| |
|
|
Linkovi
|
Kamera
Borisa Spremo
|
|
Dejan Milivojevic
SLIKAR DEJAN MILIVOJEVIĆ
“Moje slike su moji materijalizovani snovi“
Pokušavam da u te snove tj slike vraćam na osnovno mesto
čoveka i ljudsku figuru kao nešto što smatram da je progutala današnjica. Mislim
da smo uz to zaboravili da maštamo, da sanjamo,...
Novine Toronto, br. 1482 -
Toronto, 16. septembar 2016. |
 |
Da sam slikar ja bih vam oslikala fatalni pogled i zumbu u kukovima,
nemir u kosi, čežnju u draperiji, karmin crvenom da poseče, narandžastom
da razgori plamen, ja bih uhvatila ovaj trenutak i svaki naredni kojim
inspiriše, kojim pobuđuje, nastavlja i iznova rađa čistu umetnost. Na
sreću Dejan Milivojević je slikar a ja zapisivač impresija, tumač i
ljubitelj umetnosti, Žena. Jedno popodne u njegovom ateljeu, uz vino,
Bermet - Podrum Miljević, slučajne i namerne ljude, vrevu prometne ulice
i melanholični fado, dve gitare, ćerkino kreativno prisustvo, zabeležih,
odsnevah i preleteh četvrt slikarskog veka.
Ako se zagledate u sebe i svoj slikarski izraz, nešto je konstanta a
nešto promenljiva kategorija. Nepresušni izvor je emocija, gde ste je
locirali?
" Moje slike su samo materijalizacija snova skrivenih na marginama
između svesti i podsvesti zato su i same čvrsto uokvirene u granicama
realnog i nadrealnog. Pokušavam da u te snove tj slike vraćam na osnovno
mesto čoveka i ljudsku figuru kao nešto što smatram da je progutala
današnjica. Mislim da smo uz to zaboravili da maštamo, da sanjamo,
(svesno ili nesvesno) i da smo zaboravili da posmatramo čoveka onakvog
kakav on jeste sa svim svojim vrlinama i manama. Iz njegovih očiju
čitamo celu životnu priču, na čeonim naborima sve doživljene i
predstojeće nedaće. Nikakvo iznenađenje da je čovek u ženi moj lajt
motiv, sveprisutna inspiracija.
U poslednjih desetak godina slikanja sigurno je taj primat preuzela
ŽENA. Ne samo što smatram da je to savršenstvo stvoreno voljom prirode
ili stvoritelja (svejedno) već i zato što i u likovnom obliku ona
predstavlja savršenstvo i kao takvo neiscrpnu inspiraciju skoro svim
umetnicima još od pećina Altamire pa do danas. I ja još uvek kroz njen
lik, pogled, oblinama i senkama mogu da pokažem ona osećanja i emocije
koje želim da gledalac oseća i vidi posmatrajući sliku.
Ne pokušavam da idealizujem žensku figuru jer smatram da je ona već u
mnogim poljima današnjeg života idealizovana do te mere da su današnje
žene izgubile svoj lični identiet, naterane da sve budu idealne da sve
budu u kalupu lepotica po merama modnih pista. Ja želim da pokažem ženu
onakvu kakva jeste u svoj njenoj lepoti i sa svim svojim manama, bez
obzira da li je na mojim slikama predstavljana kao Balkansku princezu
ili staroslovensku kraljicu i boginju pa sve do obične, svakodnevne žene
uvek se trudim da nosi tu otmenost Balkana sa držanjem koje imaju žene
sa ovog prostora samo izmeštene u jedan iracionalni svet koji je uvek
prisutan kao ostatak nedosanjanih snova ili kao beg od realnosti.Uvek je
slika žene u svoj svojoj lepoti ali oslobođena preterane seksualnosti i
uvek je ona srpska žena i majka i ratnica i supruga i kraljica i
zavodnica i domaćica.
Slikarstvo je prestalo da teži odslikavanju spoljašnjeg sveta već je
dobilo mogućnost da gradi vlastiti. Koliko ste slikanjem opterećeni
znanjem, tehnikom ili potezom očekivanog izraza?
 "Umetnost
je ljubomorna, ona traži da joj čovek potpuno pripada, reči su velikog
Mikelanđela.Teško je u današnje vreme biti slobodni umetnik, verovatno i
u mnogo razvijenijim zemljama, a još je teže u Srbiji u situaciji gde je
kultura bukvalno ostala na margini svih dešavanja. Još ako se tome i
doda bavljenje tradicionalnim tj štafelajnim slikarstvom, onda to
predstavlja dodatni problem jer istovremeno znači i udaljenost od svih
tokova finansiranja od strane države gde su mejnstrim umetnici uglavnom
pripadnici tog novog talasa performansa, instalacija i proširenih
medija.
Prihvatili smo sve te nove tendencije koje su nam plasirale kulturno
velike nacije i zaboravili svoj identitet i tradiciju. U želji da budemo
moderniji i od njih samih, zaboravili smo da oni i pored svih novotarija
nošeni devizom SVE JE UMETNOST I SVAKO JE UMETNIK, uporedo i ljubomorno
neguju i svoju tradicionalnu i klasičnu umetnost.
Kod nas je stvar drugačija. Mi kao da želimo da se što pre oslobodimo
tradicije i krenemo u nešto za šta nemamo osnova, ni uporišta, jer
zaboravljamo da imamo jednu veliku rupu u istoriji umetnosti na ovim
prostorima, rupu od Vizantije pa do druge polovine devetnestog veka kad
likovna umetnost na ovim prostorima može da se smatra zanemarljivom.
 Upravo
zbog toga se u Srbiji i formirala jedna grupa slikara srednje i mlađe
generacije, kojoj i sam pripadam, a koja želi da pokaže da umetnici sa
ovih prostora još uvek nisu iscrpli sve one tradicionalne motive. Želimo
da pokažemo da kulturu ove zemlje predstavlja i nešto što nisu kukasti
krstovi sa Bijenala u Veneciji ili Brut art kako se uglavnom
predstavljala naša zemlja u poslednje vreme, već da postoji jedna velika
grupa ljudi koja želi da ovu zemlju predstavi u jednom lepšem i
realnijem svetlu.
Zemlju velike tradicije i istorije, zemlju ljudi koji znaji i da ratuji
ali i te kako i da vole, ljudi koji su oduvek imali osećaj za estetiku i
za lepo. Moguće je da je ta borba već izgubljena ili uzaludna, ali mi
nemamo drugi način, ili ga ja ne vidim, osim da kroz naš rad i našu
umetnost pokažemo svetu ko smo i kakvi smo.
Zato su i mali koraci kao što je nadam se u skorije vreme otvaranje
galerije u Švedskoj, koja će pratiti nas nekolicinu iz te grupe slikara,
veliki iskorak u toj želji da se prikažemo svetu. Mnogobrojni pozivi za
izložbe i sajmove koji stižu, su potvrda da ovo što radim ja i moje
kolege ima svoj kvalitet. Kako je novac u sve odavno pa i u umetnost
ušao na velika vrata, postalo je nezamislivo učešće slikarima iz Srbije,
jer zakupi galerija i sajmova su nešto što je nedodirljivo nama koji
stvaramo u Srbiji, gde se polako gase galerije jedna za drugom i gde je
publika odavno nestala sa izložbi".
Književna studija profesora Mila Lompara, Duh samoporicanja, trasira
put književnicima, podsećajući na nacionalni identitet i izraz kao
osnovu stvaralaštva univerzalnog kvalitata u književnosti. Kako i čime
se taj identitet prepoznaje u slikarstvu?
 "Nacionalni
identitet po jednoj definiciji umetnosti mora da podržava i odražava
vreme i mesto svog nastanka. Stvaralaštvo jednog umetnika mora da crpi
snagu iz mentaliteta i tradicije svoga naroda, inače nema osnova.
Naravno da se znanje crpi iz kompletne istorije umetnosti pa i
civilizacije ali ono što je duboko ukorenjeno u nama samima, ono što nam
teče kroz vene, treba i mora da ostane baza i osnova svega inače će sve
biti lažno i brzo će se potrošiti.
Ne mora se biti veliki poznavalac likovne umetnosti da bi se videlo kako
iz Šiškinovih pejzaža izbija Rusija svom svojim snagom i veličinom, kako
iz Moneovih slika bruji Pariz tog doba, ili kako iz Šumanovićevih figura
izvire lepota vojvođanskih snaša. Namerno nisam nabrojao slikare vezane
za istorijska dela jer ona podrazumevaju nacionalnu pripadnost već nešto
što je opšte i svevremensko mora da dobije i pečat mesta i vremena gde i
kad je nastalo.
Čuo sam priču raznih galerista koji tvrde da mađarske slikare u
inostranstvu kupuju Mađari, da nemačke slikare kupuju Nemci. Što je jača
ta zajednica van otadžbine, to su sama kotiranja tih slikara na svetskom
tržištu veća. Isto je slučaj i sa našim slikarima. Jedino je bio
problem, što su jedan veliki period naši ljudi odlazili u zapadnu
Evropu, isključivo na privremeni rad i što njima sama kultura i
slikarstvo nije bilo od nekog interesa. Sasvim je drugi slučaj sa našim
ljudima na američkom i australijskom kontinentu koji su otišli da žive
na tim prostorima.
|
Dejan Deki Milivojević,
rođen 1967 god u Jagodini, slobodni
umetnik.
Član ULUSa i ULUPUDSa, član "World art foundation" New York
Samostalno izlagao : Galerija SKC Beograd, Galerija Narodnog pozorišta
Beograd, Galerija kulturnog centra Paraćin, Galerija biblioteke Ćićevac,
Klub Narodnog pozorišta Beograd, Galerija centra za kulturu Majdanpek,
galerija cenra za kulturu Despotovac, Galerija doma vojske Mostar,
Galerija doma vojske Sarajevo.
Grupno izlagao preko 50 puta u zemlji i inostranstvu:
Beograd, Vršac, Sombor, Novi Sad, Apatin, Niš, Požarevac, Kruševac,
Budva, Bratislava, Budimpešta i dr.
Učesnik Bijenala Likovne i primenjene umetnosti u Smederevu, Otvorenog
Oktobarskog salona Beograd, Međunarodne izložbe Umetnost u minijaturi
Majdanpek, Lepota žene Bratislava, Sombor idr.
Majska izložba ULUPUDSA Beograd, Novogodišnja izložba ULUSa Beograd.
Učesnik preko 50 likovnih kolonija u zemlji i inostranstvu.
email:atelje.milivojevic@yahoo.com
www.dekimilivojevic.com
tel. +381 63 8353 757
|
 Nacionalno
i tradicionalno, prepliću se i dopunjavaju u još jednoj, za Vas, važnoj
grani umetnosti, muzici. Zvuk je neizostavni deo Vaše atmosfere
stvaralaštva.
"Za mene su muzika i slikarstvo u neraskidivoj vezi. Nije tu samo u
pitanju osećanja koja bude te dve umetnoti viđene različitim čulima već
i zato što u osnovi imaju mnogo sličnosti - od kompozicije, metrike,
gradacije. Ja ne znam da li je muzičarima slikarstvo potrebno ali je bar
meni kao slikaru neophodna muzika u fazi stvaranja. U zavisnosti od
slike na kojoj radim ta muzika se i čuje u mom ateljeu.
To može biti vrlo šarolik izbor, od sevdaha ili tradicionalne srpske
starogradske muzike, do fada, od slou bluza do rok balada, ali je uvek
ona koja može da me ponese i da mi donese ona tanana i nežna osećanja
koja i na slikama prenosim.
Zato su uz neophodan slikarski pribor, bilo da sam u ateljeu ili na
likovnim kolonijama, uvek u pratnji gitara koje mi ispunjava onaj deo
odmora od slike".
Slikate u ateljeu koji se nalazi na prometnoj ulici u centru
Jagodine. To nije gluva soba, to je skoro, pa urbani pab. Kako uspevate?
"Naravno da najviše volim kad sam u svom ateljeu, kad sam u radnoj fazi
i potpuno isključen iz svega, kad počinje ta večna borba između praznog
platna i boja želja i emocija. U zavisnosti od snage tih elemenata,
zavisi i moje okruženje. U onoj prvoj fazi, volim samoću i muzika je
jedini pratilac, a kad se ta borba već rasplamsa i krene do same
realizacije, tada mi ne smeta prisustvo mojih prijatelja kojih u mom
ateljeu, hvala Bogu, uvek ima na pretek, koji znaju i da hvale i da
kritikuju i da sugerišu a i da pomognu".
Šta umetnika u Srbiji muči? Koliko je to univerzalna a koliko
individualna muka, stvaralačka poza, elegični štimung ili tragični
patos? Središte sveta u Vama ili Vi u njemu?
"Ujedno je ovaj novi odliv mladih ljudi i doveo da je velika većina
obrazovanih ljudi i intelektualaca potražila svoje mesto van matice
Srbije i oni shvataju značaj umetnosti i kulture i njeno mesto u
predstavljanju jedne zemlje.
Status slobodnog umetnika podrazumeva osim samog stvaranja i obavezu
predstavljanja onog, što radiš kako publici koja te prati tako i
kritičarima i galeristima. Jedno bez drugog više ne funkcioniše.Samo se
bojim da je u zemlji ostalo strašno malo kritičara koji su posvećeni
svom poslu, onako kako su umetnici posvećeni svom stvaranju. Galeristi
su već priča za sebe, skoro da ih i nema, tržište, ako uopšte i postoji.
Tako da smo morali da preuzmemo na sebe sve ono što prati samo
slikarstvo: kao što su organizacije sopstvenih izložbi, slanje slika,
izdavanja kataloga i publikacija, jednom rečju marketing i sve što uz to
ide, a tu se većina nas vrlo loše ili nikako ne snalazi.
Zahvaljujući velikom naporu, uglavnom pojedinaca, uspeli smo da sačuvamo
par manifestacija, likovnih kolonija, koje još zavređuju pažnju.
Zahvaljujući tome, što neke velike izložbe finansiramo sami i iz
kotizacija, i ULUS i ULUPUDS uspevaju da održe godišnje smotre naš
članova, ali bez prave težine, jer postoje veliki broj autora koji ni tu
kotizaciju nisu u stanju da obezbede.Trudim se koliko je to god moguće
da budem prisutan na svim značajnijim likovnim događajima. Često je to
uslovljeno i dužim odsustvom iz ateljea gde se ipak najbolje snalazim
uprkos novom vremenu”.
Violeta Dimitrijević
|
|
Oglasavanje Marketing
|
