|
Ipak, u istorijatu o iseljavanju Srba, nije na odmet spomenuti
ovde jedan restoran u Torontu, poznatiji u žargonu naših starih iseljenika kao "kafana
Beograd". Restoran je bio otvoren pre prvog Svetskog rata i nalazio se na adresi
431 King Strit Ist, King i Triniti.
 Od samog početka rada ovo mesto je bilo stecište Srba, iseljenika iz balkanskih
predela. Odigrala bi se partija karata, popila kafica, porazgovaralo bi se sa
prijateljima ili novodošlim, prodiskutovala bi se svetska pitanja. To je bilo
zborno mesto gde su se osnivale srpske organizacije i održavali njihovi sastanci
na kojima su svetski događaji diskutovani na drugom, ozbiljnijem nivou.
Tokom samog Prvog rata, svake nedelje uveče svirale su gajde i harmonika dok su
naši zemljaci, većina u svojim dnevnim radničkim odelima obući, sređenim za
nedelju, igrali kola.A prolaznici, kanađani, često bi zastali i provirivali
unutra znatiželjno se pitajući iz koje su zemlje ovi ljudi; poneki su to i
otvoreno pitali.
Tu je 1917. godine, Milan Pribićević sakupljao, svojim vatrenim govorom,
dobrovoljce za 1. svetki rat. Prvi se odazvao Stevan Trumić, koji će poginuti u
bitci za Bitolj; njega je sledio rođeni brat Žarko Trumić, koji će zahvaljujući
izvrsnom znanju engleskog i srpskog, biti tumač za srpski jezik pri Engleskoj
misiji u Solunu, dok će njegova supruga biti dobrovoljac, bolničarka u sklopu
vojne bolnice. Oba Trumića su bili rođena braća Milice Trumić, udate Marković,
supruge Božidara Markovića.
 U
školi preko puta od kafane Beograd, uz Anglikansku crkvu koja je tu i danas,
početkom 1916. godine držao je važan govor Čeda Mijatović, književnik, istoričar,
diplomata; ministar finansija i ministar spoljnih poslova Kneževine - Kraljevine
Srbije i predsednik Srpske kraljevske akademije.
U kafani Beograd osnovana je 1916. godine i prva Srpska narodna odbrana. Po
završetku Prvog rata, zamukle su gajde, a kola su počela da se igraju u
iznajmljenim dvoranama uz muziku ovog ili onog manjeg orkestra. Kafana "Beograd"
je prestala sa radom, nije dočekala da primi novodošle iz drugog rata; njih su
čekale reči braće Srba: "Vidimo se u nedelju u Crkvi", znalo se, na Riveru.
Kako bezmalo nijedan crkveni, lični, događaj ne ide bez muzika, ni venčanje ni
krštenje, dok se o slavama, razumljivo je, retko muziciralo, tako je, a i
obzirom na veliko interesovanje, posebno mladih, u to vreme, u okviru crkve na
Riveru delovao i Omladinski tamburaški orkestar "Beograd".
Uopšte uzev, uz duhovni život Crkve, muzički život u njenim okvirima bio je
zanimacija koja je okupljala i privlačila najveći broj vernika. Otuda nije ni
iznenađenje da je jedan od najposećenijih događaja, i banketa tim povodom, bio
konvencija "Srpskog pevačkog saveza" u Torontu.
 O
tome crkvena hronika iz 1965. godine, beleži: "Prošlog septembra po prvi put u
istoriji naše kolonije održana je konvencija Srpskog Pevačkog Saveza u Torontu.
Iz izvešataja koje smo dobili, to je bila najveća i najbolje organizovana
konvencija S. P. S. tu izjavu dali su i osnivač Saveza gosp. Vlajko Lugonja kao
i predsednik Gosp. Nikola Borota. Svečana Arhijerejska služba služena je u našem
hramu, na kojoj su činodejstvovali naš vladika Stefan i ruski Arhiepiskop
Vitalije, kao i otac Nikola (Stojsavljević), još tri sveštenika i jedan đakon.
Hor od preko stotinu pevača odgovarao je na liturgiji. Na banketu pored vladike
glavni govornik je bila g-ca Džudi Lamarš, državni seklretar u Kanadi. Ona je
deo svoga govora govorila na srpskom jeziku." (Džulian Verlin - Džudi - Lamarš
(1924.-1980.)
 Državni
sekretar Kanade od 1965.g. do1968.g. - prijatelj srpske ratne emigracije). Zatim
će o horu biti zabeleženo i ovo: "Osmog februara o. g. naš hor u zajednici sa
ruskim horom "Sv. Trojice" održao je zajedničko večernje u našoj crkvi, kao i
duhovni koncert naše pravoslavne muzike. Na večernje su došle i kaluđerice
anglikanske crkve kao i sedam anglikanskih sveštenika na čelu sa Dr. Ferderom,
profesorom univerziteta iz Toronta. On je posle koncerta održao kraći govor i
zahvalio se našoj crkvi i pevačima na radu oko zbliženja dveju crkava. Svi
anglikanski sveštenici bili su oduševljeni lepotom našeg crkvenog pojanja.
Pre izvesnog vremena osnovan je distrikt broj 3 Pevačkog saveza, obuhvatajući 4
hora: Lakavanu, Najagara Fols, Hamilton i Toronto."
Aprila 1962. godine Beti Labaš je privremeno napustila rad sa Horom te je nju
zamenila gospođa Vasiljov, a kada je u junu 1963. Beti ponovo morala da se
povuče, zamenila ju je Mirjana, Mija, Dragašević.
U aprilu 1965. godine Beti Labaš, tada udata Kovač, ponovo je preuzela
dirigenrsku palicu.
Hronika beleži: "Četvrtog aprila 1967 godine hor "Sv. Sava" je organizovao
sastanak bratstva sv. Albana i sv. Sergeja. Posle večernja, prikazane su slike
srpskih manastira i fresaka. Sastanku je prisustvovao anglikanski episkop
Vilkinson, kao i priličan broj anglikanskih sveštenika, kaluđerica i vernika.
Radio kanada prenosio je deo sastanka i pevanje hora na svom programu Granice
hrišćanstva."
Pored hora "Sveti Sava" duh vernika združivao se pesmom i igrom i kroz rad
omladinskog hora i rad tamburaškog orkestra. Srpsko - Kanadsko udruženje koje se
začelo u vreme Božidara Markovića biće zvanično osnovano 10. juna 1970. godine
dok će njegov Pravilnik biti ozvaničen tek 4. oktobra 1974. godine.
U sastavu udruženja osnovan je i radio program "Šumadija" čiji je direktor bio
Bora Dragašević, inače više godina dirigent Hora za vreme bogosluženja. Poslove
prvog, višegodišnjeg predsednika Srpsko - Kanadskog udruženja Ace Đorđevića
nastaviće Živko Dončić.
Dva dana posle krsne slave svetog Marka, 10. maja 1970. godine, Gospod je
otvorio Rajsku kapiju i primio dušu istinskog velikana srpske emigracije u
Torontu i Kanadi, i srpskog pravoslavlja uopšte, gospodina Božidara Markovića.
U tome trenutku život parohije bio je u punom jeku i zaista ovaj čovek je imao
sa čime da izađe pred Gospoda. Nedeljna škola brojala je 60 učenika, a oktobra
1971. godine, uz pomoć profesora Jovetića i brojnih darodavaca osnovana je i
biblioteka sa čitaonicom, koja je raspolagala sa oko 350 knjiga.
U to vreme mnogi su se poneli idejom da bi uprava trebalo da se bira na svega
godinu dana. Očito je bilo da su mnogi hteli da budu naslednici veličanstvenog
dela koje je za sobom ostavio Boža Marković i da je mnogo bilo onih koji su
verovali da je za takve rezultate dovoljno sedeti u Upravi. Shodno broju onih
koji su takvu ideju zastupali, 1971. godine Uprava C. Š. O. je donela takvu
odluku, a profesor Jovan Jovetić je izradio i prvu verziju novih pravila i dao
ih na diskusiju i dopunu.
Radovan Gajić
Foto: arhiva crkve Sv. Save
Nastavak u sledećem broju
|
