Kokain je
veoma adiktivan stimulans koji direktno deluje na mozak. To je jedna od
najstarijih poznatih droga. Čista supstanca, hidrohlorid koristi se više od 100 godina, a lišće
koke, izvor kokaina, zvaće se već hiljadama godina.
Čisti
kokain je prvi put dobijen iz lišća Erythroxylon coca grma, koji
raste u Peruu i Boliviji, sredinom devetnaestog veka. Ranih 1900-ih to je postala osnovna stimulativna droga od koje su
pravljeni tonici/eliksiri korišćeni za lečenje različitih
bolesti.
Danas
je kokain droga drugog stepena, što znači da se vrlo često
zloupotrebljava, ali se može koristiti i u legalne medicinske svrhe,
kao što je lokalna anestezija kod nekih operacija oka, uha i grla.
U suštini postoje dve hemijske forme kokaina: hidrohlorid i
"freebase", odnosno slobodna baza.
Hidrohlorid ili kokain u prahu rastvara se u vodi, a prilikom
zloupotrebe uzima se intravenozno (kroz venu) ili intranazalno (kroz nos).
Slobodna baza kokaina se koristi za pušenje.
Kokain se obično prodaje na ulici kao fini, beli, kristalizovani
prah koji se u zargonu zove "koka", "koks" itd.
Ulični dileri u kokain dodaju skrob, puder i/ili šećer, ili
droge kao što je prokain (lokalni anestetik) ili stimulante kao što su
amfetamini. Bez mirisa je i gorkog je ukusa.
Krak
Krak
je ulični naziv za slobodnu bazu kokaina koja se dobija tako što
se kokain hidrohlorid u prahu prerađuje da bi se dobila supstanca
pripremljena za pušenje. Termin "crack" je nastao zbog toga
što se čuje pucketanje kad se dobijena smesa puši.
Crack kokain se dobije kada se kokain pomeša sa amonijakom ili sodom
bikarbonom i vodom, a zatim zagreje da ispari hidrohlorid. Kad se crack
puši, korisnik oseća euforiju za manje od 10 sekundi.
Ovako brz i snažan efekat doveo je do toga da crack stekne ogromnu
popularnost sredinom 1980-ih. Osim toga, crack se jeftino proizvodi i
prodaje, pa je i to uticalo na njegovu popularnost.
Osnovni
putevi kojima se kokain unosi u organizam su:
-
oralni (žvakanje)
- intranazalni (ušmrkavanje)
- intravenozni (injiktiranje)
- inhalatorni (pušenje)
Droga se, takođe može utrljati u tkivo sluzokože i najčešće
se utrljava u ustima iznad zuba, direktno na desni. Neki korisnici
kombinuju kokain ili crack sa heroinom i to se naziva
"speedball".
Ne
postoji siguran način uzimanja kokaina. Svaki način dovodi do
apsorpcije toksičnih količina kokaina, što može dovesti do
akutnih kardiovaskularnih ili cerebrovaskularnih teškoća koje mogu
rezultirati iznenadnom smrću.
Ponovljena upotreba kokaina može dovesti do zavisnosti i drugih štetnih
posledica po zdravlje. Efekti kokaina se javljaju gotovo odmah po
uzimanju jedne doze i nestaju nakon nekoliko minuta ili sati.
Uzet u malim količinama (do 100 mg) kokain obično kod
korisnika stvara osećaj euforije, energičnosti, govorljivosti
i dolazi do promena u percepciji.
Može
se, takođe, privremeno smanjiti potreba za hranom i spavanjem. Neki
korisnici smatraju da im droga pomaže pri bržem izvođenju
jednostavnih psihičkih i intelektualnih zadataka, dok drugi mogu
iskusiti suprotne efekte.
Dužina trajanja euforičnih efekata koje stvara kokain zavisi od načina
unošenja droge u organizam. Što je brža apsorpcija to je euforija
intenzivnija. Takođe, što je brža apsorpcija, to je kraće
trajanje osećanja opijenosti. Po ušmrkavanju, euforija relativno
sporo počinje, ali može trajati 15 do 30 minuta, dok kod pušenja
traje od 5 do 10 minuta.
Kratkoročni
efekti kokaina manifestuju se sužavanjem krvnih sudova, proširenim
zenicama, ubrzanim kucanjem srca, povišenom temperaturom i krvnim
pritiskom.
ŽVeće količine kokaina (nekoliko stotina miligrama ili više)
mogu intenzivirati osećaj euforije, ali takođe mogu dovesti do
agresivnosti, bizarnog i nasilnog ponašanja, što može biti praćeno
drhtavicom, vrtoglavicom, grčevima u mišićima, paranojom, ili,
kod ponovljenog uzimanja, toksičnom reakcijom sličnom onoj kod
trovanja amfetaminima.
Neki korisnici kokaina osećaju nemir, napetost, razdražljivost i
zabrinutost. U retkim situacijama može doći do iznenadne smrti i
posle prvog uzimanja. Kokainom izazvane smrti su rezultat prestanka rada
srca ili napada za kojim sledi prestanak rada respiratornog sistema.
Kokain
je veoma adiktivna droga. Pošto prvi put proba kokain, osoba će teško
moći predvideti ili kontrolisati kada će je i do kada uzimati.
Može da se razvije vidljiva tolerancija na kokain o kojoj mnogi
narkomani govore, a to znači da ne uspevaju da ponovo dožive
prijatne efekte koje su doživeli prvi put.
Zato stalno povećavaju doze da bi intenzivirali i produžili euforične
efekte. Dok se prag toleracije za uzbuđenje povećava,
korisnici mogu postati osetljiviji na kokainske anestetičke i
konvulzivne (izaziva grčeve) efekte, bez povećavanja količine
uzete droge. Ova povećana osetljivost može biti uzrok iznenadne
smrti posle uzimanja relativno malih doza kokaina. Ukoliko se droga
uzima ponovno i u sve većim količinama dolazi do stanja povećane
razdražljivosti, nemira i paranoje. Ovo može rezultirati pravom
paranoidnom psihozom, gde osoba gubi svaki kontakt sa stvarnošću i
doživljava halucinacije.
Zdravstvene
teškoće
Velike
medicinske komplikacije su vezane za upotrebu kokaina. Neke od najčešćih
su: kardiovaskularni problemi kao što su aritmija i srčani udar;
respiratorni problemi kao što su bol u grudima i prestanak disanja;
neurološki problemi kao što su moždani udar i glavobolja; stomačni
problemi kao što su bolovi u abdomenu i mučnina.
Upotreba kokaina je vezana za različite bolesti srca. Ustanovljeno
je da kokain izaziva opasne promene srčanog ritma; ubrzano disanje;
povišen krvni pritisak i povišena telesna temperatura. Fizički
simptomi su bolovi u grudima, mučnina, zamagljen vid, groznica, grčevi
i koma.
Različiti
načini uzimanja kokaina mogu izazvati različite posledice
Ako
se kokain ušmrkava može doći do gubitka čula mirisa,
krvarenja iz nosa, otežanog gutanja, promuklosti, nadraženosti sluzokože
nosa, što može dovesti do hroničnog zapaljenja, curenja iz nosa.
Unošenje kokaina na usta može izazvati tešku crevnu gangrenu praćenu
smanjenim protokom krvi.
Intravenozni korisnici kokaina mogu imati alergijske reakcije, ili na
drogu, ili na neke dodatke koji se nalaze u uličnom kokainu, što u
težim slučajevima može dovesti i do smrti. Kokain smanjuje
potrebu za hranom, pa mnogi hronični korisnici kokaina izgube
apetit, što dovodi do velikog gubitka na težini.
Istraživanjima
se došlo do saznanja da je opasno mešati kokain i alkohol. Kada se
kombinuju ove dve droge telo ih pretvara u cocaethylene. Efekti
cocaethylene-a traju duže i toksičniji su nego svaka od ovih droga
posebno. Bitno je naglasiti da je mešavina kokaina i alkohola najčešća
kombinacija koja rezultira smrću.
Korisnici
kokaina, posebno intravenozni, spadaju u grupu koja je izložena velikom
riziku da se zarazi HIV virusom i hepatitisom.
Do
širenja HIV virusa, među narkomanima, dolazi prilikom deljenja
zaraženih igala i ostalog pribora. Virus se može preneti i indirektno,
sa majke koja je HIV pozitivna, na dete. To je veoma alarmantno, jer su
u više od 60% slučajeva žene te koje imaju SIDU. Uzimanje droge
utiče na donošenje odluka, što može dovesti do seksa bez zaštite;
zatim narkomani često između sebe dele igle i ostali pribor,
ili se prostituišu za drogu.
Uticaj
na trudnoću
Bebe
koje su rodile majke koje su zloupotrebljavale kokain tokom trudnoće,
najčešće su prevremeno rođene, lakše su, imaju manju
glavu i manje su od drugih beba.
Faktori kao što su:
- količina i broj zloupotrebljenih droga;
- neadekvatna prenatalna nega;
- zlostavljanje i zanemarivanje dece,
- zajedno sa majčinim načinom života;
- socio-ekonomski status;
- loše zdravlje majke;
- različiti zdravstveni problemi i izloženost bolestima koje se
prenose seksom, su samo neki primeri direktnog uticaja zloupotrebe
kokaina u postnatalnom periodu, kako na majku, tako i na dete.
Lečenje
Većina
onih koji se leče su politoksikomani, odnosno uzimaju više različitih
droga. Kako bi dobro funkcionisao, plan lečenja mora da obuhvata
psiho-biološke, socijalne i farmakološke aspekte zloupotrebe kokaina.
Još uvek se radi na pronalaženju i testiranju lekova za lečenje
kokainske zavisnosti. Lek koji najviše obećava je selegelin. Zbog
promena raspoloženja u početnom stadijumu apstinencije,
antidepresanti su se pokazali korisnim.
Uz problem zavisnosti, mnogi slučajevi predoziranja završavaju smrću
i zato postoje medicinski tretmani koji se koriste u hitnim slučajevima.
Postoji
različite bihejvioralne terapije (Contingency Menagement Therapy,
Kognitivno-bihejvioralna terapija) koje imaju efekta kod kokainske
zavisnosti, kako stacionarnih, tako i ambulantnih. Najvažnije je
izabrati režim lečenja koji najbolje odgovara potrebama pacijenta.
Uz
pomoć kognitivno-bihejvioralne terapije se pomaže pacijentu da
prepozna, izbegne i suoči se sa stresom; da prepozna situaciju u
kojoj bi najverovatnije posegnuo za kokainom, da izbegava ovakve
situacije, i da se što efikasnije bori sa različitim problemima i
problematičnim ponašanjem koje je vezano uz zloupotrebu droga.
Terapeutske zajednice (stacionarni programi koji traju od 6 do 12 meseci)
su najčešće usmerene na različite segmente lečenja,
kao što su resocijalizacija individue i njena reintegracija u društvo,
a mogu uključivati i stručnu rehabilitaciju, kao i druge vrste
podrške. U terapeutske zajednice se uključuju pacijenti koji imaju
teže probleme, kao što su mentalni problemi i sklonost kriminalnim
radnjama.
Osobe
koje žele da izađu iz začaranog kruga narkomanije najbolje je
da kontaktiraju CAMH (Centre for Addiction and Mental Health) u Torontu,
kao visoko specijalizovanu ustanovu u ovoj oblasti mentalnog zdravlja.
|