|
|
Broj 1179, 28. novembar 2008.
ZONA416 -” OŽALOŠĆENA PORODICA 2008”
“Vrh brate! Sami vrh!” |
| |
 -
Vrh brate! Sami vrh!
Ovo bi, rečnikom junaka pozorišnog komada, Spase, bila ocena predstave koju
je za nas, publiku Toronta, izvela ovdašnja trupa "Zone 416".
Toronto,
kao malo koji grad ove Planete koji je nastanjen brojnima, koji se svi
vodimo pod
 nazivom "srpska dijaspora", može da se pohvali bogatim pozorišnim
životom, bilo gostujućih pozorišta iz matice, bilo predstavama ovdašnjih
pozorišnih trupa. Dok predstve koje dolaze imaju repertoar uglavnom stranih
autora, značajnijih za maticu, ovdašnje trupe nastoje da očuvaju divnu
tradiciju domaćeg teksta, a to znači i autentično našeg problema.
"Zona 416" je, relativno mlada, neprofitna organizacija, u koju se udružila
grupa entuzijasta, sa željom da se posvete kulturnim sadržajima koji bi
obogatili svakodnevicu srpske zajednice. U tom nastojanju članovi "Zone 416"
već su se ogledali i u tradicionalnom izvođenju teksta Branislava Nušića
predstavom "Gospođa ministarka". Skoro da je pravilo, u pozorišnom životu u
nas, da neprofesionalne trupe posežu za Nušićem, jer je račun, gotovo uvek,
da, ako zataji ekipa ili ma ko u njoj, tekst će odraditi svoje. Ovoga puta
pak, sa "Ožalošćenom porodicom 2008", račun je bio krajnje profesionalan.
Nušićev tekst nije ni shvaćen niti tretiran kao tabu. Originalni tekst uzet
je kako ga je Nušić i sačinio, orijentir za belešku o našim naravima, a
narav, priroda ljudskog bića menja se teško ili nikako.
I to nam je reditelj
Zlatan Fazlagić, autor ove obrade
uverljivo predočio. I pored svih promena,
na bolje,
 na
gore, opsesija bogaćenjem na lak i brz način nije utihnula u
našem mentalitetu od Nušićevog vremena, dakle, gotovo ceo vek, a verovatno
da nikada ni neće.
Ideja
i tema su Nušićevi, kao što je to uostalom i sa svakim savremenim izvođenjem
Šekspira. Može se reći da je Fazlagićev Nušić toliko dobar da bi ga i sam
Nušić, kao vrsni znalac teatra, zasigurno, stavio na repertoar svoga
pozorišta.
Sve to, pak, reditelj bi teško izveo da nije raspolagao jednom požrtvovanom
ekipom entuzijasta koji, svaki za sebe, već imaju pozamašno scensko iskustvo
i koji su, na svoj način, utvrđivali postojeću pozorišnu scenu "srpske
dijasopore" u Torontu. Ovo mu je, zasigurno, pomoglo u vođenju likova
 kroz
komediju, posebno u delu gde se od likova zahtevalo da uobliče uverljivost
karaktera, da daju likovima životnost, kao da su to oni koje poznajemo oko
sebe, a o kojima ne želimo da pričamo, bar ne glasno, da ne bi bilo da ih
ogovaramo. I zaista bezmalo svi ostaju da trepere u nama kao da žive i dalje
tu sa nama. Tako do potpunog izražaja dolaze glumačka veština pravog gesta u
pravo vreme i rediteljsko umeće da poveže i održi dinamiku svih likova čime
se scenska životnost pretvora u stvarnu.
I
Arsa, Gojko Roglić; i Simka, Nataša Đekić; i Vida, Ivana Obradović; i
Dimitrije, Duško Avramović; i Dr. Purić, Aleksandar Pantelić; i Gina, Rada
Mićić; i Spasa, Nebojša Sremčević; i Mićica, Tino Brelak; i Šarka, Ksenija
Vučević; i mister Petrović, Miki Cirak i Danica, Dragana Živić Ilić; i
pojedinačno i ukupno u ansamblu, ostvarili su ubedljivost likova po kojima
će možda biti više pamćeni u svojoj sredini nego po svojim ličnostima. Malo
je reći da su dali sve od sebe jer su uspeli da sebe potpuno preobliče u one
koje su tumačili za nas.
 Svakako treba pohvaliti i izuzetan rad i onih koji su bili iza scene: dve
dame koje su dale takođe veliki doprinos celom projektu: Jasminka Mitić,
asistent režije i Ana Klašnja, scenograf, kao i ljudi iz produkcije ZONE
416, koji su vizionarski stavili ovu predstavu na repertoar i čijem
zalaganjem je ostvaren visoko profesionalni nivo predstave: Ivana Đorđević,
Rade Aničić, Aleksandar Gusev i Predrag Stojković.
Valjalo
bi da svi koji svojim gostovanjima dolaze da nas počaste svojim predstavama,
ako mogu prvo pogledaju ovo veliko delo male publike, jer su svi izvođači u
stvari publika, kao i mi drugi, pa da se zapitaju da li je njihova namerena
prezentacija odgovarajuća za nivo publike koja sama, iz svoje ponesenosti i
ljubavi za "daske koje život znače",
ostvaruje ovakve predstave.
 Ako ovu predstavu propustite, promašili ste ovogodišnju pozorišnu sezonu u
Torontu.
A ako vas neko pita šta je to "Zona 416" slobodno recite: - Vrh! Sam vrh,
brate.
Ko god je video predstavu, razumeće.
Radovan Gajić
Repriza
predstave:
12. decembra u 20č. - Misisaga
Burnhamthrope Libary Theatre
1350 Burnhamthrope Rd E.
14 decembra u 19č. -Toronto
Joseph Workman Theatre
1001 Queen W. Str.Ossington |
| |
| |
|
| |
| Sloboda misli ili sloboda akcije |
| |
Pozorište se javilo iz čovekove iskonske potrebe da se igra i da kroz igru uči.
Tako igra vremenom prerasta u nešto više, važnije i čovek shvata da ona
postaje umetnost jednako važna kao književnost, neophodna kao muzika i
očaravajuća kao slikarstvo.
"Noć ubica" kubanskog pisca Jose Triana je predstava koja se igra na mnogim
scenama širom sveta. Ali po prvi put prošle nedelje ovaj interesantan i
snažan pozorišni komad imala je prilike da vidi i kanadska publika.
U produkciji Pulse Teatra iz Toronta u Lower Ossington Theatre deset dana se
na sceni iz večeri u veče, odigravala drama ljudi koji žive pod uticajem
ekonomskih i političkih pritisaka u Kubi.
 Iako
je revolucionarna nota toliko i tako dominatnta, "Noć ubica" je priča o
jednoj familiji, bratu i dve sestre, koji imaju između dvadeset i trideset
godina života i koji su frustrirani zbog načina na koji su ih njihovi
roditelji tretirali.
Tokom predstave akteri ove radnje sprovode sasvim neobičnu vrstu terapije-
oni se gledaju u oči sa mračnim demonima igrajući igru u kojoj zamišljaju da
ubijaju svoje roditelje.
Čudan egzorcizam vodi do toga da brat i sestre menjaju svoje uloge prelazeći
iz sebe u uloge svojih roditelja, rođaka, sudija i egzekutora.
Kako ulaze u igru, tako iz nje lako i izlaze i vraćaju se u realnost.
Snažnim ulogama koje su san za svakog glumca, komad su oživeli Tatjana
Čornij, Hana Lukač i Mladen Obradović, koji su od prve do poslednje scene
uspeli da iznesu predstavu.
Napomenimo, da ovde nije samo reč o talentima. Tim glumcima na sceni se
nakako veruje, a energija i transformacija se prenosi i na gledalište. U
predstavi "Noć ubica" nema slabog glumačkog mesta, jer svojim fanatičnim
zanosom glumci dočaravaju svu tragiku komada.
 Režiser
Aleksandar Lukač ističe socijalni aspekt komada, jednu familiju koja se
raspada i u prvi plan, kao početnu tezu stavlja destrukciju te familije.
Slojevita režija, sjajne glumačke kreacije uz saradnju scenogarfa i
kostimogarfa učinile su da se ima osećaj da su i posmatrači- protagonisti.
Zvuk, tekst i pokret u predstavi postaju karike jednog lanca.
Iako je "Noć ubica" izvođena na engleskom jeziku, čak nije bilo potrebno ni
da se razume svaka reč jer je način interpretacije i ekspresivnost govora
objašnjavalo sve. Glumci Tatjana Čornij, Hana Lukač i Mladen Obradović, kao
da rade na izvođenju emocija koje su u stvari proizvod zadatog zadatka od
strane reditelja, Aleksandra Lukača.
Scenografija Dušana Markovića je interesantan mračan prostor. Svako od
glumaca, međutim, u jednom trenutku stiska u ruci baterijsku lampu. Kako je
život familije u ovom komadu nešto između trauma i perverzije, može se
postaviti pitanje: Da li ta baterijska lampa predstavlja zakon borbe?
Pozorište ne mora da da odgovor na sva pitanja. Ali mora da pruži bogat
pozorišni doživljaj.
Reč izgovorena s pozornice deluje mnogo delotvornije nego pročitana u knjizi,
rekao je jednom Ostrovski. Puls Teatar je to i dokazao. |
| |
| Ksenija Vučević |
|
| |
|
Oglasavanje Marketing
Oglasavanje Marketing
|
