Broj 1132, 7. decembar 2007.

Šefovi diplomatija NATO o Srbiji i Kosovu
Šefovi diplomatija NATO razmotriće u Briselu razvoj na Kosovu, u trenutku kad se u krugovima Atlantskog saveza izra-žavaju strahovanja da najave jednostranog proglašenja nezavisnosti pokrajine mogu posebno izazvati zategnutost i nužnost delovanja Kfora na severu Kosova. U NATO su, prema obaveštenim diplomatskim izvorima, stigle i informacije da bi Srbi na kosovskom severu, uz podršku Beograda, mogli da pruže "razne vidove otpora" nameri kosovskih Albanaca da proglase otcepljenje pokrajine od Srbije. Agenciji Beta su ti izvori preneli da je generalni sekretar NATO Jap de Hop Shefer, prilikom prošlonedeljne posete Prištini, takve bojazni preneo tamošnjim međunarodnim zvaničnicima. U sedištu NATO je novinarima rečeno da će šefovi diplomatija NATO podržati "proces i rezultate" Martija Ahtisarija, kao i delovanje "trojke" Kontakt grupe. NATO diplomatski krugovi tvrde da većina članica Atlantskog saveza i Evropske unije (EU) izražava spremnost da "u dogledno vreme" prizna jednostrano proglašenje Kosova i da SAD traže da se to učini što pre, čim se "uvidi" da je proces pregovora "trojke" ostao bez ishoda. Oni su potvrdili informacije nekih medija da poglavito neke evropske zemlje ne žele da se rešenju statusa Kosova pristupi bez usaglašenog stava i da naročito žele da se sve pomeri za posle predsedničkih izbora u Srbiji, čime bi se dokazalo srpskim demokratskim snagama da "Evropa ne želi da ih ostavi na cedilu". Evropski sajt "EUobserver" javlja, istovremeno, da je Evropska komisija i zvanično zatraži-la od članica EU da svim diplomatskim pritiscima na kosovske Albance izdejstvuju da oni ne proglašavaju nezavisnost pre srpskih izbora 20. januara i 3. februara. U izveštaju se tvrdi da bi "prema jednom scenariju" to omogućilo da se EU s tako proglašenom nezavisnošću Kosova suoči "usaglašenim postupkom-uprkos zvaničnog izostanka odobrenja Saveta bezbednosti UN". Funkcioneri EU su rekli da je još rano da se govori o tačnom scenariju, da treba sačekati raspravu Saveta bezbednosti (SBUN) o izveštaju Kontakt grupe 19. decembra, ali da je jasno da bi mogao da se primeni "dosta dopunjen plan Martija Ahtisarija", koji bi Srbiji dao i veći upliv nego što je dosad bilo zamišljeno. To bi značilo da će i misija EU odmah početkom godine zameniti UN na Kosovu, u saglasnosti sa rezolucijom 1244 SBUN, imajući u vidu posebno član 19. i druge stavke tog dokumenta. Evropska unija bi, prema "EUobserveru", "primila na znanje deklaraciju o nezavisnosti Kosova, isto kao u slučaju Crne Gore, i prepustila članicama EU da svaka od njih to prizna ili ne". Jedan visoki funkcioner Atlantskog saveza je novinarima rekao da će šefovi diplomatija NATO sutra razmeniti mišljenje i o "komplikovanoj i napetoj situaciji u Srbiji, odakle stižu poruke koje nisu prijateljske prema NATO". Zvaničnik je precizirao da NATO nije zadovoljan saradnjom sa Srbijom u okviru Partnerstva za mir, posebno zato što Beograd još nije prihvatio da sa NATO-om potpiše sporazum o bezbednoj razmeni poverljivih informacija, jer je to ključni preduslov za saradnju na vojnim i "nevojnim" poljima, u okviru projekata Partnerstva za mir. Takođe je upućena zamerka da godinu dana posle ulaska Srbije u Partnerstvo za mir još nije dostignuta očekivana puna saradnja s Haškim tribunalom. Portparol NATO Džejms Apaturaj je, istovremeno, poručio da Atlantski savez "želi produbljivanje saradnje sa Srbijom", ukazavši na činjenicu da postoje važni oblici kooperacije s Beogradom. Visoki funkcioner u sedištu Atlantskog saveza je, preneo i da bi ministri NATO sutra trebalo da donesu odluku da će Rezolucija 1244 SBUN smatrati osnovom za dalji ostanak Kfora na Kosovu i u slučaju da kosovski Albanci proglase jednostranu nezavisnost pokrajine. Ministri inostranih poslova NATO i Evropske unije na "transatlantskoj večeri" iza zatvorenih vrata raspravljati o Avganistanu, Kosovu i prili-kama na Zapadnom Balkanu. Ministri NATO će sa svojim ruskim kolegom Sergejom Lavrovim razgovarati o Kosovu i drugim ključnim temama.

U Srbiji za 10 meseci boravilo dva miliona turista
U Srbiji je u prvih 10 meseci 2007. godine boravilo dva miliona turista, što je 16 odsto više nego u istom periodu prošle godine, saopštila je danas Turistička organizacija Srbije. Kako se navodi, od toga je domaćih turista bilo oko 1,41 milion ili 15 odsto više, a stranih 595.909, što je 19 odsto više nego u periodu od januara do oktobra 2006. godine. U velikim gradovima Srbije, precizira se, registovano je naj-više turista - 697.381, u planinskim mestima 387.894, u banjama 346.881, a u ostalim turističkim mestima 498.241. U prvih 10 meseci ove godine u Srbiji je ostvareno 6,41 milion noćenja, što je 12 odsto više nego u istom periodu prošle godine. Od toga su domaći turisti ostvarili 5,14 miliona noćenja ili devet odsto više, a strani 1,26 miliona, što je povećanje 23 procenta. Mereno brojem ostvarenih noćenja, domaći gosti su najviše boravili u banjskim mestima (39 odsto) i na planinama (31 odsto), a inostrani u glavnim administrativnim centrima (63 odsto) i ostalim turističkim mesta (18 odsto). U Beogradu, prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, od januara do oktobra strani turisti su zabeležili 710.058 noćenja, što je ra-st od 26 odsto, u Novom Sa-du 86.933 ili 36 odsto više. Na Kopaoniku su strani turisti zabeležili 40.980 noćenja, za dva odsto više nego od januara do oktobra 2006, na Zlatiboru 33.272, u Nišu 32.957 i Vrnjačkoj Banji 31.167 noćenja. Najveći broj noćenja od 154.664, kako se navodi, ostvarili su turisti iz Crne Gore, što je za četiri odsto manje nego u navedenom periodu 2006, zatim slede turisti iz Bosne i Hercegovine sa 126.336, što je povećanje od 12 odsto. Slovenci su imali 91.066 noćenja (povećanje od 19 odsto), Nemci 71.517 (povećanje od 30 odsto), zatim slede Italijani sa 64.257 noćenja (povećanje od 28 procenata, Hrvati sa 63.110 (povećanje od 18 procenata). Turisti iz Britanije su ostvarili 54.525 noćenja (povećanje od 35 procenata) Rusije 46.113 (povećanje od 45 odsto), Makedo-nije 45.354 (povećanje od sedam procenta), a gosti iz Francuske su zabeležili 50 odsto više noćenja - 38.656.

Hoće li KZK biti vojska
Komandant međunarodnih mirovnih snaga na Kosovu, francuki general Gzavije Bo de Marnak izjavio je u Prištini da će od budućeg statusa Kosova zavisiti hoće li Kosovski zaštitni korpus (KZK) postati vojska Kosova. Tokom posete Gardi Kosova u pratnji zamenika komandanta KZK generala Rahmana Rame, De Marnak je rekao da je zadovoljan profesionalizacijom KZK, ali se nije direktno izjasnio o njegovoj budućoj ulozi. "Ja mislim da oni (KZK) mnogo rade na tome (da budu vojska), ali to zavisi od završetka procesa utvrđivanja statusa Kosova, zato ja za sada neću komentarisati ovo pitanje", rekao je komandant KFOR-a.

Potpisivanje sporazuma sa EU 28. januara?
Potpredsednik Vlade Srbije Božidar Đelić izrazio je očekivanje da će Srbija 28. januara 2008. godine potpisati Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa Evropskom unijom. "To je prvi samit Evrope tokom sledeće godine i to je datum koji je ciljan i koji je tehnički i politički moguć", rekao je on na konferenciji za no-vinare nakon sednice vlade. Prema njegovim rečima, cilj je da tog datuma, u momentu potpisivanja sporazuma, Srbija uruči kandidaturu za dobijajanje statusa zemlje kandidata za ulazak u EU. Đelić je istakao da zemlja, kada dobije status kandidata, priprema dokument koji predstavlja program usklađivanja njenog sistema sa onim što je evropski okvir.

Njujork tajms o beogradskim aforističarima
Američki "Njujork tajms" u članku o beogradskim aforističarima piše da je reč o tradiciji kod Srba koji su se kroz satiru i crni humor izborili sa decenijama autoritarnog režima. "Zašto ne bismo bili ponosni na prošlost kada je svaki novi dan gori od prethodnog?", pita se Aleksandar Čotrić, čiji su se aforizmi čitali na transparentima u vreme demonstracija koje su sa vlasti zbacile Slobodana Miloševića 2000. godine. "Njujork tajms" piše da Srbi postaju sve manje sigurni u to da će ih nekada popularna vlada Vojislava Koštunice odvesti u bolju budućnosti. To nezadovoljstvo je, smatra Čotrić, pogodno tle za aforizme. Aforizmi su "cvetali" u centralnoj i istočnoj Evropi posebno u vreme komunističkog režima, čak i u bivšoj SFRJ, u vreme rigidne kontrole tokom 35 godina vladavine Josipa Broza Tita, piše "Njujork tajms". Aforizmi su pomogli Srbima i u godinama posle Titove smrti, kada ih je Milošević vodio u brutalne ratove koji su se okončali podelom bivše Jugoslavije u čemu je, kako navodi list, Srbija imala dominantnu ulogu. Čotrić smatra da aforizmi danas u Srbiji doživljaju renesansu. "Imali smo ratove, hiperinflaciju, kult ličnosti, cenzuru, nacionalizam, etničko čišćenje - i da nije bilo ovog odbrambenog humora, ti ludaci na vlasti pretvorili bi i nas u ludake", ističe ovaj satiričar iz Beograda. Slobodan Simić, psihijatar i član "beogradskog aforističarskog kruga" počeo je, kako kaže, da piše aforizme protiv režima Milošević 1990-tih, kako bi "uništio mit da svi Srbi podržavaju Miloševićevu politiku". On, takođe, kaže da je idealna "inspiracija" za aforističare politička situacija u vezi sa budućim statusom Kosova. Beogradski satiričari imaće uskoro širu publiku zahvaljujući dokumentarnom filmu 30-godišnjeg Borisa Mitića "Apokalipsa sada!" o srpskim aforističarima i aforizmima, piše "Njujork tajms".

Partije korumpirane, vlada neefikasna
Svaki peti građanin Srbije tvrdi da je platio mito da bi dobio neku uslugu u javnim službama, a više od polovine smatra da je vlada neefikasna u su-zbijanju korupcije, pokazalo je istraživanje sprovedeno za po-trebe međunarodne nevladine organizacije Transparensi internešnel. Istraživanjem povodom 9. decembra, Međunarodnog dana borbe protiv korupcije, obuhvaćeno je 60 zemalja, a u Srbiji je sprovedeno od 13. do 19. juna na uzorku od 1.003 ispitanika. To je više nego u drugim zemljama regiona, poput Hrvatske (osam odsto), Bosne i Hercegovine (pet odsto) ili Bugarske (sedam odsto), ali i manje nego u nekim članicama EU - Rumunija (33 odsto), Litvanija (29), Grčka (27). Na Kosovu, koje je obrađeno odvojeno od Srbije, čak 67 odsto - dve trećine građana, navelo je da im je traženo mito. Građani Srbije kao najkorumpiranije označili su političke partije, a slede pravosuđe i zdravstvo. Kao najmanje korumpirane ocenjene su verske zajednice i komunalne službe. Na skali od 1 do 5, gde 5 znači izuzetno korumpirano, partije su dobile ocenu 4, što je prosek i na globalnom nivou. Zdravstvo i pravosuđe imaju ocenu 3,8, privreda i privatni sektor 3,7, skupština, policija i obrazovanje 3,6, a mediji i nevladine organizacije 3,5. Lošije mišljenje o nevladinim organizacijama imaju samo ispitanici u BiH, Turskoj i Pakistanu. Po oceni garđana Srbije, po rasprostranjenosti korupcije slede vojska i poreski organi, sa ocenom 2,9, službe za izdavanje dozvola 2,7 i na kraju liste verske zajednice i komunalne službe sa 2,6. Ispitanici u Srbiji su potpuno podeljeni po pitanju očekivanja u budućnosti - jedna trećina (34 odsto) misli da će se nivo korupcije povećati u naredne tri godine, isto toliko njih misli da će ostati isti, a trećina (32 odsto) da će se smanjiti. Po tome su građani Srbije ipak veći optimisti od regiona, gde 44 odsto očekuje rast korupcije i EU, gde čak 58 odsto očekuje rast. Napore vlasti u suzbijanju korupcije kao neefikasne je označilo 56 odsto građana Srbije. Vlast je kao efikasnu opisalo 27 odsto anketiranih. Transaprentnost Srbija detaljnije će predstaviti istraživanje u petak, 7. decembra.

Kosovo raj za švercere oružja
Prema rezultatima istraživanja koje je sproveo UNDP, na teritoriji Kosova nalazi se oko 400.000 komada ilegalnog ručnog oružja, a više od 23 odsto kosovskih domaćinstava želi da nabavi oružje. Kao glavni razlog za kupovinu oružja uglavnom se navodi da je to način da se zaštiti li-čni život i životi u svojoj porodici, piše Balkan insajt, internet publikacija Balkanske istraživačke mreže . Neefikasno sprovođenje zakona na Kosovu stvara povoljnu klimu za švercere oružja koji stiču značajnu korist zahvaljujući nesposobnosti vlasti da reše taj problem, piše Balkan insajt. Istraživanje BIRN-a pokazalo je da se crno tržiste oru-žja na Kosovu nalazi u procvatu. Oružje najčešće stiže preko švercera iz Srbije, Makedonije i Albanije. Liberalne procedure za izdavanje dozvola dovele su do toga da stanovnici Kosova koji žele da imaju pušku u kući to mogu bez problema i da ostvare. Savez lovaca procenjuje da se u privatnom posedu nalazi oko 50.000 komada oružja, iako stvarni broj lovaca među dva miliona stanovnika Kosova, kako tvrde lokalna lovačka udruženja, nikada nije prelazio 10.000. Statistički podaci se razlikuju, ali nema sumnje da je od 2001. godine legalizovana velika količina oružja, navodi se u tekstu. Metak od sedam milimetara u Srbiji košta pet centi, a na Kosovu se može prodati za 50 centi, a pred novogodišnje praznike čak za jedan evro. Kosovski Albanci imaju tradiciju pucanja u vazduh za praznike i slavlja, a Nova godina je naj- prilika za to.

Jeremić isključuje upotrebu sile
Šef srpske diplomatije Vuk Jeremić isključio je mogućnost upotrebe sile u slučaju jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova, ali je ukazao da će Srbija upotrebiti sva ostala sredstva kako bi sačuvala teritorijalni integritet i budućnost u Evropi. "Srbija nema izbora. Ona će učiniti sve što može da bi sačuvala svoju suverenost i teritorijalni integritet, uz svoju bu-dućnost u Evropi. Mi verujemo u budućnost naše zemlje u Evropskoj uniji i smatramo da će ta budućnost verovatno biti jedini način da se jednom i za svagda osigura mir i stabilnost na zapadnom Balkanu", rekao je Jeremić. On je u intervjuu svetskoj službi Bi-Bi-Si-ja na engleskom jeziku objasnio da će Srbija upotrebiti sva sredstva iz svog političkog, diplomatskog, pravnog i ekonomskog arsenala. "Srbija je kao ostale balkanske zemlje devedesetih godina prošla kroz vrlo teška i traumatična vremena i ova vlada Srbije neće upotrebiti vojnu silu ni u kakvim okolnostima", rekao je Jeremić. "Mi ne tražimo reintegraciju Kosova u naš sistem. Suštinska autonomija znači da Kosovo vodi svoje sopstvene poslove, ali Srbija nije odustala od simbolizma svoje suverenosti", rekao je ministar spoljnih poslova Srbije. Jeremić je izrazio na-du da je moguć kompromis oko budućeg statusa Kosova, kao i nastavak pregovora o statusu pokrajine pod okriljem UN i posle 10. decembra. Govoreći o dosadašnjim pregovorima, Jeremić je rekao da je "suština problema" što su kosovski Albanci došli na prvi sastanak sa predlogom o prijateljskim odnosima dveju nezavisnih država i nisu bili spremni da od toga odstupe, dok je Beograd izlazio sa novim predlozima. "Ono što je na žalost takođe slučaj jeste da su tokom ovog procesa neki moćni akteri, koji su njegov integralni deo, javno, na visokom nivou govorili da će, ako do 10. decembra ne bude nikakvog kompromisnog rešenja, odobriti pregovaračku poziciju jedne od strana - u ovom slučaju je to strana kosovskih Albanaca", podsetio je Jeremić.

KOSOVO KAO SIMBOL ANTI-POSTMODERNIZMA
Kulturni prostor jednog naroda omeđen je duhovnim tvorevinama a ne graničnim prelazima. Jedan narod može da vekovima sačuva taj prostor i bez matične teritorije (Jevreji), ili da ga izgubi šaptom - i to pod okriljem svih parafernalija funcionišuće države sa sopstvenim nacionalnim predznakom, kao što se upravo događa mnogim zapadnim Evropljanima. Srbima preti dvostruka opasnost daljeg sužavanja "matične teritorije" do tačke kada reliljuiae reliljuiarum njihove demografski i ekonomski iscrpljene države čini samo ono na šta ama baš niko drugi ne pretenduje, uz istovremeni zahtev da se priklone postmodernim kulturnim obrascima kako bi dokazali svoju zrelost za učešće u navodno poželjnim procesima političko-ekonomskih integracija. Nosiocima tih obrazaca svako dalje postojanje prepoznatljivo srpskog kulturnog prostora, zasnovanog na predmodernim (kultnim) vrednosnim postavkama i senzibilitetu, predstavlja nedopustiv anahronizam. Premda kulturtregeri globalne postmoderne to Srbima neće otvoreno priznati, opstanak takvog prostora predstavlja smetnju i kao mogući izvor subverzije u sredinama gde je glajhšaltung naizgled priveden kraju. Opstanak nekog kulturnog prostorčića u kome jedan Miro Vuksanović biva objavljivan, čitan i nagrađivan, pored živih, zdravih i za svaki zadatak ornih Arsenijevića, nedopustivo je, baš kao što je nedopustiv neometani opstanak Asteriksovog sela u senci rimskih garnizona. Izvestan stepen kakve-takve srpske političke i ekonomske autonomije, u senci Evropske Unije još se i može tolerisati - ali kulturne nikako. Ova činjenica odražava preciznu spoznaju pripadnika globalne elite kakav je relativni značaj tri sfere za opstanak identiteta jednog naroda. Tačnost hijerarhije kultura-politika-ekonomija potvrđuje nam još uvek postojeća država pod imenom Nemačka, koja je i u naše vreme vodeća ekonomska sila Evrope kao i u prethodnih 135 godina. U političkom smislu bila bi prepoznatljiva kajzeru Vilhelmu (premda bi bio zgranut blizinom zapadne poljske granice Berlinu). U ekonomskom smislu Fridrih i Albert Krup bi se čak samozadovoljno smeškali kada bi se provezli svojim Esenom. Jednom Geteu, Vagneru ili mnogo bližem Tomasu Manu, međutim, današnja nemačka kultura teško da bi bila prepoznatljiva. Savremeni Nemac amorfni je građanin Evropske Unije, fizički lociran negde između Odre i Rajne a duhovno u prefabrikovanim konceptima sajber-sfere, u idejnim, vizuelnim i zvučnim šablonima globalnog sela. Kolektivno prevaspitani za grehe otaca, Nemci su odbacili i pradedove - ili su ih prosto zaboravili: tek svaki deseti današnji Nemac zna poneki Geteov stih napamet. Da se "evropska kultura" pretvara u sopstvenu suprotnost potvrđuju slični procesi promocije istorijske amnezije, estetskog relativizma i samomrzačkog odbacivanja nasleđene tradicije u Francuskoj, Velikoj Britaniji, Beneluksu, Skandinaviji, da o severnoj Americi ne govorimo. Ako je taj proces tako daleko odmakao u nacijama koje su svojevremeno bile nosioci zapadne kulture, dominantna elita postmodernog Zapada ne bez osnova očekuje da će Srbi biti daleko mekši orah, pogotovu što je u samoj Srbiji našla zagovornike stava da ono šta oni zovu mitskom svešću mora već jednom da ustukne pred tzv. informatskom svešću. Samo odbacujući teret mitologizovane istorije i lečeći se od zablude da su u ma čemu osim u dimenzijama svojih greha posebni, Srbi mogu da se unormale i prestanu da budu opasnost i po sebe i po okolinu. Samo takvo pročišćenje otvara dveri Severnoatlanske alijanse, Evropske Unije i svih drugih preduslova da napokon "počnemo da živimo kao sav normalan svet". Glasni i sa strane izdašno potkrepljivani zagovornici srpske pokajničke katarze nisu originalni. Teze o srpskom remetiteljstvu imaju svoju bečku, berlinsku, vatikansku, britansku, moskovsku i američku varijantu već duže od jednoga veka. U najnovije vreme destilovane su u hašku konstrukciju novije srpske istorije - poznatu pod etiketom "zajednički zločinački projekat" od Garašanina do danas - i njena tri vodeća ogranka: srbofobnu islamofiliju (Noel Malkolm, Bernar-Anri Levi), hristofobiju (Danijel Goldhagen, pok. Suzan Sontag) i rusofobiju neokonzervativnog establišmenta. (Za ove poslednje, Serbia delenda est treba da olakša i ubrza posao srubljivanja Rusije na dimenzije moskovskog velikog knjaževstva.) Svi su saglasni da su Srbi skloni kolektivnoj psihozi koja vodi u zločin, a u čijem je korenu opsednutost KULTOM (krst časni, Miloš, Lazar, Kosovo, Vidovdan, carstvo nebesko, itd.). Saglasni su i da te opasne konstrukcije moraju biti izbrisane iz kolektivnog sećanja Srba pre nego što oni mogu biti proglašeni za zalečene (nikako ne i "izlečene") i pripušteni u pretsoblje civilizovanog evropskog kluba. Nedovoljno svesni ovih činjenica, već dugi niz godina srpske institucije i pojedinci u kontaktima sa pripadnicima zapadne elite - političkim liderima, birokratskim zvaničnicima, novinarima, analitičarima i naučnicima - pozivaju se na četiri argumenta u prilog stava da Kosovo i Metohija moraju ostati deo Srbije: istorijski: Kosovo je srce srednjovekovne srpske države; kulturni: na KiM nalazi se niz dragocenih spomenika srpske umetnosti i arhitekture, koji definišu srpski doprinos zajedničkom evropskom nasleđu; duhovni: Kosovo je "srpski Jerusalim", zavetna kolevka srpskog identiteta; civilizacijski: Kosovo ne sme da padne pred agresivnim džihadom, jer bi time bio ugrožen i sam Zapad u civilizacijskom sučeljavanju koje je u toku. Greška onih koji pokušavaju da navedenim argumentima promene odnos nosilaca moći današnje tzv. međunarodne zajednice prema budućnosti Kosova i Metohije nalazi se u uverenju da se obraćaju zapadnjacima iz ere Pol Anri Spaka i Morisa Šumana, De Gola i Miterana, Adenauera i Šmita, Niksona i Regana, kod kojih bi ta vrsta argumenata verovatno naišla na povoljan odjek. Problem predstavlja činjenica da je generacija rođena na razmeđi 19. i 20. veka odavno upokojena i zamenjena na pozicijama od političkog i kulturnog uticaja jednim novim sojem "zapadnjaka". Oni se od svojih prethodnika razlikuju po tome što odbacuju vrednost i značaj istorijskog, kulturnog i duhovnog nasleđa civilizacije kojoj pripadamo. Vladajuće elite Zapadne Evrope i Amerike uzrok su fatalnih slabosti u svojim sopstvenim društvima, uključujući kako prvobitni uzrok - a to je gubitak religioznosti - tako i šest sekundarnih: odbojnost prema ispoljavanju zajedništva evropskih, istorijski hrišćanskih nacija i njihovog identiteta utemeljenog na etničkom poreklu i kulturi; gubitak osećanja mesta i istorijske utemljenosti sopstvenog naroda i društva, uz istovremeno nametanje perspektive "jednog sveta", tj. mondijalizma; rapidno demografsko opadanje, verovatno ireverzibilnog karaktera i do sada neviđeno u istorijskim okvirima; ogroman priliv emigranata iz Trećeg sveta, naročito iz islamskih zemalja; veličanje "različitosti", "multikulturalizma" i "tolerantnosti" kojima se nameću tuđinske kulture, verovanja i načini života na štetu evropskih, hrišćanskih modela; demonizacija i kriminalizacija svakog neslaganja sa ovim principima. U okviru navedenog sistema vrednosti današnjeg Zapada, oni koji svoje pravo na određenu teritoriju i njenu odbranu pravdaju vekovnom istorijskom vezanošću za nju, hrišćanskim hramovima, činjenicom da ta teritorija predstavlja kamen-temeljac njihovog moralnog kodeksa, duhovnosti zasnovane na hrišćanskom mučeništvu, ili samoodbranom od agresivno nadirućeg islama... dakle korisnici takvih argumenata i nesvesno govore u prilog onima koji žele da im tu teritoriju - oduzmu! Paradoksalno je ali istinito da ovako formulisani srpski argumenti za ostanak KiM u sastavu Srbije samo "dokazuju" tezu zapadnih postnacionalista da Kosovo i Metohija moraju biti trajno odvojeni od Srbije, jer je to jedini način lečenja Srba od nezdravih, prevaziđenih, "ne-evropskih" atavizama. U razmatranju vajningerovskog fenomena samomržnje i njenog ispoljavanja u obliku islamofilije vladajućih krugova Zapada, posebno su upadljivi dvoličnost, pa i kriminalnost politike većine zapadnih sila na KiM, u BiH, u Čečeniji, na Kipru i manje-više svim ostalim nestabilnim područjima u kojima se islam sukobljava sa tradicionalno hrišćanskim zajednicama. Ta politika u skladu sa manifestacijama patologije postmoderne elite na samom Zapadu. Trenutna tehnološka, kulturna i finansijska snaga Zapadne Evrope samo je fasada iza koje se kriju moralna i demografska slabost. Dinamika te slabosti ima potencijal da uništi Evropu do kraja ovog veka. Simptomi ove malaksalosti idu ruku pod ruku sa širenjem Evropske Unije, transnacionalne hiperdržave čija politika predstavlja evropsku repliku mentaliteta većeg dela vladajuće elite u SAD. Evropsko demografsko samouništenje počiva na kolektivnoj kulturi smrti, oličenoj u kontraceptivnoj piluli, abotrusu, devijantnoj seksualnosti i eutanaziji. Donela je gorke plodove. Stanovništvo Evrope ostarilo je do te mere da će nastaviti da se naglo smanjuje čak i u malo verovatnom slučaju ponovnog rasta broja novorođenih do nivoa koji obezbeđuje generacijsku obnovu. Kako trenutno stvari stoje, do kraja ovog stoleća neće postojati "Evropljani" kao pripadnici etničkih grupa koje dele isti jezik, kulturu, istoriju i pretke i koji naseljavaju zemlje nazvane svojim imenom. Pritom, da ironija bude potpuna, evropski narodi u opadanju podvrgnuti su indoktrinaciji da je demografski preokret u korist uljeza zapravo blagoslov koji obogaćuje njihova društva. Evropa gubi sposobnost da se definiše i odbrani, što predstavlja pogodnost za milione imigranata čija je asimilacija nemoguća jer su ispunjeni prezirom prema društvu-domaćinu. Mreže džihadista danas su aktivno prisutne u svakoj od zemalja zapadno od nekadašnje Gvozdene zavese. Širom Evrope sindrom je isti. Od Polarnog kruga do Gibraltarskog moreuza, lice Evrope se menja. Fenomen je prognozirao je i dijagnozu stanja duha vladajuće elite dao Žan Raspaj u Taboru svetaca (Le Camp des Saints) pre više od tri decenije: "Imamo problem morbidnog, zaraznog viška sentimenta." Za sekularnu teokratiju Zapada multikulturalizam nije puki vrednosni stav ili sistem, nego pre svega program socijalnog i kulturnog inženjeringa u cilju nepovratne, revolucionarne promene. Ishod te politike je Evropa sve naseljenija strancima koji ne žele da se adaptiraju nego žele da je promene po uzoru Anadolije, Pendžaba ili Magreba. Umesto da bude transformisan Evropom, džihad transformiše Evropu. Glavni grad evropske elite je Brisel, gde je pala odluka da članice EU više nisu ovlašćene da donose zakone o imigracionoj politici Amsterdamskim ugovorom iz 1999. Pojam asimilacije više nije zadržan čak ni kao teorijska mogućnost. Centar Evropske unije za nadzor rasizma i ksenofobije i niz sličnih NVO širom EU, imaju simbiotički odnos sa petom kolonom džihada. Diktat iz Brisela postaje sve krući, što za ishod ima pozive na dodatno razumevanje "dubinskih uzroka" terorizma (rasizam, rat u Iraku, zakasnela ili nedovoljna pomoć Zapada ugroženim muslimanima u Bosni, na Kosovu ili u Čečeniji, diskriminacija, siromaštvo, itd.) i insistiranje na još većoj inkluzivnosti, još striktnijem zakonodavstvu. Današnja "Ujedinjena Evropa" svetlosnim je godinama daleko od one od pre jednog veka. Ona ne stvara društveno i civilizacijsko zajedništvo, izuzev onog koje je zasnovano na potpunom odricanju od nasleđenih vrednosti i "tradicionalne" kulture i duhovnosti. U Briselu stavovi donosilaca odluka se razlikuju u zavisnosti od birokratskog ranga, ali ne i u pogledu kulturnih obrazaca. Shodno tome, Ustav EU je radikalan dokument koji ima za cilj da kodifikuje i posveti jednu tvorevinu oligarhijske, nedemokratske prirode, tvorevinu koja oličava težnje i interese postnacionalne elite. "Brisel" zamenjuje duh autentične Evrope kultom neprekidnog napretka čovečanstva kroz društveno-politički inženjering. Otud odbijanje pisaca Ustava EU da uvrste hrišćanstvo u Preambulu kao deo "kulturnog, religioznog i humanističkog nasleđa" Evrope. Odbacujući činjenicu da je hrišćanstvo kamen-temeljac evropske civilizacije, oni odbacuju evropsku kulturu kao takvu a sebe afirmišu kao njene neprijatelje. Da zaključimo: Ideološka posvećenost neoliberalnoj globalizaciji pretvorila je multikulturalizam i neograničenu imigraciju u dve nepovredive Euro-dogme. One nisu podložne demokratskoj verifikaciji. Izbori u državama-članicama EU ionako nemaju naročit značaj za briselske birokrate koji donose sve najvažnije odluke van domašaja nacionalnog zakonodavstva. Politička rešenja koja ne bi izdržala demokratski test bivaju ustanovljena administrativnom zapovešću. Rezultat je uloga Brisela kao saveznika džihada - i na Kosovu i kod sopstvene kuće. Evrokratija odbacuje stav da su zaveštanje evropske porodice, njena kultura i istorijska iskustva, vredni očuvanja. Zbog toga oni neće pristati na ostanak Kosova u Srbiji, i zato će njihovi probrani klonovi - pa zvali se oni Kušner, Hekerup, Jesen-Petersen, Solana, Dalema, ili kako god - uvek delovati na isti način. Euro-elite veruju da će obesmišljena masovna kultura i indoktrinacija u državnim školama neutralisati sve ostatke istorijskog i kulturnog kontinuiteta i etničke samosvojnosti. Uzdaju se da će kombinacija soft-porna i konzumerizma, kojima su svakoga dana izloženi svi žitelji zapadnog sveta sa svakog svetlucavog ekrana i svake štampane strane, otupeti oštricu džihadskog fanatizma. Od toga naravno nema ništa, ali oni nikad neće priznati da su igrali ruski rulet - i izgubili. Lista mladih muslimana rođenih u Evropi u redovima terorista, samo jedna je potvrda tog poraza. Gubitak osećanja za istoriju i sopstveno mesto u njoj koji su iskusili milioni zapadnjaka (bili oni svesni gubitka ili ne) ide uporedo sa nastankom transnacionalne hiperdržave u Evropi i ideologije "benevolentne globalne hegemonije" u Vašingtonu. Ova dva mentaliteta - evro-mundijalistički i amero-neokonzervativni - samo su naizgled suprotstavljeni. U suštini oni su dva aspekta istog globalizovanog univerzuma. I evropski multilateralisti i vašingtonski neokonzervativci dele istu nenaklonost prema tradicionalnim, spontano nastajućim društvima i kulturama. Razlike između njih nisu vezane za zajednički cilj postizanja globalnog monizma, nego samo za sredstva njegovog sprovođenja. Kraj Hladnog rata raščistio je put za uzdizanje nove globalne imperije učesnicima gramšijevskog "dugog marša kroz institucije". U prividnom porazu revolucionarne ideje - oličenom u porazu boljševizma - liberalno-neokonzervativna osovina pronašla je ključ buduće pobede svoje univerzalističke paradigme, koju globalizacija čini mogućom putem iskorenjivanja tradicionalnih struktura kadrih za otpor. Globalizacija, kako u evrokratskoj tako i u nekonzervativnoj odeždi, objektivni je saveznik revolucionarnog procesa, ne samo zato što uništava ostatke tradicionalnih identiteta i kultura već i zbog toga što utire put nepovratnoj demografskoj promeni unutar samog Zapada. Srbima čine zlo, na KiM i drugde, ali ne čine im ništa šta ne čine samima sebi. Naravno, džihad neće biti zahvalan Zapadu. Neće biti sinteze niti civilizacijskog prožimanja. Pre ili kasnije biće kto-kogo. Većina pripadnika evropskih nacija želi da se brani - čak su se i ultra-tolerantnim Holanđanima oči otvorile posle ubistva Tea van Goga - ali nije u stanju da to učini jer ih paralizuje vladajuća klasa sastavljena od samomrzitelja razdiranih osećanjem krivice. Oni drže političku moć, medije, institute i katedre - i stvaraju klimu civilizacijske kapitulacije koja je nedemokratska, neprirodna, opscena. Ako je Evropi stalo da opstane, oni moraju da budu demaskirani kao ono šta jesu: saputnici džihada, rak-rana evropske civilizacije, izdajnici svojih nacija i svoje kulture. Ako je Evropi stalo da opstane, oni moraju biti zamenjeni ličnostima spremnim i voljnim da pitanja poput kulture, imigracije i identiteta suoče sa testom demokratije, slobodnog izjašnjavanja svestrano informisanih građana nesputanih administrativnim i sudskim stegama iz Brisla ili Haga. I iz tog razloga Srbija ne sme da odustane od svoje tapije na Kosovo i Metohiju. Kapitulacijom bi samo ohrabrila sve one koji priželjkuju gašenje autentične Evrope i njenu predaju globalnom totalitarizmu, briselskih birokrata i vašingtonskih hegemonista danas, a sledbenika džihada sutra. Ne po prvi put, na Kosovu Srbi biju bitku koja nije samo njihova.
Srđa Trifković Spoljnopolitički urednik američkog mesečnog časopisa Cronicles: A Magazine of American Culture i direktor Centra za međunarodne odnose Rokford Instituta u američkoj državi Ilinoj.

Odaberite znak OVAN BIK BLIZANCI RAK LAV DEVICA VAGA SKORPIJA STRELAC JARAC VODOLIJA RIBE

| PRVA STRANA - HOME | REDAKCIJA | ARHIVA | PRETPLATA | KONTAKT |

Copyright © 1996-2008 "NOVINE Toronto"