Prica o tome kako 

LALA GRADI CRKVU U TORONTU

Zoran Curcin je taj Lala i nije bas da on gradi crkvu. Ali, on je predsednik Crkvenoskolske opstine (CSO) Sv. Sava u Torontu a vernici/parohijani te opstine grade crkvu uz Zoranovu koordinaciju citavog posla i uz pomoc svestenika Mihajla Dodera i Prvoslava Purica.
U poslednjih deset godina, toliko je Srba iz Bosne i Beograda doslo u Toronto da smo mi Lale skoro potisnuti iz javnog zivota srpske zajednice. 
Ali se mi ne damo! U ovim Novinama (7. decembra 2001.) ja sam pisao o Novosadjaninu Aleksandru Antonijevicu, prvaku torontskog baleta dok je danas na redu Zoran Curcin iz Curuga, mesta pored Novog Sada.
Oni, Aleksandar i Zoran, nas Vojvodjane javno zastupaju u Torontu na ponos nase Lalinske sorte!

ZORAN CURCIN

Curug je malo mesto, lepo mestasce, nekih 20 km od Novog Sada gde je Zoran ziveo do dolaska u Kanadu i gde je skole zavrsio. Inace, rodom je iz Starog Beceja. Stigao je u Kanadu pre 29 godina, daleke 1972. u svojoj 18. godini i onda je ovde u Torontu poveo borbu sa engleskim jezikom i dopunio svoje skolovanje. I relativno brzo po dolasku u Toronto ukljucuje se u torontske gradjevinske poslove. 
Negde 1977. godine upoznaje Srpkinju iz Zadra, Rosandu, sa kojom sklapa brak i dobija sina Aleksandra kome je danas 21. godina.
Svoju gradjevinsku delatnost zapocinje sa popravkama i renoviranjima polovnih kuca koje je onda preprodavao i tako dobija osnovno gradjevinsko iskustvo kao i iskustvo sa prodajom nekretnina, Real Estate. Posle nekoliko godina ovog rada, prelazi na gradnju novih kuca i zgrada sa cime se bavi do 1993. godine. Uz ovu fazu gradnje, pocinje da se sve vise prebacuje na Property Management biznis za koji je sada bio vise nego spreman, obogacen predhodnim radom u gradjevinarstvu.
Taj Property Management mu dodje kao nasa stambena preduzeca: investitori ulazu kapital u stambene ili komercijalne zgrade i onda ih daju Property Management kompanijama na odrzavanje.
Danasnja njegova kompanija Zoran Property Management Inc. biva registrovana 1988. godine i do danas ona odrzava industrijske kao i komercionalne objekte, stanbene zgrade/ kondominijume kao i sve ostale zgrade koje se izdaju pod kiriju.

RAD U 
CRKVI

Kada se Zoranov danasnji biznis razradio i uhodao, i kada se njegov sin poceo interesovati za svoje srpsko poreklo, Zoran odluci da nesto i on doda srpskoj zaostavstini koju ce njegov sin zajedno sa ostalom nasom decom ovde rodjenom naslediti u buducnosti. Pozeleo je da doprinese poboljsanju i novim promenama na bolje u zivotu srpske zajednice Toronta.
1993. godine postaje registrovani clan crkve, clan Srpske pravoslavne CSO Sv. Save u Torontu, parohije koja u svom sastavu ima dve crkve: Sv. Sava u istocnom delu Toronta i crkvu Sabora srpskih svetitelja u zapadnom delu grada, u Misasagi. Ubrzo postaje i clan uprave CSO kada kao blagajnik iste provodi dve godine da bi pre cetiri godine postao predsednik Srpske pravoslavne CSO Sv. Sava u Torontu.
Torontska parohija Sv. Save je interesantna ali i neobicna zbog nekoliko svojih karakteristika: ona ima dve crkve-Sv. Sava i Sabor srpskih svetitelja; ima cetiri svestenika i svaki svestenik ima svoj deo parohije: deo/parohija broj jedan (Tomic), deo/parohija dva (Doder), tri (Puric) i cetiri (Rajic); po teritoriji koju obuhvata i sluzi a po Zoranu, cela ili kompletna parohija je najveca parohija bilo u dijaspori ili u zemlji! 
Inace, upitan odakle su parohijani u vecini, Zoran nije mogao biti precizan ali on vidi najvise vernika iz Bosne oko Sv. Sava crkve, u centru grada su Beogradjani u vecini dok u zapadnom delu Toronta je velika mesavina - emigranti iz svih srpskih zemalja i pokrajina. Isto tako, interesantno je i to da nekih 2,000 vernika prilaze novcanu pomoc crkvi dok je samo oko 410 zvanicno upisano ili uclanjeno kao clanovi iste. Recimo, za Bozic i Uskrs prodje kroz obe crkve skoro 5-6,000 vernika Toronta dok je samo blizu 10 procenata od tog broja zvanicno uclanjeno u crkvene organizacije.
Zoran sa ponosom istice da on predsedava relativno mladoj upravi popunjenoj dobrim brojem visoko skolovanih i profesionalnih osoba koji su uspeli da relativno dosta mladog sveta okupe oko crkve.
A sto se tice nove crkve, Sabora srpskih svetitelja, koja se gradi na Didzie Rd. u Misasagi, ona se cini mnogo vecom gledajuci je spolja: unutrasnji prostor obuhvata samo 600 kvadratnih metara. Ali, priprata i veliki, prostrani oltar su okupirali dosta prostora.
Gradnja crkve je zapoceta 1994. godine po projektu arhitekte Milutina Kopse.
Nazalost, on, zajedno sa svim izvodjacima radova bio je suocen sa mnogim nepredvidjenim teskocama i problemima jer je malo ko imao iskustva u gradnji crkava. I pored toga, vec i nedovrsena crkva impresionira svojom lepotom tako da ce zavrsena postati mozda najlepsom srpskom crkvom u Kanadi. 
Vredno je zabeleziti da je arhitekta Kopsa ulozio ogromnu kolicinu truda, energije i vremena a za samo deseti deo finansijske nadoknade koju bi po velicini projekta imao pravo.
Do sada je utroseno skoro cetiri miliona dolara dok ce mozda jos jedan milion biti potreban da se svi radovi zavrse. Vredno je napomenuti jos jednom, posebno kada se pominju toliki troskovi, da vec sada zgrada crkve ocarava svojom impresivnoscu pa je vise nego sigurno da ce buduca pokolenja vernika sa ponosom ucestvovati u radu i zivotu crkve Sabora srpskih svetitelja.
Dragan Petrovic iz Beograda je izgradio ikonostas a sada radi nekih 44 klupa koje ce biti instalirane sa strane oko glavnog prostora crkve.

MISIJA CRKVE
U DIJASPORI

Kako je nas zivot u dijaspori sasvim nesto drugo od zivota koji smo vodili u srpskim zemljama i pokrajinama odakle smo dosli, potrebno je stalno razmisljati o tome kako prilagoditi nas zivot novim uslovima. Kako taj zivot organizovati da on bude relevantan i prihvatljiv za nasu mladez ovde rodjenu.
Jer dinamika, vrednosti, obicaji i navike kanadskog drustva u kome zivimo to od nas zahtevaju. Sve etnicke grupe u nasem okruzenju suocene su sa istim potrebama. I nijedna etnicka grupa nije do sada bila sposobna da se odupre ma kakvoj formi asimilacije.
Ali, razgovarati ili razmisljati o vaznosti i komplikovanoj ulozi Crkve u zivotu srpske zajednice dijaspore je preopsirna tema.
U nevezanom razgovoru na tu temu, Zoran nabaci nekoliko svojih misli: on smatra da jedinstvo srpske zajednice dijaspore nebi moglo da se odrzi bez Crkve; Crkva mora biti centar zivota zajednice i ne samo na verskom planu vec je pozeljno da ona postane i socijalna ustanova srpske zajednice; treba organizovati skolske aktivnosti uz sav ostali rad Crkve; pomislja se a ponekad se i prodiskutuje o mogucoj izgradnji pri centru Sv. Sava i crkvi Sabora srpskih svetitelja: kreditne zadruge, trzisnog centra, starackog doma, biblioteke, sportske sale...; da bi se zadovoljile potrebe parohijana ovde rodjenih, vode se razgovori o uvodjenju sluzbe na engleskom jeziku barem jednom mesecno.
I na kraju, ceneci koliko postize jedna relativno mala grupa Srba i Srpkinja okupljenih oko Crkve, Zoran misli da to ipak pokazuje sloznost Srba i pored toga sto mnogi stalno isticu neslogu medj Srbima.

**********************

Razgovor sa Zoranom Curcinom deluje osvezavajuce jer on odaje utisak poslovnog coveka koji zna sta hoce i kako da postigne to sto hoce. Da takva osoba doprinosi toliko mnogo opstem dobru i javnom poslu srpske zajednice takodje je vise nego ohrabrujuce, vise je nego pohvalno i zasluzuje mnogo hvale i priznanja. On nije sitni ili seoski politicar vec je organizator i graditelj u pravom smislu tih reci.
Mnogi koji ga znaju, neosporno podrzavaju takvu ocenu Zorana kao coveka i njegovog javnog rada. Njegov nadlezni paroh o. Prvoslav Puric ga dozivljava kao: "...dobrog i revnosnog pravoslavca. Da njega nije bilo, mnogo duze bi se cekalo na izgradnju crkve."
Otac Mihajlo Doder se pridruzuje takvom vidjenju Zoranovog karaktera i rada kada izjavljuje da je Zoran "...uporan, pravi preduzimac koji sve pokrece i stavlja na svoje mesto ne zaleci truda i bez bojazni da ce ma sta promasiti. Bez njega, mnogo onoga sto je do sada postignuto, nebi bilo uradjeno."


Neka ovo nekoliko gornjih redova opisa Zoranovog rada i primera inspirise mnoge druge profesionalne Srbe i Srpkinje da se i oni ukljuce u aktivnosti srpske zajednice nase dijaspore. 

Srecno sa daljom gradnjom!
Samo ti Lalo guraj napred!

Pavle Pavlovic

| Redakcija | Arhiva | Pretplata | Pišite nam |

Copyright © 1996-2002 Nezavisne NOVINE