|
 Ovo
su reči kojima narator započinje polučasovnu filmsku avanturu pod
nazivom "Dašak" (Breathtaking), mladog reditelja Vojina Vasovića, Na
nedavno održanom "Lighthouse filmskom festivalu" u Nju Džersiju, u
konkurenciji više stotina filmova, a zatim u najužem krugu od 20
najboljih kratkih igranih ostvarenja iz celoga sveta, "Dašak" je osvojio
zlatnu nagradu festivala i prvo mesto u svojoj kategoriji!
Budući da se dvadeset-trogodišnji reditelj Vasović tek pre nekoliko
meseci preselio u Kanadu, ovaj, prvi festival na koji je aplicirao, je
predstavljao severno-američku premijeru i u startu neočekivani uspeh.
"Dašak" je ujedno i tvoj diplomski film režije na Akademiji
Umetnosti BK. Koje su teme kojima se baviš u "Dašku"?
"Dašak" se bavi temom moći na jedan neobičan način, ne tražeći joj
poreklo i dalji razvoj, davajući je u ruke nekom ko je nikada u realnom
životu ne bi dobio, i koji ni tada ne bi sa njom ništa postigao. Kroz
ironičnu psihološku dramu, prožetu pirandelovskim stavom o životu, da
ništa nije sigurno i prava istina ne postoji, dobijamo priču - ne kako
možemo da uradimo više nego što smo mislili- već kako možemo da uništimo
mnogo više nego što smo želeli: "Samo duneš i ode..."
 Film
je nastao po motivima priče italijanskog nobelovca Luđija Pirandela, kao
polučasovni igrani. Priča je adaptirana i smeštena u Kragujevac, u
izmeštenom vremenu, tako da je moguće zamisliti je i u bilo kojoj drugoj
provinciju sveta. Mislim da je to razlog zašto je priča bliska i ljudima
koji nikada nisu ni čuli za Srbiju.
Glavni junak, Sveta ima posao čuvara u Muzeju "21. oktobar", Majku za
koju je on "mamina guza", dva prijatelja i 37 godina. Jednoga dana,
koristeći karakterističan pokret duvanja kroz prste koji prati narodsku
frazu "kao rukom odnešeno", Sveta zaista dobija moć da odnosi ljudske
živote.
Film je prožet pirandelovskim stavom prema životu- ništa nije sigurno i
prava objektivnost ne postoji, a ako postoji onda je vrlo snolika.
Njegova blaga ironija ne da žanru da klizi ka kriminalističkoj priči,
već jako dobro karakteriše psihološku dramu o preuzimanju svog života i
života drugih u svoje ruke. Tako da na kraju filma ne ostajemo sigurni
da li se Sveti sve ovo zaista desilo, ili je bio samo san.
Šta za tebe znači ova nagrada?
Nagrade su neka vrsta kredita u svetu umetnika. Služe da se lakše otvore
vrata nekih budućih projekata i dobije poverenje kolega i publike, što
je najvažnije. Iako, same po sebi autoru ne znače mnogo. Ja i dalje
zameram iste greške i volim iste sekvence koje sam voleo i pre u tom
filmu, ne mislim da je postao bolji ili idealniji, ali na zalost mnogi
na nagrade gledaju kao na nešto što sve menja. I to je tačno za sve sem
autora.
 Od
kada sam došao u Kanadu, odneo sam film mnogim ljudima iz struke da ga
ocene i mnogi ga nisu pogledali mesecima sve dok nisu saznali za nagradu.
S druge strane, ono što svi već znamo, da bi neko uspeo na ovim
prostorima, mora da iza sebe ima kanadsko, to jest - američko iskustvo.
Ja na ovu nagradu bas tako i gledam kao na američko priznanje da sam
dobrodošao. (smeje se) E,pa - bolje ih našao, i drugi put!
Kako gledaš na kulturu u Kanadi i gde vidiš sebe u njoj?
Mislim da Kanada dosta ulaže u kulturu i umetnost, iako jos uvek nisam
pronikao u sve "tajne" dobijanja grantova. Generalno, kako je vidim, ovo
je zemlja karijerista koji ne mare mnogo za umetnost što je daleko od
toga da ne postoje mnogi koji se njome bave i čine da ona napreduje.
 Nikada
na nivo kulture nisam gledao kao strukturalista, očekivajući da sistem
umesto mene reši nedostatak kulture, obrazovanja i obaveštenosti ljudi.
Uvek sam polazio od sebe i ljudi iz svoje okoline, uvlačivši ih jednog
po jednog u pozorište, bioskop ili jednostavno - razgovor. Tako se nadam
da ću i ovde naići na dovoljno ljudi s kojima ću deliti neke umetničke
ideale, i uspostaviti zajedničku poetiku.
Da ste me pre par meseci pitali šta mislim o kanadskom pozorištu, rekao
bih vam da nema potrebe da tamo ulazite, jer je dovoljno sto sam ja
protračio dosta novca na upoznavanje kanadske pasivne dramaturgije.
Danas ne mislim tako jer se moja potraga za kvalitetom isplatila i već
sam našao nekolicinu autora koji zaista vrede. Siguran sam da će ih biti
još, i voleo bih da nađem svoje mesto blizu njih.
Iza sebe imaš dokumentarne, animirane filmove, kao i radio drame i
nagrade za pozorišnu režiju. Gde vidiš sebe u budućnosti, u pozorištu,
radio drami ili na filmu?
Nadam se, u svakom od njih. Režija je stvar mišljenja, a medij je samo
način pričanja priče. Kada dobijem neku ideju, tražim medij u kome će ta
ideja najbolje izgledati i najbolje komunicirati sa publikom. Jako se
radujem radu u svakom od ovih medija jer svaki nosi neku svoju osobenost
i čar. Voleo bih da se oprobam u dugometražnim formama, a za početak već
imam spreman scenario za dugometražni animirani film.
Ne bih voleo da sebe moram da okarakterišem kao "filmskog" ili "radio"
reditelja, kad ću već celog života biti fri lenser, onda neka ostane
samo "reditelj"!
Kakvi su dalji planovi mladog "reditelja"?
Što se Kanade tiče, planiram da nastavim školovanje ovde i upišem
postdiplomske studije u Torontu. Upoznajem ljude polako, i sakupljam
kontakte koji će mi nadam se, uskoro pomoći da ovde i stvaram. Svojim
srcem sam i dalje velikim delom u Srbiji i za nekoliko dana odlazim tamo
na dva meseca gde ću u julu raditi jednu eksperimentalnu predstavu, a u
avgustu snimati dokumentarni film u okviru internacionalnog kampa "Interakcija
2009". Od jeseni sam nazad kanadskoj zimi i nadam se u novim pozorišnim
i filmskim projektima.
Ivana Đorđević |
