Devojke u Beogradu se više ne zaljubljuju

Voja Brajović ekskluzivno za "Novine Toronto" o pozorištu, porodici, Zoranu Radmiloviću i beogradskim devojkama.

Voja Brajovic

Razgovor sa Vojom Brajovićem istovremeno je intelektualni izazov i svojevrstan umetnički doživljaj. Svoja lična zapažanja i refleksije, interesantne podatke, anegdote i doživljaje iz bogate glumačke karijere Brajović izgovara prijatnim baritonom, školovanom dikcijom, bogatim rečnikom, sa dramskom tenzijom, pauzama i dinamikom tako da oni poprimaju karakteristike uzbudljive pozorišne predstave.

Razgovor vodimo krajem maja u Torontu nakon uspešno završenog gostovanja beogradskog pozorišta Atelje 212. Zahvaljujući impresariju Nikoli Ćurčinu predstava "Egzibicionista"sa kojom su pored Brajovića u Kanadu došli glumci Dara Đokić, Isidora Minić, Branimir Brstina i Andrija Milošević tri puta je igrana pred punom salom oduševljene publike. Moj sagovornik diplomirao je 1971. godine na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Stalani je član Jugoslovenskog dramskog pozorišta od 1969 godine.

Novine: Kako je došlo do toga da još kao student postanete član jednog tako renomiranog beogradskog pozorišta?

Voja Brajović: Sasvim slučajno. Mi smo kao studenti bili angažovani da za predstavu "Agamemnon" igramo argivske starce. Niko u ansamblu pozorišta nije hteo da igra starce, pa neka to igraju klinci. Stavili su nam brade, našminkali nas… Tako sam prvi put igrao u tom pozorištu. Onda smo bili pozvani u tadašnje Savremeno pozorište na Crvenom Krstu i prešli smo tamo. Ali nas je Bojan Stupica (tadašnji upravnik Jugoslovenskog dramskog), koji je voleo da okuplja mlade glumce, kupio za 5,000 dinara. Pitao nas je koliku imamo platu u Savremenom, mi smo rekli 50,000 a on je rekao "dobićete ovde 55,000". Tako je počelo. Ja sam imao 19 godina kada sam angažovan.To je bilo najuspešnije pozorište u tadašnjoj Jugoslaviji, u našem bivšem životu, a i sada je. Ja sam tamo stalan član neverovatnih 36 godina.

Tih "neverovatnih 36 godina" ispunjene su brojnim ulogama - u Jugoslovenskom dramskom pozorištu: "Vasa Zheleznova" (Semjon), "Hamlet"(Laert i Horacije), "Ruženje naroda" (Knez Miloš), "Tri sina" (Vili), "Pravednici" (Vanja), "Mletački trgovac" (Sajlok)' "Buba u uhu" (Turnel), "Na letovanju" (Ostrim Salimov), "Rodoljupci" (Zhutilov), "Gospođa Ministarka" (Ninković), "Bure baruta" (Dimitrije)…;

U Zvezdara teatru: "Mrešćenje šarana" (Vasa Vučurović)' "Pazarni dan" (Puniša, Puša Rsavac), "Pogled u nebo" (Tom Sarxent);
Atelje 212: "Kola mudrosti dvoja ludosti" (Nil Fedosijevic Mamajev), "Egzibicionista" (Danijel Parker); Budva grad-teatar: Radovan III (Radovan), "Kokoška" (Feđa);
Dubrovačke letnje igre: "Oluja" (Alonso);
Crnogorsko narodno pozorište u Podgorici: "Gorski vijenac" (Iguman Stefan)' "Parti time" (Tom), "Nora" (Torvald).

U filmovima: "Otpisani", "Povratak otpisanih' "Urnebesna tragedija", "Halo taksi", Nacionalna klasa", "Boj na Kosovu", "13. juli", "Jesen stiže, dunjo moja", "Balkan ekpres II", "Tajvanska kanasta", "Bure baruta".

Preko dvadeset TV drama i serija: "Gospođa ministarka", "Pokondirena tikva", "Prevara", "Otpisani", "Majstorska radionica", "Više od igre", "Bolji život", "M(j)ešoviti brak"...

Ko se ne seća Prleta i Tihog iz "Otpisanih"? Tri godine za redom (1971-1974) Dragan Nikolić i Voja Brajović su birani za glumački par godine. "To je bila prva profesionalno snimljena akciona serija" kaže Brajović. Čak je muzika za špicu serije kompozitora Miće Markovića poprimila kultni status. Nalazi se, pored ostalog, na stalnom repertoaru duvačkog orkestra Bobana Markovića.
Brajović je dobitnik gotovo svih relevantnih pozorišnih nagrada za glumu - preko dvadeset. Među njima osam Godišnjih nagrada Jugoslovenskog dramskog pozorišta iz Beograda.

Novine: Dobitnik ste nagrade "Zlatan Zoranov brk" za ulogu Radovana III. Kako ste reagovali kada vam je ponuđeno da igrate ulogu koju je Zoran Radmilović učinio legendarnom i koja se vezivala za njega isto kao i uloga Kralja Ibija?

Voja Brajović: Da. Apsolutno za njega. Ali ja sam u Radovanu koji je režirao Dejan Mijač video šansu da igram nešto drugo. I u tekstu Dušana Kovačevića sam video nešto što ima razloga da se igra. Ja volim da igram uloge koje po meni imaju nekakav čvrst razlog da postoje, koje uvek nešto kažu, nešto što nas se tiče, ne ostavljaju gledaoca ravnodušnim. Koje gledaocu pružaju priliku da o njima razmišlja nekada… ili sada. Ta predstava mora da ima nekakav značaj za onoga ko je gleda. Zoran je jednostavno bio veliki, ogroman majstor improvizacije. Veliki glumac ali, moram da kažem, i veliki nesrećnik. Ne samo zato što je tako rano otišao iz našeg sveta nego zato što nije bio zadovoljan onim što radi. Ja sam to znao, jer ja sam kao vrlo mlad bio upravnik Jugoslovenskog dramskog pozorišta i on je jednog dana došao kod mene, vrlo inkognito, da njegov upravnik Mira Trailović ne zna. Želeo je da pređe u Jugoslovensko dramsko upravo zato da bi igrao veliki repertoar…Čehova, Šekspira, Dostojevskog, jer je smatrao da više ne može, da nema obraza prema samom sebi da igra glupog avgusta.

Međutim on je bio jedan od najvećih majstora improvizacije iako je tu improvizaciju studiozno spremao kod kuće. Ja sam se nadao da će naša predstava Radovan III imati jednu drugu opomenu… jedno upozorenje koje treba da govori koliko smo mi sami za sebe najopasniji… to samouništavanje te dve porodice… Naša predstava je bila vrlo uspešna. Ali takmičiti se sa Zoranom u toj disciplini nije moguće. Niti smo mi to hteli.

Novine: Kažete da je Zoran Radmilović u nekakvoj kreativnoj krizi hteo da napusti ono što je radio, da promeni pozorište i repertoar i da počne da igra ono što je on smatrao ozbiljnim ulogama. Vi ste imali priliku da igrate različite uloge. Od dramskih u"Hamletu", "Venecijanskom trgovcu", "Šćepanu malom", "Gorskom vijencu" do farsi kao što je "Buba u uhu" Aleksandra Popovića.

Voja Brajović: "Koju sam igrao 1000 i nešto puta" dodaje Brajović.

Novine: Ima li neki žanr u kome se, sada kao zreo glumac, osećate komotnije?

Voja Brajović: Glumcu je jako teško da sebe analizira. Ali ono što volim i što sam imao sreću ili, da kažem, privilegiju da radim jesu uloge koje u sebi imaju spoj tragičnog i komičnog. Zato u moje najznačajnije uloge spadaju "Mrešćenje šarana" i "Pozorišne iluzije" i Šekspirov Sajlok u "Venecijanskom trgovcu" pa čak i Radovan III. On je bio jako tragičan i jako komičan.

Mislim da su sve te uloge koje sam igrao ili igram, a trenutno igram deset i spremam jedanaestu opet u Hamletu, žanrovski nedefinisane. I to me raduje. Ja sam jednom rekao, i žao mi je što sam to rekao zato što je pogrešno shvaćeno, jer poštujem obe strane, da ja našu profesiju mogu da podelim na glumce i komičare.

Imam osećaj da su to dve linije. Ja spadam u glumce koji veoma rado igra komediju, komediju koja korespondira ali u kojoj se prepoznaje neka vrsta tragičnosti.

Novine: Tokom svoje karijere igrali ste na pozorišnim scenama širom bivše Jugoslavije. Da li vam nedostaje nekadašnji kulturni prostor koji je razrušen tragičnim događajima koji su se odigrali u toku poslednje decenije?

Voja Brajović: Svakom glumcu je malo ovo njegovo dvorište. A mi smo imali mnogo veliko dvorište. Veliku i pitomu avliju. Bar ta moja generacija. Ja sam imao sreću da sam igrao u Crnogorskom narodnom pozorištu šest velikih uloga i sa tim pozorištem sam gostovao u Hrvatskoj i Bosni pre nego što sam tamo gostovao sa Jugoslovenskim dramskim. Ono što je nesumnjivo je to da nas narod i publika prima veoma rado. Hoću da kažem da koliko meni fali taj prostor toliko i tim ljudima koji su ostali tamo nekako autistični takođe fali. Ja nisam zagovornik nikakvih obnavljanja. Ono što nije valjalo znači da nije valjalo, ali da je sloboda čoveka ono što je najvažnija stvar u životu i o tome nikada neću promeniti mišljenje. Mislim da smo mi tu bili slobodni. Evo, bio sam u Mostaru pre nego što je podignut porušeni stari most. Igrali smo "Parti tajm" od Harolda Pintera. I u taj porušeni istočni deo dolazili su ljudi iz zapadnog dela da nas gledaju. Kao što znate grad je podeljen između Muslimana i Hrvata, tamo Srba nema. Jozo Lepetić, umro je na žalost, dolazio je iz hrvatskog dela da me gleda sa suzama u očima. Kasnije kada je most napravljen mi smo pozvani u čast izgradnje i ja sam sa Zvezdara teatrom igrao predstavu "Pogled u nebo". Sa velikom radošću. Najdragocenije stvari koje imam u životu to su moja deca i radost ljudi koju izazivam svojom glumom.

Iz prvog braka Voja Brajović ima dvoje odrasle dece. Sin Vukota jedan je od najpoznatijih beogradskih foto modela.

Voja Brajović: "Rekreativno se bavi manekenstvom…Jako je dobro urađen, što se kaže. On je jedan od najpopularnijih besposličara" - kaže sa osmehom Brajović. Interesuje ga film, želi da režira i već je napisao jedan scenario.

Ćerka Iskra, talentovani mladi pesnik, dobitnik je nagrade za poeziju "Desanka Maksimović" za 2004 godinu. Želi da postane glumica na nezadovoljstvo oca.

Voja Brajović: "Ja sam joj rekao da se sa tim ne slažem, ali joj ne branim, rekao sam joj neka proba. Glumački posao se meri negde…(razmišlja)… sa rudarskim. I okrutan je kao vojnički posao. Ja uvek kažem posao glumca je težak ali ima jedan posao koji je još teži, a to je biti glumica".

Brajović je braku sa glumicom Milicom Mihajlović sa kojom ima sina Relju od dve i po godine.

Voja Brajović: "Ona je uspešna mlada glumica i zato joj je lakše da se bavi i Reljom i da se bavi samnom. A samnom nije tako lako".

Novine: Pre nekoliko meseci sam prvi put posle 15 godina otišao u Beograd. Šetajući gradom prošao sam pored "Srpske Kafane" i iznenadio se kako su je upropastili renoviranjem. Kao i "Grmeč". "Šumatovac" je bio zatvoren zbog renoviranja. Verovatno će i njega upropastiti. "Zore" više nema. Nije mi jasno šta to rade. Te kafane su bile naša "leva obala Sene", naš "Grinič Vilidž". Zamenili ih neki bezlični kafići koji pokušavaju da imitiraju "veliki beli svet". Ima li neko mesto gde ti kao umetnik možeš da odeš da se vidiš sa prijateljima da ti bude prijatno a da to nije u nekom zatvorenom pozorišnom klubu? Ima li mesta gde se sastaju neki novi umetnici, nove nade i boemi?

Voja Brajović: Nažalost ima ih sve manje. Meni je bio dovoljan moj "Manjež". Za one koji ne znaju kafana "Manjež" nalazi se sa druge strane parka kod Jugoslovenskog dramskog pozorišta. To je bila jedna rupa gde se skupljao umetnički i intelektualni krem Beograda. Ja mislim da jedini fakultet koji sam završio nije Fakultet dramskih umetnosti nego fakultet koji sam završio u kafani. U kafani sam naučio mnogo više ne samo o stvarima u vezi umetnosti nego o životu. Mi smo zajedno skupljali pare za kafanu. Neko je imao 100 neko 15 dinara. Važno je da smo se okupili, da imamo za vino. A kada smo nešto zaradili onda smo išli po protokolu od aperitiva, preko večere do konjaka "Henesi" na kraju. Nismo preskakali ništa od života…i naravno najvažnije su nam bile žene. Ja vidim ovde u Torontu dosta lepog sveta, lepih žena. Beograd je još uvek šampion po lepim ženama. Ali devojke se danas u Beogradu više ne zaljubljuju. I muškarci gube snagu, mislim na mlađe jer mi više nismo važni, jer su one pokretač njihovog života.

Novine: Zbog čega gube snagu? Zbog situacije?

Voja Brajović: Zato što se devojke više ne zaljubljuju. A devojke se ne zaljubljuju zato što je takva situacija, ne samo ekonomska nego i socijalna, društvena. Kriminalizovano je društvo u kome devojke traže svog zaštitnika… ne zaštitnika, ja sam to namerno rekao, već sponzora, nažalost, investitora. One se ne zaljubljuju! Muškarci bi drugačije reagovali, funkcionisali.

Novine: Znači nema više ono "April u Beogradu"?

Voja Brajović: Ne, ne, nema tog dočekivanja zore po klupama Tašmajdana ili Košutnjaka ili "Poslednje šanse". Mi smo imali tu privilegiju.

Novine: Odigrali ste tri predstave u Torontu i sve su bile rasprodate. Kako vam se čini publika u Torontu?

Voja Brajović: Ne mogu da vam opišem koliko sam prijatno iznenađen. Ja sam i očekivao nešto. Nisam šokiran nego sam prijatno iznenađen. Ova publika kao da je u toku svih teatarskih događanja u njihovoj bivšoj zemlji. To me jako raduje. Znači da smo mi načinom igre uspeli da napravimo taj kontakt treće vrste, da tako kažem, sa publikom. Mislim da je "Egzibicionista" pokazatelj kakve predstave treba dovoditi, dakle treba dovoditi prave predstave. Svaka prava predstava je uvek dobra i uvek je radost i ima neki kulturološki smisao.

Novine: U ovoj predstavi igrate sa mladim glumcima Isidorom Minić i Andrijom Miloševićem, koji je generacija i dobar prijatelj vašeg sina. Kako vidite budućnost srpskog pozorišta?

Voja Brajović: Srpsko pozorište ima sreću da ima veoma dobar mlad glumački kadar. Jako dobar. Ima i dobrih pisaca. Čak više spisateljica. I bila bi prava kulturološka tragedija ne podržati te mlade umetnike.

Novine: Znači mi ovde u dalekom svetu ne treba da brinemo da će ponestati dobrih predstava koje možemo da dovedemo u goste?

Voja Brajović: Ja mislim da nećete videti ništa čega ćete se postideti.
 

Milan Šćekić
 

Copyright © 1996-2016 "NOVINE Toronto"