|
Razgovaram sa Markom Stojanovićem, koji glumi i još što šta izvodi u ovoj
predstavi a ujedno obećava da ćete u najgorem slučaju imati po'kila
smejanja.
ČIN PRVI - Nastanak komedije - Zašto to i čemu?
"Naslov je nastao iz čiste muke. Sa drugarima sam pokušavao da smislim
neki pametan naslov, a da ljudi znaju da je reč o komediji i da
pretpostavljaju da će se slatko nasmejati a da to opet ne bude
pretenciozno jer se kod komedije nikada ne zna... nekom bude smešna a
nekom manje smešna...i onda smo se našli na po kile smeha. Za razliku od
naših političara, ja što obećam to i ispunim, tako da garantujem pola
kilograma smeha po glavi stanovnika u publici. Naravno događalo se da bude
i 650gr. pa i više.
 Uvek
sam imao ambiciju da napravim Stend - ap komediju nalik na one američke.
Imao sam želju da se nađem sa publikom oči u oči, da budem sam na
pozornici. Po prirodi sam veoma veseo a kažu i duhovit. Volim stalno da
pravim neke gegove i često kod kuće padam i lomatam se (mada sam kao
klinac imao dijagnozu da sam nespretan)...ali nećemo sada o tome.
Uvek sam zamišljao kako bi to bilo lepo da pozovem publiku u kuću, da
pijemo kafu i zezamo se...malo pričam ja...malo gosti... Tako da je ova
predstava nastala na osnovu nekih mojih istinitih životnih dogodovština,
na osnovu svakodnevnih događaja koje svi znamo, odnosa koje prepoznajemo
tipa muško-žensko...a sve to ja pričam na neki "fijuk" način, onako malo
pomeren.
Primer: pokazujem šta to žena radi 2 sata u kupatilu zbog čega obično
svuda kasni; kako žena vidi muškarca koji gleda svetsko prvenstvo u
fudbalu i sve one znojave muškarce koji naskaču jedan na drugog kada daju
go; šta rade muškarci kada stoje jedan pored drugog u javnom WC-u; kakav
međusobni odnos oni imaju dok stoje ispred pisoara.
Sve se te priče nadovezuju jedna na drugu, imaju neki logičan redosled.
Sve je u prvom licu. Smešno je i obično je svima zabavno...a i meni...bar
do sada je tako bilo...nisam čuo ni na jednoj predstavi škripanje vrata i
ono ...tup, tup tup...sorry i svetlo koje bljesne kada neko tajno izlazi.
U Njujorku je ova predstava bila baš dobro primljena i nije bilo one
barijere, za koju neki misle da postoji - da neće razumeti neke štosove
jer nisu bili dugo u Srbiji ili su jednostavno izašli iz fazona. Pričam o
nekim zaista svakodnevnim stvarima koje se dešavaju verovatno svim ljudima
sveta...o politici se ne priča...i ja se zaista trudim da tokom predstave
da ne pričam o politici...trudim se maksimalno.
Voleo bih naravno da se slatko nasmeju svi koji dođu, jer smeha je sve
manje. Ja sam u stvari svoj život shvatio kao neku misiju... znate ono u
filmovima kada gledate..."MOJA MISIJA"...moja misija na ovoj planeti je da
zabavljam ljude i da ih zasmejavam... i ja tu misiju hoću da izpoštujem...
s tim što volim i da mene drugi zasmejavaju..."
ČIN DRUGI - Malo o Beogradu - koji je šaren
"Nije baš toliko crno kao što ljudi misle...ima i belih tačkica...u stvari
ja mislim da je svuda isto...samo je taj raspored tačkica svuda drugačiji.
Ne valja ni ovamo ni onamo kada čovek nema para. Kada ima para onda mu je
dobro gde god da je. U stvari ako imaš para najbolje je da odeš u Beograd
- tamo je milina.
 Naprimer
ja sam 3 godine živeo u Parizu o kome mnogi maštaju. Tamo sam
specijalizovao pantomimu kod Marsel Masoja. Bilo mi je grozno, jer nisam
imao prebijene pare i morao sam da radim sve i svašta da bih preživeo.
Grad koji je prelep mi se smučio jer nisam mogao da uživam u svemu tome
što on pruža.
Ali je zato u Beogradu veoma fino i zabavno. Ljudi šetaju namršteni
ulicama. Gledaju u zemlju, pokoji podigne glavu - ali nema šta da vidi.
Doduše sada su sredili fasade...a u stvari u zemlju gledamo jer su sada
asfaltirali većinu ulica u centru, pa gledamo kakav je taj novi asvalt...a
imamo i žute linije. U stvari parking servis je krenuo da obeležava
pojedine delove grada, pa imamo zelene zone gde je najeftinije parkiranje,
žute malo skuplje i crvene najskuplje. Sve je vrlo šarenoliko".
ČIN TREĆI - Kratka biografija
"Rođen sam 2. januara 1971. Bio sam Titov pionir i zato što sam bio dobar
đak dobio sam diplomu 'Svetozar Marković'. Oduvek sam želeo da studiram
elektrotehniku i da postanem kompjuterski mag. Međutim pogrešio sam
autobus i odvezao se do FDU na Novi Beograd a ne do Vukovog spomenika...
ne znam kako mi se to desilo. Doduše bio sam mlad i zelen, imao sam svega
16 godina. Čuo sam da može da se u tim godinama upiše FDU (prevod:
Fakultet Dramskih Umetnosti) a pošto sam uvek sve voleo da probam...kao
što i sada volim upisao sam se i 1991 sam diplomirao. Onda sam otišao u
Francusku da specijaliziram pantomimu.
 Igrao
sam u dosta predstava i na francuskom i na engleskom. Učestvovao sam na
raznim festivalima u Aviljonu, Edinburgu, Štutgardu kao i u našim
gradovima, tako da sam imao 20 predstava pre nego što sam diplomirao.
1994 kada sam se vratio iz Pariza osnovao sam svoju kompaniju za
produkciju i marketing. Ušao sam i u te vode pa sam sam producirao dve
lepe pantomimske predstave "Čekajući nebo" i "Marko uzvraća udarac", koje
su igrane kod nas a i lepo su primljene.
Da kucnem o drvo na sreću nisam bio, niti sam sada član ni jednog
pozorišta...to sam oduvek izbegavao.
Imao sam sreću da sam oduvek imao posao. Među ostalom sam bio i Direktor
za marketing i komunikaciju u hotelu Hajat, Direktor marketinga Instituta
za Onkologiju i Radiologiju Srbije...tako sam plivao par godina u raznim
vodama i naravno bavio se glumom.
Ovih poslednjih par godina sam profesor na Akademiji lepih umetnosti i šef
katedre za glumu. Tu imam priliku da dosta naučim od mladih ljudi. Oni
misle drugačije. Misle na drugim brzinama. Njihovi "kompjuteri" rade na
mnogo većim gigahercima, tako da se tu dosta novog pokupi i to me održava
u kondiciji.
ČIN ČETVRTI - Planovi i želje
Iskreno se nadam da ću sada u narednih godinu dana, za svoju dušu da
napravim jednu pantomimsku predstavu - da se plaknem što bi se reklo u
našem narodu.
U februaru sam pozvan da budem gost u Australiji sa predstavom Po' kile
smeha. Još sam u pregovorima tako da ne znam još sigurno, da li će se to i
ostvariti.
Ono što mi oduzima trenutno puno vremena, čime pokušavam intezivno da se
bavim je Curling (prevod: bacanje kamena niz zaleđenu stazu). Sa drugarima
sam smislio kako da odemo na Olimpijske igre jer ovog sporta u Srbiji nema,
nije ga bilo...e sada ga ima.
SPUŠTA SE ZAVESA - Nije kraj
Priča o Marku nije završena. Na ovom mestu privremeno stajemo. Možete
otići na pauzu dok ne promenimo scenografiju. U jednom od sledećih brojeva,
uz nov dekor, nastavljamo ovu "predstavu" na temu ...kako je Marko sa
drugarima uspeo da afirmiše sport Curling u Srbiji (pogledati gore
navedeni prevod) i da prijave, po prvi put u istoriji, srpsku ekipu na
predstojećim Olimpijskim igrama. Ne samo da su podneli prijavu, nego je
zvanično i odobreno na svim nivoima. Nema šale kada Srbi nešto naume.
Dok mi spremamo novu scenu možete skoknuti do Oplenca (2. decembra) i
uzeti ovih po'kila smeha...ajd može i više...nismo sitničavi...al' se
vratite, karte vam važe i za sledeću scenu o Curling-u.
Ivana Đorđević |
