INTERVJU SA Brankom Dzelatovicem

"Mrtvi ne mogu da ostare"


Medjunarodno priznati majstor neimar, gospodin inzinjer, Branko Dzelatovic, bio je razlog posete Mejplu, gde zivi. Primio nas je u iznenadjujucem ambijentu svoje kuce, koja u potpunosti odudara od okolnih, oblikom uobicajenih stambenih objekata kanadskog urbanog pejzaza. 
Arhitektonikom i nacinom gradnje njegova kuca , vecna prvi pogled, ispoljava srdacnu dobrodoslicu slucajniku ili namerniku, gostu. I ako je nasoj, Srpskoj,zajednici gospodin Dzelatovic posebno poznat po realizaciji crkve, manastirau Miltonu, razlog poseti bila je knjiga "Bozuri i trnje", Danka Popovica.
U celini sadrzaj knjige "Bozuri i trnje", jeste Vasa zivotna prica. Kako je doslo do toga da ta prica bude pretocina u knjigu?
Moga oca su, zajedno sa dva strica, 1945. godine, streljali komunisti u Pristini. Sve nas preostale Dzelatovice, oglasili su narodnim neprijateljima. Svu nasu imovinu su oduzeli, tako da smo mi ostali bez igde icega na Kosovu. Imali smo veliku kucu u Ajvaliji, gde je i rudnik, kafanu i zemlje.Bili smo vredna i imucna porodica. Meni je, kada sam iz-gubio oca, bilo 14 godina.
Nikako nisam mogao da se pomirim sa sudbinom da moga oca vise nema.To fizicko unistenje, moje porodice, bez ikakvog istinskog razloga nije mi dalo mira. Kada sam 1950. godine stupio na Univerzitet, poceo sam da se raspitujem i da istrazujem, da skupljam podatke. Morao sam da saznam ko su bili ljudi koji su mogli tako mucki da pocine ovako okrutan zlocin. Kada sam kasnije otisao u Nemacku, nastavio sam sa traganjem za istinom. Negde 1992/93. , kada sam vec imao podosta dokumentacije, u Beogradu susretnem Danka Popovica i tako smo razgovarali i ja mu sve to ispricam. On mi kaze: "Ja hocu da pisem o tome."
Tako se rodila ideja i on je napisao tu knjigu. Mogu da kazem jako lepo je to uradio. Sada je ovo drugo izdanje na srpskom. Dopunjeno je sudskim resenjima. A tu je i prevod na engleskom, koji smo napravili i koji sada promovisemo.
Vas otac?
Moj otac Novica, bio je izuzetno harizmaticna licnost. On se 1915. godine vratio kao dobrovoljac iz Amerike i borio se u Srpskoj vojsci u prvom svetskom ratu. Kada je Srbima vracana zemlja na Kosovu, i Hercegovine, gde su Dzelatovici ziveli, sa svom porodicom, po nagovorumoga dede dosao je Ajvaliju. Tu smo se radom i sposobnostima situi-rali. Stekli smo imovinu i ime i bili smo ugledna domacinska kuca. Moj otac je bio veliki srpski patriota. Zbog toga su ga i Nemci i Italijani, odmah na pocetku rata 1941., oterali u logoru Albaniju. Ali i to je preziveo. I vratio se. I takav co-vek dokazani patriota, borac za nacionalnu stvar, od komunista je bio odredjen za streljanje i ubijen. Covek, kada to vidi i zna, ne moze da rasudjuje normalno. Nateran je da mrzi, a mrznja nije dobra, pomucuje mozak. Mrznja se okrece obicno protiv onoga koji mrzi. Coveka ne smes da mrzis, a opet takve ljude...? 
Zlocinom koji urade, takvi ljudi teraju druge od sebeu mrznju i to je najgore.prosto ne mozes, a da ih ne mrzis.
Ja znam da moga oca nema. Ali, nekako mi se stalno cini vratce se. Pojavice se. To je nemoguce. 
Ali osecaj, valjda zato sto je tako ubijen. I sto je bio mlad. I zbog svega kako se to desilo. Taj osecaj naidje. Kada je bio to u logoru u Albaniji, pa kada se vratio, on je za mene bio isti - moj otac. Nista nije bio ostareoI ako je pretrpeo i muke i teret. I sada, kada bi se pojavio, za mene bi bio isti onakav. To je nesto sto coveka ne napusta. Pamtimo ih onakve kakvi su otisli. U secanju, u nasoj uspomeni mrtvi ne mogu da ostare.
Licni smisao "Bozura i trnja" za vas?
Odmah da rascistimo, nije u pitanju nikakva osveta. Nama su oduzeli svu imovinu. Ostavili su nam tri odeljenja. Da cela porodica, preostali Dzelatovici, zive u toj svojo kuci. Ali se tu bio uselio Siptar. Isli smo na sud i 1960. godine nama su definitivno presudili ta tri na-sa odelenja. Sta da vam kazem? Siptar je i danas tamo. Ali taj, momenat materajlni za mene nije presudan i nije me uopste mnogo interesovao. U toj mojoj potrazi za istinom, od pocetka, mene su samo dve stvari zanimale.
Prvo: Zasto su ti ljudi morali da budu ubijeni, dakle ko ih je i zasto ubio? I drugo: gde su zakopani? Pronasao sam ko ih je ubio, ko je naredio njihovo streljanje. I uspeo samda nadjem mesto gde su streljani. Ali su jos tamo i na tom mestu. Mesto je ot-krio neki kapetan jugoslovenske, komunisticke, vojske, Zeljko Zirojevic. Mene je kao i njega interesovala istina. I vazno mi je da mogu mladim generacijama da kazem: evo to su podaci tako je bilo.
Srbi komunisti ubijali su Srbe ne komuniste i tako su jacali Siptari. Taj, Zirojevc, ja ne znam, verovatno da je iz komunisticke porodice, ali i on je tragao za istinom o pobijenim Srbima. I to gde je on nasao, tu gde su i moj otac i stricevi. U jednom potoku, samo zatrpani. Tu ima molim vas, 184 zrtve. Samo tu su komunisti streljali toliko, 184-voro. E sada, u svakoj ge-neraciji bice ljudi koji ce tragati za istinom. Doci ce ne-ko u sledecoj, neko u trecoj i pitace : sta nam je pradeda radio? 
A istina je najgori sudija. Mene je na sud oterao jedan od potomaka , koji su streljali moga oca. Tuzio me je zbog klevete. Pa molim vas? Svi su ga molili da odustane i ja sam rekao : -kopa sebi jamu. I kada je sada, u martu ove godine sudija najzad presudio, da on nema vise sta tu da trazi, on je molio i plakao. Zaista je plakao da me ma kako sudija osudi. Samo da on ne izgubi. 
Da ne trpi bruku i sramotu. Morao je da se suoci i sa odlukom suda i sa istinom. Istina mora da boli onoga ko je cinio zlocine. Ili njegovu decu. Eto, to je za mene smisao "Bozura i trnja". Da se jasno vidi sta je istina, a sta je zlocin i ko ga je pocinio. I sada je to i na engleskom. Za mene je ostalo jos jedno, a to je da mome ocu i stricevima damo dostojan grob. Videcemo u familiji kako to da uradimo. Tu ima i puno drugih, streljanih. To nije jednostavno. Moramo misliti i na te druge zrtve. Ja to nisam stigao zbog bolesti imoporavka, ali to sada predstoji.
Pricali smo jos. O tegobnom odrastanju sa etiketom narodni neprijatelj, o stranstvovanju, o supruzi Karin, o deci i unucicima, o nasim politickim temama, o…Rasta-li smo se u razgovoru o domaci-novoj kuci. Rekao je :
Vidite tu sam za osnovu uzeo sace, pcelinje sace.Proletela mi je kroz glavu misao: mozda, mozda kada bi u nasim nacionalnim poslovima to sace bilo vise prisutno, mozda bi smo imali manje tih groblja zrtava pobijenih uz potoke, uz reku nase Srpske istorije. Mozda bi se umiralo i medju nama od dugog veka u dubokoj starosti. I sigurno bi i nama samima izmedju nas bilo toplije, kao u toj mudro sacinjenoj, a jednostavnoj kuci.
Kao tamo gde i od gorkih trava, pcele prave med.Kao u kuci gospodina Dzelatovica u Mejplu, Torontu.

Radovan Gajic

Knjigu "Bozuri i trnje" mozete naruciti
na engleskom ili srpskom jeziku kod
Branko Dzeletovic, Oakdale Road, Maple, Ontario , L6A 1J1

| Redakcija | Arhiva | Pretplata | Pišite nam |

Copyright © 1996-2002 Nezavisne NOVINE