“Igru sam zavolela jako rano. Sa 6 godina upisala sam se u srednju baletsku školu, koju sam posle 8-godišnjeg školovanja, uporedo sa gimnazijom i završila”, priča nam g. Đurić.

“1958 godine stupila sam kao profesionalni igrač u Državnom profesionalnom ansamblu narodnih igara i pesama "Kolo". Uporedo sa tim upisala sam studije Istorije Umetnosti-etnologije koje sam uspešno završila. Od 1970 godine osnovala sam i stručno vodila Studio za narodnu umetnost u dečjem kulturnom centru, gde sam održala 18 seminara za prosvetne radnike i rukovodioce kulturno-umetničkih društava.

Specijalizaciju-zvanje koreografa završila sam 1978 godine i postala predavač na fakultetu Dramskih umetnosti i prosvetnom saboru Hrvatske (tada je bila deo Jugoslavije). Svoj radni vek sam završila kao Direktor Državnog profesionalnog ansambla "Kolo" gde sam imala funkciju Generalnog Direktora i Umetničkog Direktora.

Na tu funkciju postavilo me je Ministarstvo Kulture Srbije kao istaknutog stručnjaka za narodnu igru. Na ovoj funkcija sam bila 8 godina. I danas sam aktivni član Saveza Amatera Srbije, gde u svojstvu stručnog lica odlazim na teren, putujem po Srbiji i biram grupe za Republičke manifestacije.(ovo radim 35 godina).

Takođe sam punopravni član Saveza KUD-ova Beograd, gde svojim znanjem pomažem rad brojnih ansambala narodnih igara.

U Srbiji sam decenijama član programskih saveta, renomiranih manifestacija kao što su: Crnorečje u pesmi i igri, Homoljski Motivi, prođoh Levac-prođoh Šumadiju i još mnogih”.

Potpuno ste se predali igri i muzici.

“I danas je moja ljubav prema narodnoj igri, pesmi i muzici jedna od najvećih, pored ljubavi prema porodici.

Putujem često po zemlji i inostranstvu, član sam mnogih međunarodnih žirija. I dalje držim seminare, pišem knjige i borim se da narodna igra, pesma i muzika uđu u redovan program osnovnih škola Srbije. I ovo počinje da se ostvaruje. Upravo ove godine Zavod za Pedagoška ispitivanja Srbije me je angažovao da vodim stručno osposobljavanje prosvetnih radnika koji će voditi ovaj posao u školama Srbije.

Kako je došlo do toga da dođete u Toronto?

“Na poziv SKUD-a "Oplenac" iz Toronta, došla sam da održim seminar pod imenom "Najlepše igre mog detinjstva" namenjen narodnom stvaralaštvu za decu.

Mogu odmah da naglasim da je ovakav vid saradnje sa ljudima iz zemlje-matice redak. Obično se zovu koreografi ili neki drugi stručni ljudi koji donose gotova scenska rešenja za pojedine oblike muzičkog folklora.

Međutim ljudi iz "Oplenca" su pokazali izvanredan smisao za ono što je najznačajnije u našoj tradicionalnoj kulturi, a to je upoznavanje sa izvornom, autentičnom, pravom narodnom igrom, pesmom i muzikom, kao i drugim oblicima narodnog stvaralaštva koji čine osnov nacionalne kulture.

Vi u svom radu izuzetno potencirate na narodnom izvornom stvaralaštvu. Takođe smatrate da posebnu pažnju treba pokloniti deci.

“Da, tačno je. Smatram da je odluka Oplenca odlično i da je pravi potez to što su se fokusirali na dečje narodne igre i orske igre za decu, jer na mlađima svet ostaje a rad sa decom je potrebno da bude ozbiljan, stručan, temeljan, pedagoški opravdan.

Rihard Volfram ga naziva "pradavnim opšte čovečanskim dobrom, narodnog stvaralaštva za decu, ne samo što prati detinjstvo budućeg čoveka ono je svedok njegovog istoriskog detinjstva i duhovnog razvoja".

U narodnom stvaralaštvu za decu sačuvani su ostaci rudimenta najstarijeg sloja stvaralaštva, prastarih pesama, obrednih igara koje su izgubile prvobitnu funkciju i ostale da žive u dečjem folkloru i sada se izvode kao dečje zabavne igre, dok su obredne povorke kao što su Lazarice, Kraljice i ododole (koje na seminaru obrađujem) preuzela deca, koje ih i danas izvode. Znači, deca su nosioci prastarih obreda i običaja.

I zato je potrebno naglasiti važnost i značaj ovog rada na autentičnim, pravim narodnim igrama, pesmama i muzici, jer samo tako deca koja žive van matice zemlje mogu da osete duh predaka i sačuvaju tradiciju, jednu od najstarijih u svetu, kojom treba da se ponosimo i da je od zaborava životom spasemo.

Ovo je najsigurniji put-put direktnog upoznavanja sa korenom stvaralaštva svog naroda.

Teoretičar igre Rudolf Laban kaže: "Svaki čovek je igrač po svojoj prirodi". Dete u majčinoj utrobi prvo se oglašava pokretom i zato se igra smatra najstarijom umetnošću. A za dete igra je sastavni deo života, ono kroz nju raste, izrasta. Zato su se u program seminara, ovde, u Torontu uvrstile poluaktivne i aktivne igre za decu od 2.5 godine do 15 godina, razvrstane po uzrastu, a sledeći pedagoške principe da se učenje igara započinje najjednostavnijim igrama, kao što su: Tašunaljke, Gegalice, Prohodalice, skakutaljke-do onih narodnih igara koje igraju odrasli, a koje su oslobođene erotičnih elemenata”.

Čime ste se rukovodili kada ste pravili plan rada sa decom Oplenca?

“Sistem postupnosti je najznačajniji pristup u radu sa decom, jer detetu treba dati detetovo, i narodu narodno. Sama reč folklor sastoji se iz dve engleske reči: "folk"- što znači narod i "lor-znanje, tj. znanje o narodu, ali i narodno znanje.

Znači, mi ovim seminarom kroz narodnu igru, pesmu i muziku upoznajemo i dajemo deci osnovna znanje o svom narodu, njegovoj tradiconalnoj kulturi koje nas imenuje i odslikava kao narod.

Za decu su narodne igre, bile one izvedene u krugu-kolu, polukrugu ili liniji-lesi ili u nekom drugom obliku, kao i društvene igre (koje se igraju u čobanliku, školi, na livadi i slično.)- igre snage, izdržljivosti, dovitljivosti, okretnosti, najprihvatljiviji način da se ona polako u kori sa sa svojim vršnjacima psihofizički osposobe za život i kao takva uđe u svet odraslih.  Osim toga u narodnim igrama polazi se od prirodnih pokreta i koraka, koji se mogu estetski uoblikovati i tako deca vremenom stiču estetsku kulturu pokreta”.

Šta se postiže ovakvim radom sa decom?

“Ono što se ovim radom podrazumeva i stiče je socijalizacija dece, igraju u kolektivu-kolu, razvoj sluha, muzikalnosti i tancovanosti, bolje snalaženje u prostoru, itd. Kroz igru se dete raduje, deli lepe trenutke sa svojim vršnjacima u kolu koje putuje.

Deca upoznavajući tradicionalnu kulturu svoje zemlje uče se da je vole i poštuju, da cene njene vrednosti, ali i da ocenjuju i primaju vrednosti kulture i umetnosti drugih naroda. Znači, narodna igra, pesma i muzika su neophodni za decu u njihovom vaspitanju i obrazovanju.

Rad SKUD-a "Oplenac" pratim skoro dvadeset godina, i srećna sam što su se opredelili za ovakav sadržaj-nov sadržaj u programu njihovog uspešnog rada. Ponavljam, izvorna, autentična narodna igra, pesma i muzika su osnov svakog rada na negovanju tradicionalne kulture, dalja nadgranja je scenska postavka”.

Ivana Đorđević

Posetite
www.oplenac.ca

Copyright © 1996-2016 "NOVINE Toronto"