Provokacija Improvizovanog haosa
Svaka prva izlozba ma kog umetnika, koliko god on/ona bio/la poznat/a
publici sa brojnih prethodnih zajednickih izlozbi, uvek je neka vrsta
haosa. Haosa ideja, haosa formulacija, haosa slutnji ciljeva i orijentacija
najcesce je to jedan neobican zbir, presek kolektivnih susreta na kojima
je umetnik/ca bio/la prisut/an/na.
Za
razliku od vecine umetnika Sonja Ivatovic Tumir, je ovom cinu pristupila
hrabro i bez straha. Cak na protiv, sa izvesnom dozom prkosa i ironije
koji iskazuju njenu punu svest o tome gde je sta radi. Ovo je ocito
iz naslova koji je dala svom predstavljanju publici : improvizovani
haos.
Jasno je da haos ne postoji kao improvizovani prostor, kao sto je jasno
da nema improvizacije u haosu. Improvizacija je uvek ono nesto u odnosu
na strukturu reda. I bas u tom kontrapunktu, u naslovu, zgusnuta je
Sonjina energija.
Sonjin haos pre je jedan isprovocirani haos, nered, izazvan prvo nasilnim
delovanjem na prakticne predmete, njihovim pretvaranjem u komadice i
ostatke negdanje prakticne celine, od kojih ona nastoji da sa-cini sopstvenu
estetsku ce-linu.
Na izlozbi su predstavljene tri grupe objekata : prvi, ako mogu da ih
tako nazovem, reljefi od tkanine ( koji samo asociraju na makramé
tehniku ili tapiseriju ) ; drugi su slike ( sa izrazitom plasticnom
tendencijom ka trecoj dimenziji, osvajanje prostora ) i treci skulpturalna
keramika.
Upotrebljavajuci tehniku vezivanja cvorova u svrhu koja Sonju vodi svome
slucenom cilju, ona nastoji da ostvari dramu, kako sacinjenog prema
prostoru tako i izvezanog unutar samog sebe. Njene tkanine izlaze iz
nivoa tkanja i napadaju prostor prema posmatracu. Jedina odbrana jeste
potraga za estetskim u takvom napadu.
U slikarskom iskazivanju, nema dileme da je Sonja namerena plastickom
saopstavanju svojih ideja i razmisljanja. U izvanrednom i opasno pretecem
platnu : BELI LUK, sve sto govori, sve sto saopstava misao, jeste reljefnost
beline razlicitih detalja i simbola, koji su pretvoreni u svoju samo
belu viziju. Centralno delo na izlozbi, slika-skulptura S.O.S. ( poslednji
poziv za pomoc ) prepuna je neizrecive drame, koja prerasta u tragediju
"savremenog" mora. Samo more se svelo na uspravljeni, skulpturalni
prostor u kome su se uskovitlale vode, kao i sve sto u njima obitava.
Ali, sve je iskazano kroz detalje iz medija popularne masovne kulture,
fotosi iz casopisa, plasticni delfini, decije igrackice . . . Citav
koncept, jer kada govorimo o moru govorimo o konceptu, sveo se na cisto
morski pokret : izvitoperenost plohe-povrsine, imanentnu samo talasu
mora. Sve je u jednom svemirskom uznemirenju po kojem bi moglo o moru
da se govori kao galaktickom moru i sve je pod pretnjom strasne sive
supstance - betona.
U skulptoralno keramickim radovima Sonja je jasno izabrala stil boemije.
U Evropi ovaj izraz je prilicno rasiren i popularan, posebno kao mogucnost
da imucna srednja klasa pusti u svoje domove vedrinu i razuzdanost ulice
i zivota u zajednici.
Bas
otuda, sa ulice i iz boemskih sretanja, koja nose u sebi dozu halucinogenosti,
posebno pod opijatima kojima je ulica sklona, i dolazi prva provokacija
haosa kao remecenja, ali i kao oslobadjanje od tereta reda. I tu je
ono pravo mesto umetnika da takve fenomene istrazuje kroz svoje radove
i da nasu emociju pomera u te vrtloge, rezultatima svoje maste i svoga
rada.
Za prvu samostalnu izlozbu, Sonja postavlja pred nas jedno veliko i
ozbiljno pitanje : da li mi kontrolisemo red, a time da li mi u opste
stvaramo red ili se red uspostavlja mimo nase volje i bez obzira kakav,
svaki univerzalni poredak, samo kontrolise nas. Uspehom odgovaranja
na ovo, dobicemo odgovor na, po nas pogubnije, pitanje, a to je : da
li smo produkt haosa i da li uopste mozemo da ga stavimo pod kontrolu
bilo kog od civilizacijskih logickih operativnoih sistema.
Time se vracamo samozadatoj temi : improvizovani haos, koja moze samo
da oznacava i prostor u koji je umetnica intuitivno zasla, sugerisuci
nam anticipaciju onoga sto dolazi a nad cime, po akciji umetnika necemo
imati nikakvu kontrolu, niti uticaj, vec cemo jedino biti "pozvani"
da u tome nadjemo estetsko citanje - ko uzitak ko ne prihvatanje.
Voleti to ili ne, to je ono sto nam uvek ide u susret i sa cime cemo
morati da se suocimo. Odvaznost umetnice tu je da nas pripitomi onome
sto dolazi, da nas navikne na sebe same, koji ce i to, drugacije, podneti.
Provokacija improvizacije haosa kao nemoguce odrednice i vise je nego
uspela. Sama umetnica porucuje : " ko dodje, imace na sta, ko ne
dodje, kajace se i imace za sta ". Vazno je doziveti, da se ne
bi izgubila jedna znacajna referenca u vremenu koje stize i koje nosi
sobom haos, za sve nas. Ali doziveti to kroz poruku Sonjinog kreativnog
cina, da : ni u haosu necemo biti liseni siline estetskog cina.
Radovan Gajic
