Petak, 25. oktobar 2013.

Tako kažemo u svom svakodnevnom životu i sa time živimo ovde, sa Crkvom na Riveru.
- Gde će to biti?
- U Crkvi na Riveru.
Ili samo: - Vidimo se na Riveru.

Svaki Srbin Toronta i Ontarija zna šta ove reči znače i bez da mu se daje detaljniji podatak o raskršću ulica River i Džerard ili adresa sa brojem 203. Mesto i zdanje utkani su već u samu nit života svakoga od brojnih generacija ka i nas samih. Već je to tako u proteklih 60 godina. Već su povelike decenije života Duha svetosavskog pravoslavlja utkane u naše duše sa tog Toronto-gradskog ćoška.

Davno, tada, u godnama neposredno posle drugog Svetskog rata, jedan broj, nacionalno svesnih, Srba u Torontu okupio se da bi organizovali svoj dalji život na duhovnim osnovama Srpske svetosavske pravoslavne tradicije. Ideja im je bila da stvore duhovno jezgro svog daljeg života u novoj sredini koju su nuždom izbeglištva morali da prihvate kao svoju. Maćeha kao maćeha, može da bude i bolja, ali nikade nije kao majka. Tako je došlo do Osnivačke skupštine "Srpskog doma i crkve", koja je održana je 3. oktobra 1948. godine u hotelu "Alpajn" u Torontu.

Bio je to skup ponesenih Srba koji su svoj polet usmerili na izgradnju svoga stecišta oko budućeg Srpskog pravoslavnog hrama. Tom prilikom izabran je Upravni odbor u čiji sastav su ušli: Božidar Marković, predsednik; Vaso Volarev potpredsednik; Aleksandar Anđelić, sekretar, Petar Karajlić, blagajnik; kao i člnovi: Stevan Ćuk, Nikola Basta, Mihajlo Dukić, Marina Selak, Jelka Adamovn i Mara Šustran. Nadžorni odbor činili su: Savo Kovačević, Dušan Nešić i Luka Micić; dok su u sastavu Građevinsog odbora bili: Nikola Miklušev, Pavle Ivanović, Nikola Mrkobrada i Dragomir Vulović.

Na trećoj, redovnoj, Skupštini, 3. marta 1952 godine. inž. Pera Popović je protumačio svoj nacrt projekta za izgradnju doma i crkve. Krenulo se u široku akciju prikupljanja priloga i širenja i bodrenja srpskog pravoslavnog duha u tu svrhu. Osnovana je i prva pozorišna trupa, zapamćena po komadima "Knez Ivo od Semberije" i ""Maksim". Putovalo se od grada do grada a sav prihod išao je za gradnju doma i crkve.

U subotu 22. avgusta 1953. godine osvećen je kamen temeljac, a 10. oktobra iste godine odobren je zajam od 10.000 dolara, koji je ponela manja grupa odvžnih.

Na placu, gde se danas nalazi crkva Svetog Save sa skromnim domom, u vreme, 1940tih-50tih, bila je jedna mala kuća, drvena, više baraka. Služila je za smeštaj kanadskih vojnika povratnika iz 2. svetskog rata, u procesu prilagođavanja na civilni život. U toj kući živeo je, početkom pedesetih, Vlado Dojčinović koji je vodio srpsku pozorišnu trupu u Torontu. Kada je Sveti Vladika Nikolaj Velimirović stigao u Toronto, Srbi, braća njegova, zakupila su mu najbolju sobu u hotelu, ali umesto da ode tamo, on je zatražio da mu se dozvoli da prenoći u toj kućici na ovom placu, gde je već bilo gradilište.

Vladika Nikolaj je tada bio u pratnji određenog sveštenika, sa kojim je utvrdio da čitavu tu noć, svaki u svome odelenju te male kućice, provedu u bdenju i mole Bogu.

Sadašnji starešiina crkve Sveti Sava, protojerej Militin Veljko, zabeležio je 1971. godine, u Minhenu, anegdotu o toj noći, o čemu mu je povedao počivši prota Aleksa Todorović, a prema pričanju samog Vladike Nikolaja. Naime, tokom noći, kada bi mu se učinilo da ne čuje molitveni bruj glasa pratioca, Sveti Vladika Nikolaj bi zastao u molitvi i glasno, da se čuje u drugom odelenju, upitao: "Oče, moliš li?" Ovaj bi užurbano odgovorio: "Molim, Preosveštenstvo, molim." Pa, se to ponovilo malo kasnije, pa docnije opet, i po treći put. Kako kod trećeg puta nije odmah dobio odgovor, Vladika je pitao strogim, povišenim glasom: "Oče, moliš li?" Na šta je ovaj, očito trgnut iz sna zabrzao: "Molim, molim, molim." Na to mu Sveti Vladika reče: "Ne moliš nego spavaš? Nemoj da varaš ni sebe ni mene ni Boga, nego moli." Na toj molitvi, na tom opominjanju, izniklo je zdanje i uzdanje na Riveru.

Dom je otvoren Svetosavskom proslavom 30. januara 1954. godine. Na Uskrs 1954. godine održano je u domu prvo bogoluženje, a osvećenje doma izvršio je Sveti Vladika Nikolaj Velimirović, 5. septembra 1954. godine. Crkva Svetog Save, koja je uz sam dom, i gde je dom više kao kakav crkveni naos, dovršena je i osvećena 22. maja 1955. godine.

Obred osvećenja obavili su tadanji episkop Dionisije, prota Miodrag Ćurić iz Lakavane, otac Justinijan Ilić, tada sveštenik u Montrealu, otac Nikola Stojisavljević, tada sveštenik u Nijagara Falsu, otac Aleksije Ševčenko, tadašnji sveštenik u Torontu i otac Branko Škaljac, paroh iz Mesontauna, u Pensilvaniji; očito, sasluživalo je sveštenstvo i iz Kanade i SAD. Toga dana, na službi, Anglikansku crkvu Kanade pretstavljao je profesor Makmilan; kum je bio Petar Karalejić iz Toronta, a kuma Lenka Lalić iz Montreala.

Ovoj svečanosti i banketu prisustvovala je kneginja Olga, sestra ruskog cara Nikole Drugog, koja je darovala , svojom rukom izrađenu ikonu Aleksandra Nevskog u spomen Kralju Aleksandru Prvom, Ujedinitelju. Visoku gošću, u pratnji nekolicine ruskih carskih generala, na ruskom jeziku, pozdravio je profesor Jovan Jovetić.

Kanadski Parlament predstavljao je njegov član Roland Mičener (1900.-1991.), koji je docnije bio i Generalni Guverner Kanade od 1967. do 1974, inače veliki prijatelj Srba.
 

Svečanom Liturgijom i banketom proslavljeno je 60.godina postojanja hrama Sv.Save u Torontu Crkva Sv.Save u Torontu najstarija je crkva u Torontu. Ove godine navršilo se tačno 60.godina njenog postojanja. To je bio povod za veliko slavlje njenih parohijana. U prisustvu velikog broja vernika i uz sasluženje brojnog sveštenstva, svetu arhijerejsku Liturgiju služili su Preosvećeni Episkop kanadski g. Georgije i Preosvećeni Episkop bivši srednje-evropski g.Konstantin. U toku službe Episkop Georgije je položio novi Antimins sa moštima Sv.Vladike Nikolaja na Časnu Trpezu. Na Liturgiji je odgovoarao hor eparhije kanadske Kir Stefan Srbin iz Toronta. Nakon Pričešća Svetim darovima, kojima je pristupio veliki broj dece i odraslih, Episkop Konstantin je izgovorio izuzetno lepu besedu, nadovezavši se na reči Sv.Apostola Pavla koje je čitano u Apostolu, obrativši se prisutnom narodu rečima:"Vi ste hram Boga živoga" (2.Kor 6,16). On je rekao da je verni narod pre svega živi hram sabran oko Episkopa na Svetoj Liturgiji a tek potom da je to sami spoljašni hram u kome se sabiramo. Lepota hrama ne ogleda se spolja već iznutra, duhovnom lepotom njenih vernika. To je ono što je Sv.Vladika Nikolaj izgovorio u ovom istom hramu kada je izvršio osvećenje crkvene sale 1954.godine, dve godine pre svoga upokojenja. Zato je danas i vaš Vladika Georgije, moj brat, i doneo novi Antimins sa moštima Sv.Vladike Nikolaja i pohranio ga na Časnu Trpezu. Današnja proslava je samo nastavak proslave iz manastira Lelića gde je Patrijarh srpski g.Irinej sa episkopima SPC izvršio presvlačenje moštiju Svetoga Vladike. Zato se danas raduje nebo i Sv.Nikolaj na njemu, raduje se srpski narod od Lelića do Toronta. Na kraju besede Episkop Konstantin se zahvalio na ljubavi svome bratu Episkopu Georgiju što je blagoslovio da danas načalstvuje Liturgijskim sabranjem. Potom se prota Milutin Veljko zahvalio Episkopima što su danas odvojili svoje vreme, trud i ljubav da učestvuju u proslavio 60.godina naše crkve i pozvao sve prisutne da pređu u crkvenu salu gde je spremljen svečani banket za koji se najviše pobrinula gospođa Jelena Stanimirović i Kolo srpskih sestara Svete Mironosice. Crkvena sala je bila ispunjena do poslednjeg mesta. Više od 180. parohijana je učestvovalo u bogatoj trpezi raznih specijaliteta domaće i kanadske kuhinje kao i ukusima kalifornijskog vina i drugih žestokih pića. Za vreme banketa Radovan Gajić Gaja je održao pozdravni govor u kome je u kratkim crtama izneo istorijat našeg hrama kao i njegovu izuzetnu duhovnu i kulturnu važnost za postojanje i opstanak našeg naroda i naše dece u Torontu. Posle njega pozdravno slovo je održao i čika Nikola Aleksejčenko, koji je kao mlad student učestvovao u postavljanju kamena temeljca crkve Sv.Save. Na kraju se i Episkop kanadski g.Georgije obratio prisutnima govoreći o crkvi Sv.Save kao Majci crkvi svih ostalih crkava od Ošave do Okvila. Od nje je, po rečima Vladike, nastala i crkva u Misisagi, crkva u Okvilu, Očavi i sada u Ričmond Hilu. Crkva Sv.Save je crkva koja se najbrže razvijala i prva koja je u Severnoj Americi imala dva sveštenika. Sve ovo je nagrađeno burnim aplauzima i bogatim darovima okupljenih parohijana svojoj crkvi. O.Miloš Purić

Nastavak u sledećem broju

Radovan Gajić
Foto: Ivana Đorđević