Uvek me faciniraju koincidencije, koje su sastavni deo života a koje se ne dešavaju bez razloga. Ti neki znakovi, pored puta kojim idemo, služe da nas upozore, obaveste i ukažu na stvari koje su tu kraj nas, ali ih im ne primećujemo, zbog ludila u kome dozvoljavamo da budemo.

Razgledajući fotke, prisećam se tih silnih leta kada smo krstarili po Jadranu i pronicali u sva tajnovita mesta koja su bila pristupačna samo sa jedrilicom.

Napolju ledeni vetar fijuče, stvarajući pomalo prepoznatljive zvukove koji me asociraju na sve te luke u kojima smo noćili, osluškujući neke druge vetrove dok pomeraju sajle za jarbole...muzika prirode... savršenstvo. Neizmerno mi nedostaju ta leta i te plovidbe.

Danima sam obuzeta svim tim, kada se dešava gore napomenuta koincidencija... stiže e-mail od Dejana koji želi da okupi ljubitelje ovog sporta i omogući im kurseve jedrenja.

...i tako nastade ova priča.


Kako je išao Vaš put od plićaka pa do jedrilice?

Moji roditelji su rođeni daleko od mora, u srcu Šumadije, i kao što i priliči, more ih nije mnogo zanimalo. Međutim kao i većina porodica sedamdesetih i osamdesetih godina i mi smo išli redovno na more. Mama je zaista imala želju da nas vodi jer je smatrala da je to dobro za nas, mada se plašila vode. Tata je bolji u plivanju, ali išao je na more zato "što mora".

Ipak, imao sam još malo sreće u tome što je moj stric iz nekog razloga više voleo more nego moj otac, pa je eto imao i gumeni čamac, i hteo da vodi osim svoje dece i decu svog brata na more. Tako se desilo da sam dobar deo leta provodio na Jadranu. Tih godina nesvesno sam bio okrenut ka pučini, a sa nogama u plićaku, jer nikog nije bilo da me povuče na pravi brod.

Krajem osamdesetih i početkom devedestih upoznao sam prvu osobu koja se zaista, u pravom smislu, bavila nautikom. Osobu koja je u maloj barci preplovila Jadran uzduž i popreko. Nije trebalo mnogo da Nenad i ja otkrijemo da smo na istoj talasnoj dužini, postanemo dobri prijatelji i počnemo da kujemo planove o velikim putovanjima. Najmili smo jedrilicu. Jedrenje me je konačno odvojilo od kopna. Postao sam sasvim siguran da je to moj san koji treba da proživim.

Po završetku studija elektrotehnike , krajem 1994, sa par godina radnog iskustva, doselio sam se u Kanadu. Jedna od prvih stvari, koje sam priuštio sebi od novostečenog "bogatstva," bilo je jedrenje. Jedrenje u Grčkoj, na Kikladama, a već sledeće sezone, 1996 i sopsveni mali krstaš, 6.5m, na kojem danas držim kurseve za osnovni nivo.
 

Kako je došlo do toga da postanete instruktor?

Sa kupovinom broda došla je i pozamašna biblioteka knjiga o jedrenju. Isprobavao sam sve moguće, išli smo na jedrenje na Karibe, jednom rečju potpuno sam uronio u taj sport. Zimu 98 sam prekratio tako što sam upisao svoj prvi kurs - kurs obalske navigacije. Pošto su mi matematika i tehnika jače strane, sve to je bilo lako, ali pojavilo se par stvari za koje jednostavno nisam znao da postoje, nisam ih sreo. Tako sam krenuo na kurseve, redom, od osnovnog, preko srednjeg i naprednog, do kursa za pučinsku plovidbu i astronomsku navigaciju.

Svi ovi kursevi su po programu kanadske jedriličarske federacije, CYA. Išao sam i na druge koji nisu pod kapom ove organizacije. Na svi tim kursevima sam uglavnom znao više nego što program predviđa, ali su se "rupe" u znanju lepo popunjavale i sve je došlo na svoje mesto. Upoznao sam dosta dobrih moreplovaca, imao priliku da jedrim na raznim brodovima, saznao i to kako se drugi dovijaju da uklope relativno skupo zadovoljstvo koje uz to traži i dosta vremena (a za mali broj jedriličara se može reći da se bogati). Na kraju sam došao do instruktorskog kursa, za osnovni nivo. Taman kad sam postao relativno zadovoljan svojim znanjem, dogodilo se ono što svi učitelji priznaju: ponešto stvarno naučiš, ili uvežbaš, tek pošto to počneš da učiš druge. I tako idem dalje, za sada sam na nivou instruktora za srednji nivo, a za ubuduće ćemo da vidimo.
 

Koliko je u Kanadi moguće posvetiti se ovom sportu?

Ne može se reći da je Kanada obećana zemlja za jedriličare, to je što se tiče klime, kao što svi znamo. Ipak, mali broj zemalja izlazi na dva okeana i četiri od pet Velikih Jezera. Uz to, ovako razvijena i bogata, ona pruža velike pogodnosti za ovu rekreativnu aktivnost. U manje bogatim zemljama ono što nije "moranje" ne doživljava baš veliki procvat. Ne sme se zanemariti ni ogromno pomorsko nasleđe Velike Britanije, koje ovde i te kako živi među nautičarima. Dakle, ko voli da jedri, u Kanadi ima gde i uz koga, pogotovu ako ste malo otporniji na zimu. A ni odlazak na južna mora nije nedostižan.

Ako se ograničimo samo na Kanadu, tri regije su popularne, i to s razlogom, i ne samo među Kanađanima. Broj jedan je naravno zapadna obala, Vankuver Island i sve oko njega. To je ogromno prostranstvo, sa predivnim šumama do same vode i planinskim vrhovima pod snegom do kasno u leto. Da sve obiđete trebaju vam godine krstarenja. Na zapadnoj obali nije ni posebno hladno, ali zaboravite na kupanje zbog plime i oseke koje dva puta dnevno donesu hladnu vodu severnog Pacifika. Retka naselja, pogotovu ka severu, znači jedrenje, i samo jedrenje.

Drugo prelepo mesto je Georgian Bay, jezero Huron, par sati vožnje od Toronta. Uz istočnu obalu zaliva (koji je inače dugačak preko sto dvadeset nautičkih milja i za sebe je kao malo more) se nalazi oblast pod nazivom "trideset hiljada ostrva". Ime sve govori. Na severnom delu, iznad Manitoulin Island-a je "North Channel", verovatno najlepše područje na svetu za krstarenje u slatkoj vodi. Sezona je naravno kratka, od sredine juna do sredine septembra, ali je toplo i za kupanje. Ko misli da jezero ne predstavlja izazov, vrlo se vara. Nagle promene vremena i relativno plitka voda naprave ogromne talase za vrlo kratko vreme.

Treće je atlantska obala, na kojoj lično nisam bio, ali predpostavljam da je vrlo interesantna, a sasvim izvesno vrlo zahtevna zbog magle i plimnih struja.
 

Šta je to što ovaj sport čini posebnim i što stvara osećaj neprolaznosti i ispunjenosti?

Najlepša stvar na jedrenju je usporavanje. Jedrilica je sporo prevozno sredstvo i na njoj konačno imate vremena da se posvetite sebi. Časovnik na ruci prestaje da ima važnu ulogu, i kao retko kada koristite svoj biološki časovnik. Ako imate još tri sata plovidbe do luke, onda je to tri sata. Ako se baš potrudite onda dva sata i pedeset minuta. Pošto je posada savršeno svesna toga onda lepo uzmete i uživate u prizoru, razgovoru, čitanju… Na prvi pogled zvuči paradoksalno, ali svi koji su ikad bili na jedrenju će reći: "Zar je prošlo tek pet dana, ubeđen sam da smo na vodi bar deset. Ovo je super." Kad ste zadnji put tako nešto konstatovali na kopnu? To je zato što je život na brodu pomalo spor, ali zanimljiv i ispunjen. Naravno, ponekad je potrebna i momentalna akcija, koja pak može potrajati i satima. I na svakom jedrenju je tako, bilo da je to turneja ili samo oko luke Toronto.

Mali problem za sve nas koji smo godine provodili na Jadranu je taj što ga stalno svuda tražimo. Jeste Jadran jedno od najlepših mora, toga nismo bili ni svesni svih onih godina, ali ne moraju druge obale da liče na jadransku. Na jedrenju na Devičanskim ostrvima, par godina nakon dolaska u Kanadu (cela posada novi imigranti), stalno se provlačila rečenica: "Vidi, ovo je lepo KAO na Jadranu." Pa dobro, ne miriše bor, ali mora se priznati da su koralni sprudovi najlepše mesto za ronjenje. I za sve koji krenu na jedrenje savet je da ne traže staro, već da otkrivaju novo.

Jedrenje ima i izražen aspekt putovanja, a ne samo sporta. Ranije sam dosta putovao, onda mnogo manje od kako sam postao roditelj. I tu je jedrenje ispalo super. Povedemo decu na brod i možemo u obilazak, kao i pre, umesto da provodimo dane na istom mestu.
 

Šta je potrebno da bi se jedrilo u Kanadi

To je često pitanje: "Da li na kraju kursa dobijem dozvolu za brod?" Ko želi da plovi može odmah da sedne na brod i otplovi, ako ume i ima taj brod. Nikakva dozvola nije potrebna, barem ne do 2009. Stvari se međutim menjaju, jer ministarstvo za saobraćaj (Transport Canada) postepeno uvodi dozvolu za čamac koja se zvanično zove "dokaz o kompetentnosti za upravljanje čamcem." U praksi taj dokaz uglavnom znači posedovanje dozvole pod imenom "Pleasure Craft Operator Card", mada mogu i drugi razumni dokumenti (npr. ko je već kapetan duge plovidbe, svedočanstvo pomorske škole, itd. njima ne treba kartica).

PCOC je već sada potreban za sve rođene 1983 ili kasnije ili ako je čamac kraći od četiri metra. Od 2009. godine kartice će biti potrebna svima da bi mogli voze čamac, kao dozvola za kola. Da bi ste dobili ovu karticu potrebno je da položite ispit, što čak možete uraditi i preko interneta. To samo po sebi dosta govori o nivou obuke, koja se svodi na najelementarnije principe bezbednosti na vodi. Cilj cele akcije je da se ljudima skrene pažnja na neke stvari koje nisu odmah vidljive kopnenim bićima: da moraju da imaju pojaseve na brodu, da je dobro da se koriste, da se proveri vremenska prognoza pre ispovljavanja, da dete od 8 godina ne treba da vozi čamac od 300 konja itd. Ova dozvola skoro da nema nikakve veze sa jedrenjem i krstarenjem, ali moraćete da je imate jer ste na rekreativnom plovilu.

Same dozvole ne izdaje ministartstvo saobraćaja (kao što je to slučaj sa vozačkim dozvolama), već se dobijaju preko akreditovanih organizacija koje se bave nautikom, na primer Canadian Yachting association (CYA), Ponjer Sljuadron i slične.

Na kursevima jedrenja možete dobiti i ovu dozvolu, ako želite, ali kurs nije zbog nje. Kursevi su tu pre svega da bi ste naučili da jedrite i krstarite. To je škola iz koje treba da izađete sa nekim znanjem, radi vas samih.. Na kraju kursa možete dobiti sertifikat CYA o završenom nivou, koji legalno nema značaja, ali je ono što se zapravo traži u nautičkim krugovima. Na primer, ako želite da iznajmite brod, prvo će vam tražiti CYA sertifikat, jer njihov biznis zavisi od toga ko zna da plovi bez nasukavanja na prvi greben. Za PCOC mogu samo da vas podsete da treba da ga imate, ali njih se to ne tiče. Za najam broda će vam tražiti "jedriličarski rezime", ali velika većina agencija traži srednji ili makar osnovni nivo. U suprotnom će vam staviti skipera na brod (oko 150 dolara dnevno) dok se ne uvere da možete sami.

Mala digresija. Ineteresantno je da je dozvoljena količina alkohola ista kao i za kola, i ako vas uhvate, sav teret će ići na vašu vozačku dozvolu (poeni, oduzimanje dozvole, osiguranje za kola, itd), ne na PCOC.
 

Kako doći do broda?

Postoji više načina da se plovi. Brod do oko 8 metara je sasvim dovoljan za priobalno krstarenje a košta kao i prosečan auto, da se kupi i godišnji troškovi. Dakle dostupno većem broju ljudi. Za veći brod, ljudi se mogu udružiti i deliti troškove. To je zapravo odlična varijanta jer retko ko ima tri meseca godišnjeg odmora da krstari. Dva ili tri vlasnika mogu sasvim lepo da se uklope, samo da dogovor bude precizan.

Najam jedrilice je naravno najbrži put do ozbiljnog krstarenja. Gde god na svetu postoji lepo mesto za jedrenje, postoje i agencije za izdavanje brodova. Karibi, Mediteran, Južna mora, Kanada takođe u oblastima koje sam napomenuo. U zavisnosti od veličine i starosti broda, kao i sezone, cene su u velikom rasponu. Brodovi za izdavanje su obično između 10 i 15 metara, a nedeljni najam od 1000 do 6000 dolara. Kao što rekoh, agencije će vam tražiti jedriličarski rezime. Za stari brod možda i neće, za noviji i veći brod mogu tražiti dva skipera sa odgovarajućim iskustvom. U velikom broju slučajeva će tražiti "srednji" nivo, recimo sedmodnevna obuka uz malo dodatnog iskustva.

Klupsko jedrenje je takođe popularno. Godišnja članarina je recimo par stotina dolara. Jedri se sa drugim članovima kluba ili možete dovesti goste. Mada postoje vremenski rasporedi, čini se da je sve to dosta fleksibilno i možete dosta jedriti. Prednost klupskog jedrenja je što su obaveze zaista minimalne, a može se dosta naučiti od raznolike posade na raznolikim brodovima. Ipak ne možete očekivati višednevno krstarenje na klupskom brodu, osim uz poseban aranžman.

Konačno, uz malo avanturističkog duha može se krstariti kao posada na tuđim brodovima. Veliki broj skipera ima problem da obezbedi posadu. Na internetu postoje forumi, ili oglasi na kojima se traži posada. Tako možete naći skipera koji traži posadu za put od Paname do Galapagosa, obično za oko 20 dolara dnevno, što su zapravo troškovi ishrane. Tačno, nećete unapred znati ni kapetana ni brod dok se ne ukrcate, ali varijanta je prilično razrađena.
 

Povod našeg razgovora je bio taj što ste rešili da organizujete kurseve. Recite nam nešto o tome.

Što se tiče samih kurseva oni se ne razlikuju ako ih organizuje "mala" ili "velika" škola. Škole obezbeđuju tehničke uslove, brodove, i zapošljavaju već licencirane instruktore. Kad jednom stupite na brod, sve zavisi od instruktora. To je osoba koja sprovodi program koji pak određuje CYA. Od trajanja i formata lekcija do nabavke namirnica, sve je u rukama instruktora. Dakle, kad birate školu, zapravo gledate cenu, vreme i na kakvom će brodu biti nastava, to je sve. Šta će se dešavati na brodu, malo zavisi od škole.

Ja sam se odlučio da samostalno držim kurseve pre svega zbog lakše organizacije vremena. Veće škole imaju unapred utvrđen raspored časova. Pošto ja radim na svom brodu, za vreme se možemo dogovoriti tako da odgovara svima, i polaznicima i meni. Takođe u slučaju lošeg vremena, možemo pomeriti časove, što se inače ne događa kad brod deli više klasa. Moji "đaci" su u maloj prednosti i zato što je brod garantovano čist i ispravan, što je ređe slučaj sa klubskim brodovima.

Trenutno organizujem osnovne i srednje kurseve. Osnovni (skiper dnevne plovidbe), u Torontu na mom brodu od 6.5 metara, traje 27 sati organizovan u 9 tročasovnih termina. Dakle dva cela vikenda od 9 do 5, ili devet večeri od 6 do 9 uveče, ili pak kombinacija, što je verovatno najbolje. Pošto se na ovom kursu ne spava na brodu, ova veličina jedrilice je zapravo idealna.

Veći brod je inertniji, pa polaznici nemaju priliku da "osete" snagu vetra na svom telu, da osete kako vetar deluje kako na jedra tako i na sam trup. Kokpit je međutim dovoljno veliki za 3 ili 4 polaznika. I sam sam bio iznenađen na prvom kursu, koliko je taj brod zapravo dobar za ovu svrhu. Uobičajeno je da se za ovaj nivo koriste brodovi od 5.5 do 8 metara. Cilj kursa je tehnika jedrenja, manevrisanje uz upotrebu motora, bezbednost na brodu i ponešto o krstarenju. Sve što se radi na ovom kursu, polaznike će pratiti dokle god budu plovili, bez obzira koliko je brod veliki.

Kurseve sa srednji nivo (skiper obalske plovidbe) organizujem u julu mesecu u Grčkoj. Biće na iznajmljenom brodu od oko 11 metara, od agencije kod koje sam ranije već iznajmljivao jedrilice pa znam da su čiste i ispravne. Polasci su sa ostrva Aegina, koje je vrlo blizu Atine, mada se sa grupom može dogovoriti i polazak iz same Atine. Ja ću tamo biti ranije da preuzmem brod, nabavim namirnice i pripremim sve što treba za kurs. Završetak je sedam dana kasnije na istom mestu, gde bi trebalo da dođe sledeća grupa.

Tako, ko planira odlazak u Srbiju ovog leta, Grčka nije daleko, ni kolima, ni avionom, ni vozom. Nakon, ili pre, kursa možete produžiti letovanje - ferijem se brzo stiže do Kiklada (Mikonos, Santorini ...), Saroničkih ostrva ili Peloponeza. Ostrvo Aegina je dobro polazno mesto za kurs. Ako sezonski severni vetar, Meltemi, duva jako, ostaćemo na Saroničkim ostrvima uz obalu Peloponeza gde su vode zaštićene. Ako Meltemi nije jak, promenićemo rutu ka zapadnim Kikladama, ostrva Kea, Kitnos, Serifos...

U svakom slučaju rastojanja neće biti posebno velika, jer se nema mnogo toga naučiti tokom pravolinijskog kretanja, ali probaćemo da obiđemo što više luka i uvala. Cilj kursa je da se jedriličarske veštine sa osnovnog kursa dovedu na viši nivo, a poseban naglasak je na krstarenju, na životu na brodu. Naravno biće tu i navigacije, i sidrenja, a pogotovu pristajanja uz dok koji je u Grčkoj posebno zahtevan manevar. Kursevi za srednji nivo u Kanadi obično traju 4 do 5 dana, ili čak samo dva.

Ovaj u Grčkoj će biti sedam, tako da se i sa manje iskustva može sve uvežbati do potrebnog nivoa. Ko nema završen osnovni kurs, imaće priliku da polaže i za taj nivo nakon četvrtog dana. Na kraju kursa polaznici bi trebalo da vladaju veštinama potrebnim za plovidbu danju u umerenim uslovima, do 6 bofora. Ta granica je inače normalno vreme za jedrenje, preko toga je "ako mora". Ako iznajmljujete brod gotovo je izvesno da će to biti granica dokle vam važi osiguranje. Prijave za kurs su do 10. marta ili što pre može, iz jednostavnog razoga da bi imali veći izbor brodova. Retko se može naći dobar brod u maju, za jul ili avgust.

Srednje kurseve u Kanadi nisam posebno planirao za ovu sezonu, ali naravno da mogu da ih organizujem ako ima zainteresovanih. Na primer, odradimo par dana u Torontu na malom krstašu, obnovimo jedriličarska znanja, prođemo kroz teoriju itd. Onda iznajmimo veći brod i odemo na tri, do pet dana u Georgian Bay, okolina Midland-a, ili Parry Sound-a, tu je lepo. To bi bio kombinovani osnovni i srednji kurs. Kraj juna ili dugački vikend u julu, ili pak septembar, jer ću preko leta produžiti boravak u Grčkoj. U zavisnosti od posade kurs može biti vrlo intezivan ili pak relaksiran.


Šta dalje?

Nakon srednjeg naravno sledi napredni kurs. Spinaker, jedrenje noću, jedrenje po svakojakom vremenu, navigacija radarom, puno toga oko brodskih sistema itd. U principu, ako nemate svoj brod, malo od ovoga će vam trebati. Ipak, sa naprednim kursom postajete potpuno obučen skiper.


Šta zapravo znači krstaš?

Jedrilice se generalno dele na lake jedrilice i krstaše. Laka jedrilica je zapravo čamac sa jedrom. Kobilica je samo jedno peraje koje sprečava zanošenje jedrilice u stranu, a ravnotežu drži posada svojom sopstvenom težinom. Na njima ne postoji nikakav smeštaj, to su mali otvoreni čamci, vrlo interesantni za jedrenje, ali nikakvo krstarenje ne dolazi u obzir. Dužina im je od 3 do 8 metara, a težina par desetina do najviše par stotina kilograma.

Krstaši su brodovi, sa smeštajem za posadu i višenedeljni boravak. Jedra naravno funkcionišu isto kao i kod lakih jedrilica, ali u kobilicu je ugrađeno olovo ili gvožđe, čija je težina izražena u tonama. Ovako veliki i nisko postavljen balast čini krstaše izuzetno stabilnim. Krstaši od osam i više metara su sposobni za plovidbu otvorenim morem. Krstaši od 12 metara su "standardna" oprema za put oko sveta. Na sajtu CYA su opisana dva programa: "learn to sail" i "learn to cruise". Prvi se odnosi na lake jedrilice, drugi na krstaše. Škola Vega se odnosi na krstaše, nadam se da je to očigledno.

Dejan svoj san živi...a vi?

Ivana Đorđević

Copyright © 1996-2016 "NOVINE Toronto"