|
|
Broj 1155, 30. maj 2008.
| IZLOŽBA SLIKA - LAZAR SUBOTIČKI: JEDNA SLIKA
- JEDNA PRIČA |
| |
Da bi neko bio dobar slikar, potrebne su četiri stvari: meko srce, fino oko,
laka ruka i uvek sveže oprana četkica.
Na izložbi slika Lazara Subotičkog Zemunca, koja je otvorena u petak uveče u
Hazel Hall Sali SKUD-a Oplenac u Misisagi desilo se: slikarstvo.
 Slikanje
je postupak gde se četkom, spahtom, pastelom, nanosi mešavina pigmenta i
različitog veziva, na podlogu. Pigment u slikarstvu podrazumeva obojene
čestice koje su toliko suve i usitnjene da podsećaju na puder. One
slikarskim bojama daju- boju.
Između slikarskih tehnika i boja postoji naravno, uzajamna povezanost
Uzmimo, na primer, pastel. Zar ne daje osećaj ljupkosti i nežnosti? Akvarel
svojom providnošću, daje bojama prozračnost. Tempera i uljane boje, obično
su tu da naslikaju i najsitnije detalje.
Kvalitet umetničkog dela se procenjuje na osnovu količine stimulacije koju
izaziva, tj. ostavlja na ljude.
Na slikama Lazara Subotičkog Zemunca, prvo što vam zapadne za oko su snažni
vrtlozi i raskošne boje. Kolorit njegovih slika dolazi pravo iz njegovih
snova.
Na pitanje, da li kada sedne pred štafelaj ima gotovu sliku u mozgu,
Subotički kaže, da uvek krene da naslika neku fotografiju koja mu se dopala.
Ali već prvi zamasi četkicom odvedu ga svojim talasima na sasvim drugu obalu.
"Ja ne tražim, ja nalazim," znao je da kaže, Pikaso.
Tematska opredeljenja Subotičkog su uglavnom portreti, koloristički pejsaži
prirode - rečni i šumski prostori kao i veduta (delimičan prikaz ulica i
trgova), panorama, marina… Tako govori Lazar Subotički jezikom slikarstva.
Kada govori jezikom poezije, kao da slika. Tu nema komplikovanih formi, već
jednostavnih jezičkih izraza. Poezija Zemunca je lagana poezija, kao
povetarac koji ćarlija. Jednom je zapisao:
"Volim da ih dotaknem
Volim njihovo brujanje
I strujanje,
senzorima mojim…
Spustio bih poljubac
Ali
Da ih
Ne povredim…"
Gost večeri bila je i poznata slikarka Dragica Gađanski, kao i umetnici i
pesnici udruženja Desanka Maskimović.
Od svakog pesnika potekao je slobodan stih koji ima svoj ritam i svoj tempo.
O magičnim trenucima ljubavi, svako na svoj način govorili su Katarina
Kostić, Buba Braunštein, Dragana Živić-Ilić, Ksenija Vučević, Srđan Bajić,
Stojanka Petković, Tatjana Crnjanski, Miroslava Đurčić.
Nećemo govoriti o sadržaju pesama jer bi to bilo, kako kaže Branko Miljković,
isto kao kada govorimo o zvezdama u vodi.
Te večeri sam se setila reči Žorž Ruoa koji kaže: "Slikarstvo je za mene
samo sredstvo da zaboravim život. Krik u noći. Suzdržan jecaj. Prigušen smeh."
Slikarstvo je zaista nemo pesništvo, a pesništvo, slikarstvo koje govori. |
| |
| Ksenija Vučević |
|
| |
| OTAVA - RADA MIĆIĆ |
| |
Ispod toplog svoda Ruskog kulturnog centra "Puškin", u Otavi, sabraše se u
Svetu nedelju (25. maja) braća i sestre po veri i poreklu. Rusi i Srbi,
Ruskinje i Srpkinje. Sabrao ih je zajednički osećaj tople slavenske duše,
osećaj prema ljudskoj patnji, stradanju i bolu. Onaj nesebični i u ovom
svetu i životu, nažalost, sve ređi poriv ljudskog srca da saučestvuje u
tuđim mukama i da osluškuje tuđu jadikovku. Pogotovo kada ta jadikovka stiže
iz daljine i tuđine…
 A
ona je pod kupolu ruskog "Puškina" stigla sa svete, i do najdubljeg bola
ranjene, srpske zemlje Kosova i Metohije. Bezmerno bolnu tragediju srpske
majke iz Retimlje sa Kosova, Petre Kostić, koja traga za svojim otetim
sinovima Todorom i Lazarom, "donela" je i, iz srca, na najneposredniji,
emocionalno dubok i upečatljiv način "odbolovala" naša poznata humanistinja
Radmila Mićić, iz Toronta.
Dubinom emocionalnog uživljenja Radmila je monodramom "Deco moja, kude li
ste" (koju je sama napisala), dirnula srca svih prisutnih. Potresnom
emocijom i istinom o srpskim stradalnicima sa Kosova i Metohije, ova
plemenita žena je upečatila u srca posetilaca utisak koje će još dugo nositi
u sebi. To, možda, najrečitije govore neskrivene suze u njihovim očima.
Govori, svakako, i nezapamćena pažnja i tišina u sali dok je Radmila, po
prvi put, na tri jezika, srpskom, ruskom i engleskom naizmenično govorila
reči i rečenice svoje monodrame.
Premda Radmila Mićić nije glumica, niti joj je gluma motiv za izvođenje ove
istinite životne jadikovke, ipak, monodramu "Deco moja, kude li ste" izvodi
na umetnički efektan način. Njena kostimografija kao i mala scenografija,
koju je sama kreirala, čine živu scensku sliku potpunom, izvornom i
originalnom.
Bilo je ovo Radmilino drugo gostovanje u prestonici Kanade. Kao i prvo, od
pre dve godine, i ovo je deo njenog upornog i, nadasve, plemenitog
pregalaštva da sabranim novčanim prilozima pomogne onima kojima je ostala
jedino nada.
To su, pre svih, srpska deca, koja već devet (9) godina žive zatočeni u
sedam kosovsko-metohijskih enklava. Iz tih enklava, ograđenih bodljikavom
žicom, kao nekada iz gestapovskih logora, neprestano stižu vapaji za pomoć,
za slobodu i dostojanstvo života.
Ruska pravoslavna crkva "Pokrov Presvete Bogorodice" iz Otave oslušnula je
taj vapaj i, u saradnji sa srpskom pravoslavnom crkvom "Sveti Stefan" iz
Otave kao i Ambasadom Srbije, organizovala humanitarnu i kulturno-umetničku
akciju prikupljanja novčane pomoći za srpsku decu iz kosovsko-metohijskog
geta.
Ceo sabrani novčani prilog biće preko humanitarne fondacije "Stara Raška"
direktno uručen deci Orahovca i drugih srpskih enklava. Njih će, polovinom
juna, zajedno sa episkopom Teodosijem, posetiti naša humanistkinja i
junakinja Radmila Mićić. Uz humanitarnu pomoć ona će im podariti i osećaj
topline koji živi u srcima njihovih prekookeanskih sunarodnika.
I sve dok bude bilo te topline, biće i smislene nade u Božji spas. I njima,
i nama… |
| |
| Dragomir Vukosavljević-Vuk |
|
| |
| PROMOCIJA KNjIGE BOŽIDARA ŽIVANOVIĆA "EMIGRANTSKE
SUDBINE" |
| |
U petak, 23. maja, u prepunoj knjižari Srbika promovisana je najnovija knjiga
književnika Božidara Živanovića "Čovek u starim cipelama i druge priče". U
vrlo interesantnom razgovoru i predstavljanju knjige učestvovali su pisac i
njegovi gosti, novinar Slobodan Rundo, izvanredni student lingvistike Nikol
Marković i muzički umetnik na klasičnoj gitari Božidar Hadži Vitković.
O knjizi je govorio i predstavio je pisac ovih redova. Mlada studentkinja
Nikol upoznala je prisutne posetioce sa kritičkim osvrtima književnih
kritičara i književnika, Dr Radeta Baturana, Zorana Mandića i Ljubice Žikić
koji su u dali svoje mišljenje o Božidarevoj prozi ocenivši veoma pozitivno
njegov dosadašnji prozni rad.
 Božidar
Živanović, na slici desno, u najnovijoj knjizi opisuje sudbine emigranata u
Americi i Kanadi. To su priče sa snažnom lokalno etničkom i sentimentalnom
bojom.
Priče uglavnom opisuju život naših ljudi sa ruba, što je univerzalna sudbina
onih koji prinudno traže svoje mesto u tuđem svetu. Između nužnosti i
nostalgije koja probija iz dubina bivšeg života, Božidar Živanović se i u
knjizi dosledno bavi sudbinom srpske emigracije u SAD i Kanadi. Junaci priča
su raspeti u jednoj vrsti unutrašnje dezintegracije u svom traganju za novim
životom.
Ispisujući reminiscencije o životu u bivšoj domovini, sa tamnim političkim
konotacijama ili o trenucima detinjstva i rane mladosti, pisac povezuje dva
sveta, bivši i sadašnji, obasjavajući dvostrukom svetlošću prošli život, kao
patnju i kao nostalgičnu himnu.
Sadašnjost emigracije je data neposrednim dramatizovanim glasom pripovedača
koji posmatra i saučestvuje u iluzijama i gestovima života koji se kreće u
razmerama stvarnosti u koju je teško integrisati se i prošlosti koju junaci
ovih priča nose, tegobno obnavljaju i gube pred razmerama nesentimentalne
borbe za opstanak.
Božidar pripoveda jednostavno, iz pozicije dramatizovanog pripovedača,
realizujući situacije i karaktere sažeto i filmski, kratkim i sugestivnim
kadriranjem, kojim se reprezentuje realni i realistički dramatizam jednog
sveta koji traga za svojim mestom u svetu.
Svi njegovi junaci nalaze se daleko od granica otadžbine napuštene iz niza
uzroka, povoda, želja, i verovanja da će u drugom svetu posrećiti svoje
sudbine i da će doživeti socijalni napredak.
U poetici Božidara Živanovića život i priča se prepliću. On nema nameru da
filozofira, ali njegove priče same nameću određenu filozofiju života.
Njegovi junaci samo svode račune svog života i svoje prošlosti.
Piščevi junaci nisu izmaštani. Sredstvima svoje visprenosti, zapažanja i
lucidnosti, pisac nam pokazuje pojedince, njihove pobede i poraze, povremene
lagodnosti ali i neograničena ispaštanja. Čini se da je Božidarova
pripovedačka percepcija odraz one književne svojine čiji je glavni reprezent
njegov talenat za uočavanje životnih situacija svojih zemljaka u tuđem svetu.
Najveće umeće njegove proze je dijalog. On je majstor dijaloga. Pisac
koristi sve mogućnosti koje su dozvoljene u kratkoj priči.
Njegove priče i slike su sa mnogim šaljivim aspektima, pa i sa primesama
ironije, veoma uzbudljive i ubedljive artikulacije.
Njegove knjige mogu se čitati kao "pričaonica", kao štivo u unutrašnjim
razgovorima sa samim sobom.
Božidar Živanović, kako sam kaže, posmatra sopstveni život i život svojih
sunarodnika u ambijentu druge kulture, kanadske i američke, u koju su
dospeli pod prinudom različitih društvenih i političkih okolnosti. Taj drugi
život i druga kultura nemilosrdno prodiru u srpskog čoveka i njegovu dušu.
Božidar Živanović, rođen 1954. god., pre rata živeo je u Sarajevu. Kratke
priče objavljivao je u periodičnim časopisima u Jugoslaviji, Kanadi i
Americi. Bavio se i filmom. Objavio je knjige "Kauboj iz Arizone", "Čovek iz
ulice Kvin", "Kako je otišla Lili". Trenutno radi na petoj knjizi, a njegove
najbolje priče će uskoro izaći i na engleskom jeziku. Sve njegove dosadašnje
knjige se nalaze u katalozima kanadskih biblioteka. |
| |
| Slobodan Rundo |
|
| |
| PROMOCIJE KNjIGE KATARINE KOSTIĆ "STARI I
NOVI SVET" |
| |
Predstavljanje knjige priča "Stari i novi svet" Katarine Kostić koje je
održano 10. maja, uveče, u donjoj sali crkve "Sveti Sava" na Riveru, okupilo
je većinu značajnih pisaca koji žive i rade u Torontu. Program su priredili
članovi Udruženja književnih stvaralaca "Desanka Maksimović".
Interesantno je napomenuti da su među brojnom publikom bili prisutni i mnogi
junaci iz priča Katarine Kostić, što je celom događaju dalo posebnu
osobenost. Gosti večeri su bili g-đa Slavka Ilić, izuzetan izvođač
starogradskih pesama, kao i gospodin Kostja Parusis, izvođač ruskih i grčkih
pesama. Nakon promocije knjige publika je uživala u lepom druženju, uz dobru
muziku.
 Osvrte,
kritike, mišljenja i ocene o knjizi izneli su prof. dr Radomir Baturan,
pisac Radovan Gajić i pesnikinja Snežana Ivković. Ova knjiga, nedavno izašla
iz štampe, dobila je veoma pozitivne kritike, kako u Beogradu, tako i u
Torontu. U Beogradu je predložena za nagradu "Arsenije Čarnojević" koju
dodeljuje Ministarstvo za dijasporu.
Naslov knjige "Stari i novi svet" asocira na nešto što se zbiva između
redova biblijskih kazivanja, ali u jednom prenosnom, savremenom kazivanju i
otkrivanju zbilje i događanja ljudima DžDž i DžDžI veka. Teme migracija i
pomeranja ljudi oduvek su privlačile istoričare, pisce, analitičare vremena,
kao i sve vrste umetnika koji su te, kako lične, tako i društvene
transformacije, uvek doživljavali i iskazivali na jedan osoben i uvek nov
način.
Kroz svoje priče Kostićeva odslikava deo našeg vremena, ona različitim
bojama nijansira i senči junake svojih priča, kroz čije živote ona u stvari
oblikuje i daje obrise jednog svedočanstva i realiteta, istovremeno se
služeći temom koja je naizgled obična; temom svakodnevnog života ljudi sa
kojima se susretala i delila istovremeno sudbinu "tuđeg neba".
Priče ispričane u ovoj knjizi mogu za trenutak zavarati čitaoca da su obična,
nevažna kazivanja o svakodnevici emigranata. Međutim, za dobre poznavaoce
pisane reči, za znalca i iskustvenika života i zbilje, to su vrlo složena,
tematski i sadržajno bogata kazivanja o posebnom usudu svakog čoveka, o
njegovom putu kroz vreme koje se život zove, o njegovim psihološkim
transformacijama unutar konteksta njegove individualnosti, o njegovoj borbi
da napuni dušu koju život neminovno prazni i menja, o večitoj borbi čoveka
da se odbrani od bola koji donosi njegovo bivstvovanje, bilo gde da je i
uključivanja niza odbrambenih mehanizama da se prebrodi, kako trenutak, tako
i sam život, koji je uvek pun malih stvari koje znače mnogo i velikih stvari
koje znače još više.
Autorka ne teži da priče govori jezikom poetske proze, ali istovremeno ona
ne odustaje od toga da tu realnost emigracije spaja sa onom tananošću koja
je tako uočljiva u oslikavanju trenutka u mnogim pričama.
Mišljenje dr Radomira Baturana o knjizi Katarine Kostić najbolje ilustruje
njegov iskaz da "Katarina Kostić nije stala na doživljaju njene svesti o
ključanju emocija, već se vinula u više sfere ideja rvući se sa njima u
metafizičkoj osećajnosti. Tako je dala odgovore o živoj prošlosti u našem
današnjem trenutku. A pripovedač koji to uspe dodiruje i univerzalna
značenja".
Izlaganje o knjizi Katarine Kostić dao je i pisac Radovan Gajić, u svom
osvrtu pod nazivom "Pesnikinja u zemlji između svetova". Citiraćemo početak
tog osvrta:
"Uplovili smo u drugačije, novo doba. Običaj je da se novo slavi i veliča,
da se novo uzdiže i da mu se daje svetačko mesto. Posebno su futuristi
ostavili to u amanet. Ali Katarina Kostić, prevashodno pesnikinja, ne slavi
novo. Naprotiv! U svojoj prvoj knjizi proze, zbirci kratkih priča "Stari i
novi svet", autorka kroz svoje svedene pripovesti poetizuje kraj starog
sveta i lamentuje nad tim novim, drugačijim, izmenjenim svetom. Starog sveta
više nema, poređenje, dakle, više nije moguće. Jedino što je moguće jesu,
bilo pesničke, bilo prozne poetizacije, boljeg, starog sveta u omeru prema
novonastalom. Ništa sebe ne održava istim.
"Imati u rukama knjigu "Stari i novi svet" autorke Katarine Kostić, čitati
priče kroz koje nas ona upoznaje sa likovima sa kojima na izvestan način
delimo sudbinu emigranata je uistinu pravo zadovoljstvo. Jer, šta nas
najviše dotiče u umetnosti? Ono što nam je poznato ili prepoznatljivo, ali
rečeno na osoben način. To je upravo postigla Kostićeva u knjizi "Stari i
novi svet"..." rekla je pesnikinja Snežana Ivković.
Knjiga Katarine Kostić zaslužuje pažnju i treba je pročitati. |
| |
| Buba Braunštein |
|
| |
|
Oglasavanje Marketing
Oglasavanje Marketing
|
