U prostorijama konzulata Republike Srbije, 15. oktobra održano je književno veče na kome je promovisana knjiga-prvenac Natalije Mihailović. Natalija, višedecenijski znalac srpske zajednice u Torontu, gde je radila kao generalni predstavnik JAT-a, svoje penzionerske dane započela je književnim radom koji je već krunisala zbirkom priča pod naslovom "Hvatači snova".

Prilikom promocije, knjigu je predstavio književnik Radovan Gajić, odlomke iz knjige čitao je glumac Dimitrije Porobić, a veče je, uz šarmantne i duhovite komentare vodio Milan Šćekić.



Natalia Mihailović zahvalila se svojoj izdavačkoj kući "Čigoja", iz Beograda, generalnom konzulatu u Torontu kao i zaista brojnoj publici koja je svojim prisustvom učinila da ovo bude uspešan kulturni događaj u srpskoj zajednici u Torontu.

Tom priliko Radovan Gajić rekao je:
“Već dužem nizu dela autora, koji su za temu izabrali svoje privremeno ili stalno iseljeničko iskustvo, nizu u kojem hronološki prednjače radovi Daše Drndić, Đorđe Vasića, i majstorska dela Božidara M. Živanovića, priključuje, evo, svoju prvu knjigu, „Hvatači snova“, i Natalija Mihailović. Kao i pomenuti autori i Natalija je izabrala da svoja saopštenja sažme u popularnoj formi kratke priče. U zbirci se nalazi ukupno dvadest priča koje su različito tonirane, ali čak i tamo gde one prizivaju sivu emociju, probijaju, makar i na trenutke, akcenti svežih tonova.

Čak i priča „Nešto kao monolog“ odiše toplim pasažima zbog kojih i saosećamo sa junakinjom ove tužne ispovesti. I gde zatrepere gorčinom, tugom, nesrećom, bezmalo holivudskim melodramskim obrtom, događaji u pojedinim od ovih zapisa Natalije Mihailović, preodenu se u blage, podnošljive, ipak nadom ispunjene slike iz života lutajućih vekom, u kome lutamo i sami. Tako, priče kao „Put svile“ i „Jezička perestrojka“ nastoje da nostalgičnim sentimentom osvoje čitaoca.

U svim ovim pričama, ponekad katalizator, a češće svojevrsni lakmus papir, nekad čudnih nekad neobičnih susreta, jeste Jugoslavija, jer ovako ili onako, svaka priča ima svoju vezu sa onom nekad, zemljom, nekada državom, onim, nekad osećanjem koje su, na različite načine i sa različitim motivima, delili među sobom i mnogi i svakakvi. I takvi su baš likovi u Natalijinim pričama, strahovito raznovrsni – mnogi i svakakvi. I takva je Jugoslavija koje se spominje Natalija, svojevrstan hvatač, mnogih i svakakvih, ostvarenih i neostvarenih snova.

Ko zna, možda je to baš i bio smisao Jugoslavije i njenog postojanja, da svet osoli zanosom radosnog samopouzdanja sa nostalgičnom notom: misija koju je Jugoslavija u potpunosti obavila stvarajući legendu koja će se dugo pamtiti i neće lako otići u zaborav. Ovakvim povedanjem, tome pomažu i ove priče Natalije Mihailović.



Možda je to bio i smisao NB broda, skraćenica za Narodni brod imenovanog u brod Jadran, koji je svoja putovanja za Jadroliniju okončao ukotvljenjem u ledenim vodama Ontarija - trebalo je da osoli velika jezera nostalgijom za milinom mediterana, kakve, danas, više ni tamo nema, jer tamo su, na žalost, u ovom dobu mediteranski talasi postali utočišta večnih snova mnogima zavedenim u osvajanje sveta koji je Natalija Mihailović i okusila i iskusila. Nismo li, Srbi, i tu, u tim talasima, Plavom grobnicom bili prvi?

Govorim o brodu Jadran jer je u prvoj rečenici Natalijine knjige utkana užasna simbolika, a danas i sva tragika te simbolike. Evo te rečenice: „Najduža ulica na svetu počinje kod Jadrana.“ Autorka ne razotkriva, odmah, šta je to što se tako zove, objasniće kasnije, a tako kazano to zadobija zvuk arhetipa. Radi se o brodu restoranu i ulici Jang, u Torontu.

Ali, radi se i o moru po kome je brod imenovan, o moru na kojem počinje/skončava Balkan, i nekada Jugoslavija na njemu, počinje/skončava ulica, koja postoji svuda u svetu bez svojih fizičkih trotoara. Radi se o, sada, ulici Jugoslavija, koje, za čudo, nema ni u jednom gradu novih zemalja nastalih od bivše zemlje.
Natalijina knjiga pojavljuje se u godini u kojoj je brod keptn Džonsov, Jadran, Jadran Džona Letnika otplovio u staro gvožđe i tamo postao metal za pretapanje. U, dakle, toj istoj godini Natalija Mihailović pretopila je svoje susrete u književno štivo koje će tek ploviti kroz ruke i biblioteke čitalaštva.

Niti ima više broda Jadran, niti postoji jedno Jadransko more. Brod je otišao u staro gvožće a nekada troobalno, Jadransko more je sada postalo šestoobalno. Namera ove knjige nije da obeleži ni jedno ni drugo skončanje. U Natalinijim pričama Jugoslavija prolazi kroz razne delove sveta, i različiti krajevi i zemlje promiču, u vidu porekla ili dela života likova u njima, kroz tu Jugoslaviju. Ova će proći i promaći svuda, i sve će te delove sveta spajati, da se i sama u njima, kroz svoje žitelje rastopi, ostavljajući samo sentiment nostalgije, osećanje čežnje za sigurnošću u kojoj se sticalo samopouzdanje kroz doba prirodne nesigurnosti.

Ali ovo nije knjiga o Jugoslaviji. Ovde nema gostoprimstva niti gostoljublja, ni u svojoj napuštenoj kući, ma kada da joj se vratimo, niti toga ima u razorenoj Jugo-kući. Ono o čemu su ove priče jesu susreti; susreti, kao neprekinuti niz isečaka, ono je od čega se sastoji ovovremeno življenje, i to je što autorka želi da nam saopšti i da nam, fabulom svojih priča, posvedoči. Natalija opisuje kulturu savremenog nomadstva kao svu i samo od susreta. I porodica, kao u priči „Let iznad gnezda“ ili u priči „Galina“, svedena je samo na susret. Čak i Beleška o autoru neskriveno saopštava o autorki: „Boravila je po belosvetskim meridijanima gde SE SRETALA sa različitim ljudskim pričama i sudbinama.“ Dakle i sama je iskusila mnoštvo susreta i o tome su njena literarna saopštenja.
U tim, svojim „belosvetskim“, boravcima susrela se Natalija i sa tim predmetom kome je dala magijsku moć naslova za svoju knjigu. Smisao predmeta koji prave severnoamerički indijanci, posebno Odžibave iz kojih je, antropološki se veruje, ovaj predmet ponikao, jeste da se, prilikom buđenja, u tu kružnu zamku uhvate svi loši, ružni snovi, a da ostanu u pamćenju samo dobri.

Takođe, kod naglog buđenja, pogled na hvatača snova u noći, treba da odagna noćnu moru, ukoliko je ona bila uzrok nenadnog buđenja; baš kako će hvatač snova, sa takvom dobrom namerom, načiniti indijanac Dobro Drvo, za svog prijatelja Radovana, u predmetom imenovanoj priči ove zbirke „Hvatač snova“. Smisao, pak, ove, tako imenovane, knjige Natalije Mihailović, kako ga ja vidim, prelomljen kroz predmet po kojem se knjiga zove „Hvatači snova“, bio bi da odagna ružne i loše misli o savremenim nomadoidnim e-migracijama, i da nam ostavi samo one prijatne koji nastaju o-bogaćenjem naših duša koje se događa sa svakim novim susretom, bilo sa sličnima sebi, bilo sa drugačijima od sebe. Da nam, od sve nostalgije, ostavi samo zanos radosnog samopouzdanja, poznatiji rečju optimizam. Ako to jeste bila namera Natalije Mihailović i njene prve knjige „Hvatači snova“, ovo štivo u tome uspeva".

N.T.