|
|
Broj 1165, 15. avgust 2008.
IN MEMORIAM - ĐORĐE ĐORĐEVIĆ
NEMOGUĆI LET GOSPODSKE DUŠE |
| |
(Na vest o smrti majstora Đorđa Đorđevića)
Umetničko delo Đorđa Đorđevića zaokruženo je i konačno.
Kao i sve, zaokružila ga je smrt. Preminuo je 11. avgusta o.g. u ovom, gradu
Torontu, koji smo, svojim dolaskom, usvojili, na duže ili kraće, a mnogi
ipak na doživotno. Sada i zato, već možemo da govorimo o životu koji majstor
Đorđe Đorđević, grafičar i slikar tek počinje da živi. Ostavio je za sobom
delo koje će zasigurno potrajati ceo vek, a i više. Zbog onoga što je
podario potomstvu i slede reči, napisane poodavno.
 U
pristupu belini površine, različitim likovnim tehnikama, jedan se način u
velikoj meri razlikuje od ostalih. I u slikarstvu i u crtežu, bilo koja
sredstva da umetnik koristi, proces je skoro istovetan. Između emocija i
izazova platna samo je grč, kojim ruka treba da sprovede nakane uznemirenog
duha. Pristup kojim to čini grafičar, na izvestan način, je posredan i
fizički je mukotrpniji.
Da bi grafičar iskazao svoj unutrašnji nemir on, nužno, mora da napadne
kamen ili metalnu ploču. Danas se u kamenu radi jako retko, kao što se i
Zevsu, nekada velikom, danas niko više ne obraća. Možda to ima veze jedno sa
drugim, jer je kamen ostao pod njegovom zaštitom. Danas se najčešće radi
grebanjem ploče od cinka, bakra, mesinga, rečju: od metala, koji je bio pod
zaštitom Hermesa, koga tu i tamo još i prizivaju, ali najviše zbog toga što
je zaštitnik lopova i trgovaca. Takav je bio antički raspored.
Koliko znam, a i za ono što ne znam, sumnjam da se majstor Đorđe ikada
obratio Hermesu. Nesumnjivo je pak, da, ako toga i ima, majstor Đorđe,
sudeći po njegovim umetničkim ostvarenjima, uživa naklonost onoga, bez čije
milosti ili kazne, kako se u antičkom svetu verovalo, niko nije mogao da se
dotakne nikakvog metala. U najvećem broju, svoje grafičke radove, majstor
Đorđe, je izveo tehnikom suve igle. Majstorluk koji je u ovim svojim
radovima ostvario, ostaće izazov za mnoge koji ovu tehnike budu odabrali za
način svoga iskazivanja.
Postoje razlike u značajnom detalju između uobičajenog grafičkog otiska i
otiska izvedenog tehnikom suve igle. Krajnji stepen obrade metalne ploče,
obrađene zašiljenim vrhom igle od čelika ili dijamantskom iglom, potseća na
čičak. U tom čičkolikom reljefu, nakupi se boja koja otisku daje plišani
efekat. Umeće da ovu plišanost iskoristi u svrhu saopštavanja svoje poetike
niko, u srpskoj grafici nije razvio u meri kao majstor Đorđe Đorđević.
Za umetnika ovo je mukotrpna i iscrpljujuća tehnika, slična onoj koja
iscrpljuje majstore zanatske veštine za koju svi drže i da je umetnost, a ta
je filigranski vez. Pored strahovite koncentracije, suva igla zahteva i
dobru fizičku kondiciju, naročito mišića šake, kako bi rad bio izveden sa
potpunom preciznošću.
Posledica upotrebe ove tehnike jeste da je broj mogućih otisaka, koji
zadovoljavaju svojom izvedbom, sveden na minimum i to ispod ma kog
uobičajenog minimuma u grafičkoj umetnosti. Sa jedne strane, koliko
nastojeći da ovo prenebegne kao nedostatak, toliko, sa druge strane, iz
osećaja potrebe za prostorom u kome će se iskazati, majstor Đorđe Đorđević
je uspešno pribegao velikim formatima.
Uspešno, jer je kompozicioni problem, u svakom od otisnutih listova, rešio
do kraja osmišljeno, ne ostavljajući nigde suvišan prostor. Grafike "Devojke",
"Devojka i riba" ili mala serija od tri različite "Kuće", (pirotske kuće), i
svakako, i poetski i kopoziciono, izuzetna grafika "Vreme", više nego očito
dokazuju da svu vlast nad grafičkim pro-storom, majstor Đorđe Đorđević, drži
u svojim rukama. Čak i tamo gde je borba sa prostorom i njegovom belinom
rešena, samo na izgled, ustupanjem polja belini, to je učinjeno iz svesnih
razloga potrebe za rešenjem te vrste, kako bi se podigla ili smirila
dramatika kompozicije, pošto je samo tako, nameravana poetika celine mogla
da bude saopštena.
Grafika je brz rad, koji može da se izvede u relativno kratkom vremenskom
roku i da se, isto takvom brzinom, umnoži u veoma pristupačnom broju
primeraka, što nije slučaj ni sa jednim drugim postupkom u likovnim
umetnostima koji zahteva aktivnost muskulature ruku.
Takvim činom umetniku je moguće da iskaže žestinu kojom je bio potaknut na
akciju dok su razlozi za akciji još uvek prisutni. Otuda grafika skoro uvek
završava u prostorima ilustrativnog. Grafika da, ali ne u tehnici suve igle
i posebno ne radovi majstora Đorđa Đorđevića.
Otuda, svaki svoj grafički rad, majstor Đorđe Đorđević izvodi polagano, kao
što se slika slika. Pažljivo razmešta mase i linije, osvaja prostor bojom
ili ga ostavlja netaknutim, shodno smislu koji mu je odredio svojom opštom
poetskom vizijom. On odmerava, baca i ponavlja otiske, dok ne dođe do onog
veoma malog broja čije izvedbe prihvata i priznaje kao svoja završena dela.
Majstor Đorđe, namerno i vešto, odbija da ide bilo kojim od znanih puteva
grafičkog izražavanja kroz brojnost otisaka. I upravo obratno, on nastoji da
načini aristokratski čin delom i načinom na koji izvodi svoje grafičke
radove. Pod rukom majstora Đorđa Đorđevića, grafički otisak postaje
ekskluzivni rad, samo za izabrane, u broju od pet ili manje otisaka, a
pojedine radove izveo je i u samo jednom otisku. I tamo gde postoji veći
broj, na izgled istovetnih otisaka, radi se o ponovljenim serijama, Što
znači da je, od početka do kraja, umetnik ponovio celokupni proces rada.
Razlike su samo u neznatnom detalju. Nastojanje na ekskluzivnosti, sudareno
sa htenjem da se ipak pruži užitak malo većem broju poštovalaca grafike,
dovešće ga da se pozabavi i sito-štampom. Ovaj postupak će mu istovremeno
pružiti mogućnost da još više uveća formate u kojima je radio, ne gubeći pri
tome nimalo na silini iskaza.
Koliko je bio snažan u velikim formatima, ništa manje, majstor Đorđe
Đorđević je grandiozan i u grafičkoj minijaturi. Preciznost u ovoj vrsti
rada drži ga više godina u svetskom vrhu, na godišnjoj božićnoj "Svetskoj
izložbi minijatura". Izložbu je redovno priređivala "Del Belo" galerija u
Torontu.
Koliko se renesansna svestranost majstora Đorđa Đorđevića, u umetničkom
iskazivanju, ogledala u jednoj, davno načinjenoj, slici u ulju, malog
formata, Madona sa gušterom, toliko se, još više, ogledala i u njegovoj
raznolikosti u pristupu likovnom iskazivanju.
Pored grafike kao umetničkog čina, bavio se tehničkim opremanjem novina i
časopisa, i u Srbiji i ovde u Torontu, tehnički je uređivao i likovno
opremao knjige, vladao je kompjuterskim grafičkim dizajnom do te mere da je
mnogo onih koji su se od njega poučili i na tome se razvili dalje. Ostaće za
uzor pažnja sa kojom je opremio knjigu "The Hostage of T. City", 1998.
godine, nastojeći da do vrhunca očuva delo, kojim je ilustrovao knjigu,
sliku, tada već počivšeg, svog kolege, slikara Vasilija Bukčeva.
U jednoj fazi rada "Novina Toronto", svojim idejnim rešenjima, Đorđe
Đorđević, dao je značajan doprinos grafičkom uređenju i lista i poslovnog
imenika. Svojom opremom lista parohije Sveti Sava "Glasnik", dao je ovom
tromesečniku savremen svetski izgled.
Šalio se da nema biografiju. I zaista, majstor ima delo, a biografski
podatci samo su niz slučajnosti o koje se, živeći život, spotakao. Rodio se,
da nam ostavi delo, a ne da se zabavljamo anegdotama o stvaraocu. Iako, bilo
je anegdota i uveseljavaće nas, jer je životna neminovnost da majstora Đorđa
Đorđevića pamtimo i kao običnog smrtnika.
Voleo je Beograd, voleo je ribe, voleo je stare jedrenjake, voleo je
bajkovitu drevninu, voleo je svoj rod... voleo je u životu ono što raduje i
obnavlja novom stvaralačkom silinom.
Sa zdravstvenim posrtanjem, više se posvetio slikarstvu. Za razliku od
grafike, čija zahtevana preciznost sve odaje, paleta ipak, može uspešno da
sakrije mnoge slabosti tela u godinama. Ali, i u tome, majstor Đorđe je
ispoljio nevarovatnu živahnost temperamenta i ostvario niz medaljona radosti,
kao u onom vedrom platnu "Vozić"
Ekskluzivnost rada, prezir za banalnost, insistiranje na gospodstvu i
dostojanstvu umetničkog ostvarenja, kompoziciona celovitost ostvarenja do
potpunosti, komponovanje i usklađenje elemenata tradicionalnog vizuelnog
zapisa i narodnog folklora, podignuti do nivoa opšteznačeće veličine, čime
se nacionalni nivo podiže do visina opšteznažne metaforičke vrednosti,
osobine su likovnog dela majstora Đorđa Đorđevića o kojima tek treba da bude
reči u nekom opširnijem radu.
Sve navedeno isto koliko i sigurnost u vladanju i alatom i prostorom, daju
radovima majstora Đorđa Đorđevića pravo, ne da traži, na da nameće ili
zahteva, već da zapoveda posmatraču poštovanje izvedenih ostvarenja. Likovno
vaspitan, jednako kao i likovno neobrazovan, ali vizuelno senzibilan, čovek
pred grafičkim delima majstora Đorđa Đorđevića mora da stoji sa poštovanjem.
Otišao je, što i jeste oznaka velikih umetničkih duhova, kada je imao
najviše ideja, kada je stigao pred prag one svevelike ideje da je sve samo
slika, slika Tvorca kome je, on lično, do kraja bio pokoran, znajući da je i
delatan bio ne po sebi već po volji onoga od koga mu je talenat darovan.
Otuda njemu i pripada pravo da ga se po delu zove majstorom. Čak i da se ne
kaže: "vječnaja pamjat" niko ko je ikada video radove majstora Đorđa
Đorđevića neće moći da zaboravi snagu poetike kojom nas je darovao. I svako,
kome je bio ma i poznanik, moraće da kaže: "hvala i za onoliko koliko smo
bili zajedno pod ovim nebom".
Kao što je on, u svojoj grafici "Ikar", otvorio nebo za nemogući let mogućem
letaču, neka se tako nebeski svod otvori za, mnogima na izgled nepristupačnu,
a u suštini toplu, Đorđevu gospodsku dušu majstora srpske grafike.
Vječnaja pamjat. |
| |
| Radovan Gajić |
|
| |
|
Oglasavanje Marketing
Oglasavanje Marketing
|
