U prepunoj sali "Srpskog centra" hrama "Sabora svih srpskih svetitelja" u
Misisagi, održano je još jedno uspešno humanitarno veče za Kosovo i Metohiju
koju su organizovali Radmila i Rade Mićić. Tim povodom razgovoramo sa glavnim inicijatorom i
organizatorom Radmilom Mićić.
Novine broj 1241 -
Toronto, 16. april 2010.
Već niz godina bavite se humanitarnim radom, što je svakako
za svaku pohvalu, naročito u ovim teškim vremenima kada nije lako
odvojiti sredstva za donacije. Kakvi su Vam utisci o ovoj večeri?
Radost je moja beskrajna. Pozitivna energija se osećala tokom cele
večeri. Prepuna sala, bogat program a kruna svega, među nama, dva
dragulja iz Brestovika, brat i sestra Branko i Marta Dašić. Sretna sam
što sam videla mnogo novih ljudi, što znači da se humanost širi i da će
neko da nastavi ovo što mi sad radimo. To je u stvari najvažnije.
Kako ste se odlučili da u goste dovedete baš Branka i Martu? Moj
prvi "susret" sa Brankom i Martom (desno) je bio filmski zapis o
njihovom životu. Filmski zapis je svedočio o povratničkim danima
porodice Dašić u Brestovik kod Peći. Selo je bilo 1999. celo spaljeno
tako da su svi stanovnici morali da izbegnu u Srbiju. Posle nekoliko
godina izbeglištva po Srbiji (2004), Dašići su se prvi vratili na svoje
spaljeno ognjište. Miodrag je doveo suprugu Slađanu i dvoje dece, Branka
(6) i Martu (4).
Opčinila su me deca koja su uređivala oskrnavljeno srpko groblje, deca
koja su sa neizmernom ljubavlju pričala o svojoj šumi i svem selu i koja
su sretna što su se vratila u krošnju svog detinjstva.
Prilikom moje prošlogodišnje posete Kosovu, otišla sam u Brestovik da
upoznam Dašiće. U međuvremenu se porodica uvećala za još dva člana,
Mirjanu (4.5) i Miljana (2,5). Život se počeo da buja u Brestoviku kod
Peći. Tada smo Branku i Marti darovali kompjuter.
Zadivila me je njihova zrelost, shvatanje ozbiljnosti života. Tako sam
došla na ideju da ih dovedem u našu zajednicu iz više razloga.
Prvo da naša deca odavde upoznaju svoje vršnjake koji žive u nama
nezamislivim uslovima, a drugo da mi pokažemo toj deci-povratnicima da
ih zaista pomažemo i volimo. Povratnicima je inače dosta praznih
obećanja. A deca najbolje osećaju iskrenost ljubavi i podrške.
Kako je protekla poseta malih Dašića? I
ovoga puta naša zajednica je pokazala da ima veliko srce. Da nije toga,
sve ideje bi ostale samo ideje.
Mnogo porodica je želelo da ih ugosti ili na neki
način pruži gostoprimstvo. To je tako bilo dirljivo i toplo da je
nemoguće izraziti zahvalnost svima koji su nam izašli u susret i
pokazali se kao pravi domaćini.
Spomenula bih one porodice kod kojih su deca
boravila: Lolići, Papići, Stošići, Bojčići, Lazendići, Živanovići,
Tubići.
Svi su se trudili da im pruže ljubav i toplinu, da ih ugoste i pokažu
lepotu Ontarija.
Moram priznati da su me Branko i Marta fascinirali
svojom zrelošću. Njihove oči sjaje nekim drugim spektrom i u pogledu
imaju odlučnost koja nije svojstvena deci. Ima se utisak da su ispred
naše dece u Kanadi, verovatno zbog svega što su preživeli i sa čim su
morali da se suoče.
Da, ova dečica su opčinila sve sa kojima su imali bilo kakav kontakt.
Njihovo razmišljanje upozorava sve nas da se na Kosovu život odvija u
strahu i neizvesnosti.
Branko je mali veliki čovek koji na svojim nejakim plećima nosi ogroman
teret koji nose sva srpska deca na Kosovu.
Obzirom
da su ovde gosti, mnogi ljudi želeli su da razgovaraju sa njima. Evo
nekih od komentara i utisaka koji su mogli da se čuju:
"Što je naporno biti popularan. Svi me nešto
pitaju, a ja bih samo da se igram" kaže mi Branko između nestašnog
trčanja sa srpskim drugovima.
Na pitanje zašto ne bi ostao ovde odgovara:
"Vaše nebo nema zvezda. Moje nebo u Brestoviku je puno zvezda. I nemate
čist vazduh. I nemate vremena".
"Kod vas je svo voće kao plastično. Lepo izgleda, a nema nikakav ukus.
Da vidite kako je kod mene u Brestoviku".
"Ima dve vrste vaspitanja, evropsko i srpsko. Evropsko je kad se deca
razmaze, a srpsko kad te izlemaju jer ne slušaš"
Recite nam kome je namenjen novac koji ste sakupili ovom
humanitarnom akcijom ? Branko i Marta su ambasadori srpske dece na Kosovu. Novac koji smo
sakupili biće podeljen deci u nekoliko sela u Metohiji.
U
Brestoviku ima još osmoro dece; Takođe su se vratile nekoliko porodica u
jedno selo Zać kod Istoka. Smešteni su pod KFOR šatore jer su im kuće
spaljene. Takav izbor zaslužuje poštovanje i moramo im pomoći koliko je
to moguće.
Osim toga, za svu decu u selu Brestovik su kupljeni pokloni od drugara i
drugarica iz Kanade.
Podelićemo sve što možemo na više ljudi jer je to naša obaveza.
Koliko je novca sakupljeno? Sve ukupno, do ovog momenta na račun je deponovano 12 000 dolara. Vredne
sestre su spremale kolače i pite, Zoran Dabić je sa svojim saradnicima
spremio posnu večeru (prilog za usamljene i stare Srbe), svi učesnici
programa su nastupili besplatno; pojednici i organizacije su darovale
prema svojim mogućnostima.
Program koji smo imali priliku da vidimo je bio malo duži po
trajanju, ali zaista
raznovrstan i interesantan. Ko su sve bili učesnici?
"Pesma
za Kosovo i Metohiju" je bio znak da ćemo imati više pesme i veselih
delova programa. Za nas je velika radost što smo dočekali našu decu iz
Metohije. Čuvari srpske tradicije iz Kanade su na simboličan način
pevali čuvarima ognjišta na Kosovu i Metohiji.
Trudili smo se da odaberemo najbolje.
SKUD Oplenac iz Misisage se predstavio sa dva hora pod upravom Irine
Angelov Mladenović, sa dečijim i horom rekreativne grupe. Njihov nastup
je bio nagrađen burnim aplauzom
(na slici desno).
"Akademija srpske narodne igre "Miroslav Bata
Marčetić" je sa orksetrom Akademije i reprezentativnom pevačkom
grupom
dao izvanredan pečat programu (na slici desno).
Orkestar "Boemi" sa solistima Desom Živanović i Ristom Risteskim, zatim
bend "Fatamorgana" sa Irinom Angelov Mladenović je predstavio džez
obradu naše južnjačke muzike, Dragana Jović, Ivan Radovanović, SFA Kolo
iz Hamiltona, deca iz Srpske škole, Ilija Šaula, Uroš Krtolina, i mi
domaćini smo se trudili da program bude sadržajan i bogat.
Mnogi se pitaju zašto sve ovo radite? Koja Vam je motivacija,
obzirom da se verovatno susrećete sa mnogim poteškoćama? Čast je i velika odgovornost baviti se humanitarnim radom. U mutnim
vremenima kad su velika previranja na svim područijima, izazov je
nastaviti sa istom energijom i elanom. Postoji niz teškoća sa kojima se
susrećem ali kad vidim Brankov osmeh i osetim Martin zagrljaj, sve
zaboravljam. Humanitarne aktivnosti su stavljene pod lupu zbog raznih
malverzacija, tako da je potrebno mnogo ljubavi i vere da se nastavi
započeto.
Zato želim da se zahvalim svima koji prate naš rad
i koji nas podržavaju. Svaki godišnji odmor provedem na Kosovu sa
srpskim narodom. Obilazim bolesne, usamljene, nejake. Uzajamna radost je
blagostanje koje me ispunjava. Dobrota nema alternative. Kao i duša. Ili
je imate ili nemate.
Želela bih da se zahvalim predstavnicima orgnaizacija koje su bile u
petak 16. aprila i koje su nas podržale: "Kosovski zavet", "Ličko prelo"
iz Hamiltona, "Ličko prelo" iz Vindzora, "Udruženje Kosvoljna" iz
Hamiltona mnogi drugi pojedinci koji su bili prisutni.
Posebno se zahvaljujem Predragu Stojakoviću koji platio jednu avionsku
kartu. Peđa je rodom sa Kosova, tako da zna kroz šta sve prolaze ova
deca.
Sigurno sam nekoga izostavila, ali najveću zahvalnost dugujemo Srbima
kao što su Dašići koji su se vratili na svoj sprženi oganj. Došli su u
neizvesnost i nesigurnost, ali su se ipak zadržali na svom pragu.
Koliko nas bi napravilo taj izbor?
Njima dugujemo i zahvalnost i poštovanje i svaku moguću pomoć da opstanu
tamo odakle smo mi otišli.
"Hvala svima od srca, hvala velikom srcu srpske zajednice u Kanadi"
poručuju Branko i Marta.
