U okviru večeri posvećene Nadeždi Petrović u Galeriji Srpske nacionalne akademije u Torontu, u petak 2. septembra otvorena je izložba pod naslovom "Slikari Ontarija povodom Prvog svetskog rata". Izložbu je otvorio predsednik SNA Žarko Brestovac, a umetnike je okupio i izložbu organizovao član Upravnog odbora SNA i slikar Vlada Stjepanović.

Svoje radove, ukupno 25, predstavilo je 13 umetnika - slikari: Miloš Bojović, Robert Karlei, Tatjana Crnjanski, Dragica Gađanski, Sunčica Marković, Daglas Edvards, Danijela Mrdak Srbkinja, Vladimir Stjepanović Gabelić, Zoran Suvajac Zograf, Radoslav Stojanoski (Stojanović), i Marina Stojković. Vizije i zamisli slikari su, na platnima saopštili u raznorodnim stilovima, od varijanti realističkih obrada do apstrakcije i naive. Pored slika izloženi su i dva skulpturalno-keramička rada, Nebojše i Nataše Stojković.



Ovom prilikom doajen član Srpske nacionalne akademije, Nikola Aleksičenko uručio je poklon Sofiji Škorić, knjigu "Sto godina srpskog slikarstva" kao znak priznanja za njen doprinos radu ove organizacije i sve što je učinila, kako ju je nazvao "kao spiritus movens" naše zajednice na kulturnom planu.

O Nadeždi Petrović govorio je književnik i istoričar umetnosti Radovan Gajić, a pored njega u programu su učestvovali i Srba Tomanić, Dimitrije i Ana Porobić, koji su čitali tekstove Lazara Trifunovića, Nadežde Petrović i istorijske dokumente iz Nadeždinog vremena.

U svom obimnom i bogatom kazivanju o Nadeždi Petrović, koje je naslovljeno sa "Nepokolebljiva", kao i čitavo veče, Radovan Gajić je između ostalog rekao:
"Kada je bogati beogradski trgovac Jovan Jovanović, koji je 1834. godine usvojio siroče, iz podrinske Rađevine, Maksima Petrovića, pošao na hadž u Jerusalim, i poveo sa sobom usvojenika, ni jedan ni drugi nisu sigurno ni slutili da će se taj, njihov sveti put pretvoriti u jednu od onih svetlih putanja kojima će mala, tada tek kneževina,

Srbija zakoračati smelo stazama dvadesetog veka. To putovanje, u veku za koji je, u posveti Gorskog vijenca veliki Njegoš proročki rekao: "Nek se ovaj vijek gordi nad svijem vijekovima / on će era biti strašna ljudskijem koljenima!", završiće se tako što će bogati Jovanović oboleti i umreti tokom puta, a sve svoje bogatstvo zaveštaće posinku Maksimu da nastavi trgovački posao i ovaj će to prilježno učiniti utvrđujući snažno svoju porodicu u ekonomsku, a posebno u političku i naročito u kulturnu istoriju Srbije i Srba. Hadži-Maksim Petrović je deda Nadežde Petrović.



Nadeždin otac Dimitrije Mita Petrović i sam će se povoditi za željom da se posveti slikarstvu i izučavaće veštinu kod znanog Steve Todorovića, ali otac Hadži-Maksim nameniće mu drugo, unosnije, državno ćatinsko zanimanje koje će ga dovesti i do položaja predsednika poreske uprave i narodnog poslanika u skupštini ondanje države Srbije. Dimitrijeva supruga, majka Nadeždina, Mileva Zorić, po struci učiteljica, iz Titela, i sama će biti bliska likovnom iskazivanju kreativnog duha. Njen brat Svetozar je bio slikar po oprdeljenju, a docnije će postati profesor Velike škole. Nadežda će biti jedno od devetoro, veoma nadarene dece Mite i Mileve. Izuzetnu nadarenost ispoljiće Nadežda i brat njen Rastko, pesnik i književnik srpski.

Nadežda će se roditi 1873. u Čačku, 11. oktobra, a kao što smo čuli postradaće kao žrtva epidemije tifusa, 1915. godine, i proživeće tako, kroz izuzetno buran period srpske istorije; otići će sa snom o ujedinjenju svih balkanskih Slovena oko i sa Srbijom, što će kasnije biti iskorištavano i korišteno za falsifikovanje njenog navodnog jugoslovenstva. Nadežda je bila od početka do kraja svog života nacionalno svesna i jasna, i samo takav čovek i može da zagovara objedinjavanje sa drugim jasno definisanim nacijama.

Od osnivanja stranke do kraja svoga života bila je član Radikalne stranke Srbije. Nacionalno nesvesni nikada ne mogu da budu vezivno tkivo ničega, niti je takvo neozbiljno društveno ponašnje određenje bilo koje velike nacije. Nadežda je bila opredeljena za ideje socijalne pravde, ali ne i za sumanutu ideju socijalne jednakosti. Zanošenje Sveta nekakvim društvom u kojem su svi jednaki i imaju jednako, a radi koga su sledbenici ove ideje morali da se odreknu svoje nacionalne pripadnosti, koštalo je Planetu, u poslednjih vek i po, blizu, ako ne i preko, milijardu ljudskih života. I sve to bez rezultata, koji nikada oružjem niti kakvim "poslednjim odlučnim ljutim bojem" nije ni mogao, niti može da bude ostvaren.
Koliko god je bila jasna u svom nacionalno-političkom opredeljenju, toliko je, a možda i više, bila čvrsta u svom slikarskom stavu.

U tom istom Parizu, tih godina uzbuđenom i mnogim drugim strasnim slikarskim istraživanjima, Nadežda Petrović će izlagati 1911. godine na Jesenjem salonu kao i na Salonu internacionalne unije. Žena, koja će bez obzira na sve te kritike, usmerene da je zaustave ili skrajnu, hrabro grabiti svojim putem i utirati trajno boje svog ličnog duha na platna zaista zaslužuje da bude atribuirana pridevom nepokolebljiva.

Ukoliko je umetnik veći, utoliko neshvatanje umetnika, u vreme kada njegovi radovi nastaju, u istoj ili većoj meri, prati umetnika i kroz vreme trajanja umetnikovog dela, odnosno i posle umetnikovog telesnog bivanja. Upravo takav je i slučaj i sa Nadeždom. Po svom likovnom obrazovanju bila je duh epohe, školovala se i boravila je po svim ondanjim centrima umetnosti: Beču, Minhenu, Berlinu, Parizu, Veneciji… - da kažemo tako: i svim ostalim periferijama Beograda. To je Evropa po kojoj se kreće građanska klasa Srbije onoga vremena. Petrovići nisu iznimka, iznimka je svojim talentom i radom Nadežda, iznimak je njen brat Rastko. Ova klasa nosi duh Srbije u svim oblastima i nastoji da razvije i osnaži Srbiju.

Prve ozbiljne slikarske upute, pored onih osnovnih pouka, stečenih kod kuće, u Srbiji, od svoga ujaka Svetozara Zorića, a zatim od Kirila Kutlika, Nadežda će primiti u Minhenu, u studiju kod Antona Ažbea, od 1898. godine do 1901. godine, kada će preći kod Juliusa Ekstera, koga smatra "genijalnim čovekom", a gde će njeno oduševljenje impresionizom eksplodirati i u bojama na njenim platnima. Takav pristup platnu ona će zadržati do poslednje svoje slike, verovatno Valjevska bolnica, koji dan, mesec pred smrt. Kažem verovatno, jer je datovanje njenih slika u stvari igra pogađanja i upravo tu se krije suština Nadeždinog pristupa slici, slikanju i slikarstvu. Tumači i analitičari dela Nadežde Petrović su svi prihvatili metod periodizacije njenog života i rada što je, kada se radi o stvaralačkim genijma, samo alat, njima od koristi i nikome drugome; poklonicima dela i umetnosti uvek je na štetu. Kod Nadežde Petrović se po prvi put srećemo sa konceptom delo jednako stvaranje.

Kako je naveo Lazar Trifunović u svom obimnom osvrtu na njeno delo i rad: "Nadežda svoja dela nije ni potpisivala ni datirala, a njihovu hronologiju još više otežava njen heterogeni stil, taj eksperimentalni duh koji je morao da sve ispita: razne tehnologije, nove motive, figuralnu kompoziciju, svetlost, boju, karakter poteza, fakturu. Stoga je u njenom stvaralaštvu sve drugačije nego u drugih slikara, ono nema neprekidni izliveni razvoj, neko lagano i postepeno sazrevanje ideje…"

Dakle Nadežda ne stvara idol od slike, niti ona sliku smatra predmetom robne identifikacije. Onoga momenta kada je slika stvorena za Nadeždu je tu kraj priče. U merkantilistički utvrđenoj Evropi njenog doba nema takvog slučaja, pa ni u današnjoj; čak je i Van Gog, za svoga tragičnog života, vapio za galerijama i prodajom svojih dela, ništa manje nego što danas Marina Abramović, "ustajući protiv establišmenta", dobro naplaćuje svoje performanse od korporativne elite sveta. Nadežda je bila samo umetnik, samo stvaralac, a stvaranje je impuls, trenutak eksplozija energija susreta umetnika sa provokacijom ideje, čije po-ostvarenje uvek ostaje samo na nivou mogućnosti, i koja, ideja, i pored svih umetničkih tvorevina sveukupne čovekove civilizacije, ostaje neostvarena, nedokučena, neokončana. Nadeždina analitičnost je samo trenutna, traje koliko traje sam proces stvaranja slike. To, umetnica, obzirom na način stvaranja mora da zna i formuliše ga samim činom stvaranja i svojim odnosom prema svome delu.

Tako nastalo Nadeždino delo i može samo da bude posmatrano kao bljesak stvarnja i samo tako da se istinski i doživljava. Posebno kada nema podataka o nužnosti kupoprodaje Nadeždinih dela za njenog života. Zato, kada se posmatrač nađe pred delom ove umetnice, kada posmatra bilo koje od njenih ostvarenja: koji od Autoportreta, Notr Dam, Plažu u Bretanji, Dereglije na Savi, bilo koju verziju Vezirovog mosta, ili koju god verziju Resnika, Sahranu u Sićevu, Ostrvo ljubavi… svaka je slika samo slika trenutka koji traje koliko i formiranje slike u našem vidnom aparatu, nastojanje je to da se uhvati utisak ostao u misaonom sklopu po viđenju, i u tome Nadežda Petrović je uspela savršeno, jer jednom viđene njene slike ne silaze sa naših mrežnjača, ostaju upamćene kao sam momenat u kome ih je ona stvarala. Time i tako nije se bavio niko u njenom vremenu, ni kod nas ni u Evropi. Posebna potvrda ovome može se naći i u sferi njenog drugog vizuelnog iskustva, a to je njeno bavljenje fotografijom.

U slikarstvu Nadežde Petrović, bez obzira na teme, to jest na naslove njenih slika, nema ni ideologije ni jugoslavizacije, ni karađorđevićske ni ma koje druge. Njeno delo je ipak nezavisno od njene političke misli i govori za umetnost, za čoveka, bez obzira što bi oni koji vole da sebe zabavljaju ideologijom boja srpske likovne umetnosti voleli da je drugačije. Delo Nadežde Petrović samo je, i čisti, umetnički čin. Nadežda je Srbiju stavila ispred svoga vremene i tom takvom stvaralačkom činu kultura Srbije i srpska umetnost, zahvaćeni žudnjom za slavom, elitnim statusom i uspehom u sferi umetnosti kao investicije, nisu se ni primakli, a kamoli da su odmakli dalje.

Radi se o dostojanstvenoj Srpkinji čije su reči ostale da traju i danas: "Pa, šta hoće od nas bes turske truleži i šta Evropa koja u svojim nedrima milione svojih rođenih sinova radenika eksploatiše za račun silnih bogataša i aristokracije. Zar se mi smemo nadati da će nam prosvećena Evropa dati pomoć (…)

Zar je njoj stalo do nekoliko miliona Srba i drugih Slovena (…) Otresimo se starog nemara, rastresimo lance nehata, priberimo se (…) Na zajednički posao, prigrlimo opštu stvar kao svoju rođenu (…) Zakunimo se da ćemo društvo držati sa njegovom patriotskom svrhom dok i jedna Srpkinja traje."

Život koji je Nadežda živela i punoća kojom ga je ona živela, toliko je sadržajan, buran, uskovitlan i kreativno produktivan, da će kroz vekove mnogima izgledati, po sebi, kao nadahnuta romantična avantura jedne pripadnice sloja srpske gospode, sloja koji će, nekoliko decenija kasnije, komunistički režim oružjem utvrđene vlasti, bezdušno zatrti; valjda sa nečijom namerom da se pokaže kako Srbija nije ni imala sloj svoje građanske elite i autentične inteligencije, sa namerom da se Srbija gurne i drži u duhovno-intelektualnom getu jedne druge, nečije tuđe, amaterske kulture.



Svoj životni krug Nadežda je odredila i posvetila i dvama važnim društvenim ciljevima nadahnutim čovekoljubljem. Prvi je bio borba za ženska prava i slobode koji je zaista označavao važan civilizacijski korak ka svetskim tokovima jer se taj proces odvijao u građanskim slojevima čitavog sveta. Bio je to deo toka industrijalizacije i urbanizacije Planete, koji nije završen ni do današnjih dana, a danas stoji pod brojnim znacima pitanja.

Držala je strasne govore i organizovala rad ženskih organizacija posebno je doprinela osnivanju Kola srpski sestara 1903. godine koga je ona postala prvi sekretar. Mora se ovde imati u vidu da je Srbija u kojoj je Nadežda živela bila do užasa opterećena ostacima turskog običajnog i zakonodavnog prava sučeljenim sa zanosnim sećanjem na svoje drevno običajno pravo.
U takvom duhovnom prostoru odvijale su se borbe srpskog društva za svoje ja u evropskoj i svetskoj civilizaciji početkom 20. veka. To je bio prostor Nadeždinih nastojanja za boljitak Srbije.

Drugi cilj njenog angažmana bio je neposredno patriotsko uključivanje u ratne operacije za oslobođenje srpskih krajeva od vekovnog turskog ropstva. Na tom drugom je, kao bolničarka u vojnim redovima, dala i svoj život 04. aprila 1915. godine podlegavši tifusu u Valjevskoj bolnici.
Dramatična promena nesagledivih posledica, koja je, u čitavom svetu, počela sa 20-tim vekom, a u kojoj je došlo i do promene uloga u društvenom rasporedu tako da je, od izjednačenosti sa marvenom radnom snagom, žena uspela da se izdigne i izjednači sa, pa i prevaziđe muškarca, imala je u Srbiji, kroz jedan baš ovakav život, važan oslonac upravo u pojavi duha kakav je bila Nadežda Petrović, duha koji ne prestaje da traje i da podstiče, da nadahnjuje i priziva primerom, duha koji je, i posle svega ostao da tinja, nepokolebljiv.

Eto, kolikog je smisla imalo jedno putovanje na hadž u Jerusalim. Nadeždino slikarsko delo najbolje će, i posle svih tumača, ostati ubeleženo perom Lazara Trifunovića i tekstovima same slikarke, nepokolebljive Nadežde Petrović." - zaključio je Gajić.
Veoma poučno i prijatno veče završeno je uz laku zakusku i druženje.

Pripremila:
Ivana Đorđević