NEBOJSA  MILOSAVLjEVIC

"Uh Kanada"

U knjizari i Srbika odrzace se promocija druge knjige Nebojse Milosavljevica “Uh Kanada”. Tim povodom razgovarali smo sa Nebojsom Milosavljevicem.
 

- Price koje su usle u knjigu "Uh, Kanada" govore o svakodnevnim stvarima koje se desavaju ljudima koji zive ovde. Moj cilj nije ni bio da se ova knjiga cita "uz osmeh i sa pomalo sete". Zeleo sam da pokazem drugu stranu medalje, da zagrebem sjajnu polituru kojom je pokrivena jedna od najrazvijenijih zemalja na svetu. Ruku na srce, Kanadu je lako hvaliti. Predivna zemlja koja ima mnogo prednosti u odnosu na ostale i zbog toga hvalospeve ostavljam drugima. Ima ih sasvim dovoljno.

Kao novinar koji se skoro dve decenije bavi ovim poslom navikao sam da gledam sirom otvorenih ociju i da kriticki razmisljam. Upravo to mi je pomoglo da sagledam neke stvari, da vidim licemerstvo preruseno u dobre namere, cinizam iza srdacnog osmeha, zlu nameru zasecerenu komplimentima... Naravno, kao sto nista u zivotu nije crno-belo, daleko sam od toga da tvrdim kako je to primarno u ovom drustvu. Medjutim, meni je upravo to bilo interesantno. Pokusao sam da zaronim u sivu zonu, da pokusam da razumem ljude koji zive u njoj i da probam da njihove price iznesem na svetlo dana. Da budem iskren, meni su oni mnogo interesantniji za pisanje nego oni koji sebe smatraju srecnim i uspesnim.

NOVINE: Iz tvoje knjige, stice se utisak, da smo ovde po nekoj kazni, da su nam zivoti sumorni i bez neke perspektive da se desi nesto lepo i prijatno. Da li stvarno smatras da je sve to tako ili je to samo pisceva sloboda da izabere za temu ono sto ga motivise u okruzenju u kome zivi.

- Kao sto rekoh, ova knjiga nema ambiciju da prica o generalnim stvarima, niti pojave i sudbine opisane u njoj mogu da se podvedu pod opste. Jednostavno, zaintrigiralo me je ono sto sam imao prilike da vidim u protekloj deceniji, i dao sam sebi tu slobodu da, kao pisac, pokusam da nateram ljude da se bar malo, ukoliko imaju vremena, zamisle i stave prst na celo. Ne znam da li sam u tome uspeo, ova knjiga tek pocinje da zivi svoj zivot, ali pisma koja svakodnevno dobijam od citalaca daju mi pravo da gajim nadu kako sam uradio pravu stvar. Oni su ipak najbolje sudije.

NOVINE: Poznajem te vec godinama. Smatram da si jedan vrlo pametan i duhovit covek. Mislila sam da si se uklopio u ovu sredinu i da si nasao neki svoj svet. Sta te navelo da napises knjigu gde iz vecine prica zraci neka , rekla bih, kivnost, gorcina na sve sto nas okruzuje.

-Drago mi je sto si primetila da se nisam uklopio u ovu sredinu i to smatram komplimentom. Uklopiti se u neku, bilo koju, sredinu znaci uci u sablon, pristati na norme nametnute od nekih drugih, pristati na kompromise i, pocesto, zaboraviti na svoje ja. To je upravo ono protiv cega se i borim evo vec cetrdesetak godina. Nije bas uvek lako ali ako je covek uporan i pomalo na svoju ruku, onda ima sanse. Kivnost i gorcinu ne poznajem, a pogotovo ne na sve sto nas okruzuje. Trudim se da uzivam u zivotu i da nalazim lepotu u malim stvarima. Medjutim, to ne znaci da treba da zmurim pred onim sto je ocigledno i da ne podignem svoj glas.

NOVINE: U Kanadi svi rade u granicama svojih mogucnosti. Snalaze se kako god znaju i umeju da ispune taj jedan zivot koji imaju. Da li smatras da je vecina njih ne zadovoljna zbog toga sto su priuceni i pri tom prinudjeni da rade poslove za koje se nisu skolovali u zemlji iz koje dolaze?

-Svakako ne. Moram jos jednom da ponovim da me vecina ne interesuje niti sam izvlacio statisticke podatke. Samo sam belezio price o ljudima, pojedincima, i o pojavama koje su mi privukle paznju. Sto se tice poslova koje ljudi ovde rade, to je vrlo relativno i zavisi od samog coveka, odnosno od njegove sposobnosti i spremnosti da sopstveni zivot i vreme provedeno na ovoj planeti ucini boljim. Poznajem ljude koji rade u profesijama za koje su se skolovali, zaradjuju ogromne kolicine novca, pa i dalje nose tugu u ocima. Sa druge strane sretao sam i one koji su po svim pravilima koje covek poznaje trebali odavno da zavrse na dusevnoj klinici, ali oni i dalje imaju osmeh koji zraci i dovoljno govori. Hocu da kazem da to nema nikakve veze sa Kanadom, svuda u svetu se ljudi trude da na najbolji nacin ispune zivot koji imaju. Neko sa vise, neko sa manje uspeha.

NOVINE: Prica Visitor je izgleda najvise dirnula citaoce. Mnoge majke i ocevi i ostali "visitori", verovatno ne odisu srecom zbog svega sto prozive ovde. Ja znam majke, koje sve trpe samo da cuju razgovor svoje dece u susednoj sobi i disanje unuke koje mirno spava...
Kazu da je i to bolje nego tisina njihovog stana u kome se nista ne desava...i straha od nemastine kojoj nema kraja.
Sta ti mislis kao roditelj - da li bi sedeo tamo sam ili dosao ovde...i po cenu "golgote" koju moras da prodjes.

- Nase poslednje migracije su odvojile dve generacije mnogo vise nego sto jedan okean moze da ucini. Kada se susretnu u nekoj novoj sredini koja funkcionise po drugacijim zakonima neminovno je da dolazi do toga sto su mnoge nase majke dozivele ono sto i ona koja je opisana u "Visitoru". To je prica koja je izazvala najvise komentara i meni je licno drago jer to samo pokazuje da su je ljudi shvatili na pravi nacin.
 

NOVINE: Da li smatras da je napravda o kojoj pises, nepravda samo ovog sistema - (drzave Kanade) ili su ipak dosla neka drugacija vremena koja prozivljavamo svi, bez obzira gde se nalazimo.

- Imam dovoljno godina i iskustva da bih izigravao Kalimera. Normalno je da idealno drustvo ne postoji i da je svaki do sada poznati drustveni sistem zasnovan protiv pojedinca a ne za njega. Na coveku je da to shvati i da pokusa da sam ostvari ono sto mu najvise odgovara. Ne volim da upotrebljavam sintagmu "novi svetski poredak" jer mi se smucilo to sto ga je jedan sistem u kojem sam nekada ziveo koristio kao paravan za sve svoje gluposti, ali moramo pogledati istini u oci i priznati da ceo svet ide ka uniformisanosti u kome jedinka postaje manje vazna, u kome pojedinac biva sve manje onaj koji odlucuje a sve vise onaj kome se kontrolise i namece misljenje, nacin zivota, kako ce da provodi slobodno vreme, sta ce da kupi, sta ce da jede itd. Ta pojava je najvidljivija upravo u drustvima koja su odavno usla u postindustrijsku fazu kapitalizma, ali se polako i sigurno probija i ka onim manje razvijenim. To je ono sto meni bode oci i protiv cega cu se uvek boriti na svoj nacin tj. pisanjem. Kanada mi je samo posluzila kao dobar slagvort jer mi to najblizi i najocitiji primer.

NOVINE: Kazu da srecu moras traziti u sebi a ne oko sebe. Da li je to razlog licnog nezadovoljstva i neuspeha pojedinaca o kojima pises. Sta je za tebe sreca?

- Sto se srece tice, uvek su mi bili pomalo sumnjivi oni koji sve oko sebe uporno pokusavaju da uvere kako su srecni. Takvi su po pravilu ili foliranti ili jurodivi. Ja svoju srecu cuvam i srecujem je sasvim tiho.

Ivana Djordjevic
 

Copyright © 1996-2016 "NOVINE Toronto"