|
Nedavno
pristigao iz Beograda, sa preko 30 godina igračkog i nešto manje
koreografskog iskustva, zaljubljenik u svoju profesiju, rado priča o
svemu što ima veze sa folklorom i njegovom prikazivanju (njegovoj
primeni) na sceni.
Sve specifične osobine nekog naroda i kraja, kao što su podneblje, govor,
ritam, pesme i plesovi, skupljeni su u folkor. Folkor ne nameće nikakve
dogme i propise, on omogućava potpunu slobodu umetnika u njegovom
stvaranju i interpretaciji.
Ipak, ima nepisanih koordinata.
Koja su najvažnija folkorna pravila?
 U
nekoliko reči, to su narodna igra, pesma, obredi i običaji i njihovo
očuvanje bilo kroz prikazivanje u izvornom obliku ili kroz različite
scenske umetničke forme.
Jedan od prvih kreatora umetničke folklorne koreografije je svakako
Maestro Branko Marković, izvanredan igrač i koreograf klasičnog
baletskog repertoara, čije su koreografije (Vranjanska svita, Banatski
motivi, Šumadija, Ero s onoga svijeta), i dalje nezaobilazne
koreografije na repertoaru svakog folklornog ansambla.
Imao sam sreću i čast da sam Maestra Branka Markovića poznavao, kao
igrač učestvovao u njegovim postavkama i dugi niz godina igrao njegova
koreografska remek dela. Kroz rad i česte razgovore sa njim učio sam i
hvatao tu umetničku nit za razumevanjem njegovih polaznih tačaka u
stvaranju. Bio sam u Nacionalnom ansamblu "Kolo", kada je postavljeno
delo Maestra, kruna njegove karijere, "Velika čočečka igra", iz opere "Koštana",
Petra Konjevića.
Kao prvak Beogradskog baleta on se posvetio našoj narodnoj igri i svojim
postavkama stvorio poseban pravac. Bio je jedini i prvi, koji je narodnu
igru preneo na scenu kroz jasne i prepoznatljive umetničke forme, a
kreativnošću i scenskim rešenjima sačuvao je smisao, karakter i poruku
narodne tradicije.
Znači li to da ste i Vi zastupnik tradicionalnog načina rada?
I jednog i drugog: tradicionalnog, tj. izvornog prikazivanja našeg
folklora ali i njegove umetničke prezentacije kroz moderne i
prepoznatljive umetničke forme. Kad kažem tradicionalan, pod tim
podrazumevam prikazivanje izvornog običaja i igre koja se verno prenosi.
Naravno, to podrazumeva i originalan kostim i narodni instrument iz tog
doba i kraja.Jednom rečju, autentična igra po svim zabeleženim igračkim obrascima.
Da li je teško raditi koreografiju koja Vam se ne dopada?
Nema koreografije koju ne volim. Samo neku volim više od druge. U svakoj
temi i oblasti muzike i igre koju istražujem tražim poruku i pokušavam
da je protumačim.
Za Vašu koreografiju "Ohridska legenda" Stevana Hristića, imate
običaj da kažete da je inspirisana Miloradom Miškovićem.
Sa čuvenim Miloradom Miškovićem, legendom našeg i svetskog baleta koji
je sarađivao sa najvećim umetnicima svoga doba uključujući Serža Lifara,
(Antona Dolina), sarađivao sam daleke '95 godine na završnom koncertu
povodom zatvaranja Međunarodnog festivala CIOFF. Tako je i nastala
koreografija "Ohridska legenda" Stevana Hristića, samostalna, ali
inspirisana zajedničkim radom.
Sve češće se čuju komentari da u Kulturno umetničkim društvima
dolazi do komercijalizacije folklora po svaku cenu, a na štetu kvaliteta.
Tačno. Komercijalizacija postoji u smislu prodavanja samog ansambla
menadžerima koji im organizuju putovanja na festivale sumnjivog
kvaliteta. Što se tiče samog stvaralačkog rada u folkloru, nedostaju
kreativci, ima puno plagijata, nema originalnosti u stvaranju, a pri tom
puno je šunda i neukusa. Važno je samo dopasti se publici.
Dokle je danas stigao folkor u dijaspori?
Kada govorimo o dijaspori, upoznat sam samo sa stanjem u Evropi, s
obzirom da sam tek stigao u Kanadu.
Mogu vam reći da neka društva rade mnogo bolje nego neka u Srbiji.
Razlog za to je jednostavan, jer uz bolju organizovanost folklornih
društava i neki ustaljeni ritam, dolaze kvalitetni koreografi iz Srbije
i uspeh je tu. Tako je, na primer, po ideji Kraljevčana nedavno osnovan
i "Abrašević' u Cirihu.
Koliko je u današnjem folkoru prisutna potreba za promenom?
Promene su svakako potrebne i to kroz scenske umetničke forme. Naš
folkor je bio bum u svetu 60, 70-tih godina. Ansambli " Kolo", "Krsmanović",
"Lola", prikazivali su sa velikim uspehom neviđeno bogatstvo naše
tradicije i igre širom sveta.
Sada se čeka opet neki period da se kroz razumljiv jezik u tumačenju
muzike i pokreta, na savremen, dinamičan i estetski jasan pristup
publici ponovo približi bogatstvo naše tradicije. Čini mi se da taj dan
što se tiče igre nije daleko jer veoma veliko interesovanje širom sveta
već vlada za naše muzičke sastave različitih žanrova koji koriste
narodne motive Srbije i Balkana u svojoj obradi.
Slažete li se da uvođenje novih koreografija popravlja sam nivo
izvođenja igara?
Apsolutno. Ansambli bi trebali da se predstavljaju publici bar nekoliko
puta godišnje sa standardnim programom ali i sa novim ostvarenjima. To
se međutim ne dešava iz dva razloga: prvo, zbog nedostatka sredstava,
drugo, zbog manjka stručnjaka i ideja.
Bili ste saradnik CIOFF-a. Kakva iskustva nosite odande?
CIOFF je Međunarodni savet za organizaciju folklornih festivala, u čijoj
mreži postoji oko 300 međunarodnih festivala.
Dugo sam radio sa gospodinom Henri Coursagetom, koji je ujedno i osnivač
CIOFF. Ove godine se po četvrti put organizuje CIOFF Međunarodni
festival u Beogradu, a ja ću biti direktor umetničkog programa već treću
godinu zaredom.
Donosi li pojavljivanje na Međunarodnom Festivalu neke nagrade?
Tu nema nagrada. To su revije igara. Poenta festivala CIOFF je druženje,
proži-manje kultura, jednakost i prijateljstvo među članovima ansambala
- učesnicima festivala koji su različitih nacija, kultura i verskih
ubeđenja. Skupi se tih dana na Beogradskoj tvrđavi - Kalemegdanu zajedno
sa učesnicima po nekoliko hiljada ljudi. Atmosfera je zaista predivna.
Došli ste nedavno na mesto Umetničkog direktora SKUD-a Oplenac.
Šta ste prvo pomislili pri susretu sa igračkim ansamblima?
Zatekao sam veoma lepe rezultate rada mojih prethodnika. Na scenu je
uvedena organizovanost što je veoma bitno.
Postoji veliki potencijal, a samim tim i mogućnost da se sve digne na
mnogo viši umetnički nivo. Rado ću produžiti dvadesetogodišnju misiju
Oplenca i svojim radom animirati što više generacija igrača, porodice i
bivših i budućih članova, ne samo ovih koji su sada tu.
Bliži se i godišnji koncert zakazan za 3. maj u Living Art centru
u Misisagi. Može li se za dva sata programa "odigrati" Srbija?
Ne može. Ostavićemo nešto i za drugi put a ovoga, 3. maja pokušaćemo u
prvom delu programa da prikažemo Oplenac kao važnog čuvara i prenosioca
tradicije sa kolena na koleno kroz najmlađe ansamble, decu svih uzrasta,
pod imenom "Nama u nasleđe ostavili stari", Bogdanke-Bobe Đurić.
Drugi deo je svečanog tipa i zove se "Domaćine, otvori kapiju, ide moba
da ti vino proba".
Uprkos kratkom vremenum upustio sam se u rad novih koreografija za
početak programa.
To su "Kosovski božuri" sa predivnim muzičkim motivima u stilizovanoj
igračkoj postavci i "Milje moje" - igre iz Užica i okoline, koje kroz
nekoliko tradicionalnih motiva oslikavaju karakter naroda tog dela
Srbije. Naravno da ćemo izvesti Jasenicu, a premijerno na godišnjem
koncertu Igre iz Mačve. Biće tu i Crna Gora, Bujanovac, Igre iz Srema,
Šopske igre, Ciganska igra iz Vojvodine, Vranjska svita, Trojno.
Šta poručujete mladim igračima?
Stalno tragam za mladim svetom koji će uz rad sa mnom zavoleti igru
koliko i ja. Kvalitetnim radom uvek sam animirao i do sada stvorio
znatan broj generacija izuzetnih igrača, koji se i po završetku igračkog
staža rado sećaju zajednički provedenog vremena. Treba voleti ono što
radite, to neminovno vodi ka uspehu.
Prihvatate li kritiku?
Imam svoje visoke kriterijume i baš zato volim kritiku jer uvek donosi
nešto novo, produktivno.
Ksenija Vučević
|
