HUMANITARNO VEČE DECI KOSOVA

Još jedna akcija, još jedno humanitarno veče...u petak 25 novembra održaće se kulturno umetničko veče sa ciljem da se pokuša dovođenje dece sa Kosova u Toronto.

Kažite nam više detalja o ideji i o programu.

Novu akciju smo nazvali "Ugostimo Kosovske božure u Torontu". Kosovski božuri je simboličan naziv za srpsku decu koja žive na svojim vekovnim ognjištima na Kosovu i Metohiji. Ognjišta koja sada imaju ružan naziv - enklave, ja bih to nazvala još slikovitijim imenom - logori.

Novi svetski poredak je oduzeo slobodu i bezbrižno detinjstvo našoj deci koja žive na Kosovu i Metohiji. To je jedan od razloga što smo moj suprug Rade i ja odlučili da pokrenemo ovu akciju. Mi smo i do sada pomagali najranjivije: majke i decu, to su najnevinije žrtve svih ratova...

Jedan čovek ne može ništa sam, ali zajedno možemo mnogo. Nadamo se da će se cela zajednica uključiti u  ovu plemenitu misiju. Obratila sam se i našem konzulatu za pomoć i podršku. Javilo se mnogo pojedinaca, udruženja i Crkveno školskih opština. Moram da naglasim da su crkveno školska opština Sv. Sava iz Misisage i predsednik Zoran Ćurćin nam takođe bezrezervno pružili podršku. U ovom trenutku imamo obećanje za sedam avionskih karata, to je velika stvar.
 

Kako ste došli na ideju da to budu deca sa Kosova?

Pokošeno detinjstvo Kosova i Metohije treba da bude svetiljka i putokaz nama koji nastojimo da sačuvamo lepotu svoga porekla. Pokošeno detinjstvo Kosova i Metohije možemo da uzdignemo toplinom našeg ognjišta stečenog daleko od rodnog zavičaja. Pokošeno detinjstvo Kosova i Metohije neka bude putokaz našoj deci kako se postaje i ostaje rodoljub veran pravoslavlju, tradiciji i srpskim korenima. Zato smo i pokrenuli ovu akciju, da i mi nešto ovde naučimo o pravim vrednostima života.

Ne mislite li da je bilo možda efikasnije da se sakupljeni novac pošalje svoj toj napaćenoj deci?

Razmišljali smo da sakupljeni novac pošaljemo na Kosovo i Metohiju, što će se i desiti ukoliko se ova ideja do kraja ne realizuje. Međutim, njihov dolazak ima uzvišenu vrednost. Mi smo ih sreli letos, i za mene je kosovsko-metohijski narod poseban narod, jer živeti između metka, zapaljene kuće, otmice i dalje ostati na svom ognjištu jer tu pripadaju, za mene je božanska vrednost.

Plemenitost ima mnogo oblika, bezbroj je načina da se pomogne onima kojima treba. Ovo jeste skupa ideja, u stvari putni troškovi su skupi, ali ja verujem da bi ovo bila blagodet i za nas ovde. Uostalom, neke nepotvrđene brojke govore da u GTA ima 70.000 Srba.. Ako svaki Srbin daruje jedan dolar, evo sredstava...

Takođe, ideja nije da ta deca vide blagodeti Kanade. Želja nam je da mi nešto naučimo od njih. Međutim, ukoliko se iz bilo kojih razloga ova ideja ne ostvari jer postoji niz prepreka koje moramo da savladamo, sakupljeni novac će otići deci na Kosovo i Metohiju. Recimo da se u porodilištu u Gračanici dnevno rodi više srpske dece nego u Nišu, Kragujevcu i Kruševcu...Zar to dovoljno ne govori o srpskom opredeljenju na Kosovu i Metohiji..

Rade i ja smo srcem radili na svakoj akciji, mobilisali smo prave ljude kojima smo verovali tako da je sav sakupljeni novac stizao na odredište. Tako smo stekli poverenje naše zajednice i to nam daje snage da idemo dalje. Poverenje se teško stiče, a lako gubi. Nastojimo da informišemo sve učesnike i darodavce naših akcija o svemu što se događa.

Vaš humanitarni rad zahteva  puno vremena i entuzijazma.

Tačno je da sve što se radi dobro, daje dobre rezultate, ili obratno, ako želite dobar rezultat, morate mnogo da radite. Naš program je kolaž dramsko muzičkih odlomaka, pažljivo odabranih sa učesnicima koji daruju sebe kroz svoj nastup.

Trudimo se da našoj zajednici predstavimo nov program, i nove talentovane ljude koji žive u našem okruženju. Do sada je sala uvek bila puna, tako da se nadamo da će to biti i 25. novembra. Pored naših učesnika, imamo i jedan gudački sekstet iz muzičke škole iz Misisage. Kanadska deca srpskoj deci je naziv te tačke. Još jedan dokaz da deca i umetnost ne poznaju granice..

Želja nam je da na naš program dođu i Srbi i njihovi prijatelji koji ne dolaze na ovakve humanitarne večeri iz samo njima određenih razloga. To je novija generacija doseljenika koja je sebe "našla" u kanadskom miljeu,  pri tome kritikujući sve napore da osmislimo i zajedno obogatimo srpski kulturni život u Torontu.

Uzmite na primer pozorišne grupe koje dolaze iz Begorada. Sala je uvek puna ljudi koji ne viđamo da dolaze ni na jedno drugo srpsko okupljanje. No to i nije deo ovog razgovora, mada i dalje tvrdim da nas ima dosta ovde, talentovanih i obrazovanih ljudi koji bi mogli čudo da naprave, samo ako se hoće.
  

Šta vas sve motiviše da se toliko angažujete u humanitranom radu pored svakodnevnih obaveza i posla koje svi imamo?

Velika je nagrada kad vas dodirnu smežurane ruke majke sa Kosova i Metohije, i niz njen obraz se skotrlja davno usahla suza. Rade i ja smo kroz izvođenje moje monodrame "Deco moja kude li ste" do sada sakupili $22.000 i poslali majkama čija su deca oteta na Kosovu.

Kosovskoj deci smo darovali $7.000. Susreti sa njima su nezaboravni, to su mlade snage koje žele napred, da uče, da ostvare svoj san. Osim toga postoje i toplina i srdačnost naših ljudi ovde koje prepoznaju da radimo srcem. Putovali smo u Šerbruk i Montreal. Tamo smo sreli puno naših ljudi koji izražavaju zahvalnost za naš rad. Posebno bih izdvojila gospodina Dr. Đorđa Ajdukovića iz Montreala koje sebe nesebično daruje srpskoj zajednici. Dr. Ajduković je prošle nedelje odlikovan Medaljom čovekoljublja od vlade Srbije i Crne Gore. Ljudi koji se bave humanitarnim radom se prepoznaju po srcu.
 

Na koje teškoće nailazite? Šta biste promenili da sve ove akcije budu bolje primljene kod naših ljudi?

Postoje te negativne struje kritičara koji su uvek spremni da nešto kažu u svom stilu."Kosovo je izgubljeno" i tome slično. Rade i ja ne želimo i ne možemo da menjamo politička previranja i odluke na državnom nivou. Pa sam nas politički vrh nema nikakvu platformu i viziju za rešavanje kosovskog problema. Mi jedino želimo da olakšamo tegobu tom napaćenom narodu koji je prepušten sebi.

Kad bih vam samo nabrajala kakve nepromišljene izjave daju naši zvanični političari, ali to neka služi njima na čast. Dokle god postoji i jedan obeležen grob na Kosovu i Metohiji, dokle god se srpska deca igraju između bodljikavih žica, Kosovo nije izgubljeno. Naša je dužnost po Hristu i pravoslavlju da ih ne zaboravimo, udruženi da im poručimo da smo tu, mislimo i radimo na njihovom boljitku. Zato mi je želja da se što više ljudi uključi u ovaj projekat, mnogo smo podeljeni međusobno, a to smo sami sebi uradili, uništićemo svoje korene i tradiciju svađom, kritikom, i surevnjivošću.
 

Kosovo i Metohija su srce vaših humanitranih akcija. Samo pitanje se nameće: da li ste rođeni tamo?

Ne, ovog leta smo prvi put bili na Kosovu i Metohiji. Mi svi dugujemo svom rodu pomoć, to je naša dužnost. Isuviše smo skupo platili zaborav. Lično mislim da nam svaka generacija strada jer ništa ne naučimo iz prethodne golgote. Zaboravili smo milione izgubljenih života, onda su uzalud stradali.
 

Kada se probudite tog 25 novembra 2005. i pogledate usnulo lice svog deteta - razmislite kako bi tom mališanu bilo da živi u nekom drugom okruženju...recimo na Kosovu. Šta mislite,  kakav je osećaj biti nemoćan? Da li znate kako je tim malim bićima, koja nisu kriva za ludosti odraslih, koji im ne dozvoljavaju da imaju spokojno detinjstvo?

Vidimo se...

Ivana Đorđević

Copyright © 1996-2016 "NOVINE Toronto"