“Propast američkog carstva” (“La chute de l’empire americain”), scenario i režija: Deni Arkan, glavne uloge: Aleksandr Landri, Maripjer Moren, Remi Žirar
Pre trideset i dve godine je započeo “Pad američkog carstva”, koje se sedamnaest leta docnije još dublje strmoglavilo u ambis sa “Invazijama varvara”, što je neminovno sada dovelo i do definitivne “Propasti američkog carstva“!
Tako, barem, najavljuje u svom najnovijem proročanskom delu čuveni kvebečki “filmski Nostradamus” Deni Arkan. Pa, bilo je već krajnje vreme, makar se to samo desilo u “multipleksima”, primećuju zlobnici.
I u svojoj poznoj 76-oj godini života, Deni Arkan itekako ima šta promišljeno i relevantno da kaže, baš kao i uvek. Ovo je “Povratak Otpisanog”, koji sa novim ostvarenjem već konkuriše za kanadski film godine!
Deni Arkan je u ovdašnjoj filmskoj industriji jedan - i jedini! On je bio prvi koji je kanadsku kinematografiju stavio na filmsku mapu sveta. Dok se njegov isto tako slavni kolega i savremenik Dejvid Kronenberg iz Toronta u svojim delima bavio odnosom biologije i tehnologije, ovaj montrealski autor je istraživao ljudsku prirodu i njenu korumpiranu socijalnu dimenziju. Kroz njegov pronicljivi prikaz stanja svesti kvebečkog miljea, istovremeno se ogleda celokupno severno-američko društvo, pa i ostale zemlje “zapadne demokratije”.
U karijeri koja se proteže već šest decenija, Deni Arkan je prešao dugačak i izazovan put od idealističnog “buntovnika sa razlogom” do visokoumnog ciničnog komentatora društveno-političkih zbivanja. Po akademskom obrazovanju istoričar, on je po filmskoj vokaciji “lumijerovac” koji u svojim ostvarenjima često na polu-dokumentaristički način prikazuje i analizira aktuelne društve fenomene.
Njegovi filmovi su plod imaginacije, ali istovremeno su duboko ukorenjeni u stvarnosti. ”Moj ’mentor’ je Šekspir. Ja dajem ogledalo prirodi!”- kaže o svom autorskom postupku Deni Arkan.
Za svoja dela, on je dobio brojna najprestižnija priznanja. Na kanskom festivalu, osvojio je nagradu FIPRESCI (“Pad američkog carstva”, 1986.), specijalnu nagradu žirija (“Isus iz Montreala”, 1989.), nagradu za scenario (“Invazije varvara”, 2003.). Dvostruki je dobitnik najviših francuskih filmskih nagrada -“Cezara” i šestostruki osvajač “Džinija”- kanadskih “Oskara” . Tri puta nominovan za holivudskog “Oskara”, Deni Arkan je jedini kanadski sineasta koji je dosad osvojio ovu nagradu za najbolji strani dugometražni igrani film (“Invazije varvara”).
Nakon prestanka dugogodišnje plodotvorne saradnje sa legendarnim kvebečkim producentom Rožeom Frapijeom, on pravi filmove u “kućnoj radionici” sa svojom suprugom Deniz Rober. “Deni&Deniz” je najslavniji tandem frankofonske kanadske filmske industrije. Snimanje filmova je za njih porodični biznis, u kojem Deni piše i režira, a Deniz, kako to i priliči emancipovanoj ženi, rukovodi finansijama i produkcijom. Da se zna ko je pravi gazda u kući!
“Politički nekorektni” Arkan u svojim lucidnim i minucioznim filmovima ne štedi nikoga! Žigošući brojne mane, korumpiranost i uskogrudost sistema, meta njegovih poput žaoke oštrih dela su i političari, birokratija, sindikati, crkva, zdravstvo, gangsteri, akademska inteligencija, ukazujući na nepopravljivu kvarljivost ljudskog karaktera sklonom pohlepi, pohoti i hedonizmu.
Moć i prokletstvo novca je idejna osnova Arkanovog poslednjeg filma. Ovo ostvarenje nije direktni nastavak njegovih prethodnika -“Pada američkog carstva” I “Invazija varvara”, koji su bili portret intelektualnog krema društva, montrealskih univerzitetskih profesora koji su 1980-tih i 1990-tih lagodno živeli “uzimajući mrvice sa američke trpeze”, kako je to Deni Arkan lično ironično objasnio.
Vremena se, međutim, vidno menjaju. Glavni junak “Propasti američkog carstva” je takođe visoki intelektualac, 35-godišnji Pjer Pol Dau (uloga Aleksandra Landrija). On je samac, koji ima diplomu doktora filozofije na renomiranom “Mek Gil”-u u Montrealu. Ali, avaj, od “filozofiranja” se ne živi! Bilo bi mu bolje da je doktorirao na univerzitetu Života.
Da bi preživeo, on mora da radi kao kurir u servisu za dostavljanje pošiljki. Igrom slučaja, dok je isporučivao jedan paket u pseudo-butiku za žensku odeću, on prisustvuje oružanoj pljački koja se završava krvavo, sa dva mrtva tela. Pritom,
on pronalazi dve vreće sa velikom količinom novčanica. Pred njim se nameće moralna dilema: Da li da “odmagli” sa tim silnim “prljavim” novcem ili ne…?
Šta bi vi u takvoj situaciji učinili?- pita indirektno Arkan u filmu publiku i sugeriše da novac daju u dobrotvorne svrhe, onima kojima je najpotrebniji- beskućnicima! Kao istinski humanista, on poziva ljude da pokažu svoju čovečnost, koja se iz dana u dan sve više gubi.
Na aktuelnom repertoaru “multipleksa” ovaj inteligentni film deluje kao delfin okružen jatom “blokbasterskih” ajkula u okeanu holivudskog ”brejnvošinga”. “Propast američkog carstva” je crnohumorni krimi-triler koji sadrži prepoznatljivi zajedljivi, duhoviti i sarkastični sineastički stil Denija Arkana.
Ovaj film predstavlja delimični raskid sa njegovim prethodnim delima koja su se u većoj meri bavili humanističko-filozofskim pitanjima. U “Propasti američkog carstva” Arkan se vratio žanru kriminalističkog filma, kojeg je istražio u delima “Režan Padovani”(1973. i “Džina” (1975.)
Prvobitni radni naslov “Propasti američkog carstva” je bio “Trijumf novca”, što dovoljno govori samo za sebe. Inspirisan istinitim događajem iz 2010. godine, o kojem je Arkan pročitao u novinama, dublji sociološki koreni ovog dela su svima prepoznatljivi. Novac je danas, valjda više nego ikad pre, postao jedino merilo za sve, a moralna trulež je metastazirala i zašla u sve pore društva.
“Siromašni čovek želi da postane bogat,
Bogataš želi da bude kralj,
A kralj nije zadovoljan dok nezavlada svima”…
Sećate li se ovog refrena iz antologijske pesme “Pustara” (“Badlands”) neprolaznog “rokera” Brusa Springstina, “portparola” američke radničke klase?
Moć novca danas pokreće celi svet. To vidimo i u međunarodnim odnosima i svugde oko nas.Finansijske malverzacije su postale sve sofistiranije. Ima sve više načina da bogati još dublje napune svoje džepove.
Oni koji su bogati, imaju ne samo veliki novac nego i političku moć, predsednici su država i predsednici vlada, a potom to isto postaju i njihovi najbliži članovi familije. Meritokratija se gubi pred navalom plutokratije!
Jaz između bogatih i siromašnih se sve više produbljava, a srednja klasa sve brže nestaje, Najbogatije 62 osobe na svetu poseduju bogatstvo jednako polovini globalne populacije, odnosno 3,5 milijardi ljudi!
Na “Forbsovoj” listi 1.810 milijardera u svetu nalazi se najviše Amerikanaca, čak njih 540, dok je “samo” 33 Kanađana. Multinacionalne kompanije i bogata elita “igraju prema drugačijim pravilima” u odnosu na sve ostale, veštim izbegavanjem da plate porez koji je neophodan da bi društvo funkcionisalo na pravednijim osnovama.
Zar ne bi bilo “politički korektno” da se svi oni koji se toliko upinju za “političku korektnost” sada glasno zalažu i za “ranjivu većinu”, to jeste siromašne i osiromašene!? Ali, to izgleda nije dobro za biznis!
“Moja dužnost kao umetnika je da opišem vreme u kojem živim. Kvebek je direktno pogođen dugom agonijom susednog američkog giganta. To je od fundamentalnog značaja za nas. Čak i u najudaljenijim uglovima naše planete, mi smo svi subjekti Američkog carstva.
Ta imperija umire i njeno raspadanje nas brutalno dotiče. Oni koji sve svoje nade polažu u odlazak Trampa zaboravljaju da je posle Kaligule došao Neron i tri veka nepodnošljive dezintegracije.
Mi živimo komforno u Kanadi pod kišobranom “Paks Amerikane”, ali moralna trulež Imperije počinje da nas inficira. Sveprisutnost i svemoćnost novca je jedan od simptoma. Da li ćemo naći dovoljno jake antibiotike da se borimo protiv ove gangrene?” – pita se Deni Arkan u svojoj izjavi kojom podrobnije objašnjava idejne poruke “Propasti američkog carstva”.
Kad pasivna većina nemo ćuti, dešavaju se najgore stvari. Nešto “debelo” nije u redu sa ovim društvom u kojem je medijski “dodađaj godine” bilo venčanje princa Harija, petog u redu za tron, sa petorazrednom glumicom. Velika predstava bogatih za zabavu siromašnih.
Svet je utonuo u “neizlečivu” dekadenciju. Toga je posebno svestan Deni Arkan!
Bojan Ž. Bosiljčić
