Uspešni ljudi

GOJKO KUZMANOVIĆ

Vizionar, donator, čovek koji veruje

Jedan od povoda za ovaj članak, je još jedno od mnogih priznanja koje Gojku Kuzmanoviću uručeno u sredu 13. aprila 2005.- orden Nemanje trećeg stepena. Smatrali smo da je trenutak da se o ovom čoveku, za one koji možda ne znaju, ipak kaže, ispriča; jer on svakako zaslužuje pažnju.

Mnogo je pisano i dosta je rečeno o Gojku Kuzmanoviću, ali se ne smeju staviti u zaborav sve zasluge koje mu pripadaju. Najviše zbog toga što ne  pišemo o nekome ko je stao, posustao i zaboravio. Ono što ga čini izuzetnim je upravo činjenica da on i dalje ne gubi nadu i njegova ljubav prema srpskom narodu i crkvi kao i želja da ostavi trag su i dalje prisutni. Nesebično, on već više od 45 godina pomaže crkvu i uvek je tu kada je pomoć potrebna.

Svakom ko živi u Kanadi jasno je koliko je napora potebno i koliko je teško u novoj sredini i u zemlji sa drugačijim običajima, očuvati korene i duhovno nasleđe. Gojko Kuzmanović ostao je dosledan svojim ciljevima, bez obzira na poteškođe koje su ga pratile. Njegov entuzijazam, upornost i optimizam su zaista nešto što fascinira i što treba da bude uzor mnogima koji imaju samo želje ali ne i snage u onome čemu teže.

Uvek nasmejan, pun enrgije, veliki optimista - čovek koji ni u jednom trenutku ne miruje. priča nam svoju priču koja bi mogla stati u jednu knjigu. u knjigu koja se čita bez daha.

" Rođen sam u srpskom Čelnicu kod Banja Luke u patrijarhalnoj porodici, od oca Krste i majke Petre. Još u najmlađim danima spoznao sam šta je poštenje i vrednoća, odgovornost i vera u Boga. Glavne       crte svoga karaktera nasledio sam od strogog i pravednog oca a smisao za komuniciranje sa ljudima i ljubaznost od moje majke koja mi je ovu moju pobožnost usadila u krv."

Posle mnogih dilema i razmišljanja, prevagnula je želja da oproba sreću i potraži bolji život u inostranstvu. Preko Alpa, 1958. godine, beži u Austriju i tamo uspeva da od 296 izbeglica, bude jedan od sedmoro koji su dobili vize. Na Đurđevdan,   1958. godine, stize u Kanadu.

Gojko bez straha, širom otvorenih očiju, odlučan u ideji da uspe i da ne poklekne kreće da stvara i daruje neznajući u tom trenutku, koliki će duboki trag ostaviti za sve Srbe u ovoj dalekoj zemlji gde nije jednostavno biti priznat i cenjen kako od strane Kanađana tako i Srba.

Ubrzo sreće jednu izuzetnu ženu po imenu Evgenija, koja mu ubrzo postaje supruga i osoba čija će mu podrška i razumevanje, svih ovih godina, biti jedan od glavnih podstreha da uspe na putu koji je zacrtao. "Uvek me je podržavala i bila inicijator da dam još više nego što sam nameravao"

Kao član crkveno- školske opštine Sv. Sava u Torontu, Gojko Kuzmanović formira građevinski odbor 1982 i pored ostalih obaveza prima se i funkcije potpresednika, pomažući svesrdno svojim poslovnim kontaktima, moralno kao i materijalno,  prilogom od preko 16 hiljada dolara.

Prvi rezultati njegove uporne borbe i želje da Srbi steknu nešto zbog čega će biti ponosni i gde će imati mesto da se okupljaju je i srpska zastava koja se zavijorila na mestiu gde je danas Srpski centar u Misisagi, jer je Gojkovom zaslugom dobijen nacionalno - verski centar.

"Mnogi se sećaju momenta, među njima i Rade Đorđević,  kada smo u 10 minuta do 12, predali našu ponudu na državnoj licitaciji i tako dobili imanje", priseća se g. Kuzmanović tih dana.

" Sećam se da je novembra 1983 tadašnji predsednik CŠO Koča Radojković izjavio da  “...duguje posebnu zahvalnost g. Kuzmanoviću što mu je bratski pritekao u pomoć kada je bila najpotrebnija. Njegovo iskustvo u biznisu, neograničena hrabrost da ni pred čim ne ustakne kao i poslovne i političke veze bile su od neprocenjive vrednosti bez kojih mi jednostavno ne bi uspeli”

Sa odobrenjem vladike g. Georgija, Gojko Kuzmanović poklanja, 1986. eparhiji kanadskoj, za njene potrebe, kompletnu modernu štamapriju u vrednosti od 65 hiljada dolara.

To je bio samo početak. Vizionar u duši, čovek koji je sve što je zacrtao uspeo i da ostvari, kreće u nove poduhvate. Posle sednice u Vankuveru na kojoj su prisustvovali mnogi delegati crkveno- školskih opština i gde se postavilo pitanje mesta gde će se proslaviti eparhijski dan, Gojko odlučuje da nađe zamljište na kome će se sagraditi manastir i crkva.

"Manastir moramo podignuti" neprestano je ponavljao i zajedno sa suprugom Evgenijom proveo mnoge besane noći raspravljajući koji sledeći korak da preduzmu. "Da samo započnemo, onda ćemo videti šta ćemo i kako ćemo dalje. Uvek sam verovao i u sebi govorio: Bog je s nama, on će nam pomoći". I tako je bilo. "Našli smo imanje  i ja sam garantovao celom sumom kada je krenula kupovina zemljišta jer sam bio siguran da će ga Srbi izgraditi i da će biti svoji na svome".

Uz mnogo truda i požrtvovanog rada 12. juna 1994 osvanuo je i taj dan kada je osvećen manastir Svetog Preobraženja u Miltonu.

"Duga povorka sveštenih lica i građana, s patrijarhom Pavlom u sredini, svečano se kretala uz brežuljak. Bio sam deo te povorke, često pogledavši prema nebu i kao opijen svetlošću sunca koje tog dana sijalo u punom svetlu, zahvaljivao sam Bogu za trenutke neizrecivog zadovoljstva i sreće što mi je dao priliku da doživim takav dan, verovatno, samo jedan u životu", rekao je g. Kuzmanović.  

   Tom prilikom vladika kanadski g. Georgije proglašava Gojka Kuzmanovića velikim dobrotvorom prvog srpskog manastira Svetog Preobraženja u Miltonu uručujući mu štampanu povelju za njegovu ljubav prema srpskoj svetosavskoj crkvi.

"On je dao svoj prilog - rekao je vladika - ne samo finansijski, nego srcem i ljubavlju", javno proglasivši Gojka i Evgeniju za kumove prvog srpskog manastira. Oni su postali doživotni kumovi ovog svetog mesta, priloživši za ovu priliku 105 hiljada dolara.

Gojku se ispunila još jedna velika želja jer mu Episkop Kanadski g. Georgije dodeljuje Gramatu i proglašava ga za Zadužbinara prvog srpskog Mnastira "Svetog Preobraženja" u Kanadi za ljubav prema svojoj svetosavskoj srpskoj crkvi i za prilog gradnji manastira u Miltonu.

     "Oduvek sam želeo da ostavim nešto iza sebe, da se zna ko sam i šta sam radio", kazuje Gojko Kuzmanović, dok uz čaj ćaskamo u ljegovoj kancelariji ispunjenoj. mnogobrojnim priznanjima " Na moju sreću, šta god sam tražio od Boga, dobio sam. Nije mi bilo lako, kada sam bežao preko granice u potpunu neizvesnost. Međutim, danas sam zadovoljan svojim životom i onim što sam postigao. Od 1982 do danas uradio sam mnogo za srpstvo, za moju pravoslavnu crkvu i za moju porodicu. To je kruna mog uspeha u životu".

Gojkovu sreću dele njegova supruga Evgenija, ćerke Dana i Slavka i zetovi Nik i Saša kao i unuci Tanja, Kristofer i Nikola.

Uspešan poslovan čovek, graditelj i darodavac u svojoj biografiji ima mnogobrojna odlikovanja i diplome od kojih izdvajamo samo neke: on je prvi Srbin koji je dobio Federalnu medalju, najviše priznanje Federalne vlade Kanade. Vladičin predstavnik Ramon Hnatyshun uručio mu je medalju "Konfederation 1867-1992" povodom 125 godina Kanade.

Oktobra 1983 patijarh srpskog Germana, proglašava ga prvo za utemeljivača a potom za ktitora - zadužbinara hrama Sv Save u Beogradu.

Episkop banjalučki g. Jefrem proglasio je Gojka i Evgeniju Kuzmanović za dobrtvore Eparhije banjalučke. Posle zemljotresa oni su pomogli izgradnji dajući prilog od 46 hiljada dolara.

Odlikovanje je dobio za kupovinu i garanciju zemljišta  Srpskog centra u Misisagi. Prvi je srbin u Kanadi koji je 1988. dobio "Orden Svetog Save III reda" najviše odlikovanje koje Sveti arhijerejski Sinod dodeljuje, a potpisuje lično Patrijarh.

Episkop kanadski g Georgije odlikovao ga je sa tri gramate: Utemeljivača, Dobrotvora i Zadužbinara manastira Sv. Preobraženje. Federalna vlada mu je prilkom osvećenja manastira 12. juna 1994 dodelila medalju i plaketu "Priznanje za godinu 1993 za izvanredne rezultate, predanost i odanost.

Dobio je zlatnu medalju britanske Kraljice Elizabete II povodom pedesetogodišnjice njenog ustoličenja za britanskog monarha. G. Kuzmanović je zaslužan za kupovinu srpskog imanja na Diksiju, za dobijanje nepovratne pomoći Savezne vlade od 572.000 i pomoći od 700.000 dolara za gradnju srpskog centra u Vindzoru.

Medalje i priznanja , kao potvrda nesebičnog zalaganja i rada na očuvanju srpske kulturne baštine kao i neprekidna podrška našoj srpskoj pravoslavnoj crkvi, predstavljali su neizmernu sreću i radost za Gojka Kuzmanovića.

"Važno je mnogo raditi i gajiti ljubav prema svom narodu i biti istrajan u veri prema Bogu", nastavlja Gojko svoju priču. "Potrebno je imati i malo sreće ali opet naglašavam - sreća je sreća, ali bez upornosti i velikog rada ne može se mnogo toga postići. Nikad mi se ništa nije izjalovilo u životu. Kada sam nešto zamislio, sledio sam taj cilj boreći se svim snagama za njegovo ostvarenje. Uvek su mi izazov bili projekti koji su se svima činili nemogući. Međutim, uvek sam verovao da ako ti je do nečega u životu stalo, ako je humanost u duši i ljubav u srcu sve je moguće ostvariti".

"Mnogo sam naučio od Jevreja sa kojima sam poslovno dugi niz godina sarađivao. Mnogima sam im pomagao i veoma su me poštovali jer sam bio veliki i pošten radnik. Zbog toga su mi mnoga vrata bila otvorena. Ova zemlja mi je omogućila da ostvarim i unapredim mnoge svoje ideje i zbog toga sam veoma srećan.

Smatram da su svi moji uspesi kako u poslu tako i u privatnom životu Božije delo i zato sam mu svako jutro kada se probudim neizmerno zahvalan”.

Posle nekoliko sati druženja sa Gojkom Kuzmanović saznala sam drugu stranu priče o ljudima koji su došli tih davnih pedesetih godina. Iako neškolovani, mladi i bez iskustva i znanja jezika, oni su se svim snagama borili da se to naše srpstvo i pravoslavlje ne utopi među mnogobrojne kulture koje ovde postoje. Napravili su jednu bazu koja se može i mora nadgrađivati.

"Moramo biti složni i jedinstveni. Moramo gledati u daljinu, u sva ta prostranstva koja se pružaju, a ne samo usko u okvirima "našeg dvorišta", rekao nam je na kraju g. Kuzmanović. "Moramo voleti svoj narod, svoje braću i sestre i verovati u Boga. Nikada neću posustati i dalje ću svim svojim snagama se boriti da unapredim našu srpsku zajednicu i da što više tragova ostavim kao dokaz da smo postojali i da smo bili vredni poštovanja."

Čovek koji je sam finansijski pomogao sa preko 2 miliona dolara prosperitet crkve i celokupne srpske zajednice ima samojoš jednu želju a to je da izgradi starački dom.

Posle svega ovoga što je uradio ne možemo sumnjati da u tome neće uspeti jer izgleda da kada porodica Kuzmanović nešto reši da uradi, pitanje je samo vremena kada će to ostvariti.

Ivana Đorđević

Copyright © 1996-2016 "NOVINE Toronto"