|
|
Broj 1167, 29. avgust 2008.
| Ko ne veruje, Sunce miruje |
| |
Sunce je zakoračilo u treću godinu mirovanja, pege su retke, a nema ni baklji.
Da li se ovaj solarni minimum odužio više nego što bi trebalo?
Ima izveštaja koji nagovešćuju da traje duže, ali to, jednostavno, nije
istina. Sadašnje stanje pega je uveliko u granicama istorijskih podataka,
objašnjava Dejvid Hatavej, solarni fizičar u Nacionalnoj svemirskoj i
vazduhoplovnoj agenciji (NASA).
Među američkim naučnicima počeo je da se širi glas da nešto nije u redu s
našom zvezdom. Tako je iz jedne (navodno ugledne) ustanove skoro odaslato
saopštenje za javnost pod upozoravajućim naslovom: na Suncu već duže vreme
nema pega.
Pažljivo pregledanje istraživačkih činjenica kazuje da to, baš, nije tako.
Sunce je sada u najnižoj tački svojeg 11-godišnjeg ciklusa, a to se naziva
solarnim minimumom ili razdobljem zatišja koje se događa između dva solarna
maksimuma.
U toku solarnog vrhunca velike pege i snažne baklje svakodnevna su pojava:
aurore se pojavljuju na Floridi, zračenje isključuje satelite i ometa radio-veze.
Poslednji put tako nešto događalo se 2000. i 2001. Za vreme solarnog
minimuma baklje gotovo da i ne postoje, prođe sedmica pre nego se uoči nova,
a ravnomernu mirnoću na površini poremeti tek pokoja pega. I to se, upravo,
sada dešava.
Ali pojedini posmatrači dovode u pitanje samo trajanje minimuma koji je
zašao u svoju treću godinu. "Izgleda kao da dugo traje, ali smo zaboravili
koliko, zapravo, može da potraje", naglašava Dejvid Hatavej.
Najduži zabeleženi minimum, tzv. Monderov minimum (od 1645. do 1715.),
odužio se, čak, 70 godina! Sunčeve pege pojavljivale su se povremeno,
izgledalo je kao da je solarni ciklus nestao. Dotično vremensko razdoblje
poklapa s malim ledenim dobom, nizom neuobičajeno hladnih zima koje su
zahvatile severnu Zemljinu poluloptu. Mnogi astrofizičari su uvereni da je
zatišje na Suncu, u sprezi s pojačanim vulkanskim izlivima i verovatnim
promenama okeanskih struja, igralo veliku ulogu u zahlađenju iz 17. stoleća.
 S
razloga koje niko ne može rastumačiti, Sunce je živnulo početkom 18. veka i
do danas se smenjuju 11-godišnji ciklusi. Zbog toga što solarni fizičari ne
znaju šta je to izazvalo Monderov minimum, ni kako je uticalo na klimu na
Zemlji, uvek oprezno traže nagoveštaje da li se tako nešto može ponoviti.
Sunce se, inače, veoma mnogo prošara pegama, nekima većim od Jupitera, i to
u vreme vrhunca. Nasuprot tome, prođu meseci pre nego se uoči jedna jedina,
što se naziva solarnim minimumom. U februaru 2006. je od 28 dana 21 bio bez
ijedne. Izostanak pega znači da se Sunce primirilo, a one su izvori baklji.
Slavni astronom i fizičar Galileo Galilej imao je sreće 1610. godine, jer je
ona bila blizu maksimuma: zato je kroz svoj durbin video mnogo pega koje ga
nisu suviše iznenadile. Naime, kineski astronomi su našu zvezdu posmatrali
golim okom, kroz oblake i maglu, i pege su opisali 28 leta pre Isusa Hrista.
Ali je poreklo ostalo tajna: sam Galileo Galilej je smatrao da bi to mogli
biti oblaci.
Danas se, međutim, zna da su to velika ostrva magnetizma koja se pojavljuju
kada se magnetno polje, nastalo unutrašnjim komešanjem, probije na površinu.
Ta polja sprečavaju protok vreline iz dubine hladeći površinu. Zato
izgledaju tamnije od užarene okoline. Sunčeve pege neprestano izviru; linije
magnetizma se zakrivljuju i protežu sve dok napetost ne postane velika i
završi se eksplozijom - bakljom. Ova veza između baklji i pega objašnjava
tišinu solarnog minimuma.
I u tom razdoblju se povremeno uočavaju pege i baklje (za vreme minimuma
1976, 1986. i 1996. opažena je, barem, jedna divovska pega i jedna najjača
moguća baklja).
Svedoci smo, dakle, zatišja uoči bure. |
| |
| Stefan Vukašin |
|
| |
| Sebični gen (ne)postoji |
| |
Kanadski naučnik Grejam Tomson je, prvi put, označio odsečak u niski gena (genom)
pčele-radilice u kojem je, kako je objasnio, smeštena dotična jedinica
nasleđa. Da li je to dovoljno uverljiva potvrda često osporavane i retko
podržavane pretpostavke Ričarda Dokinsa iz čuvene istoimene knjige?
Da li je Ričard Dokins često osporavan, a retko hvaljen zbog sebičnog gena -
posle toliko vremena zavredio uverljivo priznanje?
 Nedavno
je podržana dugo opovrgavana pretpostavka proslavljenog britanskog biologa "da
smo mi, i sve ostale životinje, mašine što su ih stvorili naši geni".
Još od vremena Čarlsa Darvina niko nije obelodanio toliko smelo iskoračio u
tumačenju suštine života u čuvenoj knjizi "Sebični gen" koja 1976. uveliko
ustalasala duhove naučničnog bratstva širom sveta. Najnoviji iskaz ponudio
je, kako je šturo saopšteno, do sada najubedljiviji dokaz. Obznanio ga je
nedavno Grejam Tomson sa Univerziteta Vestern Ontario (Kanada) u uglednom
časopisu "Džinetiks".
S kakvim nalazima i objašnjenjima je izišao pred učene ljude Kanađanin koji
godinama proučava ponašanje pčela?
U pčelinjim zajednicama, zbog složene podele društvenih uloga nazivanim
svojevrsnim nadorganizmom, ženke-radilice su jalove, za parenje (i
produženje vrste) s trutovima-mužjacima zadužena je odrasla i zrela matica
koju odaberu i odgajaju. "Sebični gen" za koji se pretpostavlja da nadžire (i
usmerava) neplodnost radilica nikada, međutim, nije izdvojen, tako da je "rasplodna
nesebičnost" sve doskora bila jedino predmet teorijskih razmišljanja.
Istražujući medonosne insekte s Piterom Okslijem sa Sidnejskog univerziteta
(Australija), Grejam Tomson je, prvi put, označio odsečak u niski gena (genom)
radilice u kojem je, kako je objasnio, smešten "sebični gen". Ne znamo tačno
koji je, ali smo veoma blizu, naglašava kanadski naučnik. Ključni iskorak ka
pomenutom otkriću predstavljalo je, u stvari, iščitavanje pčelinjeg genoma
2006. godine.
Ovakvo viđenje je, kako je izjavio, od suštinske važnosti za utemeljenje
sociobiologije.
Sam pojam "sebični gen" koji je skovao Ričard Dokins, inače, ne upućuje na
nekakvo samostalno ispoljavanje (delovanje), više dočarava slepu sklonost
gena (jedinica nasleđa) da produže opstanak u budućim naraštajima.
Svoja razmatranja Ričard Dokinsa zasnovao je pre više od tri decenije na
saznanjima iz prve knjige Džordža Vilijamsa "Prilagođavanje i prirodno
odabiranje". Već u uvodu vlastiog štiva on ozbiljno upozorava čitaoce: "Naši
nam geni možda nalažu da budemo sebični, ali mi nismo neminovno prinuđeni da
ih slušamo celoga života". U carstvu gena, dakle, nesebičnost je rđava, a
samoživost dobra. Iz toga proizilazi, napisao je proslavljeni biolog, da je
"gen osnovna jedinica sebičnosti".
Krstivši ih stanovnicima geološkog vremena (čiji se rasponi mere kudikamo
dužim vremenskim jedinicama), Ričard Dokins gene naziva večnim ili besmrtnim;
kao dijamante, ali ne na isti način Iz mnoštva sveopštih svojstava izdvojio
je jedno po kojem je, čak, naslovio svoju uzbudljivu i protivrečnu knjigu -
sebičnost! S takvog gledišta proishodi da smo svi mi - ljudi, životinje,
biljke, bakterije i virusi - mašine za opstanak gena. Nepostojane ili
prolazne jedinke.
Čovek se u jednome, prema zaključnom sudu Ričarda Dokinsa, bitno razlikuje:
"Mi smo sagrađeni kao genske mašine i odgojeni kao memske mašine, ali mi
imamo i moć da se okrenemo protiv naših tvoraca. Mi, jedini na Zemlji,
možemo da ustanemo protiv tiranije sebičnih umnoživača".
(Grčka reč meme ili mimeme je jedinica prenošenja kulture ili podražavanja,
a umnoživač ili replikator je važan molekul, slučajno obrazovan, koji se
odlikuje svojstvom kopiranja samog sebe). |
| |
| S. Stojiljković |
|
| |
| Otrovna krila leptira vrane |
| |
Kad ogreje sunce, na toplim peščanim obalama zemalja na jugu Azije i na
severozapadu Australije sunčaju se i napajaju vodom hiljade leptira vrana.
Osim na ovim pojilima, okupljaju se i u šumama tražeći hlad u žarkim
podnevima.
 Sa
cveta na cvet, sa lista na list, lenjo mašući kao noć crnim krilima obleću
žbunove i drveće bez straha od grabljivaca. Njihova tela i krila puna su
otrovnih alkaloida, tako da leptiri vrane nemaju prirodnih neprijatelja:
životinja koja jednom proguta nekog od ovih crnokrilih lepotana pokvariće
stomak, povratiti svoj plen i zauvek zapamtiti da nije za jelo.
Otrovne hemikalije dospevaju u telo leptira vrane preko hrane, koju pojede
još dok se nalazi u stadijumu gusenice, a leptir ih tokom života obnavlja
pijući otrovno mleko tropskih biljaka.
Kad se izlegne iz sjajnobelog jajašceta koje je ženka pričvrstila na donjoj
strani mladog lista, gusenica i dalje većinu vremena provodi krijući se pod
lišćem. Listovima otrovnih biljaka se i hrani.
Na njenom jelovniku nalaze se, pored drugih biljaka, i listovi smokve,
mlečike i oleandera, kao i nekih vrsta puzavica. Da ne bi u telo unela
previše otrova, gusenica prvo pregrize centralnu žilu lista, kako bi
prekinula dovod otrovnih sokova. Zatim gricne i nekoliko manjih žilica, a
onda jede samo deo lista kod kojeg je na taj način prekinula prirodnu
zaštitu. Otrovi se skladište u masnom tkivu, gde ostaju do kraja života.
 Za
razliku od leptira, čija su krila sjajnocrna, sa belim šarama po ivici,
gusenica je obojena jarkim bojama, kojima upozorava potencijalne grabljivce
da nije za jelo: išarana je tamnobraon i belim prugama, a crveno-naradžasta
linija proteže joj se duž celog tela.
Da bi se ogladnele životinje koje bi mogle da je pojedu dodatno zbunile, na
telu gusenice nalaze se i tri para dugih pipaka, pa se na prvi pogled ne
može razaznati na kojoj joj je strani prednji, a na kojoj zadnji deo.
Kad gusenica napravi dovoljno masnih zaliha, zamotava se i pretvara u lutku.
I ovako sakriven od sveta, budući leptir upozorava okolinu da ga ne treba
dirati jer nije jestiv: čaura u kojoj se nalazi na svetlosti se presijava
zlatnom bojom. Kasnije, kad čaura očvrsne, njena boja se menja i prelazi u
crnu.
Leptir vrana iz čaure izlazi ujutro. Krila su mu sklopljena i veoma sitna.
Da bi dostigao svoj konačni izgled, potrebno je da se krilca ispune telesnom
tečnošću i očvrsnu na suncu. Tek posle dva sata sunčanja može da poleti.
Tokom svog kratkog života, kada drugačije ne može da se odbrani od opasnosti,
leptir vrana pribegava triku: pada na tle, glumeći da je mrtav. Kad opasnost
prođe, crni lepotan se čudesno oporavlja i odleće na bezbedno mesto. |
| |
| |
|
| |
| Velika seoba na jug |
| |
Sumorna klimatološka predviđanja najavljuju otapanje večite ledene pustinje na
Arktiku, što ugrožava opstanak belih medveda. Zato su pojedini naučnici
predložili da veliki krvoločni grabljivci budu preseljeni na Antarktik. Hoće
li novopridošli istrebljivač, zauzvrat, iskoreniti pingvine i foke?
 Beli
medvedi se prisilno sele u novo prebivalište na Antarktiku, ukoliko sledećih
godina ne budu zbrinuti i sačuvani od iščeznuća u svojem viševekovnom
staništu na Arktiku. Sumorna klimatološka predviđanja na sva zvona
najavljuju otapanje večite ledene pustinje na Zemljinom geografskom severu.
Da li će kudikamo prostranija na jugu dovoljno dugo potrajati?
Veliki krvoločni grabljivci, svikli na artktičku studen, trebalo bi da budu
prve životinje koje će ljudi preseliti iz jednog u drugi kraj sveta da bi ih
spasili od konačnog nestajanja. Kucnuo je čas odluke; smanjenje ispuštanja
ugljen-dioksida je od životne važnosti, mi moramo još nešto da preduzmemo,
upozorava Džesika Helman, jedan od sapotpisnika uticajnog proučavanja iz
minule godine -"Očuvanje biologije".
Jednom osporena kao pogrešno zamišljena i opasna, veliku seobu ugroženih
vrsta naučnici iznova ozbiljno razmatraju. I niko se više ne čudi: uhvaćene
u klopku klimatskih promena i ljudskog istrebljenja, pojedine biljke i
životinje zauvek nestaju stotinu puta brže nego do sada. Stvarna stopa
izumiranja je, čak, hidalju puta veća od uobičjane!
Ima-nema izbora
Poslednje sveopšte uništenje zabeleženo je u doba dinosaura. Jedni
zagovornici očuvanja prebacivanje nazivaju budalastim poduhvatom, drugi
kazuju da - izbora nema.
Australijski ekolog Hju Pisingam, potpisanik na članku u čuvenom časopisu "Sajens",
smatra da prvi pokušavaju priželjkuju prirodu kakva je nakada bila, ali to
nije izvodljivo. Iako nije sasvim jasan, on je krcat korenitim preporukama:
pre konačnog izmeštanja valja podrobno izučizi sve ugrožene vrste na Zemlji.
 Želeći
da podstakne razmišljanja, Američko ekološko društvo će u avgustu upriličiti
trodnevnu raspravu na svojem godišnjem savetovanju, uz podsećanje da je
žurba nepoželjna. Mislim da je preseljenje loša zamisao, naglašava biolog
Džejson Maklohlin sa Djuk univerziteta, jedan od pisaca studije "Očuvanje
biologije", zato što će milioni nasilnih vrsta s dobrim namerama prenete u
nova boravišta izazvati svakojake štete.
Osim visoke cene i velikih nevolja prilikom premeštanja, beli medvedi će na
južnom polu opustošiti postojeći živi svet, nepripremljen za takvog
istrebljivača. Antarktički pingvini i foke, na primer, nisu prilagođeni
ovakvim suvozemnim grabljivcima. Za kratko vreme bi potamanili lovinu, a
posle ne bi imali čime da se prehrane. Vrsta pred istrebljenjem koju svi
sažaljevaju očas postane - zločesta.
Ukupap spisak ugroženih prilično je dugačak - od divljih svinja u južnim
područjima SAD i zebrastih dagnji u Velikim jezerima do krastavih žaba u
Australiji i mungosa na Havajima.
Pobornici preseljenja ističu da treba pažljivo da se odaberu i predvide
posledice. ak i životinje čije je prirodno obitavalište uništeno ili žive -
kao što je zlatna žaba iz kostarikanske prašume - u uveliko promenjenim
područjima iz kojih nemaju kuda da uteknu.
Nekad bilo toplije
Ukoliko postupci za očuvanje ne uspeju, a dokazi nedvosmileno pokažu da su
vrste pred neizbežnim iskorenjivanjem, nema druge nego da se prebacivanje na
drugo mesto ozbiljno razmotri. Ni to nije, naravno, jedini spasonosni izlaz.
S filosofskog gledišta, zabrinjavajuće je prirodu posmatrati kao zoološki
vrt: ne spasava se samo par velikih ždralova, celi životni prostori na
Zemlji se preuređuju, što je veoma jezivo.
Ali prastari krajolici su bespovratno izmenjeni svuda gde je ljudska noga
kročila, čak i u središte džungle ili u najdalje nedođije.
Vratimo se glavnim junacima - belim medvedima: na temelju najsvežijih
ostataka (fosili) ostrakoda, pradavnih malecnih ljuskara, nedavno je
zaključeno da je na Antarktiku pre 14 miliona godina bilo toplije. U letnjim
mesecima živa u termometrima (iako nisu postojali) uspinjala se 17
Celzijusovih stepeni više! Ljuskarčići su živeli u jezerima, u oblastima
sličnim tundrama koje u mnogome podsećaju na današnju Patagoniju.
Otopljenje je započelo pre oko 34 miliona godina, na izmaku eocena, kada su
Antarktik prekrivali lednici kontinentalne veličine. Naučni članak koji to
objašnjava objavljen je u poznatom časopisu "Prosidings ov Rojal sosajeti
(bi)", a potpisali su ga Alan Ešvort sa Univerziteta Severna Dakota (SAD) i
Mark Vilijams sa Univerziteta lester (Velika Britanija).
Ko će bele medvede seliti sa Antarktika, ako ponovo otopli za nekoliko
hiljada ili miliona godina? |
| |
| Stefan Vukašin |
|
| |
| Ljudi sve srećniji |
| |
Uprkos depresiji na koju se često žalimo, o kojoj čitamo i pričamo, čini se da
je svet postao vedriji. Jedno američko istraživanje pokazuje da su
poslednjih godina ljudi sve srećniji i zadovoljniji, a indeks sreće najviši
je u društvima u kojima ljudi slobodno biraju kako će živeti
Vedriji pogled na svet rezultat je ekonomskog razvoja u donedavno siromašnim
zemljama, demokratizacije u drugima, porasta tolerancije i većih prava koja
ostvaruju žene i manjine u trećim. Rezultati istraživanja koje je sprovedeno
na Univerzitetu Mičigen iznenadili su i same naučnike.
 Rukovodilac
istraživanja Ronald Inglehart bio je iznenađen što indeks sreće raste na
nivou celog društva jedne države. Prema ovom istraživanju, najsrećnija
nacija su Danci. Pri vrhu su još Portorikanci, žitelji Kolumbije, Irske,
Švajcarske, Holandije, Švedske. Sve pobrojane zemlje se na ovoj lestvici
nalaze iznad SAD. Najmanje srećni su stanovnici Zimbabvea, što su
istraživači protumačili dugogodišnjom vladavinom Roberta Mugabea, a pri dnu
su još Moldavci i Jermeni.
Istraživanja vršena ranijih godina pokazala su da novac ne može da kupi
sreću. Sada, tvrde naučnici, stanovnici bogatih zemalja daleko su srećniji
od onih koji žive u siromašnim.
S druge strane, SAD se pokazala kao zemlja u kojoj su ljudi takođe veoma
nesrećni - rezultati su najlošiji u poslednjih 25 godina, što se već dalo
naslutiti iz istraživanja objavljenog u aprilu kada je 81 odsto ispitanih
Amerikanaca reklo da je njihova zemlja na pogrešnom putu.
Istraživanje je sprovedeno u 52 zemlje sveta među 350.000 ljudi i trajalo je
17 godina. Potpuni podaci biće objavljeni u časopisu "Perspectives on
Psychological Science". |
| |
| S. M. |
|
| |
| Mačka preživela sedam nedelja zazidana ispod
kade |
| |
Četvorogodišnja mačka Boni preživela je sedam nedelja zazidana ispod kade u
nemačkom gradu Štathagenu, rekla je njena vlasnica.
"To je čudo", izjavila je Monika Hopert, 60-godišnja udovica. "Veliki sam
vernik i mislim da je verovatno imala anđela čuvara. Toliko sam radosna."
Boni je nestala 19. juna u vreme kada su majstori menjali cevi u stanovima
zgrade u kojoj živi Monika Hopert.
Crna mačka je poslednji put viđena u susednom stanu, gde su uklanjane cevi
oko kade. Boni je najverovatnije otpuzala u otvore pre nego što je kada
ponovo zazidana, rekla je njena vlasnica.
Dok je sused 8. avgusta čuo Bonino mjaukanje kako izbija iz pločica, mačka
je izgubila na težini i sa šest kilograma ostala na svega dva.
Boni je bila toliko slaba i izgladnela da je veterinar predložio da je
uspava eutanazijom, ali ju je vlasnica vratila u život uz razblaženu hranu
za mačiće.
"Sada je skoro kao pre. Jutros je prvi put ponovo skočila na moj krevet",
ispričala je Monika Hopert. |
| |
| |
|
| |
| Uhapšen jer je držao 51 zmiju u stanu |
| |
Stanovnik Tokija koji je primljen u bolnicu pošto ga je ugrizla zmija, uhapšen
je kada je policija otkrila da je on u malom stanu držao čak 51 zmiju, među
kojima je bilo nekoliko najotrovnijih na svetu.
Nobukazu Kašivagi, doker star 41 godinu, uhapšen je danas zbog posedovanja
opasnih reptila čije je držanje zabranjeno, javile su svetske agencije.
Ljubitelja zmija ugrizla je pre mesec dana zelena mamba, opasna otrovnica
poreklom sa juga Afrike dugačka 185 centimetara.
Kašivagi je tada prenet u bolnicu a uhapšen je kad se spremao da se vrati
kući gde su ga, među ostalima, čekale kobre i jedna crna mamba, zmija
dugačka 190 centimetara, koja važi za jednu od najotrovnijih na svetu.
Kako bi mogao da nahrani svoj privatni zoološki vrt, Kašivagi je gajio i
pacove. |
| |
| |
|
| |
|
Oglasavanje Marketing
Oglasavanje Marketing
|
