na
zemlji.
Pogled sa Baburove grobice, poput oaze smeštene na brdu nad gradom, u bašti
oraha, dudova, jabuka i narova, sa malom mermernom džamijom, fontanama i
kanalima za vodu, međutim, daleko je od rajskog.
Danas se pogled prostire na ratom razoren, prašnjav i prljav grad u kojem živi
oko četiri miliona stanovnika.
Ulice u glavnom gradu Avganistana su neasfaltirane, mali broj kuća je
priključen na vodovod, zgrade su uglavnom izrešetane mecima ili oštećene u
eksplozijama, a gomile plastičnih flaša pliva po reci Kabul.
Ulice su preplavljene automobilima koji dižu za sobom oblake prašine i
otrovnih gasova.
"Kabul ima najviši procenat fekalnih materija u atmosferi na svetu, a manje od
pet odsto domaćinstava priključeno je na kanalizaciju", izjavila je Rojtersu
opštinska savetnica u Kabulu Pušpa Patak.
"Ako ste budni u četiri sata ujutru, možete čuti magarce kako kolima odvoze
izmet iz grada", dodaje je ona.
Taj stari način čišćenja poljskih klozeta propada, jer farme koje su koristile
taj otpad kao đubrivo sve se više udaljavaju zbog brzine kojom se grad širi.
"Kabul je bio Švajcarska istoka. Ljudi su dolazili ovde da provedu medeni
mesec," tvrdi Patak.
Desetogodišnja okupacija Sovjetskog Saveza, borbe za oslobođenje, a zatim
građanski rat, međunarodna izolacija tokom talibanskog rezima i rat u kojem su
oni svrgnuti. Avganistanu su doneli samo razaranja i uništenje.
Prvo je nestalo drveće, posečeno za loženje umesto nafte i da ne bi moglo da
posluži za zaštitu neprijateljima. Danas se nijedno drvo ne nalazi uz puteve
koji idu iz Kabula.
U građanskom ratu, u teškom bombrardovanju grada sa okolnih brda uništen je
veliki broj zgrada.
Od kako su međunarodne snage, koje su predvodile SAD, svrgle talibane 2001, a
na vlast došao predsednik Hamid Karzaj, zemljom je zavladao relativan mir,
koji je gradu doneo ipak samo minimalan napredak.
Od 1970-ih godina, kada je u Kabulu živelo oko 700.000 stanovnika, broj
žitelja se, zbog povratka izbeglica i siromašnih seljaka u potrazi za poslom,
popeo na četiri miliona.
Mnogi od njih izgradili su na brdima oko Kabula kuće od blata, bez vode,
struje i kanalizacije.
Danas je samo 10 odsto domaćinstva priključeno na vodovod, iz grada se odnosi
samo polovina đubreta, potrebno je hitno asfaltiranje oko 50 do 60 kilometara
gradskih ulica, a struja se u najboljem slučaju uključuje povremeno.
Avganistan je najveći proizvođač opijuma na svetu, a trgovina drogom čini više
od trećine bruto domaćeg proizvoda zemlje.
Gradske vlasti cene da je Kabulu potrebno oko 3,5 milijardi dolara i 10 do 15
godina za osnovne javne sisteme: vodovod, kanalizaciju, struju i zelenilo za
oko 60 do 70 odsto stanovništva. Gradski budžet za ovu finansijsku godinu,
međutim, iznosi 26 miliona dolara. |
|
|
|
|
Parče papira koje ga je oduvalo |
|
Bilo je to samo jedno tanko parče papira koje je "oduvalo" Berlinski zid.
Saopštenje zvanične istočnonemačke novinske agencije ADN imalo je samo četiri
pasusa i izgledalo je više kao poštansko obaveštenje.
"Da li ste svi videli ovo", zagrmeo je portparol vlade Ginter Šabovski, mašući
papirom na pretrpanoj konferenciji za novinare u Istočnom Berlinu 9. novembra
1989.
Stranim novinarima, koji nisu znali o čemu je reč, pročitao je, u brzini,
uznemirenim tonom i prekidan uzvicima da uspori:
"Građanima NDR biće data dozvola za privatna putovanja na zapad bez
ispunjavanja uslova. U kratkom roku biće im date dozvole i mogu da dobiju vize
za stalnu emigraciju, ako žele", javio je ADN.
Novinari su pitali kada će to početi, a Šabovski, član Politbiroa i ministar
za informacije, odgovorio je: "Odmah, koliko ja znam".
U stvari, bilo je odlučeno da to bude tek narednog dana, ali Šabovski, koga su
pozvali sa odmora, to nije znao.
Dopisnici su se rastrčali sa vešću, ali minuti su prošli dok je nisu zaista
shvatili. To nije bila samo promena u politici putovanja: posle 28 godina,
Berlinski zid je počeo da pada.
Čekpoint "Čarli" u američkom sektoru podeljenog Berlina, bio je jedan od
najgorih: izlaz za zapadnjake koji su ušli u Istočni Berlin i tema za
špijunske novele hladnog rata.
To je bila barijera betonskih zidova, bodljikave žice, mitraljeskih gnezda i
osmatračkih tornjeva koje je podigla Istočna Nemačka da odvrati građane od sna
o bekstvu.
Prolazeći čekpoint početkom novembra, ni novinar Rojtersa koji je bio svedok
istorijskih događaja, kako piše, nije znao da će to biti jedan od poslednjih
puta, kao ni namršteni stražari.
Ipak, svi su i tada već osećali da se promene ubrzavaju u Istočnoj Nemačkoj,
gde se uzdrmana komunistička vlast suočavala sa talasom nezadovoljstva zbog
propale ekonomije i državne represije.
Nikada nije bilo sporno da je betonski zid izgrađen preko noći 13. avgusta
1961. podignut da bi "držao unutra" Istočne Nemce, a ne Zapadne Nemce van.
Tokom niza godina, stotine ljudi stradale su u pokušaju da pređu iz sumornog
istočnog u glamurozni zapadni deo kapitalističke Nemačke. Pozudanih podataka
nema i kreću se od 250 do čak 1.000. Poslednja žrtva bio je 23-godišnji Kris
Gefroj koji je poginuo 6. februara 1989, od metaka istočnonemačke straže.
Nepun sat posle objave portparola Šabovskog, novinar Rojtersa odlazi na
čekpoint "Čarli" i daje stražaru vest ADN-a.
"Ljudi će ovo čitati i reći 'mora da je greška'", rekao mu je naoružani oficir,
držeći u ruci kopiju agencijske vesti. "Ovo nije dobro. Izgubićemo posao",
rekao je mlađi oficir.
I bio je u pravu.
Čim su čuli vest, hiljade istočnih Nemaca telefoniralo je državnoj televiziji
koja je nekoliko puta morala da pre-kine program i ponovo pročita saopštenje
ADN-a.
Potom su nagrnuli u policijske stanice širom Istočnog Berlina da traže dozvole
za putovanja koje su izdavane onoliko brzo koliko je to bilo u ljudskoj moći.
A onda su zatrpani zvaničnici jednostavno počeli da ignorišu formalnost.
Gomile ekstatičnih ljudi otišle su na nekoliko zatvorenih kapija za koje su
znali da postoje na zidu, smejući se, plačući i igrajući na ulicama.
Na uskoj kapiji u Invalidenštrase, gradonačelnik Zapadnog Berlina morao je da
megafonom zatraži da njegovi sugrađani koji su slavili, najpre puste
Istočnjake.
Istočnonemački "trabanti" sporo su vozili kroz reke zapanjenih Berlinaca koji
su prihvatili strance kao davno izgubljene ljubavnike. Oni iz Istočnog Berlina
otkrili su izobilje u blještećim radnjama: koje nisu mogli mnogo da priušte,
ali su svi kupovali banane, luksuz koji su retko videli.
"Bilo je kao da dotičem zabranjenu vatru", rekao je jedan građanin Istočnog
Berlina koji se srećan vraćao kući, znajući da ga čeka nova budućnost.
Novinar Rojtersa piše da se sam zapitao čemu je prisustvovao te noći i
zaključuje: bila je to moć slobode, u pravom smislu te reči. |
|
|
|
|
Pol Makartni nije najbogatiji |
|
Pol Makartni više nije najbogatiji u britanskom svetu muzike - bivši "Bitls"
treći je na godišnjoj listi "Sandej tajmsa" na kojoj dominira bivši vlasnik
izdavačke kuće "Zomba rekords" Klajv Kalder. Bogatstvo 64-godišnjeg Makartnija
procenjeno je na 725 miliona funti (1,06 milijardi evra), 100 miliona funti
(146 miliona evra) manje nego pre godinu dana, pošto će ga, kako se tvrdi,
toliko koštati razvod od Heder Mils-Makartni. Imovina drugoplasiranog na listi,
kompozitora i producenta Endrua Lojda Vebera, procenjena je na 750 miliona
funti (1,1 milijardi evra), prenele su agencije.
Kalder je jedini milijarder (u funtama) na listi, pošto njegovo bogatstvo
iznosi 1,3 milijardi funti (1,9 milijardi evra). Američka pevačica Madona i
njen muž, britanski režiser Gaj Riči, nalaze se kao i prošle godine na šestom
mestu, sa 275 miliona funti (403 miliona evra). Muzičari Elton Džon (225
miliona funti/330 miliona evra) i Mik Džeger (215 miliona funti/315 miliona
evra) su na sedmom, odnosno osmom mestu. Među prvih deset su i pevač Tom Džons
i gitarista "Roling Stonsa" Kit Ričards. Fudbaler Dejvid Bekam i njegova žena
Viktorija su na 22. mestu, sa 112 miliona funti (164 miliona evra).
Najuspešnija na listi mladih milionera i ove godine je violinistkinja Vanesa
Mej, sa 32 miliona funti (46 miliona evra). |
|
|
|
|
|
|