Intervju s povodom: Zaneta DjukiC Perisic

Korak po korak...


Iz biografije Zanete Djukic Perisic saznajemo da je diplomirala Svetsku knjizevnost u Beogradu, boravila dve godina na postdiplomskim studijama u Petrogradu, da je magistrirala i objavila nekoliko knjiga i veci broj radova iz oblasti teorije i istorije knjizevnosti. Prevela je nekoliko knjiga i veci broj teorijskih tekstova sa ruskog i jedan broj strucnih radova sa italijanskog jezika. Pored ruskog i italijanskog, govori engleski i nemacki. 
Do dolaska u Kanadu radila je kao direktor Centra za dokumentaciju Zaduzbine Ive Andrica u Beogadu.

Povodom izlozbe koja je svecano otvorena u Rezidenciji jugoslovenskog ambasadora u sredu, 29. maja u Otavi i koja je privukla veliku paznju kanadske javnosti, razgovaramo sa gospodjom Zanetom Djukic Perisic, glavnim inicijatorom jednog ovako nesvakidasnjeg dogadjaja. 
U saradnji sa Bisom Scekic, Ambasada Savezne republike Jugoslavije u Otavi predstavila je diplomatskom koru, akademskoj javnosti, istoricarima i teoreticarima umetnosti, kanadskim politickim licnostima i mnogim drugim poklonicima umetnosti najnovije radove dvanaestoro nasih umetnika koji zive i rade u Kanadi. 

Predstavljamo vam zenu koja je u Kanadu stigla septembra 2001. godine, suprugu Ambasadora Miodraga Perisica, zenu odlucnu u ideji da ostavi neki svoj "trag" tokom boravka u Kanadi i da ovim, kako ona kaze, "malim korakom" pokusa da pridonese da se slika o nasem narodu i nasem kulturnom nasledju promeni na bolje.

Zaneta kod kuce ste se dosta bavili Andricem.

Andric me je uvek veoma zanimao, ali je zapravo sticaj okolnosti da se zaposlim u Zaduzbini Ive Andrica uticao da se poslednjih desetak godina bavim najvise pitanjima vezanim za njegovo stvaralastvo i razumevanje sveta. Zanimale su me, takodje, tajne njegove spisateljske radionice pa sam stoga dosta provela u Arhivu Srpske akademije nauka i umetnosti u kojem se, prema piscevoj poslednjoj volji, cuva njegova rukopisna zaostavstina. Sa velikom radoznaloscu ceprkala sam po piscevoj neobjavljenoj gradji i na osnovu onoga sto sam pronasla pokusala sam da, mnogo godina posle autorove smrti, sastavim, "sasijem", "zalepim" komade jednog njegovog davno napustenog projekta. To nije bilo lako, odgovornost je bila velika, jer otkud meni pravo da sastavljam i objavljujem nesto od cega je sam autor odustao. 
Opravdanje sam nasla u cinjenici da je pisac, da je hteo, mogao svoje rukopise ukloniti ili unistiti: on ih je, medjutim, prepustio buducim istrazivacima ostavljajuci im poneki tajni trag ili putokaz za razumevanje. Na osnovu neobjavljene gradje i objavljenih fragmenata sklopila sam, radeci "na parce", kako bi rekao Andric, ipak nekakvu celinu. To nije pravi roman, pre bi se reklo da je to torzo romana, bez ruku i nogu, ali se celina nazire. 
Taj pokusaj rekonstrukcije romana "Na suncanoj strani" objavila je novosadska Matica srpska. Ova proza, koja je iznenadno izronila iz mraka, bacila je potpuno novu svetlost na Andricevo knjizevno stvaralastvo pa se tako sva njegova dela mogu, a cini mi se, sada i moraju citati i u novom kljucu. Ovaj poduhvat naisao je na razlicita misljenja: jedni su ga hvalili i podrzavali, drugi su ga osporavali, a meni je bilo drago da se knjiga cita i da ljudi o njoj razmisljaju.


Koji je Vas najvazniji zakljucak o ovoj prozi?

Svakako pokusaj odgovora na pitanje zasto pisac nije dovrsio i objavio svoj "roman". Ova proza nedvosmisleno utemeljena na autobiografskom iskustvu pisana je nekako paralelno sa romanima Na Drini cuprija i Travnicka hronika. Andric se tada vec uveliko bavi temama koje su stabilizovane u istorijskom iskustvu i problemima koje posmatra hladne glave, sa velike istorijske distance, pa prica o junaku koji je po svemu sudeci njegov dvojnik i duhovni blizanac, u okviru jednog sasvim drugacijeg poetickog koncepta, i ne moze da bude ispricana. Drugim recima, Andricu je njegov junak toliko bio blizak da nikako nije uspevao da ga kao junaka objektivizuje.

Posle toga ste objavili knjigu "Kavaljer Svetog Duha"?

To je knjiga kojom sam pokusala da analiziram i objasnim razlike izmedju tzv. "ranog" i onog poznijeg, nama tako dobro poznatog Andrica. Nastojala sam da utvrdim uzroke prelaska sa jednog na drugi poeticki koncept, kao i korene razlika i promena u piscevoj knjizevnoj laboratoriji. 

Uskoro izlazi jos jedna Vasa knjiga koja je tematski vezana za Andricevo stvaralastvo?

To je knjiga Andricevih putopisa "Putevi i staze" u izdanju Srpske knjizevne zadruge. Knjiga je nastala na osnovu onoga sto je Andric objavljivao kao putopisnu prozu i od onoga sto sam takodje otkrila medju neobjavljenim rukopisima: rec je o jednom broju meditativnih zapisa, dosad neobjavljenih fragmenata o putovanjima i razlicitim predelima. Sklopila sam to po temama, po oblastima. To su i pisceva razmisljanja o izazovima putovanja i o cilju stranstvovanja. Jako je zanimljivo bilo sagledati sta su za mladog coveka znacila putovanja, a sta o njima zapisuje covek na kraju zivotnoga puta. 

I to nije sve. Kada se niste "druzili" sa Andricem Vi ste se bavili ljubavlju tj, ljubavnim pismima? 

Pre mnogo godina jedan mlad izdavac predlozio mi je da nacinim izbor i napravim antologiju, po mome misljenju najlepsih, ljubavnih pesama koje su nastale iz pera velikih svetskih pisaca.Tako je nastala "Antologija ljubavnih pisama" u izdanju Aleksandria Pers iz Beograda. Ova pisma zanimljiva su mi pre svega iz jedno cisto knjizevnog razloga: ona nisu samo prost biografski podatak, vec pre svega gradja za istrazivace na osnovu koje se mogu analizirati i razumeti osnovna obelezja njihovog knjizevnog postupka i mene u nizu njihovog stvaranja. Kada Puskin pise ljubavno pismo Nataliji Goncarovoj, kada Dzojs pise pismo Nori Barnakl, Anais Nin Henriju Mileru, Vaclav Havel Olgi ili Pasternak Marini Cvetajevoj, a Isidora Sekulic Jovanu Ducicu - onda to nisu samo cinjenice iz zivota pisaca. 
Na osnovu te epistolarne gradje vi mozete izvoditi sasvim validne zakljucke o njihovom nacinu misljenja, umetnickom postupku i razumevanju umetnickog poslanja. 

Proslog leta u Beogradu je odrzana promocija ove knjige na kojoj je bilo preko pet stotina ljudi!?

To je, cak i za Beograd, koji voli knjizevne promocije, bilo vrlo zanimljivo. Ljudima je ocigledno bilo dosta politike, istorije, dnevno -politicke kombinatorike i aktuelnih razmirica: narod se uzeleo vaznih, dobrih, konacno - i lepih stvari. 
Volim ovu knjigu - jako mi je draga. Uzivala sam godinama radeci je, procitala velik broj knjiga, dobavljala u sred sankcija, na razlicite nacine, literaturu iz sveta, prevodila sam sama sa jezika sa kojih sam znala, prijatelji-prevodioci uskakali su za druge jezike i eto, tako je nastala ta Antologija...
Takodje u njoj se nalaze kratke beleske o svim tim piscima - kao mali biografski medaljoni.
Pored predgovora, napisala sam o svim piscima cija se pisma u knjizi objavljuju, bio-bibligrafsku pricu zeleci da citaoci steknu koliko-toliko jasnu predstavu o kontekstu, o vremenu u kojem pisac stvara, o odnosima u drustvu, o obicajima i vrsti odnosa sa osobom kojoj se poslanica upucuje.

Medjutim vracate se na neki nacin Andricu?

Prosle godine navrsilo se dvadeset pet godina od ustanovljavanja Andriceve nagrade (nagrada se dodeljuje za najbolju zbirku prica ili pripovetku pisanu na srpskom jeziku). Nekako se lepo uklopilo da zavrsim i u banjaluckom Glasu srpskom objavim antologiju "Prica i pricanje" u kojoj sam iz dvadeset pet knjiga izabrala po jednu pripovetku i napravila knjigu od dvadeset pet prica. Kada procitate i zatvorite korice ove knjige ozari vas osecaj zadovoljstva sto pripadate srpskoj kulturi, sto govorite jezik iz kog su se iznedrili takvi dragulji kao sto su te price. Smatram da je srpska knjizevnost u pripovedci dostigla najvece domete.

Zaneta da se vratimo na izlozbu koja je zvanicno za posetioce otvorena 1. juna i trajace do 16. juna. Kako je sve pocelo?


Dosavsi ovde, zapocela sam potpuno nov zivot. Ovo za mene predstavlja jedan veliki izazov: naucila sam da u zivotu svaku situaciju, cak i onda kada je nisam sama izabrala, iskoristim na najbolji nacin. Stoga i ovo iskustvo zene ambasadora, osim sto je novo pa samim tim i zanimljivo, jeste za mene i inspirativno i provokativno. Jednako tako, jasno mi je bilo da kao i svaka druga, i uloga zene najviseg predstavnika jedne zemlje, zavisi u velikoj meri od licnosti i njenih unutrasnjih kapaciteta i energije. 
Dakle, cime cu svoju ulogu ovde ispuniti, zavisilo je, naravno, u prvom redu od jasno odredjenog rasporeda diplomatskih duznosti, ali, s druge strane, i od moje vlastite ideje sta bih od svojih skromnih znanja i ideja mogla staviti na raspolaganje svojoj zemlji. Tako se i rodila misao o ovoj izlozbi.

Kako to da ste se odlucili da jedna od prvih ozbiljnijih stvari kojoj cete se ovde posvetiti bude bas ova izlozba?

Izgledalo mi je najprirodnije da pocnem onim sto najbolje razumem i sto mi je blisko. Celoga zivota mene je najvise zanimalo kako umetnost vidi, dozivljava i razume svet i mesto pojedinca u njemu. Knjizevnost je bila moja prva i najveca inspiracija, a slikarstvo moja tiha strast. Drugim recima, ovde me je interesovalo kako u umetnickim delima koja su nastajala pod rukom umetnika odgojenih u jednoj kulturi, u novoj sredini svet dobija drugaciju formu i protejski se preobrazava u bezbroj oblika. 
Pozicija dosljaka, mesto stranca u novom svetu u knjizevnosti su me veoma zanimali. Isto tako, ucinilo mi se, na prakticnom planu vrlo zanimljivo da svi zajedno vidimo koje su to tacke koje umetnici nasega porekla i obrazovanja ovde uocavaju kao poznate, kako ih, dakle, prepoznaju, a na kom nivou upoznaju novu, tudju kulturu i od nje uce. U svakom slucaju, cini mi se da je ova izlozba mogla da pokaze vaznost susreta razlicitih kultura na polju uspostavljanja nacela kontinuiteta medju njima. 
S druge strane, ja verujem da je jedan od najvrednijih, najvitalnijih potencijala koji je Kanadi stigao iz nase zemlje zapravo nasa umetnost. Cinilo mi se da nesto sto za osnovni izraz ima univerzalni jezik boje, forme, svetlosti moze da se ovde najbolje prepozna i shvati.
Smatrala sam da je jako vazno, ne samo da Kanadu povezujemo sa Jugoslavijom, nego da nasu zemlju ovde, nase ljude predstavimo na najbolji moguci nacin kao kreativnu i vitalnu snagu koja je obogatila svoju novu domovinu. Oni su dosli sa jednim uzasno vaznim, bogatim i raskosnim prtljagom: svojim darom, svojim posebnim pogledom na svet i svojom narocitom energijom koje, cini mi se, nemaju mnogo prilike da pokazu. 
Mislila sam kako bi za i njih i za nas ovde bilo dragoceno da se u jednoj inteligentnoj formi predstave kanadskoj publici. Da budu predstavljeni kao njihovi sugradjani Kanadjani, kao integralni deo kanadske umetnicke scene, koji imaju neki sok koji je druge vrste, drugo vaspitanje, razlicito kolektivno pamcenje koje su doneli sa sobom i koje se u velikoj meri razlikuje od ovoga ovde. 
Narocito me je interesovalo kakva ce recepcija ovih radova biti, kako ce se nesto sto je nastalo kao simbioza razlicitoisti, kao umrezavanje razlicitih duhovnih uticaja, razumeti i videti u Otavi. 
Drago mi je sto je izlozba postavljena u Otavi jer se ovde mnogo manje cuje za nas, jer nas ima manje i drugacije smo organizovani. Vi ste u Torintu, cini mi se, mnogo "glasniji" - imam utisak da se vise cujete.

Koji je Vas motiv za sve ovo sto radite i sto, kako cujem, tek planirate da radite?

Moj glavni motiv bio je da se umetnost moga naroda, pa tako i nas narod, pocnu gledati ponovo nepristrasnim ocima: da pripadnost srpskom kulturnom korpusu postane prednost a ne vise prepreka u razumevanju. Smatrala sam da ce biti lepo da se vide umetnicki radovi jedne male nacije koja sticajem politickih i istorijskih okolnosti tokom poslednje decenije nije pocesto bila na najboljem glasu. Mozda ce se ovakvim radom, korak po korak, ponovo vratiti bar deo poverenja u potencijale nasega naroda. 
Sve ovo je, u stvari, po mom misljenju, tih, sitan rad, jedna kapljica, ali kapljica po kapljica i napunicemo mericu uticaja srpske kulture u ovoj zemlji - svi zajedno. 


Mozemo se prepustiti inertnosti, samosazaljenju i tugovati za nekim proslim vremenima i mestima, a mozemo, kako rece nasa sagovornica, praviti male korake i biti delic mozaika koji ce vremenom izrasti u sliku.
Smeskate se i dvoumite. Napravite korak i videcete kakav je to divan osecaj.

Ivana Djordjevic

| Redakcija | Arhiva | Pretplata | Pišite nam |

Copyright © 1996-2002 Nezavisne NOVINE