|
Broj 1144, 7. mart 2008.
KO KOŠKA? KOKOŠKA |
|
Prošlog vikenda u Isabel Bader Theatre u Torontu, uživali smo u još jednoj
novoj predstavi Jugoslovenskog dramskog pozorišta iz Beograda. Kao i obično,
tražila se karta više, pa makar i za stajanje sa strane. Sve varijante su
dolazile u obzir samo da se vidi "Kokoška" čije je izvođenje delimično
finansijski podržalo Ministarstvo za dijasporu Republike Srbije a u
organizaciji Open Stage Theatre i System Entertaiment.
U
trajanju od sat i trideset minuta aplauzi su nekoliko puta prekidali sjajne
glumačke kreacije Vojislava Brajovića, Seke Sablić, Anite Mančić, Tanje
Pjevac i Gorana Šušljika.
Režija pripada jednom od naših najznačajnijih savremenih pozorišnih umetnika
Jagošu Markoviću.Tu je i pomoćnik reditelja David Putnik, dramaturg Jovan
Ćirilov, scenograf Miodrag Tabački, kostimograf Jelisaveta Tatić, lektor
Ljiljana Mrkić- Popović. Muziku je uradio Nijaz Memis.
Svega ovoga naravno ne bi bilo, da "Kokoška" nije delo Nikolaja Koljade,
koji slovi za jednog od najigranijih Ruskih dramskih pisaca. Rođen 1957.
godine na krajnjem severu današnjeg Kazahstana, Koljada je napisao preko 50
dela koja su prikazivana u Engleskoj, Nemačkoj, SAD, Italiji, Francuskoj,
Finskoj, Kanadi, Australiji, Turskoj, Letoniji, Litvi...
Ko je ta kokoška, ko se tu između sebe koška? Kokoška je mlada glumica koja
svojim dolaskom u provincijsko pozorište remeti ustajale vode i utvrđene
odnose. Iznenada, pravilan kvadrat se pretvara u dva nepravilna trougla.
Isplivavaju iz glumaca kako muški ideali, tako i ženske iluzije (ah, taj
Niče).
Nije protrajalo dugo a u gledalištu je snažno bljesnula sva tragedija reči -
izolovanost! Izolovanost od sveta počevši od zemlje, grada, pozorišta,
društva, porodice.
"Kokoška", tužna komedija, smeštena je u siromašnu sobicu Ruskog gradića
Doscatov. U njoj se odigrava prava katarza petoro glumaca koji kroz
međusobnu interakciju šalju poruku prepunoj sali:
Čovekovo bogatstvo nisu želje koje smo ispunili, već one koje nismo i kojima
hranimo maštu, tu našu najdragoceniju imovinu. U njoj stoje jedna uz drugu-
nada i patnja.
Tokom predstave, uspeli smo da se sa neverovatnom lakoćom saživimo sa
glumcima i problemima sa kojima se suočava pozorište i umetnost u Ruskom
svetu, u svom svakodnevnom životu. Nekako sve likove, u isti mah smo i
simpatisali i žalili.
Koliko u Koljadinom pisanju ima autentičnih ljudskih patnji i strahova,
govori on sam.
U Ekatarinburgu je 2002.godine osnovano Koljadino pozorište, nastalo na
osnovu privatne inicijative i bez ikakve potpore lokalnih vlasti. Pre svake
predstave Koljada obično sam u svom pozorištu kuva čorbu i deli besplatno
publici. Posle zadnjeg aplauza ljudi čekaju na njegov autogram, a žene su
obično i u suzama. "Njihovi muževi su pijani", kaže Koljada. "Sve one žele
nežnost. Četrdeset i pet im je godina, a nikad je nisu dobile."
U osnovi svega je ljubav. U Kokoški? Naravno. Za Nonu, ljubav je nada, za
Fjodora iskupljenje, za Vasilija nežnost i dodir, za Dijanu kajanje, za Allu
sve, samo dalje od Rusije.
Kako čežnja za srećom i maštom uvek nekako preživi, tako i u "Kokoški"
preživljava misao: Treba živeti! "Videćemo mi još nebo u dragom kamenju"...,
kaže Voja Brajović. Nona sanja o Moskvi, Ala o nekom inostranstvu u kome se
lepše živi.
San o izbavljenju je uvek tu. Zar ne?
Pomislih kako bi odgovorilo gledalište te večeri da je sprovedena anketa na
ovu rečenicu?
Da li bi bilo više odgovora: Da ili Ne? I koliko je nekima potrebno malo, da
promene svoj život, a koliko je to malo, za neke upravo nemoguće čudo, zbog
kojeg ostaju gde su.
Završiću ovu belešku tajnom koju mi je Kolada šapnuo: "Ako ne želiš da u
sebi čuješ: moraš, bar pristani da čuješ: usudi se!" |
|
Ksenija Vučević |
|
|
|
Oglasavanje Marketing
Oglasavanje Marketing
|