|
Između 70-tih i 90-tih, u po svom Svetu rasuće se, a otuda će i
naseljavati i prostore Ontarija, generacija Srba stasala u ateističnosti novog
političkog režima onamonanje države. Kada su u pitanju Srbi bivše Jugoslavije,
biće to više ekonomska nego politička emigracija, ali onaj njen deo, koji bude
određen političkim nezadovoljstvom, čim pristigne, u još uvek blato Ontarija,
potražiće zaklon svojim molitvama između zidova svojih crkava.
 Sredinom
80-tih, povodom druge deobe, u C.Š.O. Sveti Sava, ostaće u jednom trenutku mali
broj urednih porodica na čiji će se rad osloniti redovni, nedeljni, duhovni
život Crkve. Prvoosnovani folklor "Oplenac", napustiće Crkvu na Riveru i
vremenom će postati jezgro, tada budućeg, današnjeg "Društva Oplenac" u Etobiku.
Ipak, već 1985. godine, zalaganjem sveštenstva i pregalačkim radom koreografa
Mileta Ocokoljića, biće osnovan takozvani crkveni "Oplenac", koji deluje i danas,
a čijim će predanim radom biti začet društveno-crkveni život budućeg Centra u
Misisagi.
Ovo će biti i važan osnov zbog koga će ljudi početi da se vraćaju Crkvi i da se
iskrenije uključuju u rad C.Š.O. - posebno kada direktni sukobi i nemila,
varničavo-provokativna sučeljavanja budu, na određeni način, izmeštena iz
prostora samog hrama. Duhovni život u Misisagi, vođen radom oca Mihajla (slika
desno
Mihajlo Doder) i oca
Vasilija, odvijaće se u Kapeli, pred ikonostasom urađenim po arhitektonskoj
zamisli arh. Rastka Mišića, i izvedenim majstorskim radom stolara Živana
Markovića i Siniše Gajića, dok će ikone oslikati Dragan Marunić.
 Trenutno,
pred ovim, istim, ikonostasom redovno mole verni u kapeli buduće crkve Sveti
Arhangel Gavrilo u Ričmond Hilu
(slika desno, otac Vasilije Tomić ispred ikonostasa), parohije
koja je nastala odvajanjem geografskog severnog dela parohije Sveti Sava, i koja
se prostire sve do Sadberija. (Novine Toronto, br. 1255, 16. jul 2010.g.)
Zaista je žižak, sa ostrva nade na Riveru, samo širio svoje hristijansko svetlo
dalje, širom Ontarija.
 Ikonostas
Crkve na Riveru
(slika desno), koji i danas
osluškuje redovni molitveni bruj vernog naroda, biće urađen davne 1956. godine,
a njegove ikone oslikaće Simo Temovski.
Napustivši mesto prdsednika C.Š.O. Sveti Sava - pošto nije
naišao na podršku i razumevanje Uprave - pomenuti Voja Ananić će otići u Okvil,
gde će postati prvi predsednik Povereništva tek formirane Parohije za Okvil i
Misisagu, koja će prerasti u Crkveno-školsku opštinu Svetih Apostola Petra i
Pavla. Ovim će sveća sa Rivera zatreperiti svojim blagodatnim, pozivnim svetlom
i u Okvilu.
 U
nastupajućoj 2014. godini, biće proslavljeno 30 godina od kako je, tada tek
ustoličeni, Episkop kanadski Njegovo Preosveštenstvo Vladika Georgija osveštao
zemljište na kome se danas uzdiže hram Svetih Apostola Petra i Pavla (slika
desno).
Posle Majlsa Obradovića na položaju predsednika C.Š.O.
Sveti Sava, smenjivaće se Nikola Tijanić, Dušan Rađenović, Zoran Ćurčin (više
mandata) Svetozar Keser, Cviko Vidaković (više mandata) da bi ta dužnost sada
ponovo bila poverena Zoranu Ćurčinu.
Usled obima radova na gradnji crkve u Misisagi, Sabor Srba Svetitelja, (građena
od 1994. godine do 2002. godine) prevashodne dužnosti Predsednika biće vezane za
ove poslove. Otuda će posao potpredsedika Uprave, posebnim ovlašćenjima, biti
određen isključivo u vezi rada crkve Svetog Save na Riveru. Od polovine 90-tih,
ovu odgovornost, iskreno i sa živom predanošću, nosi i danas brat Milan Lazić.
Kraj 80-tih i početak 90-tih u svetskim tehnološkim procesima bilo je vreme
razvoja satelitskog TV programa. Bilo je to polaganje trase za buduću, današnju
internet Planetu. Samo po sebi, ovo, za verujuće Srbe ne bi imalo nikakvu dublju
važnost, obzirom da zaista samo verujući znaju kako oni, uz plamičak obične
voštane paljenice, održavaju vezu, komuniciraju, kroz epohe i eone; sa svojim
počinulima i onim svojima koji, tek, čekaju da se rode.
Ali,
nemili politički događaji uzrokovani novom ofanzivom proganjanja Srba, u procesu
sprovođenja globalnog, planskog genocida i satanizacije našeg naroda, doveli su
do toga da će, crkva na Riveru, postati svojevrsni centar informisanja Srba
istočnog, a i Toronta u opšte.
Tih godina jedno od prvih, i retkih, mesta u gradu, gde će biti moguće da se
gledaju, u satelitskom programu, vesti iz Zemlje, u kojoj se razbuktavao novi
rat (ili se nastavljao 2. svetski rat, tamo gde nije završio) biće sala crkve
Sveti Sava na Riveru.
Jedan od redovnih iz tih dana, seća se tog vremena rečima: "Sastajali smo se
uveče, malobrojni, i gledali program, kao u zajedničkoj dnevnoj sobi.
Komentarisali smo na glas, te ovaj ili onaj. Kad je ko osetio potrebu da šta
kaže. Niko nije tu nikome smetao. Gledali smo direktan prenos, "u živo", kako
zlo ide na nas, na naše tamo. I svako je tu reagovao isto. Tu, odmah se digne da
užeže svoju voštanicu, da upali svoju sveću. I za svoje, i za sve tamo. Za
svakog koji je stradao ili bio u progonu."
Očito da u takvim trenutcima nemoći, paljenje sveće
iskazuje onu strašnu moć i pre svega, uz nemu molitvu sa usana, ume da stiša
gnev, nepravdom razdraženog, srca. Nije se tada shvatalo u kojim će razmerama,
najneposrednije, sve to, vrlo brzo, uticati i na živote svih članova srpske
zajednice ovde. Naišao je period neposredne ratne tragedije bivše države u
sunovratu. Na sve strane trebala je pomoć ugroženima tamo, u zavičaju.
I C.Š.O. je sakupljala i slala pomoć, koliko god je mogla, pa reklo bi se i više
nego što je mogla jer je bilo trenutaka kada su se darodavci i sami iznenađivali
kako su toliko uspeli. Dobrovljci su, često i po nekoliko dana za redom,
pakovali pakete za kontejnere; sa lekovima, sa robom, sa onim najnužnijim što
se, dok ga nesreća ne odnese, prihvata kao da će tu biti uvek, i kao da mora da
bude uvek. Odlazili su kontejneri noseći odavde i tamo u otadžbinu zračke
hristijkanske nade.
Nije nimalo slučajno uverenje da je sveštenik duša crkve, što se počesto
iskazuje izrekom: "kakav pop takva i crkva". Baš tih godina (1992.) starešina
crkve Sveti Sava, na Riveru postaće otac Vasilije Tomić. Pod njegovim
svešteničkim čelništvom, i vrednim trudom Milana Lazića, u narednoj deceniji,
biće izveden čitav niz prostornih zahvata i promena unutar i oko Crkve.
Ovome će doprineti i nemilosrdnost sukoba unutar Jugoslavije, usled čega će
preko dva miliona Srba, iz balkanskih prostora, potražiti mir za svoja ognjišta
širom Planete, od Novog Zelanda, Južnoa-fričke Unije i Ognjene Zemlje, do
ameriučko-kanadsko-ruskih prostora, pa i Japana i Kine. Ogroman broj tih
izgnanika pokušaće da nađe smiraj u predelima Kanade i Ontarija.
U prvom talasu, najveći broj novodošlih porodica naći će svoje utočište u
istočnom delu Toronta, u takozvanoj grčkoj četvrti, po ulicama Kosburn, Govan,
Brodvju, Pejp, Gembl. Ulica Gembl poneće u tom periodu, u žargonu, neslavno ime
"Ulica žrtava Slobodana Miloševića" jer će se u zgradama, na dužini manjoj od 1
km, u periodu od 1994. godine do 2000. godine, samo tu, nastanjivati preko 650
porodica.
Sa druge strane biće ovo, možda, najosveštavanija ulica na Planeti van srpskih
zemalja. Tamjan sveštenika sa Rivera mirisaće u svakoj srpskoj kući čiji žitelji
budu putili svoje molitve Gospodu i dobrodošlicom otvarali vrata svojih domova
čoveku u mantiji. Kroz dobar deo naredne decenije ovaj živalj, kako su svi, iz
ovog kraja, bili u žargonu skraćeno zvani "sa Gembla", i crkva Sveti Sava na
Riveru postaće nerazdvojni.
Može se reći da će njihova duša, kao i duša cele parohije, i onaj amalgam koji
će povezivati najrazličitije karaktere i najrazličitija zanimanja tih ljudi, kao
i još različitija njihova životna iskustva, biti prota Vasilije, znan kao otac
Vajo. Za, ovako ili onako, unesrećene, željne hristijanskog uma i Njegovih
vrlina, u kalendaru oca Vaje uvek je bilo vremena. On će naći za shodno da, u
tom periodu, podrži svaku pozitivnu misao i predlog, i da pruži potrebnu pomoć
da bi došlo do njenog ostvarenja.
Radovan Gajić
Foto: arhiva crkve Sv. Save
Nastavak u sledećem broju
|
