U izložbenom prostoru kuće Đure Jakšića, u Skadarskoj ulici u Beogradu prošlog vikenda otvorena je izložba slika i kostima i traje do 23. juna 2018. godine, dve umetnice Bojane Trivić i Ina Plamenac Radulović. Izložba nosi naslov od „Od materije do ličnosti“, sadrži devetnaest slikarskih i pet dizajnerskih kreacija. Retka tehnika slikanja na plišu je samo sredstvo izraza koji se materijalizuje u portretima pod nazivom: Cvet nara, Nora, Karenjina, Teodora, Nocturno, Olga, Arhangel, Sećanje, Dan, I opet mi duša sve o tebi sanja… Ova poslednja je slika koja umesto najdubljih senki ima četkicom ispisan tekst Šantićeve pesme. Nije čitak, ali je energetski prisutan.
Materijali na kojima stvaraoci rade su pliš i svila, aristokratska ekstravagantna kombinacija toplih asocijacija, već pri pomisli na dodir baršunastog mekog i šuškavog na jagodicama prstiju. Koncept spajanja ova dva materijala, sličan je konceptu spajanja ove dve umetnice.
Ina, odakle potiče inspiracaja za ovu zajedničku izložbu i kako izgleda usaglašavanja u pripremi za zajedničko izlaganje?
“Ideja o zajedničkom izlaganju je proistekla iz dugogodišnjeg poznanstva i deljenja sličnih ideala, duhovnih i estetskih vrednosti u kojima se etika, umetnost i istorija neraskidivo prepliću. Svaka od nas pristupa ovom izlaganju iz svoje perspektive i sa svojim kreativnim mogućnostima i afinitetima. Nalazimo dodir u jednoj tački u kojoj ličnost zauzima centralno mesto. Naime, Bojana i ja ništa nismo radile ponesene inspiracijom. To je sve bilo rezultat dugog rada, čitanja, istraživanja i iz naših razgovora o tim idejama, proistekla su rešenja i u likovnom, i u kostimografskom segmentu. Ja sam se držala esencije modne estetike tog doba - one figure "peščanog sata", i iz toga dalje gradila spoj istorijskog kostima sa savremenim. Bojana je pošla od portreta na starim fotografijama, svedenog kolorita, i u nekim slikama ušla u prostor bez boja, gde sam likove izvela samo vrelom iglom na plišu, koji se topio na mestu tih linija. Naravno, trudile smo se da budemo autentične, ali ja mislim da je u modi odavno sve izmišljeno, a pogotovu u oblasti slikarstva. Mislim da smo uspele da napravimo zajedno jedan izraz koji može da bude zapažen, i zbog spoja kostima i portreta, kao i zbog neobičnog materijala i pristupa slikanju. “, kaže Ina Plamenac Radulović.
Pliš je vrsta tkanog materijala, pravi se na posebnom razboju koji ima kombinaciju dve različite zapremine materijala. Način izrade mu povećava tržišnu vrednost. U izradi ili tkanju tekstila pliša, koriste se kako prirodni materjali, pamuk i vuna tako i sintetika. Kada naiđete na retkost, odbijate da poverujete, te sam i ja u neverici besomučno pretraživala ne bih li pronašla nešto o slikanju na plišu, neku slikarsku školu ili bar još nekog umetnika, nekog proizvođača boje namenjene za slikanje na plišu. Bezuspešno!
Bojana, ovaj materijal zahteva i posebnu tehniku grundiranja, pripreme platna za primanje boje, kao i pretpostavljam posebnu vrstu boje? Ono što se na slikama primećuje je vešt i brz potez, sigurna slikarska odluka. Ko Vam je učitelj i odakle potiče ova retka tehnika slikanja na plišu?
O tehnici slikanja uljanim bojama na plišu, nema podataka, nešto sam malo našla u biblioteci Univerziteta umetnosti. Nastala je na Dalekom istoku, ali je, kako često biva s komplikovanim postupcima, vremenom zamenjena lakšim načinima slikanja, i zaboravljena. Sačuvala se u dvema potpuno različitim sredinama: u Ruskoj pravoslavnoj crkvi, za minuciozno islikavanje svetinja, i u Americi, gde je posle ratova u Vijetnamu i Koreji dospelo puno slika na plišu. Iz komercijalnih razloga, prešli su na štampanje na crnom plišu, i niko se nije bavio uljanim bojama.
Moguće je da je preživeo i neki treći izvor ovog umeća, jer je do moje bake to znanje dospelo kroz tehnike veza i ručnih radova. Verovatno je to poteklo iz Ruske crkve. Ostale su mi sasušene boje koje je ona koristila, pa sam iz analize njihovog sastava dobila osnovu za tehniku slikanja. Eksperimentom sam dobila, na kraju, održivu kombinaciju sastojaka, tako da se boja ne otire, a podloga ne oštećuje. Mene zaista inspiriše i ta baršunasta tekstura, i izazov rada na teškom materijalu koji pruža otpor. Mislim da se uz taj otpor dobijaju pročišćenije emocije.
Da zaboravimo na plišanu podlogu na trenutak. Vaše slike su zapisi raznih psiholoških stanja karaktera koji se facijalnom ekspresijom na reljefima lica čitaju. To su žene iz istorije ili književnosti? Na koji način ih selektujete i koje emocije birate? Boje su takođe tople i prefinjene, igraju zanimljivu ulogu kod isticanja kontura portreta, a koristite i boju zlata, s kojim ciljem?
Ove slike su psihološki portreti. Polazište za konstrukciju lica je uvek neka fotografija stvarne osobe, jer mi je potrebno neko uporište u realnosti. Kada povučem linije i postavim crte lica na pliš, počinje putovanje iza lika u dušu i um čoveka. Često za predloške koristim modne fotografije, zbog čistih tonova svetla i senke. Ne koristim studije u crtežu kao pripremu za slikanje. Crtež je umetnička forma i izraz po sebi, i često se ta interakcija između lika i dela na tome i završi.
Lica ne biram prema lepoti, već prema stavu. U modnoj fotografiji, gotovo sva lica su veoma lepa, ali ako imaju potencijal da nose težak teret sa svom tom lepotom, onda ih biram za predloške. Slikala sam ljude u momentu donošenja teške odluke. Puštam da ih linije odrede, da im menjaju izraz i raspoloženje, dok ne dobijem napetost izraza koji nosi dubinu različitih sukobljenih emocija u istom trenutku. Slikanje na platnu može znatno da se ubrza, da bi se što pre došlo do te faze finog toniranja emocija. Platno trpi i pastozne nanose boja, i grublje alate. Pliš se opire, kao divlji konj... njega je neophodno pripitomljavati, gladiti niti i krotiti ih, da se povinuju četkici i prihvate teret boje. Uvek pruža otpor. Međutim, ono što dobijam kao krajnji rezultat, nosi u sebi i neki trag te borbe. Zato ovi likovi imaju slojevitost i senku drame. Najčešće inspiracija su mi književnost i filmska umetnost.
---------------------
Bojana Trivić je diplomirala dizajn enterijera i nameštaja i slika oduvek. Dizajnerski crtež se dosta razlikuje od slikarskog, ali je iz dizajnerske prakse zadržala preciznost i važnost detalja. Slika na plišu nekoliko godina, od 2013. godine radi portrete na ovom materijalu. Izlagala samostalno četiri puta, u Beogradu, Aleksincu i u Aranđelovcu sa Inom Plamenac Radulović. Na kolektivnim izložbama u Beogradu, Novom Sadu, Kragujevcu, Pančevu i Užicu izlagala slike na plišu i skulpture u keramici.
Slike se mogu se naći u “Galeriji M“ u centru Zemunikum u Zemunu.
---------------------
Boje koje koristim su posebno pravljene, od pigmenata i veziva koji su prilagođeni ovoj zahtevnoj podlozi. Boja zlata je boja luksuza, ali i podsećanje na vrednost onoga što tek treba da pokažemo. Nanose se u tankim slojevima, sa neophodnim periodom sušenja između dva sloja, tako da često radim dva ili tri portreta paralelno. Zamišljam njihove životne priče, i puštam ih da ožive i utiču jedni na druge. Kad ih skinem sa štafelaja, više nisu moji, dobijaju sopstveni život, i obično same pronađu ljude u čijoj će se kući udomiti. Uvek je to ljubav na prvi pogled.
B
ojana, borite se sa zahtevnim materijalom, retkim bojama i tehnikom koja je skoro zaboravljena, u tehnološki visoko razvijenom vremenu, kada je štampa, pa čak i proizvod moguće proizvesti u zamišljenom obliku. Koji su Vaši zahtevi od umetnosti?
U ovim portretima, svako prepoznaje neka lica koja im se čine poznatim. Neko vidi sebe, neko mene, neko uspe da pronađe priču, neko nalazi snagu ili utehu. Mislim da je to i zadatak umetnika u ovom svetu, da budu otvoreni medij komunikacije sa višim sferama. Inspiracija koju prenose, trebalo bi da pomogne ljudima da pronađu izvor nadahnuća i u sebi, i da sami postanu bolji i plemenitiji. Ova lica koja prenosim, samo nose odeću prošlih vremena, ali su savremena i svevremena, kao i poruke koje prenose. Moje žene nose poruke beskrajne ljubavi, praštanja, hrabrosti i snage, koja je najveća onda kad je na najtežem iskušenju. Muškarci koje slikam, zahtevaju veliki format. Ne mogu da smestim toliku snagu u male okvire. Oni su branitelji. Ovi portreti su arhetipski, kao modeli karaktera, ali ih je lako zavoleti kao da zaista postoje.
Ina Plamenac Radulović, Bojanin partner na izložbi, je dizajnirala kostime, unela jake žive boje, ali kostime iskoristila kao štafelaj za slikarska platna. Ina, obzirom da se bavite modnim dizajnom, bili ste saradnik naših poznatih modnih kuća Mona i Ivko, vlasnik ste modnog brenda Rooshka, šta je bio izazov u pripremanju ove izložbe?
„Najveći izazov za mene je bio kako postaviti kostime tako da oni budu iznad mode i uvesti ih u sfere umetnosti. Na njima sam primenila tehnike oslikavaja, veza i mozaika, gde centralno mesto zauzima ikonografski prikaz Đurine Devojke u plavom, kao omaž jednom od najvećih srpskih umetnika 19. veka, u čijoj kući smo i imale priliku da se predstavimo. Takođe, 19. vek je i period koji nas inspiriše u našem izlaganju. Ne kao najbolji ili najlepši, ali svakako kao period istorijskih, ekonomskih, umetničkih i duhovnih turbulencija, i početak jednog potpuno novog sveta, sveta koji poznajemo danas. Čini mi se da smo došli do jedne prelomne tačke i da nam je potrebna velika revolucija, ali ovog puta na duhovnom planu.“
Utisak sa otvaranja izložbe:
„Na samom ulasku u galeriju preplavljuje vas osećaj nekog drugog vremena, likovi koji nisu deo nase svakodnevnice ali istovremeno kao da su u izrazu tih likova utkane emocije svih vremena. Posebno su na mene ostavile utisak oči iz kojih kao da se izlivaju čitave priče koje su prepoznatljive svakom ko ih posmatra, bez obzira kom dobu pripadaju. Tek kada priđete sasvim blizu možete videti da je u pitanju pliš, sto samom delu daje jednu patinu i osećaj bezvremenosti jer emocije koje prepoznajete dotiču svakog ko ih posmatra“, kaže Ivana Đorđević nakon posete izložbe.
Violeta Dimitrijević
