|
|
Broj 1180, 5. decembar 2008.
| SLIKAR RITMA BOJE |
| |
Velik je broj likovno obrazovanih osoba u srpskoj zajednici u Torontu, koje se
bave slikarstvom. Mali je, pak, broj ili su retke osobe za koje se može
odmah, po susretu sa njihovim radom, i da ih se ne poznaje, reći da su
slikari. U te, retke, dragulje među talentima, spada Vladan Ignjatović.
Dovoljno je ovih dana ući u galeriju Envers Chapin, na 37 Sherbourne St. pa
da ljubitelju slikarstva bude jasno da stoji pred platnima istinskog slikara
snažnog, samostalnog izraza.
 Biografska
priča Vladana Ignjatovića, u slikarskom umeću, po sebi je gogenovskog tipa.
Njegovo prvenstveno obrazovanje nije uopšte vezano za umetničko iskazivanje;
po struci je elektroinženjer; ali je talenat u njegovoj ličnostio bio
glasniji od intelekta i to ga je, konačno, prelomilo da se životno opredeli,
na našu radost, za slikarstvo. Tome je pomogao i "rad sa strane", po dolasku
u Kanadu, poslovi na izradi murala kao i u industriji crtanog filma.
Sa jedne strane, to je možda i pomoglo da se u umetničkom izrazu Vladan
razvije u pravcu odakle su pred nas stigli radovi na ovoj izložbi. Vladan
je, kroz lično iskustvo, ovladao upotrebom boje do te mere da ga se može
slobodno zvati majstorom boje, jer za svaku boju, koji izabere na platnu kao
preovlađujuću, on ume da nađe njen pravi kolorit, odnosno boje i valere koje
će sliku utvrditi u nama kao trajni doživljaj. Takvim rasporedom
kolorističkih vrednosti Vladan slikarskom prostoru daje, u stvari, snažan
ritam.
To, kako se na slikarskom platnu spajaju i razdvajaju široke i uske površine
boje; to, u kom kolorističkom odnosu boje sudaraju ili približavaju jedna
drugoj; to, u kojem valerskom ključu boje ostvaruju suživot ili jedna drugoj
osporavaju prostor platna; to je ono što utvrđuje ritam slike, pred platnom
utvrđuje meru toka naših emocija. A upravo u tome se i ogleda stepen talenta
slikara jer se to ne može naučiti ni u jednoj školi. Ovo umeće ostvaruje se
stalnom praksom, upornim i prilježnim radom. I u tome se ogleda majstorstvo
Vladana Ignjatovića.
Ritam je dijagram napetih odnosa i ništa bolje od slikarskog platna to ne
može da predoči našem pogledu. U Vladanovim platnima napetost proističe iz,
nekad setom, nekad ushićenjem, vođenih kolorističkih i valerskih odnosa.
Svako platno prosto zapoveda da se ima vremena za ma koju smenu bilo
valerskih bilo kolorističkih promena; kao pred ravnicom gde se čoveku čini
da je sred horizonta beskraja i da, sada, ima vremena za sve; za ma koji
doživljaj lepote, drame, uzvišenosti, zanosa...
Osećanje ritma, koji uspešno prenosi na posmatrača, Vladan ispoljava kroz
snažan osećaj kako za smenjivanje celovitih i raskomadanih površina boje,
tako i za usaglašavanje visokih i niskih valera.
Prostorom svakog platna gospodari pojedinačna ženska figura, ona je matica
ritma, oko koje je, majstorski kontrolisan, koloristički vidokrug, pozadina,
jer zaista u slikarstvu ne postoji "slično slikanom" već samo slikano kao
prostor u koji nas jedino umetnik može uvesti, jer je on jedini koji je "tamo
bio".
U osnovi Vladan ženu, čiji lik ili ne vidimo uopšte ili ga samo slutimo u
osnovnim crtama, iskazuje bojom. Karakter žene ono je što diše oko nje, a to
su njena stanja to je veličanstvenost ženske nestalnosti, što Vladana čini
pesnikom žene koju ne poznajemo, ali je savršeno doživljavamo kroz njegova
ostvarenja. Veličina majstora ogleda se u tome koliko mu se lako i kojom
silinom veruje. Platnima Vladana Ignjatovića veruje se odmah, bespogovorno i
potpuno.
Upravo ritam, koji ostvaruje u bezmalo svakom predstavljenom platnu, čini
gotovo svako Vladanovo delo vrhunskom slikarskom improvizacijom. Time je i
svako njegovo platno neporecivi odraz izvornog, samo umetnikovog emotivnog
stanja. Otuda se u Vladanovu originalnost možemo pouzdati bez ikakve sumnje.
Izložba će vas sigurno učiniti bogatijima, a otvorena je do 11. decembra. |
| |
| Radovan Gajić |
|
| |
| PROMOCIJA - "Život i smrt Milana Junaka" |
| |
U petak, 28. novembra u knjižari "Srbika" prisustvovao sam jednoj od najlepših
književnih večeri u poslednje vreme. Gost knjižare Srbika je bio Vojislav
Pejović, mladi autor iz Čikaga, koji se predstavio svojim prvim romanom "Život
i smrt Milana Junaka".
 Priča,
koje zapravo i nema, jer roman je napisan kroz impresije i utiske prepuštene
čitaocu da ih sam prihvati na sebi svojstven način, prati glavnog junaka,
koji u vihoru rata 90.-tih godina napušta stari kraj i odlazi u Ameriku.
Tamo će na kraju tragično završiti, nade i očekivanja će se ugasiti, a
dobitka, zapravo i neće biti.
Odmah se uočava autorovo razočarenje ratom 90.-tih godina u kojem je toliko
ljudi poginulo, a gotovo tri miliona moralo negde da ode. Neki su otišli iz
direktnih, a neki iz indirektnih razloga.
Zašto ? Da li je tako moralo da bude ? To su pitanja koja postavlja autor, a
i mi sami neretko između sebe.
Vojislav Pejović je pristalica nečeg novog u književnosti. Njegov interes za
Vladimira Arsenijevića, verovatno najvećeg laureate NIN-ove nagrade u
poslednje vreme, te Aleksandra Hemona, sarajevskog pisca sa milionskim
tiražom u Americi, to ponajbolje potvrđuju.
Posebno interesantan je bio razgovor sa autorom. Vojislav Pejović, mladi
pisac, inače naučni radnik na Institutu u Čikagu, bio je izuzetno raspoložen
i sam inicirao razgovor koji se odvijao te večeri. Pitanja su pristizala, a
on spremno proširivao diskusiju ne odlazeći nikada do kraja, jer čitalac je
zapravo taj, koji izvlači poentu.
Bio je to istinski surogat prave književne večeri kakvoj dugo nismo imali
prilike da prisustvujemo. Za to je zaslužen pre svega autor, ali i slušaoci
koji su se spremno uključivali u diskusiju. |
| |
| Božidar Živanović |
|
| |
|
Oglasavanje Marketing
Oglasavanje Marketing
|
