Bilo je to veče u kome se Dušan, nakon 17 godina, zvanično rastajao sa
Torontom sagledavajući ovaj grad "multidimenzionalno".
 Sa
jedne strane, bio je žitelj koji želi da grad upozna i da ga 'oseća' bliskim,
poput rođenog Torontoniansa, a u isto vreme ostao je dođoš, sa sposobnošću
da ga 'bolje vidi izdaleka'. Toronto je možda Dušanu bio idelano mesto "sa
koga si kadar svuda stići i uteći, i na važnom mestu postojati", ali kada
dođe jesen, najlepše je u Beogradu.
Među prisutnima u galeriji srpskog konzulata bila je cela likovna kolonija
Toronta, Petričićeve kolege, neki od njih, nekadašnji đaci sa akademije u
Beogradu. Prisutne je pozdravio gospodin Vladimir Pavlov, generalni konzul
Srbije u Torontu.
Kao i većina nas u svom životu, i Dušan Petričić 'hoda po žici'. Samo, on to
radi mnogo elegantnije. Njegove karikature i ilustracije su momenti istine,
prikazani na human i duhovit način, pa problemi postaju smešni i podnošljivi.
Društvo koje se skupilo, po nevremenu, koje često prati otvaranja izložbi u
konzulatu, moglo je, gledajući izložene ilustracije, da prepozna
svakodnevnicu života u Torontu i slatko se nasmeje.
Bilo je tu i ilustracija iz dečijih knjiga, koje, da se razumemo, nisu samo
za decu. Lepi crteži zaokupe maštu čitalaca, vode ga kroz život dok odrasta,
kao za ruku, a posle ga lako vraćaju u svet dečijih uspomena.
Meni se jako svidela jedna mala ilustracija iz priložene mape, objavljena u
Njujork Tajmsu, za koju nisam siguran šta joj je tema. Oslobađena veze za
događaj, ili vreme, otvorena je da joj svako da značenje: ljudska figura u
čudnom ležećem položaju, oborena na leđa, lebdi. Nebo u oblacima, ne vidi se
šta tu još ima, svetli zraci se probijaju, dodiruju ljudsku priliku, ili je
možda, kao marionetu, vezuju...
Izložba je bila prodajna, cene pristupačne, vrednost neprocenjiva,
interesovanje veliko.
Kad su se radovi dopali urednicima i čitaocima onolikih svetskih novina,
kako se originali ne bi dopali prisutnim lubiteljima.
Raspitajte se, možda je i za Vas nešto ostalo.
Zarko Klašnja
|
