Piše: Srđa TRIFKOVIĆ
U proteklih nekoliko sedmica Republika Srpska sve je vidljivije izložena ne samo izazovima svojoj stabilnosti već i pretnjama svom opstanku.
Pritisci eskaliraju na tri fronta, u isto vreme i očigledno koordinisano.
Prvi izazov predstavlja čvrsta rešenost SAD i američkih satelita u Evropi – Britanaca pre svega – da ubrzaju širenje NATO na Balkanu.
Ta je namera već urodila željenim plodovima u Crnoj Gori 2017. godine. Kako sada stvari stoje, uvući će i BJR Makedoniju u zapadnu alijansu do kraja ove godine – a prethodno će iznuditi neki, za vardarske Makedonce ponižavajući, sporazum Skoplja i Atine oko imena zemlje.
Namera im je da do sredine 2019. taj posao po svaku cenu privedu kraju i u Bosni i Hercegovini. Potom ostaje da se 2020. „odradi“ Srbija, što posle potpisivanja „obavezujućeg sporazuma“ o KiM verovatno neće biti naročito teško u očekivanoj atmosferi nacionalne demoralizacije i apatije.
Tako agresivnom scenariju ide na ruku sveopšta neodlučnost Rusije u suočavanju sa globalnim izazovima Zapada, a pre svega bolno vidljivo odsustvo ozbiljne ruske strategije na evropskom Jugoistoku.
Drugi izazov predstavlja projekat unutrašnje destabilizacije RS i delegitimizacije njenih organa i institucija.
„Pravda za Davida“ je udarna pesnica projekta. Ta je akcija verovatno započela spontano i sa valjanim povodom, ali je prerasla u klasičan scenario spoljnog menadžmenta raznih vektora nezadovoljstva običnog sveta u cilju ostvarenja vaninstitucionalne promene režima.
Ovom scenariju ide na ruku očigledna nedoraslost i diletantizam bezbednosnog i medijskog savetničkog tima Predsednika i Vlade Republike Srpske ovom isprva potcenjenom, a sada uveliko metastaziranom izazovu.
Treći izazov predstavljaju isprva stotine, sada hiljade, uskoro desetine hiljada, a na kraju verovatno i stotine hiljada „migranata“, pretežno mladih muslimana iz džihadizmom zaraženih područja Bliskog Istoka, koji organizovano i sistematski ulaze u Bosnu i Hercegovinu preko tzv. džamijske rute iz Srbije i Crne Gore.
Cilj većine je da se dokopaju Evropske Unije, Nemačke pre svega, ali njihove lične težnje su nebitne. Predvidljiva nemogućnost većine njih da taj svoj cilj ostvari, a potom i mirenje sa trajnim ostankom na spoljnim granicama Unije, savršeno se uklapa u strateške planove bošnjačkog političkog vrha za brzu i nepovratnu promenu etničko-konfesionalnog sastava BiH u korist pobornika džihada i šerijata.
Pritom nema ni govora o nekim „izbeglicama“ vrednim milosrđa i solidarnosti iz humanitarnih pobuda. Reč je većinom o dobro uhranjenim i odevenim mladim muškarcima koji na svojim smartfonima imaju GPS koordinate maršruta ka Malom Zvorniku, Ljuboviji, Bajinoj Bašti, Priboju itd, koji raspolažu novcem i ponašaju se arogantno i nasilno ukoliko se neko drzne da im prepreči put.
Bošnjački „humanitarni“ argumenti za njihov trajni prihvat bezočna su laž: „izbeglica“ je po međunarodnim konvencijama osoba koja se iz npr. sirijske ratne zone dokopa prve bezbedne zemlje – Turske, Jordana, Libana… Kada odatle krene dalje, on nije izbeglica već migrant.
Ovo se pravilo odnosi na ogromnu većinu pripadnika invazionog talasa od 2015. do danas. To, međutim, ne sprečava Semihu Borovac, „ministricu“ ljudskih prava BiH, da na konferenciji direktora policijskih agencija regiona 7. juna u Sarajevu prenebregne pitanje kontrole granica i insistira da BiH mora stvoriti uslove, „kao što je i predviđeno Akcionim planom EU, da se pruži humanitarna pomoć migrantima“.
Bilo bi zanimljivo zamisliti se – da li bi sa istim žarom zastupala obavezu BiH da smesti i pomogne pravoslavne izbeglice iz, recimo, istočne Ukrajine, Pridnjestrovlja, ili Nagorno Karabaha.
Ako se proces nastavi ovim tempom, a svakako da hoće, do kraja godine u BiH biće ih preko dvadeset hiljada. Pomenimo da ne idu za istovernu Saudijsku Arabiju ($52.000 godišnji bruto nacionalni dohodak po glavi stanovnika), za Emirate, Bahrein, Kuvajt ($71.000) ili Katar ($143.000).
Sve su te totalitarne monarhije primile tačno nula sirijskih izbeglica, da o ekonomskim migrantima ne govorimo. Primaju ih samo kao privremene, obespravljene i svakodnevno ponižavane gastarbajtere.
Umesto ka Persijskom zalivu, ove zemlje preko svojih islamskih dobrotvornih organizacija bogato finansiraju islamske bogomolje na „džamijskoj ruti“ koje pružaju infrastrukturu migrantskom talasu.
Drugim rečima, najbogatije islamske zemlje – kao i pre tri godine, uostalom – usmeravaju novi migrantski cunami ka Balkanu.
Ovo je strateška operacija sa nesagledivim geopolitičkim, demografskim i kulturnim posledicama. Ciljevi te operacije savršeno su jasni iz istorije islama kao geopolitičkog projekta.
Islam svoju eru ne računa od rođenja svog proroka (oko 570 n.e.), niti od početka njegove objave, navodno 610. godine. Islamska era se računa od tzv. „velike migracije”, na arapskom hidžre, dakle seobe Muhameda i njegovih ranih sledbenika iz Meke u Jatrib (Medinu) jula 622. godine.
Fanatizovani migranti su u novoj sredini preuzeli vlast i uspostavili teokratsku diktaturu, prvu islamsku državu u kojoj je Muhamed postao gospodar života i smrti. Pobili su lokalne Jevreje i sve druge protivnike Muhamedove strahovlade i koristili Medinu kao bazu za osvajanje Meke i ostatka Arabije.
Model je od tada usavršen: islamska migracija – nazovimo taj fenomen odgovarajućim terminom „migrantski džihad“ – često je potom bio prethodnica oružanog džihada, tj. osvajanja i pokoravanja „neverničkih“ teritorija i zajednica.
U sadašnjem pokretu islamskih masa ka Balkanu prisutan je istovetan impuls.
Zastrašujući je preovlađujući njihov stav da sa punim pravom dolaze u tuđe zemlje gde legitimno treba da budu svoji na svome. Nema ni traga pomisli da su u stranim zemljama čije zakone i norme treba poštovati, a prihvat tretirati kao privilegiju a ne kao apsolutno pravo.
I oni, kao i stratezi ovog pohoda u Ankari, Rijadu i u kvazi-nevladinim organizacijama poput Soroševe Fondacije za otvoreno društvo, svesni su da je reč o geopolitičkom projektu prvog reda koji računa na vojno-političku, moralnu i demografsku slabost nemuslimana, Srba pre svega.
Napokon bezbedna od smrtonosne pretnje islama posle druge opsade Beča 1683, Evropa je u 18. i 19. veku cvetala na svim poljima – da bi počinila samoubistvo Velikim ratom 1914-18. i drugom rundom kolektivnog samouništenja 1939-45.
Stari kontinent je potom uspeo da se materijalno oporavi.
Fokusirana na kratkoročnu dobit od jeftine radne snage, međutim, Zapadna Evropa je uvezla milione muslimana 1960-tih i 70-tih: Turke u Nemačku, Pakistance u Veliku Britaniju, Alžirce u Francusku, a raznorodnu mešavinu njih u Beneluks, Skandinaviju…
Ni oni, a ni njihovi potomci, nisu prihvatili norme niti kulturne modele zemalja-domaćina. Bez obzira odakle dolazili, ponašali su se na savršeno isti način: sa dubokom odbojnošću prema "neverničkom" društvu u kome su stvarali svoje enklave i sprovodili svoja pravila.
Simptomi sunovrata Evrope danas su očigledni u demografskom kolapsu. Primera radi, Italija će sa sadašnjih 57 miliona do 2050. godine pasti na 40 miliona znatno starijih stanovnika.
Evropi do tog doba predstoji neto gubitak od oko 150 miliona ljudi. Kultura smrti, oličena u abortusu, kontracepciji, slavljenju seksualne devijantnosti i promiskuitetu, krunisana je 2000. godine, kada počinje era evropskog negativnog priraštaja.
Evropa je otpočela novi vek sa manje dece nego odraslih u reproduktivnom dobu. Ovaj fenomen, koji demografi zovu negativnim momentumom, ukazuje da čak i kad bi žene povratile plodnost od dva deteta u proseku, broj žitelja bi nastavio da opada.
Ovaj proces nema presedana: svet nikada u istoriji nije iskusio mirnodopski negativni momentum takvih razmera.
Ogromnom većinom migranti su sledbenici šerijata, koji je izričita negacija ideje prirodnog prava i morala. Muhamedov trajni obrazac odnosa između islama i neislama ne ostavlja mesta sumnji:
„Borite se protiv onih koji ne veruju u Alaha dok ne budu plaćali "džizju" (glavarinu) drhtavom rukom krajnje poniznosti” (Kuran, sura 9, ajet 29).
Nevernici moraju biti uništeni ili pokoreni (Kuran 17:16).
Ubijajte ih gde god ih nađete” (Kuran, 2:191).
„Dvadeset vernika pobediće dvesta nevernika” (Kuran, 8:65).
Objave nisu podložne kritičkoj analizi ili reinterpretaciji; one važe za sve, zauvek. One su predstavljale temelj ideologije Alije Izetbegovića i njegovih naslednika, političkih i bioloških.
Posle skoro pola milenijuma, nova islamska invazija Balkana je u punom jeku. Postoje dve bitne razlike: invazione mase nisu naoružani džihadisti, već „migranti“; i pridošlice mogu da računaju na podršku i pomoć lokalnih, konkretno bošnjačkih struktura – ne da se vrate kući, ili da produže put ka EU, već da ostanu u BiH. Kada jednom uđu, više neće izaći… a i to dobro znaju ministrica Borovac i njeni nalogodavci.
Invazija idu ruku pod ruku sa sve bezočnijom satanizacijom otpora najezdi od strane bošnjačkih medija i diskretnim zapadnim pritiscima na Srbiju da ne ometa tranzit migranata do Drine.
Srbija je na putu evropskog samouništenja prinuđena da bude saradnik i saputnik u korist sopstvene štete. I sama u poodmaklom demografskom sunovratu, ona je ne samo tranzitna već sve češće i trajna destinacija hiljada Bliskoistočnjaka.
Njene južne granice širom su otvorene, zakoni o njihovom prelasku su suspendovani, a ozbiljne debate o prirodi problema nema.
Mediji jedva da pominju opasnost od masovnog povratka neuspešnih azilanata, po sporazumu o readmisiji. Fanatično se ponavljaju fraze o „evropskim vrednostima“, koje Srbija navodno ispoljava prihvatom i neometanim tranzitom migranata, čime se samo maskira nedostatak nacionalne, a pogotovu svesrpske strategije u suočavanju sa bezbednosnim izazovom prvog reda.
Odgovornost za odluke Beograd unapred prebacuje na Brisel, čime se a priori i protivustavno prihvata status države sa ograničenim suverenitetom.
Kada bogovi reše da nekoga unište, prvo mu uzmu pamet…
Ovo se liderima vodećih zemalja EU već dogodilo 2015. Sada je Balkanu namenjena uloga trajne deponije za neznani i nepredvidljivi broj frustriranih, većinom mladih ljudi sa područja šireg Bliskog istoka. Istovremeno, u njima – ogromnom većinom Muhamedovim sledbenicima – bošnjačka politička elita vidi svoje prirodne saveznike u procesu pretvaranja BiH u vakuf koji je Alija na samrti zaveštao Erdoganu.
Usaglašeno suprotstavljanje takvom ishodu i suzbijanje migrantskog džihada svim sredstvima nije samo pravo i obaveza Beograda i Banja Luke, već i egzistencijalno pitanje prvog reda.
Preuzeto sa
sveosrpskoj.com
