|
|
Broj 1183, 9. januar 2009.
| SREĆNA SRPSKA NOVA
GODINA Kroz istoriju i običaje |
| |
Slavljenje odlaska stare i dolaska nove godine je prastari religijski,
društveni i kulturni obrazac u skoro svim delovima sveta.
Istorija proslavljanja Nove godine nije pouzdano utvrđena, ali se smatra da
su Vavilonci to činili još pre 4.000 godina. Rimljani su takođe slavili Novu
godinu, ali se njihov kalendar menjao sa svakim novim vladarom sve dok
rimski Senat 153. godine pre nove ere nije "ustoličio" 1. januar za početak
Nove godine.
Nemci su, prema jednom od niza tumačenja, prvi u 16. veku uveli običaj
kićenja jelke. Legenda kaže da je kićenje započeo utemeljitelj
protestantizma Martin Luter.
Luter je šetajući kroz šumu bio zadivljen hiljadama zvezda koje su
svetlucale kroz granje jela. Toliko je bio očaran prizorom da je odsekao
malo drvo i odneo ga kući svojoj porodici. Da bi oživeo istu lepotu koju je
video u šumi, zakačio je i male sveće na grančice. U Evropi i Americi
kićenje jelke postaje popularno u 18. veku.
I danas se širom sveta, uz puno buke i pompe, šampanjac, razmenu poklona i
vatromet, slavi nastupajuća godina. Neki novogodišnji simboli opstali kroz
sve civilizacijske mene.
Jedan od najatraktivnijih simbola je novogodišnja parada, uobičajena kod
mnogih naroda. Stvaranje zaglušujuće buke koje potiče iz rituala teranja
zlih demona, takođe se zadržalo u mnogim krajevima sveta - ali danas kao
lupanje u lonce i tiganje, kucanje čašama, zvonom zvona, bubnjevima,
sirenama, muzikom.
Iako mnogi misle da su novogodišnja zaricanja novijeg datuma, tradiciju su
započeli još Vavilonci, a njihova je odluka nalagala vraćanje posuđenog
oruđa za rad. Moderna zaricanja najčešće se odnose na prestanak pušenja,
držanje dijete, zdrav način života, štednju, više učenja, vernost...
Nova godina je tradicionalno i vreme okupljanja - porodičnog, sa
prijateljima, na organizovanim proslavama i to u svečanim odelima, s
posebnom brigom o izgledu, ukrašavanjem enterijera i eksterijera.
Svaka zemlja ima i poneku specifičnost.
U Grčkoj se proslava poklapa s proslavom svetog Vasilija, jednog od osnivača
Grčke pravoslavne crkve. Tada se servira Vasilopita ili torta svetog
Vasilija, u koju se utisne srebrni ili zlatni novčić. Ko novčić pronađe,
biće posebno srećan u Novoj godini.
Danci u novogodišnju noć ulaze sa mnogo razbijenih tanjira ispred kućnog
praga. Stari tanjiri čuvaju se cele godine i u ponoć se bacaju pred ulazna
vrata prijatelja. Mnogo razbijenih tanjira simbolizuje društveno bogatstvo -
prijatelje.
Japanci čitavog decembra održavaju zabave pod nazivom Bonenkai, kojima je
cilj da se ostave loše stvari za sobom i pripremi se za novi početak. Zvona
budističkih hramova zvone 108 puta kako bi oterala 108 ljudskih slabosti, a
nakon toga se svi smeju terajući smehom zle duhove.
Kubanska tradicija nalaže da se u ponoć pojede 12 grejpova, koji simbolizuju
mesece godine, a poštovanje tog običaja treba da donese sreću.
Austrijanci na Novu godinu, kao desert uz svečani ručak, pripremaju sladoled
od mentola u obliku deteline s četiri lista. Stari sicilijanski obicaj kaže
da će sreća doći onima koji na Novu godinu jedu lazanje. Kad zakuca ponoć,
Španci moraju da pojedu 12 zrna grožđa - po jedno za svaki mesec.
Norvežani se časte pudingom od pirinča u kojem je skriveno jedno zrno badema.
Osobu koja pronađe badem pratiće sreća. U Brazilu je običaj da se u
novogodišnjoj noći nosi bela odeća za sreću i mir u godini koja sledi.
Holanđani se za doček pripremaju pekući krofne jer veruju da to donosi sreću.
Cela Latinska Amerika uoči Nove godine traži gaćice određene boje, u
zavisnosti od zemlje do zemlje - crvene, roze ili žute. U nekim zemljama
običaji nalažu da se veš obuče naopačke.
Italijani najbučnije proslavljaju Novu godinu jer što veća buka, zlo će brže
pobeći. Iz kuće bacaju sve stare, nepotrebne stvari, od nameštaja do odeće,
i to kroz prozor.
U gotovo svim narodima ponoć se dočekuje upućivanjem najlepših želja i
poljupcem koji nije samo deljenje trenutka euforije, već i zavet bliskosti u
dolazećih 12 meseci. |
| |
| |
|
|
| Prvi mesec u godini naziv dobio po bogu
Janusu |
| |
Za stare Rimljane januar je bio jedanaesti mesec jer je godina do 153. pre
Hrista počinjala 1. marta. Na istoku Evrope rado je nekada nazvan "vučjim
mesecom", a na zapadu kontinenta zimskim, ledenim ili snežnim.
Stara slovenska imena su mu lednik, svečen, zimec, mali božićnik, prvnik,
novoletnik, sredozimen.
Za Srbe u ranijim vekovima januar je bio sečenj, kolozeg ili bogojavljenski
mesec. Smatra se da je dobro da je januar jako hladan i snežan, a ne blag i
mokar.
 Tokom
januara, pravoslavna crkva posle Božića 7. januara, narednog dana slavi
Sabor Presvete Bogorodice, a dan kasnije svetoga prvomučenika i arhiđakona
Stefana.
Trostruki praznik je 14. januar - Obrezanje Gospodnje, sveti Vasilije Veliki
i Nova godina.
Od Božića do Krstovdana, kako se u narodu naziva dan uoči Bogojavljenja, ne
posti se u sredu i petak. Krstovdan je prvi postan dan posle Rođenja
Hristovog.
Bogojavljenje je 19, a sveti Jovan Krstitelj 20. dana po novom kalendaru.
Časne verige svetog apostola Petra su 29. januara. Taj dan neki slave kao
krsnu slavu, dok ga drugi poštuju zbog kulta koji je davno nastao u srpskom
narodu. U nekim krajevima praznik nazivaju Južice i verizice i slave ga dva
dana.
Svetog Atanasija Velikog crkva obeležava 31. januara, a u Srbiji ga posebno
slave Cincari kao svog nebeskog zaštitnika.
Kod Srba je 27. januara po novom, odnosno 14. po starom kalendaru, praznik
svetog Save, prvog arhipastira i prosvetitelja srpskog. To je slava srpske
škole i đaci ga postuju kao svog pokrovitelja. U Srbiji se tradicionalno taj
dana svečano obeležava u školama i raznim naučnim institucijama.
Kod rimokatolika, posle obeležavanja sveta Tri kralja (Bogojavljenja) 6.
januara, 13. januara je Krštenje Hristovo, 25. dana januara je spomen
obraćenja svetog apostola Pavla. |
| |
| |
|
|
| Evropa bez ruskog gasa |
| |
Evropske zemlje suočene su danas sa nestašicom gasa nakon što je Rusija
obustavila isporuke tog energenta Ukrajini zbog spora o neplaćenom gasu a
onda i Evropi jer je Ukrajina krala taj gas.
Ruski gasni gigant Gasprom obezbeđuje jednu četvrtinu potreba Evrope za
gasom.
 Agencija
Rojters objašnjava kako Evropa dobija gas od Rusije i navodi planove o novim
gasovodima kako bi Evropa dobijala više ruskog gasa i to iz različitih
pravaca.
* Osamdeset odsto gasa u Evropu dolazi preko Ukrajine. Rusija tvrdi da
Ukrajina uzima gas namenjen Evropi i da je zatvorila postrojenje za
dostavljanje gasa Balkanu.
* Nemačka i Poljska mogu da dobiju gas i iz Belorusije preko gasovoda Jamal.
Kapacitet tog gasovoda je 30 milijardi kubnih metara godišnje, dok gasovod
preko Ukrajine ima kapacitet od 120 milijardi kubnih metara.
* Treći put za dopremanje gasa jeste Plavi tok, gasovod ispod Crnog mora
koji ide iz Rusije do Turske.
Planirani gasovodi
* Jamal-Jurop gasovod koji ide od poluostvra Jamal do Frankfurta na Odri što
je više od 4.000 kilometara dužine. Nakon proširenja gasovoda koje je
planirano da bude okončano 2010, biće povećan njegov kapacitet na 67
milijardi kubnih metara gasa godišnje.
* Galsi gasovod, dug 1.350 kilometara, mogao bi da od 2012. godine doprema
Italiji do 10 milijardi kubnih metara alžirskog gasa.
* Transmed gasovod koji ide od Alžira preko Tunisa do Sicilije, sada ima
kapacitet od 6,5 milijardi kubnih metara godišnje, a radi se na povećanju
kapaciteta na 27 milijardi kubnih metara.
* Medgas - 210 kilometara dugačak gasovod, sa kapacitetom od osam milijardi
kubnih metara, planiran je da od sredine 2009. alžirski gas doprema u
Španiju.
* Nabuko gasovod je projekat vredan osam milijardi evra i treba da
transportuje prirodni gas iz Turske preko Bugarske, Rumunije i Mađarske u
Austriju. Gasovod dug 3.300 kilometara, čija je izgradnja počela 2008,
trebalo bi da bude otvoren 2013. Mogao bi da do 2020. godišnje trasportuje
31 milijardu kubnih metara gasa iz Kaspijskog mora do Evrope.
* Baltički gasovod, vredan sedam milijardi evra, dopremaće 55 milijardi
kubnih metara ruskog gasa do Nemačke ispod Baltičkog mora. Severni tok je
većinski u rukama Gasproma koji ga gradi sa nemačkim Basfrom, E.On i
holandskom gasnom kompanijom i planira da izgradi dva paralelna gasovoda od
po 1.200 kilometara.
* Kaspijski gasovod - Rusija, Turkmenistan i Kazahstan su dogovorili planove
o novom gasovodu oko Kapsijskog mora koji bi od kraja ove ili početka
naredne godine mogao da bude otvoren sa kapacitetom od 10 milijardi kubnih
metara gasa godišnje.
* Mađarski gasovod - Mađarska naftna kompanija MOL planira da do 2010.
izgradi 100 kilometara gasovoda prema Ukrajini.
* Južni tok - Gasprom i italijanska naftna kompanija Eni planiraju izgradnju
novog gasovoda ispod Crnog mora kojim bi ruski gas transportovali u Evropu.
Gasprom je ranije razgovarao o širenju postojećeg Plavog toka na južnu
Evropu i Izrael, ali je to sada dovedeno u pitanje u svetlu planova o
izgradnji Južnog toka. |
| |
| |
|
|
| Tri kandidata Kanade za novih sedam svetskih
čuda |
| |
Park Dinosaurus proglašen je za zvaničnog predstavnika Kanade, nakon što je
pobedio nacionalni park Gros Morn, Njufaundlend, zaliv Fandi, kvebečki Rošer
Pers i ontarijski Long Point Send Spit, u prvoj rundi, završenoj 31.
decembra. Park, koji je 1979. godine svrstan na UNESKO-vu listu svetske
baštine, čuven je kao jedno od najvećih svetskih lokacija sa fosilnim
ostacima, gde je pronađeno čak 39 vrsta dinosaurusa.
 Druga
dva prirodna čuda, Nijagarini vodopadi i jezero Superior našli su se na
listi po osnovi prekograničnih čuda, pošto se nalaze između Kanade i SAD-a.
Po tom osnovu na listi je još 39 kandidata, a 222 dolaze kao nacionalni 'kandidati'.
Portparolka kampanje za izbor Novih čuda, Taja Vajering poziva ljude iz
čitavog sveta da aktivnim učešćem u slavu najvećih lepota na našoj planeti,
pokažu koliko cene prirodu.
Očekuje se da će preko milijardu ljudi putem interneta učestvovati do 7.
jula u glasanju za izbor polufinalne grupe od 77 lokacija. Ekspertska grupa
izabraće potom 21 finalistu, a čitav proces, sa glasanjem, trebalo bi da se
završi 2011. godine. Ovaj izbor, koji vodi švajcarski avanturista Bernard
Veber, ima za cilj da podrži, sačuva i obnovi prirodne spomenike i lepote.
Ovom konkursu prethodio je izbor čuda koja je stvorio čovek, gde su svrstane
piramide u Gizi, Egipat, rimski Koloseum, Italija, Kineski zid, Tadž Mahal,
Indija, Petra, Jordan, statua Hrista Spasitelja, Brazil, Maču Pikču, Peru i
piramide u Čičen Ici, Meksiko. |
| |
| |
|
|
| Kraljevi pornografije traže pomoć od Kongresa |
| |
Dvojica kraljeva američke porno industrije od kojih je jedan slavni Lari Flint
izdavač magazina Hasler, zatražili su od Kongresa da deblokira pet milijardi
dolara u korist njihovog sektora.
 U
ironičnom saopštenju objavljenom u Los Anđelesu, Flint i Džo Fransis koji
stoji iza DVD serije "Girls Gone Wild", obratili su se Kongresu za "plan
spasavanja sličan onome koji traže tri najveća američka konstruktora
automobila".
Flint i Fransis navode da pornografija u SAD ima godišnji promet od 13
milijardi dolara i da, "bez obzira na to što se taj sektor neće baš urušiti,
možda ipak ne treba preuzimati rizik?"
"Čini se da Kongres želi da pomogne najvažnije kompanije, a mi mislimo da
zaslužujemo istu pažnju", objasnio je Frensis koji je nedavno proveo skoro
godinu dana u zatvoru zbog afere oko prostitucije.
Zbog aktuelne ekonomske krize "ljudi su previše deprimirani da bi bili
seksualno aktivni", smatra Flint.
"To je veoma loše za zdravlje nacije. Amerikanci mogu bez automobila, ali ne
i bez seksa", dodao je on apelujući na Kongres da "podstakne seksualnu želju
Amerikanaca". |
| |
| |
|
|
| Kakav život predstoji Obaminim ćerkama |
| |
Ćerke novoizabranog predsednika SAD, Malija i Saša Obama, koje imaju sedam i
deset godina, već su se našle na naslovnim stranama tabloida, pozvane su da
gostuju u jednoj popularnoj seriji za tinejdžere a modni kreatori se utrkuju
da im kroje odeću.
One su bez sumnje najpoznatije devojčice sveta iako se još nisu uselile u
Belu kuću. A kad to budu učinile, postoji li ikakva šansa da žive normalnim
životom - poput onog koji su za njih planirali njihovi roditelji Barak i
Mišel Obama?
 Istorija
pokazuje da će mediji po svoj prilici ostati po strani. Tako su, na zahtev
roditelja, mediji ostavili na miru 13-godišnju Čelsi, kada se sa Bilom i
Hilari Klinton preselila u Belu kuću.
Ejmi Karter, koja je u Belu kuću došla sa devet godina, omogućeno je da živi
prilično normalnim životom, što je bio slučaj i sa znatno mlađom decom
Kenedijevih.
Svet je danas, međutim, drugačiji: fotografije i video zapisi mogu se za
tili čas prebaciti na internet uz pomoć mobilnih telefona, a to može da
učini svako, ne samo profesionalni fotograf.
U današnje vreme, takođe, deca željno prate vesti o slavnim tinejdžerima kao
što su Majli Sajrus ili mlada glumačka ekipa filma "Srednjoškolski mjuzikl",
prenosi AP. Ali da li se za Obamine ćerke može reći da su slavne ličnosti?
"Ako mislite na ljude koji fasciniraju javnost, onda jesu, apsolutno. S
druge strane, ako mislite na slavne ličnosti čiji se svaki korak prati, onda
nisu. One su deca", kaže Lari Haket, glavni urednik tabloida Pipl na čijoj
se naslovnoj strani porodica Obama našla tri puta.
Prema njegovom mišljenju, neće biti lako odrediti u kojoj meri Obamine
devojčice treba da budu javne ličnosti. "Mislim da je par Obama svestan da
postoji fascinacija njihovim ćerkama i time kakav će one život od sada
voditi", dodao je Haket.
Za Obamine ćerke, iako nisu neprestano bile u centru pažnje tokom njegove
predsedničke kampanje, ne može se reći ni da su bile nevidljive. Povremeno
su se pojavljivale na mitinzima, govorile na bini, i zajedno sa roditeljima
dale intervju televizijskoj emisiji Akses Holivud - zbog čega se Obama
kasnije pokajao.
"Mislim da nas je poneo trenutak. Tako nešto nećemo ponovo učiniti", rekao
je on naknadno.
Ipak, devojčice su osvojile mnoga srca svojim veselim izgledom i odećom
usklađenih boja, i jasno je da su bile jedan od aduta Baraka Obame tokom
kampanje, ocenila je Dženis Mis, urednica tabloida Ju-Es vikli.
"Prizori Obamine dece ugrejali su mnoga srca. Niko nije mogao da dovede u
sumnju da su oni divni roditelji i da imaju divnu decu", rekla je Dženis
Min. "Ali sada je došlo vreme da se radi i očekujem da će biti mnogo manje
fotografija." Kada Bela kuća postane njihov dom, Malija i Saša će biti dobro
zaštićene.
"Hoće li povremeno biti fotografija? Sigurna sam da hoće. Ali ljudi oko ovih
devojčica će se veoma naporno truditi da im obezbede svakodnevnu rutinu",
izjavila je En Stok koja je bila sekretarica u socijalnoj službi Bele kuće
tokom mandata Bila Klintona.
Na pitanje da li devojčice mogu da žive normalnim životom ili makar što
bliže tom idealu, En Stok je odgovorila da je to verovatno moguće, kao što
je bilo i za Čelsi Klinton koja je u Beloj kući provela tinejdžerske godine.
"Znam da to može da uspe. Odlazila je na časove baleta, potom se vraćala
kući, radila domaće zadatke, večerala sa roditeljima i išla na počinak",
objasnila je ona.
Obamine devojčice vole časove plesa i fudbal, ali i da prespavaju kod
drugarica. To će se sigurno i nastaviti.
Dag Vid, autor jedne knjige o predsedničkoj deci, ima, međutim, pesimističko
viđenje situacije. On smatra da se deca koja odrastaju u Beloj kući obično
suočavaju sa krizom identiteta i da do kraja života žive u senci Bele kuće. |
| |
| |
|
|
| Košmar dug pola veka |
| |
Pojas Gaze više od pola veka predstavlja košmar za Izraelce, koji ovih dana
ponovo pokušavaju da ostvare kontrolu na tom području.
Prvi izraelski premijer David Ben Gurion nije se usudio da je osvoji 1948.
godine dok je bivši izraelski premijer Jicak Rabin predložio da je "potope u
moru".
Gaza je postala noćna mora za Izraelce u tolikoj meri da je u hebrejski ušao
u upotrebu izraz "idi u Gazu!" umesto "idi dođavola", piše AFP.
 U
pojasu Gaze stekli su se, međutim, svi uslovi da život postane nepodnošljiv
- na majušnoj teritoriji od 362 kvadratna kilometra živi oko 1,5 miliona
osoba, uglavnom potomaka palestinskih izbeglica iz 1948. i 1967. godine.
Za pojas Gaze, stešnjen između Izraela i Egipta, mora i pustinje, bilo je
samo pitanje vremena kada će, sa stalnim prilivom izbeglica koje su bežale
iz novoformirane izraelske države, postati bure baruta.
Ben Gurion, koji je odbio da osvoji Gazu tokom prvog izraelsko-arapskog
rata, pokrenuo je ideju o "prenosu kontrole nad pojasom Gaze sa Egipta na
Jordan".
Taj plan je propao, a upravo u Gazi je 1948. godine rođena "palestinska
država" koju je proglasio veliki muftija jerusalimski Hadž Amin el-Huseini,
koja takođe nije opstala.
"Vrlo brzo, tokom ovih godina, socijalni i ekonomski jaz između Palestinaca
na Zapadnoj obali i u Gazi se produbio jer su Egipćani ograničili kretanje
van Gaze", rekao je za AFP stručnjak za palestinsko pitanje Dani Rubinštajn.
Beda i ograničeno kretanje doprineli su stvaranju palestinskog nacionalnog
pokreta tokom 1950-ih godina.
Od 1954. godine prvi zapovednici "fejadina", koje je ohrabrio budući
egipatski predsednik Gamal Abdel Naser, počeli su da deluju na jugu Izraela,
ubijajući civile. Izrael je uzvratio nemilosrdnim akcijama. Krug nasilja je
nastao.
Tokom kampanje za Suec 1956. godine, uz blagoslov Francuske i Velike
Britanije, Izrael je prvi put osvojio pojas Gaze. Palestinci su tada tri
meseca živeli pod izraelskom vojnom upravom. To će ponovo doživeti 1967.
godine, ali ovog puta to će trajati 40 godina.
U međuvremenu, početkom 1957. godine Izrael je bio primoran da se povuče iz
pojasa Goze, ostavljajući prostor Palestinskoj oslobodilačkoj organizaciji
koja je tada bila u začetku. Na čelo tog pokreta kasnije će doći Jaser
Arafat.
"Prava revolucija za stanovnike Gaze desiće se 1967. godine. To je početak
izraelske okupacije, ali za Palestince to je, takođe, i prilika da počnu da
rade u Izraelu", rekao je Rubinštajn.
Pojas Gaze je tada priključen na električnu mrežu, uveden je i vodovod, a
tokom 25 godina gotovo 100.000 Palestinaca je išlo na rad u Izrael uprkos
pretnjama nacionalističkih pokreta.
I pored ekonomskog napretka, otpor okupatoru je rastao. Tokom 1970. i 1971.
godine, zapovednik vojne oblasti južnog Izraela, general Arijel Šaron je bez
milosti napao Palestince, poslavši komandose da "očiste" izbegličke logore
od "gnezda terorista".
Mir se nakon toga privremeno vratio, Izraelci su pohrlili u Gazu - u
kupovinu, šetnju obalom mora ili da bi po jeftinoj ceni učili da voze.
"Od Gaze jedino nije želeo da odustane premijer Menahem Begin (1977-83) koji
neće naslutiti da će pitanje izbeglica postati košmar za Izrael, kada je
odbio da je vrati Egiptu kako bi stvorio nove kolonije", rekao je istraživač
Akiva Eldar.
Prva intifada počela je u decembru 1987. godine u izbegličkom kampu u
Džabaliji. Sporazum iz Osla 1993. godine i povratak Jasera Arafata u Gazu
1994. godine označiće početak mirnog razvdvajanja koji će kulminirati u leto
2005. godine.
Tadašnji izraelski premijer Arijel Šarom počeće da povlači vojsku i 8.000
jevrejskih doseljenika koje su izraelske vlasti naseljavale od 1967. godine.
Mesec dana nakon početka druge intifade u septembru 2000. godine, počeli su
raketni napadi na Gazu.
U junu 2007. godine, radikalni palestinski pokret Hamas je silom primorao
predsednika palestinske uprave i vođu umerenog pokreta Fatah Mahmuda Abasa
da odstane od vlasti u Gazi, otvorivši put direktnom sukobu sa Izraelom. |
| |
| |
|
|
| Robovi u Beloj kući - svedoci američke
istorije |
| |
Robovi su dali značajni doprinos u izgradnji samog zdanja Bele kuće, a potom
su decenijama služili američke predsednike i njihove porodice kao batleri,
kuvari, sluge.
 Dve
stotine godina kasnije, izbor Baraka Obame za 44. predsednika, prvog crnca
na čelu Amerike, ponovo je doveo u žižu komplikovanu istoriju
Afroamerikanaca, kao i Belu kuću, koju su često zvali domom.
Tokom i nakon ropstva, crni radnici su obavljali mnoge poslove u Beloj kući.
Ulazak Obame u nju 20. januara biće trenutak o kome su mnogi od njih mogli
samo da sanjaju.
"Veoma sam ponosan što ćemo imati afroameričkog predsednika i mislim da će
uslužnom osoblju biti pravo zadovoljstvo da radi za Baraka Obamu", uzbuđeno
priča 89-godišnji Vilijam Boven, bivši batler u Beloj kući.
Bilo je, međutim, drugo vreme kada je Boven počinjao da radi u Beloj kući.
Pokret za zaštitu ljudskih prava bio je još u povoju, segregacija je bila
potpuno zakonita, a samo retki Afroamerikanci su se probili u više vladine
krugove, kao Meri Mekliod Betjun, koju je Frenklin Ruzvelt 1936. postavio u
Sekretarijat za omladinu.
Boven se prisetio tog vremena, sedeći u svom merilendskom domu, okružen
novinama koje su slavile Obaminu pobedu. "Nisam mogao ni da sanjam da će se
ovo desiti, ne za moga života".
Njegov otac, Vilijem Boven, zaposlio se posle Prvog svetskog rata u Beloj
kući takođe kao batler. Ubrzo je tamo doveo i svog sina. Učio ga je poslu,
uključujući i "kod ćutanja", na šta se zavetuju i današnji zaposleni u
predsedničkoj rezidenciji.
Mlađi Boven seća se očevih reči: "Ne pričaj s ljudima dok radiš. Nemoj
nepotrebno da uznemiravaš goste, sem ako ti se ne obrate i nikada nemoj prvi
da im se obraćaš".
Boven ni sada ne želi da otkrije o čemu je razgovarao sa predsednicima, od
Dvajta Ajzenhauera do Džordža Buša, ali priznaje da mu je bilo teško da se
drži pravila ćutanja kada bi na večere dolazili slavni, kao što je Đuk
Elington ili Perl Bejli.
Međutim, vek pre Bovena, robovi su uglavnom obavljali sve teške poslove oko
i na Beloj kući. Tek kasnije im je predsednik Džordž Vašington omogućio da
rade kao unutrašnje osoblje. On je takođe započeo tradiciju oslobađanja
muškaraca i žena koji su radili za predsednika u njegovoj rezidenciji.
Kako su godine prolazile, i Afroamerikanci su imali sve značajniju ulogu u
Beloj kući, sve češće su zauzimali funkcije na višem nivou od običnih slugu.
Frederik Morou je bio prvi Afroamerikanac koga je Ajzenhauer 1955. zvanično
postavio za svog pomoćnika. Džon Kenedi je 1960. imenovao drugog crnca,
Edrujua Hačera za pomoćnika sekretara za medije.
No, s druge strane, uprkos svom izuzetnom doprinosu, crnci su se suočavali
sa rasizmom i unutar zidova Bele kuće. Alonzo Filds, koji je u američkoj
predsedničkoj palati radio 31 godinu, rekao je da su svojevremeno postojale
odvojene trpezarije za bele i crne radnike.
"Dovoljno sam dobar da nosim predsedniku hranu i radim sve ostalo, ali nisam
dovoljno dobar da jedem sa ostalim (belim) osobljem", izjavio je
svojevremeno Filds, koji je preminuo 1994.
I životna priča bivšeg batlera Judžina Alena (89), podseća na holivudske
scenarije. On je od 1952. do 1986. radio u Beloj kući i bio svedok značajnih
događaja savremene američke istorije, od borbe za građanska prava do
ubistava Džona Kenedija i Martina Lutera Kinga.
Bio je batler čak osmorici američkih predsednika, od Harija Trumana do
Ronalda Regana. Autorska prava na njegovu životnu priču otkupio je studio
Kolumbija. |
| |
| |
|
|
| Ministarstvo poslalo 10.000 priručnika za
dijasporu |
| |
Ministarstvo za dijasporu poslalo je danas 10.000 "Informativnih priručnika za
dijasporu" na adrese diplomatsko-konzularnih predstavništava Srbije širom
sveta.
 "Informativni
priručnik za dijasporu" je prva publikacija te vrste u Srbiji, nastala u
cilju poboljšanja informisanost dijaspore, kojom ministarstvo želi i da
podstakne i kvalitetniju ekonomsku, političku i kulturnu saradnju, navodi se
u saopštenju Ministarstva za dijasporu.
Na jednom mestu nalazi se sve što dijasporu može da zanima uključujići
informacije o državnom uređenju Srbije, funkcionisanju državnih organa i
savete za lakšu komunikaciju sa njima.
Priručnik Sadrži 15 poglavlja sa informacijama iz različitih oblasti -
osnivanje preduzeća, investiranje, izdavanje ličnih dokumenata, regulisanje
zdravstvenog, penzionog i invalidskog osiguranja, nostrifikacija diploma,
regulisanje vojnog roka.
Priručnik sadrži informacije o pravima i obavezama, postupcima pred državnim
organima, privrednom, kulturnom i političkom životu matice, kao i pregled
korisnih elektronskih linkova,
Nastao je kao rezultat odgovora na najčešće postavljanja pitanja
Ministarstvu, u saradnji sa resornim ministarstavima, javnim preduzećima,
agencijama, Privrednom komorom i udruženjem banaka.
Zaposleni u diplomatsko konzularnim predstavništvima će priručnike deliti
predstavnicima klubova, udruženja, organizacija i pojedincima.
Priručnik će uskoro biti dostupan i na sajtu Ministarstva. |
| |
| |
|
| |
|
Oglasavanje Marketing
Oglasavanje Marketing Najpovoljnije cene, najveca posecenost
|
